Dostupni linkovi

logo-print

Oni guše sindikalizam


Gost Press kluba je Dragoljub Stošić, predsednik Unije sindikata.

RSE: Vi ste jedini sindikalni lider koji je dva puta zatvaran i koji je prebijen od strane vlasti.

STOŠIĆ: Možda to znači da sam pomalo naivan, pomalo neuspešan, ili da je jedino moja biografija potpuna. Kakav ste to sindikalni lider, u zemlji kao što je Srbija, u kojoj ste se borili protiv takvog režima kao što je bio Milošević, a da nikada niste bili u zatvoru? Članovi ostalih sindikata bi morali da razmisle za kim idu i za koga, lideri koji ih vode, rade.

RSE: Što ste prebijeni?

STOŠIĆ: Pet dana pred lokalne izbore 1996. godine, kada je opozicija uspela da na lokalnom nivou gotovo pobedi Miloševića osvajajući 40 najvažnijih gradova u Srbiji, u GSP-u smo napravili štrajk. Blokirali smo grad. Zoran Đinđić mi je kasnije rekao da je Milošević nazvao Nebojšu Čovića, koji je u to vreme bio predsednik Skupštine grada i pitao ga šta se to događa u gradu pet dana pred izbore. ''Grad ne funkcioniše. Ljudi idu peške. Potpuna je blokada saobraćaja''. Nebojša mu je rekao da to određena banda, pod vodstvom izvesnog Stošića, uništava vozila na račun koalicije Zajedno. Milošević je nazvao pokojnog Badžu, pomoćnika ministra policije u to vreme, i poslao 300 padobranskih jedinica MUP-a na radnike GSP-a. Radnici su bukvalno pretučeni na kapijama GSP-a, a ja sam završio 11 dana u zatvoru.

RSE: Na Zapadu su sindikati vrlo moćni. Suprotstavljaju se vlasnicima ako misle da su im neka prava ugrožena. Imam utisak da ovde sindikati apsolutno nemaju nikakvu moć. Vlasnici mogu da rade šta god hoće i da ih ne boli glava.

STOŠIĆ: Ta stvar zaslužuje, možda čak, i medicinsku analizu, ali po mom iskustvu, ljudima na ovim prostorima, pre svega radnicima, treba da bude jasno da ne postoji isti interes, čak ni opozicionih stranaka i njihovih vođa, sa interesom radnika. To se pokazalo već u nekoliko navrata. Nisu oni bez iskustva. Nisu oni opozicione stranke koje tek treba da se dokažu. Sve one su već imale priliku da pokažu šta stvarno misle i koliko, od onoga što izgovaraju, ozbiljno misle i koliko toga žele zaista da sprovedu kada dođu u tu priliku. Radnici ne treba da budu u strankama i ne treba tim strankama da daju prednost, da stavljaju interes stranke ispred svoga interesa. To se kod nas najčešće radi. Uspeh sindikata na Zapadu nije došao slučajno, tako što je u nekom njihovom Senatu, u Skupštini, ili na nekom drugom mestu gde se donose zakoni, rečeno da se od sada stvar podrazumeva i da sindikati imaju pravo na svoje inicijative, da u tome ne može niko da ih sprečava i da tu ne može da bude represije. Nisu sindikati mogli nikakvim paragrafom u zakonu da doprinesu tolikom poverenju članstva prema sindikatima. Očajan sam kada vidim kako francuski ili talijanski sindikati organizuju štrajk. Učestvuju milioni ljudi. I dan danas ovde slušamo gluposti od bivših opozicionih lidera koje smo našim angažovanjem, a i žrtvama u nekim slučajevima, doveli na vlast. Slušamo ministra prosvete koji govori kako Unija prosvetnih radnika ne poštuje Zakon o radu i kako će on njih da prepusti roditeljima i nekim drugim organima u ovoj državi. To je poziv na linč. To je nedostojno. Vuksanović može da govori tako jer su ljudi potpuno dezorjentisani. Radnici su tridesetih godina u Americi, kao i u nekim drugim sređenim zemljama, svoje pravo da se sindikalno organizuju, koje je jedno od osnovnih ljudskih prava, bukvalno izborili tako što su pucale lobanje, završavalo se na dugogodišnjim robijama, gubili su se životi. Sve to su radili u ime svoje dece. Izgleda da ni mi taj neki period razvoja sindikalne borbe nećemo moći da izbegnemo.

RSE: A tripartitni socijalni dijalog?

