Dostupni linkovi

logo-print

Imamo državu u rastakanju


Gost Press kluba je Mirko Đorđević, publicista i jedan od najboljih poznavalaca crkvenih prilika u Srbiji.

RSE: Drugog novembra počinju pregovori o statusu Kosova. Kosovska strana je već napravila svoj pregovarački tim. Marti Ahtisari će biti specijalni izaslanik UN-a u pregovorima o statusu Kosova. Srpska strana još uvek nema svoj tim. Možemo li bar u tako krupnim stvarima da se ujedinimo i da napravimo tim koji bi zastupao interese Srbije?

ĐORĐEVIĆ: Kosovsko pitanje se neće brzo rešiti. Nalazimo se u momentu kada treba da započne proces utvrđivanja statusa Kosova, a mi smo za to nespremni. Mislim da je skoro očevidna istina. Nimalo me ne iznenađuje što još nije sastavljen tim jer ovako kako smo i gde se nalazimo u ovom trenutku, teško da će tim i biti lako sastavljeni obzirom na društveno-političke prilike u Srbiji. Nije možda stvar u timu, koliko u tome da li je Srbija uopšte spremna da tom procesu ozbiljno pristupi. Ima utisak da mi nismo spremni. Poznato je da smatramo Kosovo sastavnim delom teritorije države Srbije i Crne Gore, a tako i stoji u Rezoluciji 1244. Tačnije, tamo stoji da je Kosovo sastavni deo Jugoslavije, ali je njen pravni naslednik Srbija i Crna Gora. Biće ovo veliko iskušenje za nas i vreme velikih frustracija. Biće ovo i veliko iskušenje za međunarodnu zajednicu koja treba da načini neke poteze koje nije lako načiniti. Tim bi morao biti stvar države, ali budući da mi državu imamo u rastakanju, u nekom nestajanju, biće tu velikih teškoća. Sve parije i svi činioci u društvu će hteti da budu deo toga tima. To je i razumljivo, ali sve one u tome ne mogu biti. Prvi razlog je tehničke prirode. Država mora da nastupa sa jedinstvenom državnom delegacijom. Među političkim partijama, na trenutnoj političkoj sceni Srbije, postoje i neke koje su bile na početku priče uzročnici svih tih nevolja koje nas prate sa Kosovom.

RSE: Na koje mislite?

ĐORĐEVIĆ: Na SPS, na Radikale. Tu će se pojaviti i drugi faktori. Ne uliva mi mnogo nade sadašnje stanje stvari i ovo što se nudi u Beogradu od strane Koštunice. Još uvek je dovoljno uopšteno da bi smo mogli reći da imamo neku ideju, u zdravom političkom smislu te reči.

RSE: Da li mislite na ono - Više od autonomije, a manje od nezavisnosti?

ĐORĐEVIĆ: Ta floskula mi je od samog početka delovala upravo kao floskula. Znamo da sa tim ništa ne može da se uradi. Možda smo mogli nekada dati jednoj zajednici visoku autonomiju, ali danas je kasno nuditi takvo rešenje jer je očigledno da ga Albanci prihvatiti neće. Svi se slažu, samo svi to ne kažu glasno i jasno, da povratka na ranije stanje nema. I dosita ga nema. Mi još uvek nismo raščistili i suočili se sa prošlošću, sa tim koliko su nam drugi krivi, a koliko smo i sami krivi. Svi se slažu oko još jedne stvari, da je status quo neodrživ. Otuda nova sintagma oko koje traju sporovi, bez izgleda da se nađe neko racionalno rešenje – uslovna nezavisnost.

RSE: Šta to znači?

ĐORĐEVIĆ: Pravno gledano to ne znači mnogo. Još manje znači ono što gospođa Rašković nudi, da će Albanci imati zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, a Srbija će imati suverenitet. Ako pogledate u bilo koji ozbiljniji pravni leksikon, pod pojmom suverenitet ćete naći da je to zakonodavna, sudska i izvršna vlast. Čak ni u ovako važnom momentu nismo spremni da uđemo u posao koji počinjemo.

RSE: Imam utisak da postoji puno patetičnih reči kada je Kosovo u pitanju. Ne postoji samo zabrinutost da li će se izgubiti Kosovo, što bi bilo razumljivo. Neko je rekao da na Kosovu žive ljudi koji bi bili neprijateljski raspoloženi ako bi ostali u okviru Srbije. Tu su i patetične reči da su tamo grobovi naših predaka. Kada pogledate groblja u Beogradu, vidite da su zapostavljeni grobovi i roditelja. Kaže se i da je tamo kolevka srpstva. Koliko su te večite istine o Kosovu, ukucane u mozgove naših ljudi, smetnja da se racionalno pristupi tim pregovorima?

