Dostupni linkovi

logo-print

Etnocentrizam nasuprot razumevanju


Polovina građana Srbije uverena je da su zemlje bez nacionalnih manjina u daleko boljem položaju od same Srbije. Isto toliko njih slaže se u zaključku da različitosti neizbežno stvaraju tenzije i probleme. Takav je jedan od zaključaka i izveštaja Programa za razvoj ujedinjenih nacija u humanom razvoju za Republiku Srbiju, i to za 2005. godinu. Ovakvi izveštaji predstavljaju način na koji Ujedinjene nacije daju prikaz stanja razvoja u svetu, poštujući princip da, ako rast materijalnog bogatstva nije praćen smanjenjem siromaštva, ne može se govoriti o višem stepenu razvoja. Na listi od 178 država sveta koje se rangiraju u različitim oblastima, Srbija je najbolje prošla u oblasti obrazovanja, gde po stepenu obrazovanosti stanovništva zauzima 62. mesto, a po ekonomskoj razvijenosti je na 22. poziciji.

Autori izveštaja se posebno osvrću na odnos građana prema pripadnicima drugih nacija. Zaključeno je da su u Srbiji najnepopularniji Albanci. Više od četvrtine stanovnika se protivi tome da bi oni uopšte trebali da budu građani Srbije. Dok se braku bliskog člana porodice sa Albancem protivi 65,5 posto anketiranih. Na listi neomiljenih nacija za većinu građana Srbije slede Muslimani i Bošnjaci sa 31 posto, zatim su vrlo neomiljeni Romi sa 21 posto, Hrvati su sa 24 posto, dok je prema Mađarima najslabije: 21 posto građana Srbije negativno je prema njima orijentisano. Najveći stepen etnocentrizma utvrđen je među mladima u starosti od 20 do 23. godine života, a kada se radi o stavovima mladih prema religiji njih 28 posto izjasnilo se kao vernici, iz čega proizilazi još jedan dominantno negativan stav. Naime, jedan od sedam ispitanika ne želi da se druži sa ateistom, četvrtina anketiranih ne želi da ima ateista obrazuje decu, a 30 posto bi se protivilo braku bliskog srodnika sa ateistom.

Dakle, to su akcenti iz Izveštaja Ujedinjenih nacija, koje je priredilo za međunarodnu organizaciju,nekoliko nevladinih organizacija iz Beograda. Samnom u ovom trenutku tri sagovornika, najpre idemo u Prištinu. Na telefonskoj vezi je antropolog, magistar univerziteta u Mičigenu, Nita Luci. Nita, Vi ste prošle godine bili angažovani na izradi istog izveštaja, ali za Kosovo. Kako se vama čine ovi podaci iz Srbije, možete li da napravite bilo kakvu paralelu?

LUCI: Ja se nisam uopšte iznenadila sa takvim rezultatima, što mislim kao antropolog se sve više godinama bavim sa tim pitanjima. A što se tiče izveštaja na Kosovu koji smo uradili prošle godine, nije bio fokusiran na slična pitanja nego je više bio fokus na poverenje u institucijama, razvoj demokratskih institucija na Kosovu itd. I koncept građana uopšte na Kosovu, šta ljudi misle da je taj koncept i šta ja znam. Tako da se mi zapravo nismo fokusirali na takva pitanja, što se tiče odnosa između različitih nacionalnosti na Kosovu. Bilo je više anketiranja što se tiče, naprimer, sigurnosti Srba na Kosovu, slobode kretanja itd. A sa druge strane, mislim da takav neki opis zapravo važi i za Kosovo i za Srbiju i zapravo za celu teritoriju bivše Jugoslavije.

RSE: Mislite da bi sličan ili isti stepen animoziteta Albanaca prema Srbima bio zabeležen u uslovima sličnog istraživanja?

LUCI: Mislim da „da“, s obzirom na to što sada postoji u ovoj bližoj memoriji i ljudi, i rat i sve utiče na to da ljudi smatraju i istovremeno gledajući na to kako oni misle da zapravo, na šta Evropa izgleda i kako je Evropa sama organizirana, koncept ljudi je da je to jedna federacija država i da postoji neka evolucija kroz koju moramo i mi da prođemo. I moramo da uspemo da prođemo, da bi uspeli da budemo u stopu sa njima i mislim da je definitivno taj koncept eurocentričan, ali istovremeno je jedan koji se propagira uz razne organizacije koje postoje tu itd. I uz ceo koncept toga kako bi država trebalo da izgleda, da je dominantna forma trenutne države jeste nacionalna država i da ljudi smatraju da država može da postoji i da bude uspešna samo ako je jednoetnična. Tako da definitivno mislim da problem postoji na više nivoa.

RSE: Hvala vam Nito, zaustaviću vas na trenutak. Predstaviću mog drugog sagovornika iz Centra za dijalog i pomirenje, predsednik Upravnog odbora ove vladine organizacije Dejan Mitić. Vaša organizacija je formirana pre dva meseca i juče ste predstavili Kosovsko-metohijsku kuću u Beogradu, jel tako?

MITIĆ: Da predstavljena je juče uz svečano otvaranje i svečani program.

RSE: Ono što stoji na vašem sajtu jeste da je vaš cilj između ostalog i pomirenje Srba i Albanaca, jel tako?

MITIĆ: Da između ostalih ciljeva i to.

RSE: Kada pogledate ove rezultate itraživanja do kojih su došli istraživači ujedinjenih nacija, verujete li zapravo kako na to gledate, kakva je to vrsta procesa i koliko ju je lako postići?

MITIĆ: Pre svega bih napomenuo da je to prvi izveštaj koji je načinjen nakon desetak godina i da je presek standarda u Republici kroz indeks humanog razvoja meren na osnovu obrazovanja, dužine života i ekonomske stabilnosti stanovnika. Znači, imamo jedan vakum u tim izveštajima i mislim da ovaj izveštaj oslikava i daje jedan presek stanja po pitanju navedenih da kažem navedenih stvari. I mislim da izveštaj nije načinjen adekvatno situaciji u Srbiji. Pre svega to mislim zato što, samo da se vratim recimo na izveštaj što je napomenula Nita, na Kosovu znači nisu uzeti isti parametri u razmatranje. Imamo situaciju recimo gde 2002. godine izveštaj Ujedinjenih nacija za razvoj je išao pod naslovom „Izgradnja mostova za bolju budućnost“ recimo. A ove godine u Srbiji je naslov, znači izveštaj je bio „Snaga različitosti“. Dakle to su na neki način dva različita koncepta.