STOŠIĆ: Mi imamo te institucije, ali one su farsa. Tripartitni socijalni dijalog se odvija tako što pregovaraju vlada, sindikati i poslodavci. U našem slučaju samo vlada nije sporna. Vlada je izabrana na izborima i to su ljudi koji imaju legitimitet. Što se tiče sindikata i poslodavaca, stvar stoji tako da se ne poštuje zakon kada je u pitanju reprezentativnost sindikata koje im daje pravo da u ime najvećeg broja zaposlenih u ovoj zemlji potpisuju tako važne stvari kao što je cena rada, kolektivni ugovori, da pregovaraju o svim tim stvarima u naše ime. Milenko Smiljanić i Branislav Čanak, pogotovo on, nisu dokazali svoju reprezentativnost. Ministar Lalović, koji je bio zaposlen i kod jednog i kod drugog, dok nije postao ministar, uzeo je sebi za pravo da ne mora da poštuje zakon, nego je dodelio reprezentativnost sindikatima. To nije najgora stvar u toj priči. Treći partner u tripartitnom socijalnom dijalogu su poslodavci. Recimo Unija poslodavaca, koja bi takođe bila obavezna da dokaže svoju reprezentativnost, to nikada nije uradila, nema legitimitet, a nju su osnovali nekoliko najkrupnijih švercera naftom u ovoj zemlji. Oni guše sindikalizam. Gotovo ni u jednoj od tih firmi ne postoji sindikat. Ako postoji, osnovao ga je poslodavac da zaštiti svoj interes. Još jedan predstavnik poslodavaca, u liku Udruženja industrijalaca, koji je osnovao Bogoljub Karić, takođe sedi u toj vladinoj organizaciji, vrši tripartitni socijalni dijalog i razgovara o tako važnim stvarima kao što je cena rada.

RSE: Da li se zbog toga ništa ne pomera sa mesta?

STOŠIĆ: Naravno da se ništa ne pomera sa mesta. Morali bi i Smiljanić i Čanak da objasne šta je njihov motiv. Nemoguće da oni to ne znaju. To sam rekao i njima.

RSE: Šta su vam odgovorili?

STOŠIĆ: Nisu odgovorili ništa. Odgovorili su time što i dalje sede tamo, da ne uzimaju ozbiljno to što ja govorim. Ali ovo što govorim je istina.

RSE: Vi ste i član jedne partije?

STOŠIĆ: Jesam. Učlanio sam se u Demokratsku stranku 1995. godine. Nije moj motiv bio da sledim ideologije i program Demokratske stranke, već sam hteo da pokažem prkos režimu koji nam je radio ono što je radio. Znajući da oni vode računa o ljudima koji su članovi opozicionih stranaka, prate ih i prisluškuju, hteo sam da pokažem da nas ima koji se ne plašimo, hteo sam da prkosim. Iz istih razloga sam popunio i regrutni list Otpora.

RSE: Da li ste aktivni u stranci?

STOŠIĆ: Ne. Nikada nisam ni bio. Bio sam aktivan dajući doprinos u borbi protiv Miloševićevog režima. Posle štrajka 1996. godine, u RTS-ovom Dnevniku, onom udarnom u 19:30, govoreći o tome da sam vođa grupe koja izvršava nasilje, prikazivali su stare autobuse, koji su sečeni i spremni za otpad, kao rezultat našeg divljanja. Kao krunski dokaz da sam izdajnik su rekli da sam član Demokratske stranke.

RSE: Kada ste već tako javno označeni u najgledanijoj televizijskoj emisiji u Srbiji, zašto ste sada pasivni?

STOŠIĆ: Nisam pasivan. Mislio sam da će posle 5. oktobra svako da se bavi svojim poslom. Kao sindikat smo javno rekli da ćemo da prekinemo sa besmislenim štrajkovima koji odvlače ogromnu energiju, nose sa sobom određene rizike, a nemaju gotovo nikakve rezultate. Kada u zemlji u kojoj je tolika inflacija, takav režim i takav pristup mnogim stvarima, napravite štrajk, i izborite povećanje plata za nekih deset posto, inflacija to sutradan pojede. To je potpuno besmisleno u takvim uvetima, a ljudi rizikuju, ostaju bez posla, čak bivaju i hapšeni. Rekli smo da ćemo se boriti za suštinsku promenu režima i političkog sistema kao jedinog načina da ljudi počnu da se bave nekim svojim aktivnostima, pa i sindikalnim radom.

RSE: Mnogi ljudi protiv kojih ste se borili su i danas na vlasti, ili izlaze iz nekog prikrajka. Do sada su ćutali. Valjda su se plašili?

