Dostupni linkovi

logo-print

Domino efekat


Gost ovaj put je gospodin Dragan Velikić, književnik i diplomata, najprevođeniji pisac na nemački jezik i akutelni ambasador Srbije i Crne Gore u Austriji.

„Sve što ti život uskrati, pretvori u prednost. Suočavaj se bez straha, puštaj se, neka te nosi struja.
Ma, ništa nije vijedno očaja.
Bože! Kako žalim samoubice.
Koliko mladosti i ljepote je nestalo samo zato što se u času slabosti povjeruje u žar neponovljivosti.
Upamti! Nema kraja. Uvijek postoji neki prozor, makar mali otvor, kroz koji se može namignuti sebi od prije.“

RSE: Prije nego što predstavim našeg gosta, upitaću ga: da li on ima neki prozor u koji gleda u sebe, od prije?

VELIKIĆ: Svakako da imam. Uostalom, i to što ste citirali iz rukopisa romana koji sam morao da ostavim onog trenutka kada sam doneo odluku da prihvatim mesto ambasadora Srbije i Crne Gore u Beču. Dakle, to je bio isto jedan pogled kroz taj prozor. Radni naziv romana je „Ruski Prozor“, to će tako i ostati. Mislim da svako ima, ne onaj ruski, ali jedan prozor u sebi i to se zove, imam običaj da kažem, gledanje u sebe. To je ono kada se „resetujemo“ i, naravno, to činimo uvek sami. Nismo uvek sami. Sve ono što je spoljašnost, što nas uznemirava i što je normalno na kraju krajeva, mislim čovek ne bi trebao da je autista, živimo i nismo ni svesni koliko paralelnih ličnosti u nama živi. I baš su to trenuci važni, kada se zagledamo u sebe i tada se uvek i otvori neki „prozor“ u nama.

RSE: Moj gost je otprilike, na neki način, najavio što danas radi. Samo ću reći, on je rođen...ajde, da kažemo godinu?

VELIKIĆ: Zašto da ne? 1953. godine sam rođen u Beogradu.

RSE: Objavio je romane „Via Pula“, „Astragan“, „Sjeverni Zid“, „Danteov trg“, knjige priča „Pogrešan pokret“, „Staklena bašta“, knjige eseja „Deponija“, „Stanje stvari“. Dobio je brojne nagrade...

VELIKIĆ: Ispravljam. Samo jedna nagrada, ali nema veze.

RSE: Neću reći, najprevođeniji pisac na njemački, nego jedan od najprevođenijih pisaca na njemački? Je li slijedi ispravka?

VELIKIĆ: Ne, ne sledi ispravka. Jesam najprevođeniji pisac na nemački jezik. To je tačno.

RSE: Moj gost ove subote je gospodin Dragan Velikić, književnik i diplomata. Povod da ga pozovem u goste jeste jedna manifestacija koja se održava u Beču, ali je sa njim teško razgovarati, zapravo je teško novinaru da napravi koncepciju, što hoće od njega. Hoće li da govori kao diplomata ili kao književnik. U biti mi se dopalo, jednom je kazao da sa tom glavom, sa kojom kreće u Beč, ne može završiti roman „Ruski prozor“. Možemo li to odvojiti ili razgovaramo sa književnikom i diplomatom, ili sa diplomatom?

VELIKIĆ: I sa jednim i sa drugim. Više se i ne sećam konteksta, to je bilo u jednom intervjuu, što ste delimično citirali. Svakako da. Ono što sam ja kao diplomata, taj neki „Habitus“ čini i da sam diplomata, posebno što je to u Austriji. I razlog zašto mi je ponuđeno da budem ambasador SiCG u Austriji jeste upravo činjenica da ja tu postojim pre nego što sam poslat kao ambasador. Znači, desetak godina na nemačkom govornom području postoji desetak mojih knjiga i neznam koliko stotina književnih večeri. Dakle, došao sam u prostor koji poznajem i da odlično se pretpostavilo da mogu da ima, da tako kažem, operativnost jaču nego što bih imao samo da sam profesionalni diplomata. Ali, smatram od samog početka da Beč nije sinekura. To je sigurno jedno od najtežih diplomatskih mesta i u tom smislu jednostavno sam ja, sve ono što mi mogu biti prednosti i ono što se pokazalo da jesu, potisnuo u onom periodu priprema od 4-5 meseci u Beogradu ovog proleća, da savladam nešto što se mora savladati da bi bio solidan ambasador.