RSE: Dobro, ali se u ovim različitim sredinama kao što znate izveštaj se radi za 178 država i koncentrisano je na određena pitanja. Vi mislite da je postojala određena namera da se u Srbiji tretiraju jedna pitanja, a na Kosovu druga?

MITIĆ: Recimo da tako mislim, da jednostavno nisu uzeti isti parametri i da sada nemamo adekvatne činjenice da bi mogli da upoređujemo stvari, konkretno za Srbiju i za Kosovo.

RSE: Da vas zamolim pre nego što predstavim trećeg sagovornika da nam prokomentarišete informaciju koju ste čuli iz izveštaja. Šezdeset i pet posto građana Srbije bi se protivilo da neko iz njihove porodice ostvari vezu ili uđe u brak sa osobom Albanske nacionalnosti. Kako gledate na to?

MITIĆ: Jednostavno, to je odraz proteklih godina i mislim da je isto takva situacija i dole na Kosovu. Sa tim što imamo podatak koji je danas objavljen, odnoso direktorka Kancelarije za pridruživanje Evropske unije, Vlade Srbije Tanja Miščević je izjavila da u slučaju referenduma o pristupanju Državne zajednice Evropskoj uniji čak 64 posto građana bi glasalo pozitivno. To samo daje jednu sliku i stanje svesti u Srbiji.

RSE: Šta hoćete da kažete, da to proevropsko raspoloženje ne podrazumeva i ne isključuje antialbansko raspoloženje?

MITIĆ: Ne isključuje antialbansko raspoloženje.

RSE: Treći sagovornik iz Kancelarije Helšinskog odbora za Srbiju, Izabela Kisić. Sada već mogu da pitam koji je Vaš komentar na ove prve komentare koje smo čuli povodom Izveštaja?

KISIĆ: Ja bih prokomentarisala ovaj izveštaj koji se odnosi na Srbiju, jer i ti podaci mene nisu iznenadili preterano. Ta etnička distanca prema Albancima je već jako dugo visoka, i to je posledica čitave politike koja se vodi kroz čitav taj 20. vek i početkom 21. veka. Imamo podatak da jedna četvrtina građana Srbije ne želi Albance u Srbiji, dakle u istoj državi, ne želi da budu građani Srbije. Da li to onda znači da ne želi ni da Kosovo bude deo Srbije ili to znači da Kosovo kao teritorija treba da bude deo Srbije, a da za njih Albanci treba da budu proterani? Taj podatak posebno zabrinjava sa obzirom na pregovore koji se vode o Kosovu. Zatim takođe ne čudi ni taj podatak da 65 posto građana Srbije ne bi stupilo u brak sa Albancem. I ono što posebno zabrinjava jeste to da najveća etnička distanca odnosno veći stepen etnocentrizma, kod mladih od 20-23 godine.

RSE: Šta mislite zašto je to tako?

KISIĆ: Zato što, odgovor je tu vrlo jednostavan, jer te generacije su tu upravo vaspitavane na mržnji i one su odrasle na mržnji i prema Albancima i prema svojim susedima u regionu, i prema građanima Srbije koji nisu Srbi.

RSE: Dali biste se složili Dejane sa tim?

MITIĆ: Ne, pazite, ja mislim da je situacija što se tiče građana Srbije i dela Kosova i Metohije istovetna.

RSE: Ja vas molim da odgovorite na ovo pitanje koje je Izabela otvorila, znači veliki broj onih koji su orjentisani tako negativno prema drugim nacijama je staro između 20-25 godina. Šta mislite zašto je to tako? Izabela tvrdi da su to generacije koje su odrastale na uzorima i primerima mržnje.

MITIĆ: Pazite, to jeste tako, ali mislim da je ista ta konstatacija i među mladim Albancima. Imamo situaciju koja se odražava na terenu, dole, vidite šta se dešava na Kosovu, jednostavno takav je stepen netolerancije i nasilja da bukvalno nealbanci ne mogu da se slobodno kreću, da nemaju osnovne uslove za život itd. Da sada ne širim priču, ali mislim da razumete.

KISIĆ: Ja bih samo navela jedan primer upravo kada je reč o mladima. Pošto Helšinski odbor drži škole demokratije za mlade ljude i škole regiona i različitog nacionanog bekgraunda. Prisustvovala sam nekim od tih škola i recimo mladi ljudi iz Srbije i srpske nacionalnosti, kada su dolazili na te prve susrete sa mladim Albancima, oni su priznali da su došli sa ogromnom količinom predrasuda i to negativnih. Međutim, ono što je bilo pozitivno je da su oni nakon tih susreta svoje stavove promenili i nakon tih svojih druženja. I kada sam ih ja pitala kako ste formirali ta svoja mišljenja, postojala su dva izvora, jedan su bili mediji, a drugi izvor porodica. Dakle to su mladi ljudi koji su vaspitavani u tom duhu, znači ne samo iz medija nego i u svojim porodicama.

MITIĆ: Pazite, to je adekvatan odgovor nasilju proteklih godina. Dakle, imamo situaciju jednostavno gde porodica Albanaca i porodica Srba su vaspitavali svoju decu na isti način. Znači mržnja prema drugom narodu.

RSE: Da čujemo i Nitu na trenutak.

LUCI: Ja se slažem sa Izabelom, u vezi sa faktorima i sve ostalo. Sa jedne strane mnogo je shvatljivo zašto bi jedna generacija osećala baš tako nešto, zbog toga što je Izabela spomenula, a sa druge strane, ja mislim da je istovremeno traje ta generacija na koju se uopšte ne fokusiramo. Zato jer su oni ti koji trenutno nemaju tu perspektivu što se obrazovanja tiče ili neke ekonomske perspektive. I da je mnogo lakše posle da se stvaraju i da se ide nekako sa većinom, kada znam zapravo da nemaju mogućnosti da bi naučili nešto drugo. Ja istovremeno mislim da su oni ti koji nemaju memoriju toga što je na primer socijalizam bio u Jugoslaviji, nego su to naučili uz nove knjige i novu istoriju koja se definitivno piše svugde, ali se u poslednjih nekoliko godina napisala i u Srbiji i na Kosovu.