STOŠIĆ: Od 5. oktobra 2000. godine do danas ubijen je Zoran Đinđić. Vladana Batića, ministra u vladi Zorana Đinđića, je pre neki dan ''hapsio Ivica Dačić''. Izlaze nekakve iskežene aveti iz tog mraka u koji su se sakrili, bežeći, opravdano misleći da će biti osuđeni i da se više nikada neće pojaviti. Bili su na to spremni. Mnogi su radili na tome da plate tim prljavim novcem koji su uzeli od nas da ih niko ne zatvara na dugogodišnje robije. Stavili su glavu na panj i očekivali su da im te zverske glave budu odsečene. Mislili su da je to zasluženo. Bili su se pomirili sa tim. Šta se dogodilo? Dogodilo se to da smo čuli da neće biti revanšizma. Onda su polako počeli da se dižu kada su videli da su iz te saobraćajne nesreće izašli potpuno nepovređeni. Počeli su sa ogromnim novcem polako da kupuju sve oko sebe. Pitanje je da li je to samo kupovina. Pitanje je da li su ovi koji su došli, samo neka maska, ili neka farsa, ili samo neka frakcija neke Miloševićeve ideje? Prosto ne znam šta o tome da kažem. To je veliko razočarenje. Pet godina posle 5. oktobra imate Baki Anđelkovića i Gordanu Pop Lazić koji predsedavaju kao potpredsednici kada Predrag Marković nije u Republičkoj Skupštini. To morate mirno da gledate i da slušate ljude, koje smo bezrezervno podržavali, kako više neće biti demonstracija, kako neće biti nekih aktivnih pobuna, već ćemo sve rešavati mirno, kroz institucije sistema. Na godišnjicu 5. oktobra čuli smo to i od Tadića i od Koštunice. Institucije sistema, ovakve kakve su, nama ne trebaju.

RSE: Zašto nije bilo lustracije?

STOŠIĆ: Zato što smo i dan danas, a pogotovo neposredno posle 5. oktobra, bili taoci, i sada smo, biografije nekih ljudi. Kako da sprovedete lustraciju ako je Nebojša Čović potpredsednik vlade? On prvi mora da bude lustriran. Ne samo on, nego i nekoliko generala i ko zna koliko još ljudi. Što se mene tiče, ja nemam nameru da izađem na glasanje ako ne bude bilo neke političke opcije koja će me ubediti, koja će dati čvrste garancije, da će se otvoriti dosjei, ali ne oštećeni i ne na samo nekoliko dana, nego da će se otvoriti svi mračni dosjei da vidimo sve o tome, a da kao posledica toga bude lustracija. Profesori univerziteta koji su cinkarili svoje studente, ne mogu više da predaju na fakultetima. Direktori koji su cinkarili svoje radnike policiji, ne mogu više da budu direktori. Političari koji su nam opstruisali demokratski napredak ne mogu više to da rade. Isto kao što sam onda mislio da je preduslov suštinska promena režima i političkog sistema u zemlji, tako sada mislim da ako ovo ne bude urađeno, nikada nećemo stići tamo gde mislimo da treba da budemo, ili ako i odemo tamo, ličićemo na mentalne invalide.

RSE: Demokratska stranka je bila stranka velikog ugleda. Donekle je i sada, ali kao da se uspavala, nema vizije, nema kampanje, nema akcije. Šta se dešava? Da li je razlog to što je predsednik stranke i predsednik države? Od svih nekadašnjih istaknutih članova Demokratske stranke gotovo da nikoga više nema na javnoj sceni. Jedino je šef Poslaničkog kluba, Dušan Petrović, tek odnedavno istaknuta ličnost u javnosti.

STOŠIĆ: Demokratska stranka je zaspala i to me asocira na Trnovu Ružicu. Spava stogodišnjim snom. Čeka princa, u liku nekog novog Zorana Đinđića, koji će da je poljubi i probudi. Izgleda da nije u pitanju samo jak sedativ koji je Demokratska stranka primila pa joj se spava, bojim se da to nije neka eutanazija. Naravno da je nepodnošljiva i nenormalna situacija. Ali sa ovakvim problemima i sa ovakvim političkim razvojem stvari, ili bolje reći sa tempom kojim se to razvija, Boris Tadić nema pravo da ćuti. Ne može on da bude podelena ličnost. Moraće da se opredeli. Mislim da zaista nije interes građana Srbije da se sve ovako radi, da sve ide tako sporo. Pitanje je da li ide samo sporo? Možda mi idemo u nazad? Do te mere smo dezorjentisani, ojađeni i unesrećeni da nas zbunjuju te izjave. Mi ovde svaki dan slušamo kako imamo neki privredni rast, kako dobivamo priznanja od Evropske unije, kako napredujemo. A sa druge strane dobijemo šamar od Karle del Ponte koja misli da ovde nema ozbiljne namere da se ljudi, koji su glavna smetnja za napredak Srbije, po njima, ne predaju.

RSE: Radikali su najpopularniji. Št ako dođu na vlast?