ĐORĐEVIĆ: Patetične nacionalne fraze su nešto što nije neočekivano. To nas prati decenijama kada je reč o Kosovu. Imamo kosovski mit. U realnoj politici, u realnom odnosu političkih snaga u svetu i kod nas, patetične istorijske fraze i mitološka poređenja, ne znače mnogo. Možemo ponavljati da je Kosovo srpsko i doveka samo srpsko. Neće biti da je tako jer na Kosovu živi jedna brojna zajednica, milionska, koja takođe ima svoje slogane da je Kosovo albansko i samo albansko. Mi i Albanci, za poslednjih sto godina, nismo uspeli da nađemo ni jedan model koji bi nešto obećavao, pa smo ovako traumatično proživeli te godine, a da o poslednjim decenijama i ne govorimo, koje su zaprepastile Evropu i svet i pokazale nesposobnost da se bilo kom problemu racionalno priđe. Razumem to o kolevci. Vekovima nas to prati. Jeste, dole je bilo središte nekadašnje srpske države i crkve. Zar Kijev nije kolevka ruske države, pa se danas u Ukrajini svega devet posto ljudi izjašnjavaju kao Rusi? Ostalo su Ukrajinci. Zar Nazaret i Betlem nisu kolevkom u kojoj se rodio Isus Hrist, a danas pripadaju muslimanskoj administraciji? U istoriji ove patetične fraze ne znače mnogo, a u politici su prava smetnja. Ako hoćemo da uđemo ozbiljno u neki proces utvrđivanja statusa, mi se moramo tih mitomanskih obrazaca oslobađati, uvereni da oni nemaju neke realne vrednosti.

RSE: List Politika je dobio novog direktora i novi Upravni odbor. Stiče se utisak da Politika ide ka jednom jačem stepenu nacionalizma u svojoj uređivačkoj politici. Matija Bečković je lep pesnik, ali ima nacionalistički stav. Emir Kusturica se prekrstio i uzeo ime Nemanja. Ljiljana Smajlović, Srpkinja iz Bosne, je odličan novinar sa izraženom nacionalnom crtom. U prvom broju nove Politike je bio veliki intervju sa Dobricom Ćosićem kakav odavno nisam čitala. To je ista ona ekipa ljudi iz Akademije.

ĐORĐEVIĆ: Kako bude proces utvrđivanja statusa Kosova odmicao, biće to vreme velikih frustracija i neću biti začuđen, a vidim da i u svetu ima takvih mišljenja, ako ovde, i u vezi sa Crnom Gorom i u vezi sa Kosovom, ne dođe do novog talasa nacionalizma. Ne vidim da bi to bilo nešto što bi nam u ovom momentu pomoglo. Lako je stvoriti ponovo, i od Politike, jedan nacionalni mehanizam koji proizvodi jednu takvu situaciju, ali u realnom odnosu snaga u svetu, koje će se pitati oko statusa Kosova, to neće značiti mnogo. Tog talasa nacionalizma se pribojavam iz sasvim praktičnih razloga. Jedan takav talas nacionalizma, koji bi se mogao probuditi, a znakova za to već ima, mogao bi da potakne nacionalizam i kod Albanaca i kod drugih naroda i onda bi se ovaj deo Zapadnog Balkana ponovo mogao naći u situaciji u kojoj su moguća jedino nekakva nametnuta rešenja s polja. Bojim se da će tako biti.

RSE: Sve na to miriše.

ĐORĐEVIĆ: I meni, kada analiziram činjenice.

RSE: Imamo istovremeno i proces reafirmacije Miloševićevog režima. Pre neki dan je Vučelić izjavio kako mnoge odluke koje donosi srpska vlada inicira Milošević. Da li je moguće da neko iz zatvora Međunarodnog tribunala u Haga i dalje diktira odluke u Srbiji?

ĐORĐEVIĆ: Milošević iz zatvorske ćelije zaista upravlja ovim ovde, a to je očevidno. To je moguće samo zbog toga što su nakon 5. oktobra strukture njegove vlasti i političke moći ostale netaknute, a u nekim momentima i osnažene. Peto-oktobarske promene, od kojih smo toliko očekivali, u koje smo uložili toliku energiju i nade, nisu otišle dublje i nisu raskinule s tom strukturom. Otuda on dosita to i čini, a to se može pratiti i na primeru njegove partije kojom on bukvalno rukovodi, a time ima uticaja i na državnu politiku.

RSE: Mnogi njegovi ljudi su ostali i u policiji i u vojsci, u centrima moći.