RSE: Nita, da li biste se složili sa Dejanovom ocenom da su, baš kao i u Srbiji, i na Kosovu mladi Albanci stasali na primerima i na teoriji mržnje?

LUCI: Mislim da definitivno mržnje ima, jer ja mislim da problem zapravo i nije samo tu, mislim da je problem u ignorisanju. Ne samo ignorisanja nego to što ne znaju, jer i mi možemo lako mrzeti nekoga koga ne znamo. I da je zapravo strah u pitanju tako da, kao i što je Izabela spomenula, meni je to uvek bilo kada sam se susretala sa nekim iz Srbije, da sam uvek dobijala komentare: kako to da Albanka izgleda kao ti i kako da priča kao ti i da nisi ti možda iz mešanog braka zato što, kako bi inače neka Albanka mogla da uspe to što si ti uspela. Znači svi ti stereotipi, to se sve vremenom izgradilo, ali istovremeno moja generacija i ti koji su stariji su imali ipak neko drugo iskustvo uz to što je i bila ideologija nekog ranog socijalizma. Mlađi ljudi nisu to imali oni imaju samo nacionalizam uz koji stvaraju identitet i o sebi i o ostalima, i naravno da će posle 60 posto da kaže da ne bi stupili u brak sa nekim ko je Albanac, a možda i sa nekim ko nije Srbin ili nije iz neke druge nacionalnosti. Jer se naš idealizam bazira na čisto etničko.

RSE. Mislim da je Dejan nešto želeo da doda. I hajde da ne čujemo sa čim se slažete, nego sa čim se ne slažete.

MITIĆ: Pazite, normalno je da kada postoji sukob normalan je stav da sukobljene strane imaju odbojan stav prema suprotnim stranama. Tako da Nita je pomenula istoriju i pomenula je neka dešavanja, međutim hronologija istoriskih dešavanja su na neki način samo neki uvod u neko novo nasilje. Dakle, imamo situaciju da kroz formiranje balkanskih država i da ne idemo dalje u istoriju, situacija je bila takva da je Srbija uvek bila na strani saveznika.

LUCI: Ja ne znam zašto sada otvarate to pitanje, kakve to ima veze sa poverenjem mladih Albanaca i mlade Srbije?

MITIĆ: Pa veoma ima, jer kroz tradiciju Srbija nikada nije imala neke osvajačke ratove, uvek je bila ona koja se branila. Dakle, trenutno u novim dešavanjima pošto je srpski narod ostao na prostorima bivše Jugoslavije cepanjem.

LUCI: Pa zar nije u tome i poenta, jer ja ne pričam o istoriji kao o nečem što je istina, jer ja pričam da je istorija uvek konstruktirana. I da su tu uvek slojevi toga što može i sa jedne i sa druge strane smatrati istinom. Sve je to sklop nečega i svih objašnjenja zašto se nekome narodu dešava, a nekom ne ili mi smo uvek ti koji su patili a ostali nisu.

MITIĆ: Ne, pazite, to nije moja teza, to ste Vi rekli.

LUCI: Ali tako nećete stići do nikakvih rezultata, jer ta istorija koja se na takav način piše u svim našim univerzitetima ovde, to je već godinama diskreditirano bilo gde. I američka istorija ima svojih problema što se tiče i istorije kolonizacije i rasizma i svega toga i ostalog.

MITIĆ: Jedna stvar je da mislim da ne postoji rešenje koje je prihvatljivo samo za jednu stranu, znači, rešenje mora da bude prihvatljivo za obe strane, ako se to naziva rešenjem. Znači, mi polazimo od teze da treba da prihvatimo nešto nametnuto i da moramo to da stavimo na neki način i da se složimo sa tim. Dakle ja vama uporno pokušavam da kažem da rešenje podrazumeva kompromis, dijalog , razumevanje, razumete. Dakle, od toga moramo da krenemo, jer bez dijaloga nema rešenja.

LUCI: Ja samo ne znam u čemu je smisao da se pozivate na neke 1800. bilo koje godine.

MITIĆ: Pa pazite, morate da se pozivate na neke pravne norme i morate da se pozivate na neki međunarodni protokol, morate da se pozivate na ujedinjene nacije, dakle mi govorimo o nekom pravnom sistemu.

KISIĆ: Ja bih samo dodala da upravo ova diskusija koja se sada razvila da govori o toj velikoj potrebi da se u čitavom regionu, koliko je zapravo važno obrazovanje za te mlade ljude i šta će oni zapravo učiti u udžbenicima. I da li će postojati neka zajednička osnova tih udžbenika. Mislim da je to nešto što bi zaista trebalo da bude na agendi kada je reč o razvoju ovog regiona. I da je to jedan zaista od koraka i ka pomirenju.

RSE: Ja sada ovde stavljam tačku i idemo na jedan primer, vraćamo se na početak priče. U Bujanovcu i Preševu danas živi oko 55.000 Albanaca i 18.000 Srba, a u poslednjih 20 godina nije sklopljen nijedan mešoviti brak.

*****

Takav podatak nije registrovan bar u matičnim knjigama ove dve opštine. Na drugoj strani, meštani kažu da ima ukupno 6 do 7 mešovitih brakova, u kojima su po pravilu suprug Albanac a supruga Srpkinja, ona to je bar ovde pravilo u međuvremenu je morala da promeni veru. U protivnom i jedno i drugo sredina ne može da prihvati jer to se kosi sa vekovnom tradicijom. Brakova u kojima je suprug Srbin a supruga Albanka jednostavno nema, i još dva važna momenta, prvi je da su svi mešoviti brakovi koji su u ove dve opštine brak je sklopljen negde na strani, i drugi je da niko od njih nije spreman da govori za medije. Zamolili smo nekoliko srednjoškolaca Srba i Albanaca da sa njima pričamo za Radio Slobodna Evropa. Naš poziv su prihvatili Jelana Krnjajić i Slađan Janjić oboje učenici srednje stručne škole „Sveti Sava“ u Bujanovcu:

„Ja nemam drugara Albanca ni drugaricu Albanku.

