Dostupni linkovi

logo-print

Političari srljaju u vlast


Gost Press kluba je Milan Milošević, novinar Vremena.

RSE: Vreme će za koji dan da proslavi 15 godina postojanja. Izgleda da mu sada nije ništa lakše nego što mu je bilo na početku?

MILOŠEVIĆ: Kaže Lala: ''Neka bude rat, samo da ne dođe oslobođenje''. Vreme pliva tešku trku.

RSE: Šta će se s nama dešavati 2006. godine? U poslednjem tekstu Vremena ste napisali ''A sada, frak u šake''. Šta to znači?

MILOŠEVIĆ: Ranije, u vreme Dejtona, smo se šalili, čak smo to stavljali i u naslov. Dolazi vreme važnih pregovora: pregovor sa Evropskom unijom o asocijaciji, pa pregovor sa MMF-om, pa sa Svetskom trgovinskom organizacijom. Tu su i pregovori o euro-atlantskim integracijama, pri čemu ovde o tome nije doneta odluka. Pitanje priključenja u NATO je ostavljeno za referendum.

RSE: Ono što najviše zaokuplja pažnju javnosti, i o čemu stalno govore političari, ali ne znam koliko iskreno, je to da 2006. godine treba da počne rešavanje statusa Kosova, kao i rešenje budućnosti državne zajednice Srbije i Crne Gore.

MILOŠEVIĆ: U stvari se tu odlučuje da li je proces raspada bivše SFRJ završen, ili ne. To su dve tačke i priča o njima u ovom trenutku može izgledati prilično pozitivno i perspektivno, ali može i naglo da se pokvari.

RSE: Šta bi to uslovilo?

MILOŠEVIĆ: Raspad države dramatizuje odnose na način da daje šansu posebnoj vrsti demagogije, da se obnovi priča o ponosu, o državom integritetu. To daje šansu određenim partijama. Proevropski reformisti, podeleni na nekoliko struja, mogu da dođu u jako inferioran položaj.

RSE: Ali i ostali, ne samo Radikali?

MILOŠEVIĆ: Radikali pretenduju na tu tačku i čekaju da im padne kruška u krilo, s tim što je radikalska priča malo komplikovanija. Sticajem okolnosti, zbog događanja u prethodnom periodu i karaktera tranzicije, Radikalima je prepuštena socijalna sfera. Oni su najaktivniji reprezentanti socijalnog nezadovoljstva gubitnika tranzicije. Ovi angažovaniji će reći da oni demagoški zloupotrebljavaju to pitanje. Ne bih gledao s te tačke, nego bih gledao na to tako da mi nemamo socijalno utemeljenu političku grupaciju.

RSE: Još uvek smo zagriženi kada se radi o teritorijalnim i ideološkim pitanjima.

MILOŠEVIĆ: Ona su pogađala na dramatičniji način svakoga, i na simboličkoj i na faktičkoj ravni. Zbog teritorijalnih pitanja su kuće letele u vazduh, ljudi su ginuli, bila je kolona izbeglica i slično. To jesu u ovom periodu bila teža pitanja. To što je veliki broj ljudi izgubio status koji je imao u prethodnom periodu, se desilo tiše i sa dosta bafera. Dramatičnost tog procesa nije bila tako žestoka kao ovde. Posle 5. oktobra 2000. godine smo imali period buđenja nade da će doći veliki partner i sve će proraditi.

RSE: Koliko smo sami doprineli tome da veliki partner nije došao i da ide sve mnogo sporije nego što je narod očekivao?

MILOŠEVIĆ: Mislim da nismo mnogo. Mislim da su tu gajena preterana očekivanja. Duhovni profil elite je takav kao da jaše na nekom klatnu. Jednog trenutka je idealna jedna opcija, a odmah sledećeg trenutka se ide u drugu krajnost. Ovde je zavladala liberalna ideologija koja dominira u vladajućoj strukturi. Istorija evropskog liberalizma uopšte nije takva. Nije tako bilo ni u Engleskoj kada su ovce pojele ljude, ni u Nemačkoj za vreme Bizmarka. Socijalno osiguranje je donela liberalna država. Zdravstveno osigurane je doneo Bizmark. Više socijalnih privilegija su donele liberalne, nego socijaldemokratske vlade. Naši liberali su često poreklom, ili deca, nekadašnjih visokih funkcionera, koja su bila pametna i školovala se, pa su zbog raskida sa očevima otišla u drugu krajnost. Zbog kompleksa socijalizma, pa i raspada Jugoslavije, možda i zbog distance prema socijalističkoj partiji koja je bila na vlasti 15 godina, ova druga, socijalno angažovana, opcija nije imala ograničen broj reprezenata i njihova argumentacija se naprosto lako demagoški prekida.