RSE: Uvijek je nekako u svim vašim intervjuima i tekstovima koji su objavljivani ostalo nejasno ko je Vas, zapravo, predložio za to mjesto?

VELIKIĆ: Budući da nisam član ni jedne političke partije, nisam to nikada ni bio, a verovatno neću ni biti, ali ne možemo govoriti ništa unapred. Međutim, ne znam šta znači biti član stranke. Mene je predložio ministar Vuk Drašković, koga sam tada i prvi put lično upoznao.

RSE: U Vašem rukopisu „Ruskoga prozora“ stoji: „Rođen sam na pogrešnom mestu. Nije to fantazm, da je drugde uvek bolje, već je zaista tako.“ Mislite to, ili je samo književni izraz?

VELIKIĆ: Pre svega, to je jedan višestran roman, tako da se ne možemo identifikovati sa svim glasovima. Svi glasovi, da se razumemo, koje jedan pisac proizvede u knjizi, donekle participiraju njega samog. Međutim, iz raznih konteksta, posebno kada je roman u pitanju, je potpuno besmisleno. Ali što se tiče vašeg pitanja: „pogrešno mesto...“, znate, ima jedan Kuderin roman koji se smatra, bar oni koji se time bave smatraju ga, „ne tako uspelim“. Međutim, meni se taj roman dopao, možda i zato što knjige koje su „ne tako uspele“, ukoliko imaju neki deo koji zovem „duboko mesto“, da mi je to podsticajno, onda su to meni značajne knjige. To je knjiga „Život je negde drugde“. To je davno izašlo u biblioteci „Hit“, zagrebačkog "Znanja" i mislim da je to nešto što čak nije ni loše. Mislim da je to i neko „gorivo“, jer dok mislimo da je život negde drugde, mi i idemo prema tome „negde drugde“. I mi živimo. Ne mislim da je to sada neka vrsta pesimističkog pogleda na svet. Jednostavno, pogrešno mesto ne znači da geografski postoji neko mesto gde je bolje. Ne, nego samo ono mesto na kojem jesmo i na kojem možemo biti. Dakle, da ga priželjkujemo u nekom drugom izdanju i samim tim unosimo nešto naše energije da to poboljšamo. I samim tim, promenimo. Istorijski smo na jednom prostoru gde postoji jedno ukrštanje istorije i geografije. Jer, često geografija proizvodi istoriju. Što je rekao Andrić: „Ako sazidate kuću nasred puta, onda vam je to i sudbina.“

RSE: Prije nego što ste otišli na to mjesto, kazali ste ovako: „Svet je danas sve više isprepletan mrežom koja izaziva domino-efekat. Kompatibilnost sa svetom ne znači odustajanje od sopstvenog identiteta“. Što ste time mislili?

VELIKIĆ: Ja sam čovek koji kao pisac doživljava sve, samo što sada imam i određene obaveze. Što će reći da, ne da moram da odstupim od svojih načela, nego da budem mnogo tolerantniji. Morate da uzmete u obzir što više komponenti ili što više detalja. Tu sam pominjao i pitanje identiteta. Jednostavno, ako imate identitet, niko vam ga ne može uzeti. Ako imate nekakav gabarit, ako ste vlasnik jednog određenog mentalnog sklopa, jednog sveta, neću da kažem superiornog, ali u svakom slučaju autentičnog, onda, ko vam to može uzeti? Može vas ugrožavati, ali ne može vam uzeti identitet. Prema tome, Jevreje ugrožavaju hiljadama godina, pa im niko nije uzeo identitet. A, što se tiče domino-efekta, to jeste tako, budući da sve je u vezi. To je još Crnjanski govorio i to i jeste suština njegovog sumatrizma. Dakle, nismo sami! I onog trenutka kada odlučimo da budemo sami, ulazimo u jednu jeres, u jedan autizam. I to je pogrešno. I onda, kad-tad moramo iz toga izaći i onda je mnogo teže sve to savladati. Možda ja to tako govorim budući da sam rastao u raznim sredinama i tu ste prosto vakcinisani. Nemate strah od drugog. Nikada nisam drugog, niti po religiji, niti po navikama, običajima, doživljavao kao...nije me to ugrožavalo. Naprotiv. Jednostavno uzmete, kao što odabiramo restoran, pa poželimo da odemo u kineski, a nekada poželimo da odemo i u turski, italijanski. Dakle, jednostavno uzimate, konzumirate. Isto je i sa nekom kulturom, umetnošću. Meni je to sve tako normalno. I moram priznati da me nekada određene teme, koje se stave da se onjima raspravlja, meni deluju suvišno.