STOŠIĆ: Kada pogleda čovek ove koji su uspeli sebi da izbore, zahvaljujući nama, neku svoju demokratsku poziciju i koji se podrazumevaju kao demokratska opcija i kada vidi šta oni rade, dođe ozbiljnom analizom do toga da je njihov jedini kvalitet radikalske mane. Oni ništa ne rade. Oni plivaju. Opstaju tako što postoji užasna opasnost da će ludaci sa radikalskim idejama i njihove vođe doći tamo. Imaćemo potpuno neprihvatljivu situaciju, pre svega za one od kojih zavisimo, da ljudi sa Šešeljevim bedževima na reverima pričaju o tome kako su oni za Evropsku uniju i kako će oni najnormalnije da sarađuju sa svetom.

RSE: Šta mislite o koalicija Bogoljub Karić - Čović?

STOŠIĆ: Koraks je to pre neki dan tako lepo opisao. Mogao bi neko da kažem da sam pristrastan kada je Čović u pitanju jer sam, zahvaljujući njegovom demokratskom pristupu stvarima, bio 11 dana u zatvoru i da su radnici GSP-a pretučeni. Mislim da je on jedan od onih ljudi koji bi morao da bude lustriran. Zaista povremeno mislim da sve demokratske opcije, koje se tako zovu, su samo frakcije Miloševićevih ideja.

RSE: Jedna građanska partija, GSS, se utapa u Frakciju Čede Jovanovića i dobiće 25 odsto mesta na nekoj budućoj izbornoj listi? GSS nestaje sa scene, a imao je ogroman međunarodni ugled i bio je svetla tačka u Srbiji.

STOŠIĆ: To je jasan pokazatelj kuda se mi krećemo, a pogotovo kuda se krećemo od Zoranove pogibije. Taj čovek, sa svim svojim manama koje je imao, je umeo da svojim optimizmom i prirodnim osmehom ohrabri mase. Radio je stvari koje su pokazivale da ima nade. Nekako su se i ljudi osmehivali. Sada ponovo počinje nervoza, i u gradskom prevozu, i na ulici, i u nekim redovima. Kao u Miloševićevo vreme. Otkako je on ubijen, sve je krenulo nizbrdo i povremeno imam utisak da je u pitanju slobodan pad. Svi su rehabilitovani. Pitanje je da li su ikada i bili sklonjeni? Bila je mala pauza i sada se ponovo pojavljuju. Što se mene tiče, ja sam mnogo radikalniji, ali ne u radikalskom smislu. Mislim da ovi sa Zapada, na kraju krajeva, možda imaju i previše strpljenja za nas. U vreme bombardovanja sam sa Vericom Barać, koja se u Čačku borila sa tom sredinom, 1999. godine održao jednu konferenciju za štampu na kojoj sam izjavio da mislim da ovde neće biti rešenja dok se ne napravi neki protektorat i dok ne prođemo jedan period ozbiljnog lečenja. I tek kada ''lekari'' zaključe da smo, možda, sposobni da rezonujemo u sopstvenom interesu, mogu da nas puste da na nekom lokalnom nivou, možda u nekoj opštini, probamo da napravimo glasanje, da pokažemo koliko smo u stanju da razmišljamo suvislo.

RSE: Na Kosovu protektorat ne daje pozitivne rezultate. Situacija je i dalje vrlo komplikovana.

STOŠIĆ: Tu situaciju ne bih poredio sa ovim delom Srbije.


RSE: Zašto?

STOŠIĆ: Mislim da su oni narod sa drugačijom kulturom. Mislim da to čak ni međunarodna zajednica nije dobro razumela. Tamo još uvek važi zakon osvete u krvi. Mi smo sebi dozvolili previše, zaboravljajući i čineći toliko zla nekome ko u svojoj kulturi ima krvnu osvetu. Izjava Koštunice da će tamo da ode, da im kaže da to mora tako da ostane, je potpuno neozbiljna. Zar sve to samo zbog toga da bi produžio svoj mandata, da bi se dodvorio onima koji nemaju pravu informaciju? Šta znači - Kosovo je najskuplja srpska reč? Šta to treba da znači ako mi svi postanemo kulturološki deo neke međunarodne zajednice, kada granice budu izbrisane? Kakve veze ima ko će tamo biti nekakav formalan predsednik vlade? To sve je zbog toga što nemamo šta da ponudimo, ni oni, ni mi. Trebali bi da ponude normalna zaposlenja, normalne plate, da se ljudi okrenu ekonomiji i uživanjima koja pružaju normalno razvijene zemlje. Kada čovek ima platu, ne može sebi da dozvoli da banalizuje vikend, ili ceo godišnji odmor. Zato što nemamo para da ga osmislimo i da ga provedemo onako kako bi trebalo, imamo toliko slobodnog vremena da ne radimo ništa. Ako radimo, onda za platu koju za taj rad primamo, nemamo mogućnosti da učinimo sa sobom ono što bi smo hteli. To su neke stvari kojima bih zaista voleo da se posveti veća pažnja.
XS
SM
MD
LG