RSE: Počeli su pregovori o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom 10. oktobra. Od strane vrhunskih političara dosta euforično i jako optimistički je to predstavljeno. Neke zemlje su čekale deceniju i više da se realizuju ti pregovori. Mislite li da ćemo duže od ostalih čekati?

MILOŠEVIĆ: Mi već predugo čekamo. Ne treba zaboraviti da je u vreme Ante Markovića, pre 16 godina, tadašnja Jugoslavija bila negde oko ove stepenice. Mnogi kažu da se gubi vreme. Moje gledište je drugo. Mislim da kada bi neko sada zažmurio i pustio nas u Evropsku uniju, kao Bugare ili kao Rumune, načinio bi nam štetu. Verujem da nismo spremni za konkurenciju. Možemo li da pobedimo Real ili Čelzi? Teško. Možemo li da napravimo automobil koji će da konkuriše folcvagenu? Teško. Svi kažu da je prednost u poljoprivredi. Neki ljudi koji se bave poljoprivredom kažu da je naše zaostajanje u tehnologiji proizvodnje hrane ravno zaostajanju u elektronici. Osnovna stvar je da se pređe neki put, da se napravi ambijent da funkcionišemo kao normalna država, da ona ne bude izvor nesreća za sopstveno stanovništvo i za svet, da se pospeši produktivnost.

RSE: Pretpostavljam da postoji jedan sloj stanovništva kojem odgovara ovakvo stanje kakvo je sada u zemlji i kojem ne bi odgovaralo da se nađemo u Evropskoj uniji u kojoj važe neki propisi i neke norme koje bi ih ugrožavale?

MILOŠEVIĆ: I ovde ima, kao i u svakoj prvobitnoj akumulaciji, poslovanja u sivoj zoni. Verovatno da tim ljudima odgovara da tako još malo rade. Vidite da su se borci za uvođenje standarda obogatili na način koji nije baš standardan. Težnja ljudi sa parama će biti da se uspostave pravila, pre ili posle. Treba priznati da je siva zona još uvek velika. Čak nema ni dovoljno barijera. Sva ta poslovanja, preko raznih Devičanskih Ostrva, baš i nisu uzoran model, mada, s druge strane, treba priznati da je taj model izmišljen u svetu kome težimo. Ne zna se tačno ko je protiv. Svi su za, svi se osećaju inferiornim. Relativno brzo je nastalo prilagođavanje na političkoj sceni. Svi pomalo govore o Evropi. Najveću skepsu prema Evropi pokazuje Radikalna stranka koja ima taj gard, pojačan još i haškim pitanjem zbog njihovog vođe koji je u Hagu, ali i oni o tome govore. Socijalistička partija se najdisciplinovanije ponaša u vladajućim koalicijama, mada formalno nije u samoj koaliciji. Zašto? Mislim da je to njihov pokušaj da se prilagode na nove uslove, da kupe novu ulaznicu.

RSE: Da li je to isto kao i u Hrvatskoj sa Sanaderom?

MILOŠEVIĆ: U Hrvatskoj je drugi model. To je novorođena država. HDZ je tvorac te države. Oni su nastali i uzeli vlast uz pomoć nekih evropskih faktora. Oni imaju kontakte sa desnima opcijama u Evropi.

RSE: Kako vidite rasplet situacije sa Crnom Gorom, obzirom da postoje zahtevi od strane Evrope da referendum ne bude u proleće sledeće godine, već da se odloži do jeseni? Mislite li da to išta znači, obzirom da je Crna Gora u mnogim svojim segmentima odnosa sa Srbijom faktički već odvojena, počev od valute preko carine između Srbije i Crne Gore? Pokreće se pitanje šta će biti sa trećinom Crnogoraca koji žive u Srbiji, sa onima sa spiska koji je u Brisel odneo Vojislav Koštunica. Šta očekujete kao rasplet, obzirom na vaše iskustvo?