„Ja neman ni druga Albanca ni drugaricu Albanku, a ne znam ni za takav slučaj zato što se niko od nas ne druži sa njima. Nikada se ne bih zabavljala sa Albancem zbog toga što jednostavno imam strah od njih i od te okoline, i sa tom sredinom i nikad se nismo slagali toliko dobro, nismo ni u kontaktu ni ja ni bilo ko i jednostavno nisam nikad ni razmišljala o tome, ali ko zna.“

„Ja bih se zabavljao sa Albankom, jer smo svi na ovom svetu ljudi, bez obzira što smo različite vere. I ipak, kada se upoznaš sa nekim i kada ti se svidi tu postoji ljubav i tu nema šta da se priča.“

*****

RSE: I ljubav i nacija dilema je koja je inspirisala i mnoge pisce na ovim prostorima. Izabela kako Vama zvuče ovi primeri?

KISIĆ: Pa ja znam slične primere, a to je da mi takođe držimo radionice za mlade Albance i Srbe i Rome u Bujanovcu i Preševu. I meni je bilo jako zanimljivo kada sam došla na prvu tu školu u Preševo i kada sam videla kako sede ti mladi ljudi. Naime oni su sedeli u jednom krugu, jednu polovinu kruga su činili isključivo muškarci, drugu polovinu kruga isključivo devojke i onda je na kraju sedelo nekoliko Roma i Romkinja. I meni je bilo zanimljivo kako su oni bili podeljeni, dakle oni tu nisu bili podeljeni po nacionalnoj osnovi i podelili su se na osnovu nečeg drugog. Onda se desilo da mladi Srbi nisu hteli da izađu u kafić uveče sa mladim Albancima, da oni to ne žele, da se plaše itd. Ta radionica je trajala tri dana i na kraju je ipak došlo do tog zajedničkog izlaska i oni su se družili, neke kontakte su nastavili i kasnije, to su jako mali koraci i ti kontakti su jako slabi, međutim ipak su neki koraci. Oni su naime prvi put u toj radionici imali priliku da sednu jedni sa drugima i da popričaju.

RSE: Prvi put u svom životu iako žive u istom mestu?

KISIĆ: Iako žive u istom mestu, pričali su prvi put.

RSE: Čuli ste šta kaže Izabela Kisić, iz Beogradske kancelarije Helšinskog odbora za ljudska prava. A sa nama, iz Centra za dijalog i pomirenje, predsednik Upravnog odbora ove organizacije Dejan Mitić.

MITIĆ: Pa predstavljanje mladih i onoga šta misle mladi je bitno, ja se slažem. Međutim, moramo da krenemo od osnove i suštine. Znači zašto je do toga došlo, šta je uzrok svega toga i da malo obratimo pažnju na to. Mislim da jednostavno moramo da se dotaknemo tih pitanja da bih suština bila razjašnjena. Pre svega da se vratim na malopređašnju tvrdnju da moramo da se pozivamo na neke međunarodne standarde i na neke međunarodne norme, ako želimo rešenje pitanja.

RSE: Da li međunarodni standardi podrazumevaju da se različite grupe moraju tolerisati i poštovati?

MITIĆ: Apsolutno, ali imate recimo situaciju gde je komandant Kfora Đuzepe Valato izjavio da imamo uznemirujuće tvrdnje da se pojavljuju naoružani ljudi u raznim delovima Kosova. Znači, to je situacija na terenu. Mi imamo takvu situaciju da Kfor ne kontroliše Kosovo i Metohiju i možemo da pričamo o tome da treba da se druže i Albanci i Srbi, ali imati situaciju da albanski dečak izađe na ulicu i neko će ga ubiti, dakle to je stanje. Znači, mi ne možemo biti slepi pred tim i zato treba da se stvore neki osnovni uslovi da bi mogli da pričamo o suživotu. Ja ne znam dali se koleginica slaže sa tim, ali veoma su bitne te stvari da se razjasne da bih mogli da krenemo dalje u razgovor.

RSE: Ovo je zaista tačno kada govorimo o Kosovu.

KISIĆ: Jeste, to je tačno kada je reč o bezbednosti na Kosovu i situacija za Srbe tamo nije idealna. Međutim, ono što ja hoću da kažem da upravo to suočavanje sa prošlošću, takođe jeste jedan od vrlo važnih koraka ka pomirenju u regionu. Na osnovu onoga što je gospodin Micić do sada rekao o tim uslovima, ja mogu da kažem da se sa tim ne slažem sa njegovim objašnjenjem, jer ja imam neko drugo objašnjenje i naime ja čak ovde ne mislim da se radi samo o nacionalizmu već čak i o jednoj stepenici više kada je reč o odnosu prema Albancima i ovde čak može da se govori i o rasizmu prema Albancima.

MITIĆ: Pa pazite, imate Albance koji žive i u Beogradu i na jugu Srbije.. Pa nemojte molim vas reći da je reč o rasizmu.

KISIĆ: Ako mi čitamo glavne srpske ideologe sa kojima nisu raskrstili ni oni koji su danas na vlasti, odnosno nisu rekli da su to pogrešne ideje i oni govore o jednom kulturno inferiornom narodu o Albancima. To govori i Dobrica Ćosić i to se može naći u njegovim knjigama, ti citati. Do 1999. godine na Kosovu je bila jedna situacija: Albanci su bili žrtve. Ta se situacija nakon 1999. godine promenila i Srbi su postali žrtve. Mislim da je jako važno da bi se taj krug zatvorio da vidimo šta je to bilo u prošlosti i da konačno dođemo do nekih odgovora.

MITIĆ: Ja upravo to i ponavljam, da vidimo šta je bilo u prošlosti, znači, da moramo da vidimo.

KISIĆ: Da, samo što se Vi i ja ne slažemo oko toga šta je bilo u prošlosti.

MITIĆ: Moramo da imamo osnovu za razgovore, a osnova je poštovanje međunarodnih standarda i prava. I to je osnova za razgovore, ja ne znam da li ste pravnik i da li imate poznavanje pravnih akata, ali moramo znači da krenemo od toga, jer bez toga nema rešenja.