ĐORĐEVIĆ: Upravo tako.

RSE: Jedan visoki zvaničnik iz policije je rekao da novo-bogataši, nastali za vreme Miloševića, imaju svoje poslanike u Skupštini koje očigledno finansiraju.

ĐORĐEVIĆ: Mislim da je to potpuno tačno. Svaki upućeniji novinar bi vam mogao navesti da je to tako. Koliko je tabloida za koje sigurno znamo ko ih finansira i kako oni opstaju? Izgleda da su ti centri moći tako jaki da imaju svoje novine, radija, televizije, pa zašto ne bi imali i svoje poslanike, tim pre što politička shema u Parlamentu nije ni malo komplikovana. Vlada premijera Koštunice opstaje zahvaljujući, znamo kojoj, partiji. Bojim se da u ovako osudnom momentu, kada treba dobro otvoriti oči, to nam neće biti od koristi. Mislim da će nam to kasnije biti ozbiljna smetnja.

RSE: Katoličanstvo i protestantstvo doživljavaju reforme i promene. U Švedskoj, deca koja žele, idu u crkveni hor da pevaju, ali ne pevaju pobožne pesme. U nekim drugim crkvama deca se privlače sportskim terenima, a da ne govorim o ozbiljnijim reformama u tim crkvama. Srpska crkva ne sledi reforme koje pravoslavlje ima. Ona, kao da ima večiti otpor prema nečem novom i modernijem?

ĐORĐEVIĆ: Ima puno dobrih poznavalaca crkvenih prilika. Ja samo ulazim u neke osetljive sfere položaja crkve u društvu i u njenu društvenu ulogu, a tu se lome koplja. Uloga crkve u rešavanju statusa Kosova je veliko pitanje. Tačno se zna šta ona može, a šta ne. Biće tu svega. Pravoslavlje, kao veroispovest, spada u tradicionalističke veroispovesti i u njemu je Sabor koji donosi obvezujuće odluke dogmatskog karaktera bio i pre deset vekova. Pravoslavlje nije spremno za neka otvaranja prema društvu i za neke reforme. Katolici su pre pedesetak godina imali drugi vatikanski Koncil i njegova suština se sažima u savremenom, crkva se uključila u savremeni tok i prihvatila reforme da bi odgovarala na zahteve današnjeg čoveka. U pravoslavlju, šire gledano, toga nema. U drugim pravoslavnim sredinama ozbiljnih pomaka ima. Kod nas je ta oblast blokirana i nema nekih pomaka da bi se iskoračilo iz tradicionalnih shema. Svi se pozivaju na tajanstvenu reč kanoni. To su zakoni donošeni pre hiljada godina. Od onda se objektivna stvarnost mnogo promenila i sasvim je logično da su neki crkveni zakoni zastareli, neki izbrisani, a neki menjani jer postoji čitava evolucija u toj sferi. Kod nas, kada se kaže kanon, misli se na nešto nepromenjivo, pri čemu običnom čoveku nije jasno šta je to nepromenjivo. Naročito je to komplikovano pitanje. Crkva, i u savremenom društvu, postoji sa svojim tajnama i to nije sporno. Ona postoji u svesti vernika. Tu nema pomaka i nema otvaranja. Vreme je da ih bude. Uoči smo početka pregovora o statusu Kosova. Znamo da je dole i danas sedište naše crkve. Arhiepiskop naše crkve nosi titulu Arhiepiskop pećski. Može li crkva da bude činilac u rešavanju statusa Kosova? Tačno se zna šta će tu crkva moći, a šta ne. Crkva će se prikloniti, i trebalo bi da se prikloni, realnom stanju stvari. Postojeća vlast bi sada trebala da ostvari najbolje moguće odnose, da uzima učešće sa narodom u kosovskim institucijama jer drugih nema. To je logika crkve. Mesto toga, kod nas se nedavno vuče jedan pogrešan potez. Savetovano je Srbima dole da ne ulaze u kosovske institucije. A naša je crkva na tom Kosovu vekovima učestvovala u radu institucija, i Otomanske imperije i ne znam koje države. Neko konačno rešenje naša crkva dole nema i ne može ga imati. Ona nije međunarodno pravni činilac. Ona je u samoj zemlji odvojena Ustavom od države. Mogla bi dole da ima veoma važnu ulogu ako bi narod koji tamo živi ubedila da sarađuje sa postojećim vlastima, da se očuva ono što se očuvati ima i da se brani statusu koliko se može jer u protivnom, ako nas nema u tim današnjim ili sutrašnjim institucijama, čemu se onda možemo nadati. Ako će biti zahteva, tu crkva treba da kaže poslednju reč, ali poslednju reč će, na žalost, reći međunarodni faktori. Ako uključite samo jednu crkvu, našu, u rešavanje statusa Kosova, to će tražiti i druge crkve koje dole postoje, pa i Islamska zajednica. Međunarodni faktor neće voditi mnogo računa o tome, nego će nametnuti jedno rešenje koje crkve treba da prihvate po principu sačuvati što se može sačuvati, boriti se za prava ljudi koji su tamo. Mi smo već suočeni sa činjenicom da albanska većina ne uspeva sama da nađe model zaštite onih drugih. Postoje neka nastojanja, ali ne uspevaju. Biće suvišno ako se i u crkvi budu čule neke svečane patetične fraze koje nam neće mnogo pomoći i neće biti ozbiljna moneta.

