Dostupni linkovi

logo-print

Lokalni politički folklor


Eto valjda najsimptomatičnije vesti sa srpske političke scene u prethodnih nedelju dana. U vreme kada politički establišment teško i mučno pregovara sa Međunarodnim monetarnim fondom, kada počinju pregovori o statusu Kosova, kada Srbija oficijelno kreće na dug i neizvestan put ka Evropskoj uniji, ovu slikovitu trivijalnost koja je izletela iz uvek blagorodnih usta zemaljskog radikalskog prvaka Tomislava Nikolića – a na račun Vuka Draškovića, za sada – mnogi će otpisati kao tek sitan detalj iz lokalnog političkog folklora, ali biće da stvari ipak nisu ni tako jednostavne ni tako bezazlene. Pravo je pitanje - ne samo jesu li ili nisu Radikali uistinu upristojili svoj javni nastup od vremena legendarnih Šešeljevih eskapada, a nedvosmisleni odgovor glasi: pokušali su, ali nisu mogli da pobede sopstvenu političko-kulturološku narav – nego jesu li Radikali uopšte prestali da budu »antisistemska stranka«, kako ih je nakon Petog oktobra okrstio deo političkih analitičara. Drugim rečima, jesu li i oni postali deo normalnog političkog »glavnog toka«, kako nas pak ubeđuju neki drugi politički analitičari.

Pravi odgovor će stići tek nakon završetka aktuelnog političko-izbornog ciklusa, ali naznake radikalske strategije nimalo ne ohrabruju. Kao vešti i prekaljeni populisti, koji umeju da preokrenu svako sveopšte zlo i nesreću za lično dobro i politički profit, oni su izabrali »aktivno čekanje«: ne ulaziti u vlast čak ni ako možeš, ne učestvovati u donkihotovskim poduhvatima vlasti poput onih oko Kosova, kibicovati proces pridruživanja EU i parazitirati skupljajući poene na svim neprijatnim nuspojavama tranzicije, i onda se u pogodnom trenutku pojaviti kao spasilac, kao onaj ko je »čist«, za razliku od »izdajničke« vlasti i proevropske opozicije, koji su »prodali Kosovo« i sve druge nacionalne interese.

Ako premijer Koštunica i stranke u Vladi, te predsednik Tadić i demokratska opozicija imaju suvislu strategiju za preventivno zaustavljanje radikalske plime, onda je zapanjujuće vešto kriju. Toliko vešto da to izaziva stanovite strepnje. A vremena za premišljanje nema mnogo, i teško je zamisliti da bi Srbija preživela još jedan ciklus te vrste vlasti kakvu nude Šešelj, Nikolić i društvo, oni koji izvesnim organskim materijama prvo nazivaju, a bogme i zasipaju pojedince, potom i kolektivitete, dok na kraju ne ostane niko da makar glavom izviruje iznad površine.
XS
SM
MD
LG