MILOŠEVIĆ: Ta stvar izgleda nije rešena, pre svega, u Crnoj Gori. To je dubok konflikt. Oni nemaju rešenja koje će ujediniti struju za nezavisnosti i onu koja je za opstanak države. To pitanje se prenosi na Srbiju, kroz prilično dramatično pitanje - šta će biti sa 970 hiljada ljudi u Srbiji i kakva će biti politika prema njima. Da li će oni sutra biti tretirani kao strani državljani sa istim pravima koja stanovnici ove države imaju, ili će biti primenjen neki drugi model? To ćemo videti. Ono što je najveća neizvesnost je - šta će se desiti ako se promeni geopolitički karakter države? To se pitanje često zapostavlja. Srbija i Crna Gora je podunavsko-jadranska zemlja. To u ekonomiji nešto znači. To je neka osovina između mora i velike reke, a da ne pominjem istorijske činjenice. Političari optiraju za jednu ili drugu, ne upuštajući se u razradu šta je strateška osnova za jedan ili drugi ishod. Jedno je ako je Beograd prestonica kontinentalne zemlje, podunavske, a drugo je ako postoji podunavsko-jadranska opcija. Sve se menja, od saobraćanje infrastrukture, pa redom.

RSE: I druge države imaju tu podvojenost, izlazak na more i velike luke.

MILOŠEVIĆ: Ima i država koje su kontinentalne. Mađarska nema more, mada je imala admirala. Mnogo ne dramatizujem ni jedan ni drugi ishod. Tu postoje neki rizici, ali nije više vreme sukoba. Ne verujem da će se odnosi pokvariti, ali i jedna i druga opcija će i dalje imati jaku opoziciju. O tome ne govorim. Govorim o tome da u nekoj vodećoj eliti, čak ne političkoj, nego onoj koja servisira politiku, nisu razrađeni scenariji za infrastrukturna planiranja. Ako su to dve države, ako je jedna jadranska a druga kontinentalna, kuda idu saobraćajni pravci, prema kojim lukama se optira, koji koridori dobijaju na značaju, a koji gube? Niko ne razmišlja o tome.

RSE: U okviru pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji poslednjih nekoliko dana se pominje kao jedan od uslova, osim Ratka Mladića, i Karadžić. Otkud Radovan Karadžić kao zadatak Srbije?

MILOŠEVIĆ: Ako vam neko postavlja uslov koji ne možete ispuniti, pa pridoda još jedan, znači da vas pritiska na nekoj drugoj tački. Moguće je da je to podizanje uloga pred važne pregovore. Nisam sklon teoriji da establišment u Srbiji krije Mladića i Karadžića iz prostog razloga što su odavde u Hag otišla dva predsednika republike, dva načelnika Generalštaba, nekoliko policijskih generala, šef jedne velike partije. Moguće da neka grupa nešto štiti ili servisira po ratnom bratstvu, ali ne vidim da je Karadžić važniji od Miloševića, ili od svih tih generala koji su poslati, sa manje ili više teškoća, u Hag.

RSE: Postoje neke pretpostavke da je Karadžić možda i mrtav jer čak ni na apel supruge da se prijavi nije dao do znanja ni da je primio takvu poruku.

MILOŠEVIĆ: Ne znam. Imam ličene teorije koje se ne slažu ni sa jednom, ni sa drugom. Da sam Radovan Karadžić ne bih se krio nikada u Srbiji jer ovde ima dosta doušničkog elementa. Moja teorija je da je idealno mesto Južna Amerika.

RSE: Najnoviji podatak govori da u Srbiji ima 395 partija. Šta nam govori to da se osnovalo toliko partija?

MILOŠEVIĆ: Neke su nastale rascepima, neke su formirane na veštački način. Matija Bečković je imao dosetku: ''Razmišljam da li da osnujem partiju, ili da otvorim kafanu''. Neke su stvorene čisto iz komercijalnih razloga, ali većina su fosili, ostaci nekih veoma komplikovanih i kompleksnih političkih borbi ovde. Osnovni razlog zašto je tako je taj što nema socijalno fundiranih političkih grupacija. Mislim da je osnovni razlog što nema socijalnog reprezenta.

RSE: Sada će ga biti. Najavljeno je da će Socijaldemokratska partija Čovića i PSS, Bogoljuba Karića, pominju i socijalistu Vučelića, ući u koaliciju.

MILOŠEVIĆ: To ne može biti više od taktičkog predizbornog saveza.

RSE: Nije li to začetak socijal-demokratije ovde?