RSE: Milošević je crkvu osnažio i dao joj jedan novi ugled i saradničku ulogu. Crkva se i dalje meša u stvari koje nisu u njenom domenu.

ĐORĐEVIĆ: Tačno je to. Crkva je do Miloševića bila marginalizovana i nije imala društvenu ulogu. Sa dolaskom Miloševića, ona se naglo pojavila na političkoj sceni iz više razloga. Ona je tražila svoje mesto u javnom životu i očekivalo se da će se pojaviti. Miloševiću, koji je nasilnim putem na ulici zadobijao vlast, odgovaralo je da crkvu uvuče, da njome manipuliše i da mu ona postane oslonac. Na žalost, u tome je uspeo. Osnovna zamerka, koja bi se imala uputiti našoj crkvi za taj period Miloševića, je ta što se nije jasno distancirala od njega. Morala je znati da ta politika ekstremnog nacionalizma neće nikome dobro doneti, a najviše zla će doneti nama Srbima, što danas vidi svako dete koje prelista novine.

RSE: Da li ste čitali knjigu Davinčijev kod?

ĐORĐEVIĆ: Kako da ne. Davinčijev kod je proza napisana simpatičnim jezikom popularnih romana i stilom prilagođenim za jednu generaciju gladnu duhovnih senzacija, uglavnom mladu. Mora se priznati da je pisac u tome uspeo. On je jednoj generaciji naše umorne potrošačke civilizacije, koja je žedna saznanja, ponudio nešto što se njene bitne sadržine tiče. Ona, za onoga ko bliže poznaje stvari, nije ništa novo.

RSE: Ali je naučno validna.

ĐORĐEVIĆ: U tom smislu jeste jer postoji 60 Evanđelja, pored ovih za koje mi znamo, u kojima su te činjenice opisane. S crkvene tačke gledišta, Davinčijev kod ne donosi novinu, ali jednoj generaciji željnog toga ona odgovara. Kada čitate u novinama da crkva osuđuje Davinčijev kod, crkva time samo ukazuje da tu nema neke velike novine. Vaša je stvar kao ćete verovati u Isusa i koju istinu prihvatate o Mariji Magdaleni.

RSE: Premijer Koštunica i predsednik Tadić su bili kod Pape u poseti. Tamo se otvorio razgovor o njegovom dolasku u Srbiju. Mislite li da će se to uskoro ostvariti?

ĐORĐEVIĆ: Nastupila je čitava zabuna oko tih poseta Papi. Ona je pre desetak dana kulminirala. Do tada je Srpska radikalna stranka tražila sednicu Parlamenta i opoziv predsednika Tadića zbog toga što je pozvao Papu u goste. Poziv Papi da poseti Srbiju, kao verski državni poglavar, postoji od ranije. Miloševiću je bilo stalo do Papine posete i sve je činio da do nje dođe, ali na žalost nije. Marović jeste pozvao Papu, ali to je učinio i predsednik Tadić. Ako ste pažljivo pratili, pozvao ga je pod jednim uslovom koji je bio nametnut jer se naša crkva još uvek ne slaže sa Papinom posetom u potpunosti. Sve do nedavno, važila je formula od strane naše crkve, a prihvaćena i u državnim krugovima, da još uvek nisu sazreli uslovi za tu posetu. Nakon Marovićeve i Tadićeve poste, ta je formulacija promenjena i načinjen je polu-korak napred. Sada ta formulacija glasi da radimo na tome da se ti uslovi što pre stvore. Takođe, prvi put u novijoj istoriji, imamo izjave trojice episkopa naše crkve koji javno govore da bi ta poste bila dobra i po državu i po crkvu. U jednoj skoroj budućnosti do te će poste doći, ali ostajem uveren da bi to bilo veoma korisno, i za državu i za crkvu, kojoj su otvaranja za druge i drugačije itekako potrebna.
XS
SM
MD
LG