RSE: Ja bih se zaustavio na onome što ste malopre rekli, jer voleo bih to pitanje da postavim Niti. Nita Luci antropolog iz Prištine. Nita, zaista, ovo što je rekao malopre Dejan, možemo li mi razgovarati o tome da bi bilo poželjno i da bi bilo lepo i da nije problem da ljudi različite nacionalnosti budu u vezi i sklapaju brakove, u koliko oni jedni pored drugih ne mogu ni bezbedno da se kreću. A mi smo barem u Srbiji po izveštajima sa Kosova svedoci toga.

LUCI: Što se bezbednosti tiče, mislim da nema šta da se kaže, jeste to je istina da postoje ogromni limiti što se slobode kretanja tiče i sigurnosti uopšte. A kao antropolog što se tiče braka, ja mislim da ima tu nešto što se zove i kultura koja uvek ulazi u to. Znači način na koji ljudi smatraju da su različiti i kako se ta razlikost treba braniti, to su spomenuli i ovi mladi u ovom izvestaju da ih je definitivno strah od toga. Ali istovremeno kao što je i Izabeka rekla da ovi mladi sto su se sakupili da su sedeli na osnovu toga kom spolu pripadaju, i ja mislim da je deo cele priče i nacionalizma jesu i spolni odnosi i u porodici i kako prema nacionalizmu i kulturama koje mi živimo i koje iako imaju različitosti, ipak postoje stvari koje su iste i među Albancima i Srbima gde i muškarci i žene imaju uloge neke u tome kako treba porodica da izgleda i šta je ta porodica i koji je odnos porodice prema naciji.

RSE: Postaviću jedno pitanje i Vama i Dejanu, s obzirom da je Dejan i živeo na Kosovu. A Vi, Nita, tamo trenutno živite. Da li ste vi tokom svog odrastanja se družili sa Srbima?

LUCI: Da, moji su prijatelji od kada sam bila mala bili i Srbi i Albanci, tako da znala sam srpski mnogo bolje, ali od kada sam otišla u Bugarsku sada više pričam kao da sam odrasla u Sofiji. Ne znam kakvi su odnosi bili u Beogradu ili bilo gde u Srbji, ali definitivno ima različitosti da li ste bili u Prištini ili u Peći ili u nekom selu negde i kakav ste kontakt imali sa ljudima. Naravno, bila je razlika i u tome dali su vaši roditelji imali prijatelje koji su bili Srbi ili nisu. Ali to definitivno utiče na to, ali to što se uvek znalo, a o čemu se uopšte nikad nije govorilo i u bivšoj Jugoslaviji. I zna se da su brakovi između Srba i Albanaca bili minimalni, dok je bilo više brakova između Srba i Hrvata ili recimo Slovenaca ili Makedonaca. Ovde ja sada ne pričam o razlikama što se etniciteta tiče, ali to već ulazi na neki drugi nivo koji je mislim rasizam, zato što se uvek smatralo da je između Srba i Albanaca pitanje različitih vrsta. I da ne mogu biti u braku zato što nisu iste vere ili šta ja znam.

RSE: Ja se slažem sa Vama, samo smo se ipak malo udaljili od teme i ja ću zamoliti Dejana da čujem isto pitanje. Dakle, dok ste bili na Kosovu, da li ste se družili sa Albancima i da li vam je to bilo prirodno i da li ste želeli da ih na taj način upoznate kroz prijateljstvo?

MICIĆ: Kako da ne, družio sam se sa Albancima, ali bilo je Albanaca koji su poštovali zakone i onih koji nisu. Sigurno je da sam imao prijatelje i imam ih i dan danas i upravo iz tog razloga smo osnovali Centar za dijalog i pomirenje. Jednostavno, da stvorimo neke nove veze i da nastavimo neke koje su prekinute, i da stvorimo neke bez obzira na nacionalnu i versku, rasnu i bilo koju drugu pripadnost. I da radimo na istom zadatku i istom cilju i da probamo da spoijimo i Albance i Srbe i smatram da ima i među Albancima ljudi koji isto ovako misle, međutim mislim da, što se tiče situacije na Kosovu i Metohiji dole, da je bar među Albancima veliki strah i da oni ni ne smeju da izraze svoje mišljenje i da jednostavno plaše se za svoj život.

LUCI: Ja se sa tim uopšte ne slažem.

MICIĆ: Jel mislite da među Albancima nema ljudi koji bi hteli da budu sa Srbima?

LUCI: To ima.

MICIĆ: Pa sa čim se ne slažete?

LUCI: Pa sa tim da izlažu svoj život zbog toga.

MICIĆ: Ja mislim da se plaše, jer ne žele da izraze javno svoje stavove da žele da sarađuju sa Srbima, da se druže sa njima.

LUCI: Pa ja se ne slažem jer takvih deklaracija stalno ima ovde i to uopšte nije istina, jer bilo je i zabeleženo i u Prištini i koje smo imali i u drugim mestima.

MICIĆ: Pa eto imate situaciju da je poginuo bugarski državljanin zato što je govorio bugarski jezik.

KISIĆ: To je situacija od pre šest godina .

MICIĆ: Ali to je situacija koja se desila. Da li mislite da je sada drugačija situacija?

LUCI: Ja definitivno mislim da jeste.

KISIĆ: Ja se izvinjavam, ali ja sam jedna od tih koja ide prištinom i priča srpski. Vrlo često.

LUCI: I moji rođaci isto dolaze i iz Beograda i iz Sarajeva i tako da uopšte nije problem u tome ja mislim. Drugo je bilo pre pet godina i slažem se ljudi nisu osećali sigurno, ali se sada situacija mislim promenila.

KISIĆ: Samo sam htela da dodam da to što ja znam ljude koji idu ulicama Prištine i pričaju srpski i to što ja pričam srpski, da mi se nikad ništa loše nije desilo.

RSE: A da li se osećate potpuno komotno i slobodno?

KISIĆ: Ja se osećam potpuno komotno i potpuno slobodno u Prištini.

MICIĆ: A šta da radimo sa momcima koji su ubijeni na kosovu i ovim zadnjim dešavanjima?

RSE: To mislite na ovu poslednju tragediju?

MICIĆ: Da.