MILOŠEVIĆ: Hamer jeste finansirao boljševike, ali jedan od glavnih dobitnika tradicije jeste to da reprezentuje gubitnike tranzicije. To mi na to ne liči, mada su se često dešavali u politici upravo takvi paradoksi. Videćemo. Za sada se Pokret snaga Srbije pokazao na izborima, maše se time da ima veliku snagu, mada nisam siguran da su ta merenja egzaktna. Jedan deo te priče je taj da ta grupacija, taj čovek, ima javnu televiziju koju koriste partije mnogo aktivnije nego što je zakonom dozvoljeno. U medijima političke partije smeju da imaju listove. Neki štampani mediji smeju da optiraju za neku opciju dosta otvoreno. Ali kada je reč o elektronskim medijima, tu važe neka striktnija pravila. Ovde se krši Zakon o radiodifuziji.

RSE: Kako tumačite to da dva velika biznismena idu u koaliciju?

MILOŠEVIĆ: Traže šansu. Čović nije uspeo da realizuje jedan dosta težak rad u najaktivnijem peto-oktobarskom periodu. Zapao ga je najteži, kosovski deo priče. Bio se ohrabrio i mislio je da će to ljudi priznati. Na izborima nije prošao cenzus i traži saveznika. Karić traži priključak na nekom iz DOS-a jer mu je to druga legitimacija. Vučelićevi su možda u nevolji i možda nemaju para, mada ne verujem. Time bi Socijalistička partija zapečatila svoju sudbinu. Za vladavine Socijalističke partije nastali su mnogi od novih biznismena.

RSE: Imaju zajedničku prošlost.

MILOŠEVIĆ: Ili neke neraščišćene dugove. Ako uđe u to, Socijalistička partija će verovatno završiti svoju misiju.

RSE: Realizovati će se još jedna potencijalna koalicija. GSS, jedna mala parija, koja je imala veći međunarodni, nego domaći ugled, i LDF Čedomira Jovanovića prave koaliciju. Vrlo je neobično da se Građanski savez Srbije, koji se stvorio u najstrašnijim i najopasnijim godinama za opoziciju, uliva u jednu malu frakciju koja je skorog porekla.

MILOŠEVIĆ: Tu će verovatno doći do novih serija rascepa. Nije završen proces izdavanja Socijaldemokratske frakcije iz Demokratske stranke. Vidite kako se Demokratska stranka trudi da ipak malo zadovolji zahteve te stranke, pa povlači neke poteze. Ima potrebu da razmišlja o velikoj koaliciji na drugoj strani. To se nekada zvalo puštanje električnog zeca. Pitanje je ko koga ubacuje u brzinu. Ne verujem u veliku perspektivu te integracije. Građanski savez je, na žalost, kao i Demokratska stranka, prolazio kroz više rascepa i nije ih prevazišao. Predstoji još jedan izazov za tu grupaciju. Koliko se vidi, ta grupacija je proliberalno orjentisana. I drugi, koji imaju veće kontakte s parama, su u toj opciji. Oni su zapostavili one frakcije i one grupacije koje teže ka socijaldemokratskim opredelenjima. Neki čak to nipodaštavaju. Pre razmišljanja o koaliciji, koja su uvek zbog izbora, oni prvo treba da razmisle o svom ideološkom profilu.

RSE: Mnogi iz opozicije stalno pominju potrebu da što pre budu vanredni parlamentarni izbori. Imam utisak da oni to govore samo iz razloga što bi to bilo dobro, a da ih u suštini ne žele.

MILOŠEVIĆ: To je strah od odgovornosti, ali političari srljaju u vlast.

RSE: Toliko je vole?

MILOŠEVIĆ: Vlast je jači magnet. Sećam se 1980. godine. Tito je u bolnici i dugo u komi. Krajem marta je Brana Petrović ušao u Grmeč i rekao: ''Deda mu je živeo 150 godina''. Ovde je paradoks da je ovo jedna manjinska vlada koja ima dugu perspektivu. Dnevni red to diktira. Karakter manjinskih vlada je duga vladavina. U Švedskoj je manjinska vlada trajala 17 godina. Menjaju se mandati, ali je stalno ista manjinska vlada. Ovde niz unutrašnjih i spoljnjih okolnosti diktira da se ne ide na izbore. Mislim da čak ima i direktnog nagovaranja od strane evropskih faktora da se ne kvari igra sada kada su vrata otvorena.
XS
SM
MD
LG