RSE: Filmom crnogorskog reditelja Nikole Vukčevića, „Pogled sa Ajfelovog tornja“, otvoreni su dani filma Srbije i Crne Gore. Pokrovitelj je Ambasada u Beču. Što je bio motiv za organizaciju, koliko učesnika, kakvo je interesovanje austrijske publike? Pretpostavljam da ste Vi jedan od inicijatora ove manifestacije?

VELIKIĆ: Ne. To je već peta tradicionalna smotra filmova iz Srbije i Crne Gore i to je inicirao, u jesen 2001. godine, prethodni ambasador Mihajlo Kovač. Ovo je sada već peta sezona i to je već tradicija. Tako da, mi smo se trudili da bude što bolje urađena ova predstava. Međutim, odmah da kažem, Ambasada nije pokrovitelj. Trebala bi da jeste, međutim, do sada je 90 posto stvari uradila i preuzela je akreditive i ministarstva za kulturu i kulturnog centra, koji mi nemamo. Dakle, mislim da to nije posao Ambasade. Mi smo jednostavno jednu takvu manifestaciju, kao što je predstavljanje tekuće produkcije, želeli da nastavimo. I mislim da će to dobro da ide i tako je već, posebno kod naših ljudi, ali ima tu i Austrijanaca. Tako da, prve večeri, kada je bilo otvaranje i kada je film „Pogled sa Ajfelovog tornja“ prikazan, poseta je bila veoma dobra. To je bilo u najvećoj sali toga bioskopa. Mi smo veoma zadovoljni reakcijom publike, koje su bile veoma dobre. To je već tradicija da se reditelj i neko od glumaca predstavi nakon projekcije i tu postoji osoba koja je godinama već moderator. Ja se nadam da ćemo nakon pete imati i šestu manifestaciju filma iz Srbije i Crne Gore.

RSE: Da li sam dobro zapamtila da ste negdje izjavili da je kulturni centar prevaziđena forma?

VELIKIĆ: Ja sada govorim iz iskustva, kao osoba koja je već desetak godina kao književnik, posebno na nemačkom govornom području, boravila mimo svih institucija. Tvrdim, mada to može da izgleda nadobudno, ali kultura, ako je autentična, ide sama. Naravno da to ne znači da ne treba pomoći, ali mislim da izuzmemo reč „brand“. Stvaraocima kojima je potrebno da ih država „probija“, to nije u redu, ni utoliko što sam siguran da postoji onaj deo puta za književno ili filmsko delo da predstava nastane. Kada je ona sama po sebi dobra, u tom trenutku njeno predstavljanje i gostovanje u inostranstvu, znači i predstavljanje zemlje. I to je jedna simbioza. Kulturni centar podrazumeva, naravno, i sredstva. Nije samo pitanje otvoriti kulturni centar, nego to je onda potrebno da 365 dana u godini da taj centar radi. Ne možete vi sada imati kulturni centar i pokriti se sa dve pozorišne predstave, nekoliko izvedbi, itd. Znači, to mora da bude jedan mehanizam, jedna kulturna institucija koja non-stop radi. Mi imamo u Austriji već 200.000 naših ljudi itd., i siguran sam da su i oni konzumenti i posetioci tog kulturnog centra. I to mora zbog njih da postoji, ali misija je da se predstavite u inostranstvu, domaćoj publici, i da se nađete na toj kulturološkoj mapi tog grada, te zemlje. Određena kritična masa ljudi vas doživljava kao mesto stalne posete. Misija je, zapravo, da stranci posećuju u što većem broju naše kulturne centre. Ja mislim da za početak nije loše to sve imati, ali mislim da je mnogo bolje da se konkretno Srbija i Crne Gora u nekoj zemlji predstavi tako što se za određeni period iznajmi najudarnije mesto u tom gradu i da se tu predstavi kultura. To je kao jedna dobra prethodnica da bi se kasnije, prema interesu koji izazove, moglo znati da li da se otvori kulturni centar.