KISIĆ: Ne, ja nisam rekla time što ja znam ljude koji pričaju srpski da mislim da je situacija idealna, mislim da još dosta mora da se uradi na tome da se poveća sigurnost manjina.

MICIĆ: A kako mislite da se to reši?

KISIĆ: To zavisi od manjina koje žive zaista u strahu tamo. I mislim da moraju i manjine, pre svega Srbi, da se otvore za razgovore i da se okrenu ka Prištini.

RSE: U nastavku o istraživanjima Ujedinjenih nacija. Četrdeset i četiri posto građana Srbije nikada nije imalo pasoš, što bi značilo da nikada nisu prešli granicu zemlje. Možda bi nam se slika o drugima promenila kada bismo više putovali i dali postoji strah od menjanja sredine. Čućemo još jedan primer, a naslov za taj primer bi mogao „Kada bi Kosovo bila Vojvodina“

*****

Eva i Milan su se upoznali 1992. godine, a venčali 1997., u vreme najvećih nacionalnih tenzija i sukoba. Ni tada ni danas nihova nacionalna pripadnost nije bila nikakva prepreka za zajednički život.

„Brak funkcioniše normalno sasvim, čak mi je drago što u startu deca čim su progovorila počela da pričaju mađarski i srpski u isto vreme.

„Što se tiče nacionalnosti nema nikakvih problema, a naš brak funkcioniše kao svi brakovi, jedino kad se svađamo je problem jer onda je meni lakše da se svađam na mađarskom.“

Upravo u ovakvim brakovima se najviše i ogleda subotička specifičnost i dvojezičnost se nameće kao prirodno stanje.

„Deca odmah u startu govore oba jezika i ker nam govori oba jezika.“

No, iako se po dva jezika koja već oba dobro govore, Evina i Milanova deca mogu nacionalno identifikovati, njihova imena ne pripadaju ni jednom ni drugom identitetu.

„Pa, nismo razmišljali uopšte o nacionalnim imenima, nego jadnostavno je bilo tako da će za muško žena dati ime a za žensko ću ja dati ime. Sin ima ime koje nije ni srpsko, ni mađarsko više je italijansko, a ćerka internacionalno ime. Niko nije insistirao na nekom nacionalnom imenu, niti bih ja to želeo, a sigurno ni žena.“

Ipak, porodica Čaušević i sama nekad trpi posledice vremena u kome živimo.

„Nama se desilo kada smo bilo na nekoj slavi kod prijatelja Srba, da je Eva doživela da joj jedno dete kaže, da je Eviki jedini problem što je Mađarica. Znači, dete samo ima priču, mada su je roditelji izgrdili onda, ali to je sigurno došlo iz porodice.“

Ova generacija što uzrasta sa mojom decom zavisi od toga šta dobijaju od kuće, a naša generacija je sve to prebrodila i sad zavisi kako se oni odgoje. Mada mi uglavnom starije dete kaže, neću ovako da pričam, a to je uglavnom mađarski i ne znam zbog čega, ali mislim da uglavnom čuje neke komentare na to. I ja pokušavam da mu objasnim da, koliko znaš jezika, toliko si čoveka. Ja se ne stidim pokušavam da jednako pričam i na ulici i bilo gde i ne osećam se da moram toga da se stidim. A ako me neko ne razume normalno da ću menjati samo što gramatički malo grešim. Naišao sam na par slučajeva kad čovek koji je došao ovde pre nekoliko godina 2-3-5-10 godina, ne trpi tako nešto, ali to je sada problem tih ljudi. I mislim da oni najviše i probleme i tenzije stvaraju. Pre 5-10-godina kada je sve to počelo, onda i naše društvo nije bilo tako podeljeno ali zanam da su različito razmišljali, na nacionalnoj bazi a sada nakon deset godina svi priznaju da su možda pogrešili. I vraćaju se sebi.“

A kako međunacionalne tenzije, koje su stigle i do Evropskog parlamenta, vidi bračni par Čaušević?

„Pa, sigurno da ima incidenata ali ne mogu da kažem jer ja lično ni ne izlazim na takve incidente. Ima ih, ali ima i naduvanih, onih predizbornih što se kaže. Pošto se to onda dešava, ja neću da tvradim tako ali imam takav utisak. Ali sam siguran i da ima pravih problema.“

Poslednjih godina nažalost mnogi su skloni da u mešovitim brakovima pre vide problem nego prednost. Upitali smo Evu i Milana šta oni u svome braku doživljavaju kao prednost.

„Prednost nam je to što su nam više mogućnosti, znači to se udvostručilo i to možemo širiti na više ljudi.

Dobro je kad možeš pokazati svojim primerom da je to izvodljivo i da to nije nikakav problem i da je to sasvim normalna stvar.“

*****

Dakle, neka bude ovo poruka za svih onih 65 posto građana Srbije koji su se u anketi Ujedinjenih nacija izjasnili da bi se usprotivili ukoliko bi neko od članova njihove porodice stupio u vezu sa Albancem. Dejane, Vi ste na pošetku citirali jedno drugo istraživanje po kome više od 60 posto građana Srbije prihvata ideju Evropske unije i zalaže se da Srbija ide u EU. Pri tome 65 posto građana Srbije iznosi takav stav o Albancima. Kako su te dve stvari spojive reći će nam Izabela Kisić.

KISIĆ: Prvo, ja mislim da ono što je Nita pomenula u jednom momentu kada je govorila o tome da je taj odnos i prema porodici i odnosu između polova. I uopšte, ta rodna politika i da je to zapravo sve deo jedne iste matrice ili jednog istog koncepta.

RSE: Da li hoćete da kažete da onih 65 posto koji se protive vezama sa Albancima zapravo ne shvataju da je jedna od osnovnih vrednosti te Evropske unije, u koju opet većinski žele da idu, upravo tolerisanje svih razlika, pa čak i Albanaca.

KISIĆ: Da, a mogla bih i da onda čak izrazim neke svoje sumnje i u samo istraživanje. Dakle ono što se može videti jeste, i ja bih ipak rekla bez obzira na rezultate ovog istraživanja, da je u Srbiji još uvek veoma dominantan taj anti zapadni i anti evropski stav.

RSE: Što bi reklo da ste pokazali sumnju u ono istraživanje o Evropskoj uniji ili prema Albancima?

