Dostupni linkovi

logo-print

Tito bio dobar, pa dao


Koje je ideale nekadašnji najbolji metalac zauvek izgubio a koji u njemu još žive, pokušali smo da saznamo tako što smo organizovali susret Momčila Miočića i njegovog kolege metalaca Tomislava Đorića, koji je Zastavu napustio pre nekoliko godina i otisnuo se u privatni biznis.

“Sat sam dobio od Tita. Stan sam isto dobio tako tako što je od Tita bila intervencija, otuda. Tito bio dobar, pa dao.”

“Bio sam najbolji radnik Zastave, tri puta. Tri puta sam bio najbolji metalac u Republici, tri puta sam bio prvak Jugoslavije. Za sav taj moj uspeh dobio sam deset raznik satova. Najdražiji mi je taj koji imam Titov zlati sat.”

“Koliko sam ja verovao u društvo i nikad nisam verovao da će doći do raspada te države apsolutno. Ja sam mislio kad sam ja dobio taj sat pošto ja imam deset drugih satova, skupio sam moju porodicu i onda sam rekao – najbolje da ja taj sat poklonim muzeju Zastave. Zašto? Pa tamo bi on imao najveću vrednost, jer priznanje koje sam ja dobio nije bilo priznanje samo meni kao čoveku, kao radniku. Znači to je bilo priznanje apsolutno kolektivu iz kojeg je jedan čovek potekao. Međutim, moja porodica mi je kasnije rekla: Pa, je si li ti lud čoveče, oni tamo bi ga ukrali. Tako da sada to čuvam za nedaj bože sutra, ako bude trebalo da me sahrane pa moji nemaju da kupe sanduk, mogu taj sat da založe i da me sahrane.”

Reci mi šta je to sad što imaš a nisi imao ranije, ili šta je to sada što sad nemaš a nekada si imao?

“Danas imam glavobolje. Kad ustanem ujutru nisam suguran da li ću da nešto zaradim ili ću ceo dan da provedem u radu, a da kući odem praznih džepova.”

Hoćeš da kažeš da praktično do promena nije došlo jer i dalje vladaju komunisti nezaiteresovani za proizvodnje, za promene u okviru tržišnog poslovanja?

“Radim isto koliko sam radio i onda, samo što sam onda sa tim novcem koji sam zaradio mogao da školujem decu, da kupujem sve stvari koje mi trebaju. Danas radim ali sa time mogu samo da se prehranim. Na godišnjem odmoru nisam bio više od deset godina, garderobu nosim koju sam kupio još u vreme Ante Markovića na kredit. Praktično fabrika nikada nije poslovala na tržišnom principu i u vreme kada smo proizvodili 200.000 automobila država je tada kroz davanje stimulacije za izvoz dotirala fabriku sa hiljadu američkih dolara.”

Da li je bilo viška radne snage zaposlene u okviru fabrike. Danas je otpušteno, recimo, oko sedam do osam hiljada ljudi iz Zastave. Ti si bio predsednik radničkog saveta, koliko ste ljudi isterali?

“Ti si u jednom smislu u pravu kada pričaš o potpunoj zaposlenosti. Ja pričam u onom vremenu kada je u okviru velike Jugoslavije bilo veliko tržište, ni tada fabrika nije poslovala, znači pozitivno.”

Reci mi šta voziš sada, još uvek voziš onog tvog starog “juga”?

“On je sad stariji, kada sam ga kupio bio je nov i bio je dobar automobil. Kupio sam auto 88. godine, znači u onom prošlom veku. Popravljam, krpim, udaram razne kajle.”

“Moja deca ne znaju ni gde je Zadar, ni gde je Split, ne znaju šta je to Istra, ne znaju maltene ni šta je Boka. U najskorije vreme i to će biti inostranstvo, o Kosovu već i da ne pričamo.”

“Ja sam mogao da trknem, da odem do Segedina, da ispazarim šta mi treba da kupim da nešto vidim, da trknem do Minhena, da trknem do Sofije, jer sam bio materijalno obezbeđen da mogu da putujem negde. A kada se sve presabere i kada pogledam unazad i okrenem se, ne da sam u jednom minusu nego 35 minusa imam, nemam polja gde sam u plusu. U plusu sam samo u godinama starosti, jedino tu što sam u plusu.”

Dobro Mrle, recimo da dobiješ 10.000, 20.000 evra na lotou, na šta bi ti to utrošio?

“Nemam dovoljno para ni za hleba, a kamoli da dajem pare za neke loto listiće. Prvo, ne verujem da se tamo radi o poštenim stvarima, a bogami kada bi mi se tako nešto desilo, ja bi se uplašio. Moje zdravstveno stanje u poslednje vreme je vrlo loše, mogla bi srčka da me udari, pa umesto sreće bila bi kuknjava kući. Ma otišao bi na godišnje odmor da i ja malo vidim svet. A i kupio bi neki auto.”
XS
SM
MD
LG