RSE: Jedno pitanje koje se tiče isključivo politike. Vi predstavljate Srbiju i Crnu Goru, zajednicu čiji je opstanak neizvjestan. Koliko na vaš posao u Beču utiču dešavanja na relaciji Beograd-Podgorica i da li ste u prilici, da ne kažem neprilici, da objašnjavate kolegama, poslanicima političkog, javnog života u Austriji, što se događa, a što se može dogoditi u Zajednici?

VELIKIĆ: Naravno da svakodnevno zanima i kolege i zbog prirode posla ih zanima šta se tu dešava i kako se nešto u medijima pojavi, odmah objašnjavate itd. Sigurno da nije lako predstavit zajednicu našu, pre svega naš politički život. Ne može se porediti, niti je uređen, niti smiren. Dakle, tu se stanardi veoma menjaju, iz dana u dan. Ja nemam taj problem. Pre svega, mislim da je i atmosfera u Ambasadi veoma dobra, tu mislim i na diplomate koji su i iz Crne Gore i Srbije. I na nivou Ambasade mi nemamo taj problem, zato što smatram da ljudi, ukoliko imaju dubnu duha, da oni nesporazum mnogo lakše rešavaju nego oni koji imaju manje prostora u sebi, pa su onda okrenuti više spolja. Ja sam do sada, za ova četiri meseca, nešto više, imao jako dobru, ne bih rekao saradnju. Mi smo tu u funkciji nekog servisa, ali sve se odvija veoma dobro i ja nemam prigovora.

RSE: Vi nemate prigovora. Vi ste kadar Republike Srbije. Da li bi Vam se u nekoj situaciji moglo zamjeriti da ste pristrasni u obavjanju posla, da malo više naginjete Beogradu?

VELIKIĆ: Još nisam bio u toj nekoj situaciji, pošto ne treba zaboraviti da sam ja ovde došao kao ime i prezime iz literature. Ja time ne mislim da obezvređujem posao diplomate. Međutim, mene sigurno nije bilo potrbno politički nagraditi. I i da se razumijemo, kada vas neko nagradi onda vas pošalje barem u zemlju gde ne postoji direktna linija sa Beogradom i Podgoricom. Što će reći, u jednom ste zatonu i to može da bude određeno opuštanje. Ovo nije, svakako, ali šta bih ja drugde radio? Ja sam i došao u Beč zato što se po hijerarhiji ne moram predstavljati. Predsednik Austrije, dr. Hans Fišer, je moj čitalac od pre. Dakle, u tom smislu to može da bude, neću da kažem prednost, ali ukoliko je čovek operativan i ukoliko je posao diplomate shvatio obiljno, onda mu to može biti od pomoći. Dakle, ne donosim ja odluke da bi mogao biti pristrasan.

RSE: Jeste li bili ambasador u Beču kada je prilikom posjete premijera Mile Đukanovića došlo do incidenta? Do jedne nedolične političke opservacije na račun crnogorske politike, od strane jednog od gostiju na prijemu priređenom u Ambasadi u Beču?

VELIKIĆ: Ne. Ja nisam tada bio. Mada, opet da kažem, tu je uvek nezahvalno. Ne možete nikada sprečiti provokatora, ali kada do provokacije dođe, onda je itekako važno kako ćete reagovati na to. Međutim, ne. Premijer Đukanović je bio u poseti kada je bilo predstavljanje Crne Gore u Ujedinjenim nacijama, pre tri-četiri nedelje, i mi smo veoma dobro razgovarali.

RSE: A kada je gospodin gospodin Đukanović napravio tu večeru, jeste li možda sa njim razgovarali o referendumu?