KISIĆ: Ne u Evropskoj uniji jer postoji neka kontradiktornost. A drugo i dalje to što neko ne bi stupio u brak sa Albancem, ne mora da znači da ne bi živeli jedan pored drugog. Mada ima ovaj podatak koji mene zaista zabrinjava i koji ću još jednom pomenuti da jedna četvrtina građana srbije ne želi Albance ovde, kao građane Srbije.

MICIĆ: Pošto je Izabela pomenula EU, ja bih samo da kažem da recimo evo Veton Suroi pronalazi rešenje Kosova u ujedinjenoj Evropi, ali i on razume da i u toj Evropi moraju da se poštuju neki standardi.

KISIĆ: Zašto mislite da Veton Suroi to nerazume?

MICIĆ: Pa iz razloga jer Kosovo ne može da bude deo Srpske države ni u kakvom obliku jer ova izjava jednostavno oponira ovo što je rekao da kosovo treba da bude deo Evropske unije.

LUCI: Kada bih mogla da se vratim na ono sto se ranije reklo, ja mislim da nema kontradikcije između toga da bi ljudi hteli biti deo Evropske unije, a da ne bi stupili u brak sa ljudima iz druge nacionalnosti. Zato što, jeste da su to pitanja povezana ali ne trebaju biti zato što kada se priča o tome ja mislim da i na Kosovu ljudi, većina bi ih htela biti deo evropse unije a mislim da bi i većina htela da stupi u brak smo sa Albancima. I da oni smatraju da sve te tako neke velike nacije u Evropi su postale velike zato što nije bilo tog takozvanog mešanja. A i znamo da rasizam jeste deo Evrope i da takve razlikosti su deo Evrope. Tako da ni Evropa nije toliko drugačija što se toga tiče. I mislim da je pitanje malo kompletnije.

KISIĆ: Ja bih se samo malo pojednostavila, a to je da bez obzira na granice kakve će biti unutar regiona, da će glavni grad za svete teritorije u ovom regionu ipak biti Brisel.

MICIĆ: Pa možemo da se složimo oko toga naravno

RSE: Sve vreme smo pričali o izveštaju Ujedinjenih nacija, i sada smo već negde pri kraju i to o tom momentu koji se odnosi na to kako Srbi doživljavaju Albance, odnosno kako Albanci doživljavaju Srbe i još nešto vrlo interesantno. Četrdeset i četiri posto građana Srbije nikada nije imalo pasoš, to znači da ti ljudi nikada nisu prešli granicu ove zemlje. Šta mislite Dejane dali je to jedan od razloga zbog kojeg mi pokazujemo takav animozitet prema drugim manjinskim grupama?

MICIĆ: To može da predstavlja jedan od razloga zašto je to tako, i sigurno da oni ljudi koji nisu imali prilike da putuju u inostranstvo, znači da vide šta se dešavalo u proteklih 15 godina. Ako uzmemo period od proteklih 15 godina kada su na neki način zatvorene granice, i kada faktički posle sankcija ujedinjenih nacija i nije moglo da se putuje van zemlje bez vize. Jednostavno građani Srbije su bili u hendikepu i nisu mogli da dožive da proputuju malo Evropu i vide šta se tamo dešava.

RSE: Mislite kada bi više putovali, onda bi pokazivali više tolerancije prema i Albancima i Mađarima?

MICIĆ: Slažem se da bi sigurno ljudi koji više putuju imali veću toleranciju prema drugim etničkim zajednicama i manjinama. Ali jednostavno moram da napomenem da imamo presedane i pomenuo bih recimo da su premijeri Makedonije i Kosova, Vlado Bučkovski i Bajram Kusumi, jednostavno imali sastanak da ustanove demokratske granice između Makedonije i Srbije i Crne Gore. To je sigurno jedan od presedana koji dokazuje upravo jednostavno to ne može da se dešava. Znači, imamo sada premijera koji ne znamo ko je on i u ime čega on pregovara.

RSE: Šta vas zapravo čudi, kao da neznate da su počeli, odnosno da će uskoro početi pregovori o statusu Kosova?

MICIĆ: Pa dobro ste rekli - počeli - a nisu završeni.

RSE: To što će reći da međunarodna zajednica faktore na Kosovu tretira kao relevantne.

MICIĆ: Ja se slažem sa vama, ali jednostavno, presedan je znači da jedan premijer nepostojeće države pregovara sa priznatom državom o granicama, mislim da to mora da se poštuje i mora da važi i za Srbe i za Albance i za Mađare i za sve u ujedinjenoj Evropi, i mislim da moramo da se svi složimo oko toga.

KISIĆ: Pa sa ovim jednim delom priče se ne slažem, ali bih se vratila samo na ovo pitanje u vezi putovanja mladih. Svakako neznanje rađa i mnoge starhove i naravno da za sve moraju da važe isti standardi I na Kosovu i u Srbiji i mislim da Srbija još nije ispunila mnoge standarde za ulazak u EU.

MICIĆ: A mislite da Kosovo jeste?

KISIĆ: Ne, mislim da ni Kosovo nije, ali se ovde stalno zaboravlja i ta činjenica da i Srbija nije mnoge ispunila.

MICIĆ: Mi, kao Centar za dijaloge i pomirenje, se zalažemo za Kosovo i jednostavno taj projekat ćemo predočiti na nekoj od konferencija za štampu.

RSE: Sada smo definitivni izašli iz teme što i nije loše, jer svašta čovek može da dotakne. Izabela:

KISIĆ: Samo sam htela da kažem da to neznanje svakako rađa i starhove i da mladi ljudi treba pre svega da putuju po regionu da kako bi te prve barijere pale, i takođe treba da vide i zapadnu Evropu prosto kako bi razbili neke predrasude. I mislim da koliko to može da ima efekta pokazuju i primeri koje sam ja tokom ove emisije navodila. Tačno je i to da se u Srbiji i u Beogradu jako malo zna o onome šta se dešava na Kosovu i to je takođe jedan od izvora svih tih predrasuda.

MICIĆ: To je upravo jedan od razloga što smo osnovali Centar za dijalog, informisanje građana Kosova i Beograda, odnosno međunarodne zajednice.