VELIKIĆ: Ne, nismo. Pričali smo o drugim stvarima. Sem toga, mislim da ja nisam osoba sa kojom bi gospodin Đukanović i imao šta da priča o tome. Ja mislim da se te stvari na drugim nivoima rešavaju. To je bila jedna opušten razgovor i priča. Tu je bilo nekih petnaestak zvanica.

RSE: Što ćemo sa ambasadorima, ako se na budućem referendumu građani Crne Gore izjasne za samostalnu državu?

VELIKIĆ: Onda će se to rešavati, to što imamo zajedničko, dakle diplomatiju, to će se onda tehnički morati rešavati. Ja nisam osoba koja bi tu mogla da bude savetnik, ali mislim da tu predstoji neki prelazni period i da će to od ambasade do ambasade zavisiti. Ja imam odličnu saradnju sa predstavnikom Crne Gore, gospodinom Nikolom Cikom i u tom smislu, mislim da šta god da se dogodi, najvažnije da to bude po evropskim standardima, mi nećemo imati nikakve probleme. U to sam unapred siguran.

RSE: Kako se ove političke razmirice, na relaciji Beograd-Podgorica, odražavaju na odnose Srba i Crnogoraca, konkretno u Austriji, gdje ih ima oko 200.000?

VELIKIĆ: Pretpostavljam da toga sigurno ima, ali ne toliko da bi to bili nekakvi ekscesi. Sigurno da te razmirice postoje. Međutim, ono što je meni jako važno i što bih hteo sada da iskoristim ovaj naš razgovor, to je - ne bi trebalo zaboraviti da kada predstavljate jednu zajednicu, Srbiju i Crnu Goru, bilo kakva favorizacija entiteta iz kojeg dolazim bila bi veoma negativna, jer se nalazim se u zemlji Austriji, koja u diplomatiji ima jednu veliku tradiciju. I zbog specifične težine i jedne i druge republike, veoma je važno da postoji jedan, ne konsenzus, ali da ima što manje - ja ih zovem pubertetski ekscesi, koji mogu da imaju svoju funkciju, ali takve funkcije nikome ne donose dobro i nisu baš dobrodošle. Dakle, ja vodim računa, pre svega, o vlastitoj visini, a samim tim i o zemlji koju predstavljam. I u tom smislu, kada čak i na poklon dajem, recimo, vina, to je uvek jedno vino iz Srbije i jedno iz Crne Gore.

RSE: Kada bih ja sada bila u poziciji da Vam danas, ovoga trenutka, ponudim neki drugi posao, bi ste li ga prihvatili? Koji bi ste prihvatili?

VELIKIĆ: U svakom slučaju, mislim da je za pisca mnogo bolji posao onaj posao koji nije po „defaultu" blizak književnom zanatu. Mislim da je za jednog književnika noćni čuvar, ukoliko je dobro plaćen, veoma dobar posao. Zato što vam glava ostaje u onom prostoru što je vaša profesija. Ako bi mi Vi sada ponudili posao...

RSE...direktora kompanije „Telecom“...

VELIKIĆ: Ne. To ne bih mogao da prihvatim, ali bih mogao, recimo, posao na nekom prekookeanskom brodu. Ja sam bio i muzičar. Tako da, te profesije, svakako su veoma dobre.

RSE: Bili bi ste šef jednom novinarskom timu?

VELIKIĆ: Više bih voleo da mi se poveri da smislim i da održavam neku dobru rubriku. Jesam čovek zajednice, ali volim da imam nešto za šta pokrivam 100 posto svojom ličnošću, odgovornošću.

RSE: Ako ja mogu da budem malo lična, kada je u pitanju Vaša odgovornost, kada ću ja moći da kupim u knjižari, roman „Ruski prozor“?

VELIKIĆ: Nećete moći skoro da ga kupite, zato što, nažalost, bio sam ga skoro završio, ali od onog trenutka kada sam prihvatio ovo mesto ne mogu da pišem i radim jedan ovakav posao. To je prosto nemoguće. Međutim, možete da kupite knjigu, sada treba da izađe knjiga mojih eseja koje sam objavljivao u NIN-u poslednjih par godina. To će izaći kod novosadskog "Dnevnika". Mislim da sada treba da se pojavi, u vreme ili posle sajma. To je knjiga eseja „Pseća pošta“.
XS
SM
MD
LG