RSE: I mi vam želimo sreću u radu a ja sam siguran da Dejan, Izabela pa i moja malenkost ne mogu najpreciznije odgovoriti na to pitanje: koliko putovanja znače i koliko putovanja mogu promeniti čoveka. Nita, Vi ste magistar Univerziteta u Mičigenu. Koliko je to Vas promenilo, mislim iskustvo boravka u Sjedinjenim Državama, to je za mnoge u Srbiji danas san.

LUCI: Neznam da li znate i sigurno se sećate grupe „POST PESIMISTA“, kada se te 1994. mladi iz cele bivše Jugoslavije skupljali u jedno najlošije vreme u Bosni i Hrvatskoj i uspeli da na neki način dođe do toga da se upoznamo i da sve te neke granice i sve ove granice o kojima smo mi pričali večeras da bolje razumemo. Naravno da te granice još uvek postoje i tada su postojale ali je važno da se i da prvo budemo svesni da one postoje, i kako se stvaraju da bi mogli posle početi bilo kakav dijalog. I ja mislim da isto i iz neke perspektive što se Amerike tiče to je isto problem i u Americi, zato što mali broj ljudi imaju pasoš i putuju bilo gde i onda se stavljaju samo u taj neki njihov „Frejm vork“ Američki što se celog sveta tiče. I da svi treba da imaju iste želje i na isti način živeti. Ja mislim da puno ljudi u Srbiji imaju ideju toga šta je Kosovo i šta za njih znači, a pritom ih je malo bilo na Kosovu. To ja mislim da je definitivno problem toga kako oni misle da ljudi na Kosovu žive.

MICIĆ: A šta ćemo sa ljudima koji su proterani sa Kosova i Metohije?

LUCI: Ja nikada ne bih rekla da oni treba da ostanu tamo gde su sada i da ne bi trebalo ni da se vrate.

MICIĆ: Pa nema uslova.

LUCI: To i jeste problem i znači da se stvaraju ti uslovi da ljudi mogu da se vrate i da ljudi mogu da stvore život tamo gde oni to zovu kućom.

MICIĆ: Ja se slažem, ali pet godina je proteklo od 1999. godine i mi imamo na neki način još goru situaciju nego što je bila tada.

LUCI: Ja mislim da to što se sada dešava, i da hijararhija koja je ranije postojala sada nije ista, i sada ima promena u tome ko je u vlasti i ko ima više vlasti na Kosovu. I da ima nova situacija koja je mnogo teška da se definira i uz to što je međunarodno pravo, i zbog toga je mnogo teško da se daju objašnjenja i u vezio sastanka izmežu Kusumija, i ministra Makedonije i svega ostalog. Dakle ove globalne situacije koje su se stvorile i koje postoje i u Iraku i u Afganistanu i u Bosni i u drugi mestima za koje međunarodno pravo nije u stanju ja mislim da, napravi objašnjenje zato što se dešavaju u različitom kontekstu od toga šta je ranije moglo biti. I zbog toga i Ujedinjene nacije nisu u stanju da to srede.

RSE: Razgovaraće se puno o tome kakva je sudbina Kosova, a mi smo ipak pokušali da razgovaramo o tome kako učiniti situaciju takvu da Albanci bolje misle o Srbima, a Srbi o Albancima. Ja se nadam da ćemo i svi mi zajedno jednom dočekati taj dan. Gost nam je večeras bila antropolog iz Prištine magistar univerziteta u Mičigenu Nita Luci, i hvala puno na ovom razgovoru i šaljemo pozdrave u Prištinu. Iz Beogradske kancelarije Helšinskog odbora za ljudska prava Izabela Kisić, hvala i vama puno. I iz pre dva meseca osnovanog centra za dijalog i pomirenje predsednik upravnog odbora Dejan Micić, hvala i vama i ja vam želim puno sreće u radu. I sada o onom što smo planirali za sam kraj, o tome koliko su mladi svesni i raspoloženi da putuju i koliko su svesni koliko ih to može promeniti.

*****

U Kragujevcu nema statističkih podataka o broju građana koji su tokom ove godine putovali u inostranstvo. Sudeći na osnovu informacija dobijenih iz ovdašnjih turističkih agencija, taj broj se iz godine u godinu stalno povećava. Ipak ogromna većina starijih Kragujevčana sa prosečnom platom od 188 eura mesečno uopšte ne pomišlja na putovanje u inostranstvo, a ovde u šali kažu da preko granice najčešće odlaze šverceri, i to uglavnom u Rumuniju, Bugarsku i Tursku. Po jeftinu robu koju preprodaju na ovdašnjem buvljaku. Kragujevački novinar Ranko Skerlić koji se bavi problemom mlade populacije, kaže za naš program da skoro dve trećine Kragujevčana mlađih od 20 godina nikada nije putovalo van zemlje. A da su ostali inostranstvo videli uglavnom zahvaljujući školskim ekskurzijama. Po njegovom mišljenju su glavni razlog takvog stanja ekonomske i političke neprilike, sa kojima se Srbija suočavala skoro cele dve decenije:

„I politika je činila svoje podelila nas i posvađala, i ratovali smo vrlo skoro a sa druge strane i mi roditelji nemamo baš previše para da bismo im to mogli omogućiti.“

Mladi Kragujevčani smatraju da su komplikovana procedura za dobijanje viza i teška finansijska kriza kragujevačkih porodica glavni razlozi zbog kojih mladi putuju u svet:

«Dosta je obeshrabrujuće što ne može da se dobije viza za bilo gde. Da može sigurno bih išao negde.»

«Bez obzira na finansijsku situaciju, da mogu da dobijem vizu sigurno bi se potrudila, jer volim da putujem.»

«Ja smatram da nije do njih što ne žele da idu svet, već neke ekonomske mogućnosti koje roditelji ne mogu da im pruže.«

Slično iskustvo sa pokušajem samostalnog odlaska u inostranstvo ima i kragujevčanin Aleksandar Arsić:

«Pokušao sam letos da dobijem vizu za švedsku, međutim, nisam je dobio iz razloga što je u našoj zemlji politička i ekonomska situacija teška i švedska ambasada smatra da ja, kao mlada osoba, ne mogu ostati u toj zemlji da se zaposlim i steknem stalni boravak.»
XS
SM
MD
LG