U slučaju da se većina građana uprkos tome izjasni za nezavisnost, onda će Evropska unija pokušati da očuva makar labavu zajednicu Srbije i Crne Gore, ali samo privremeno, dok u narednih nekoliko godina ne odmaknu pregovori o članstvu u Evropskoj uniji, smatra Koen, dodajući da će Crna Gora imati velikih problema u tranziciji ako postane nezavisna država. Kada je reč o Kosovu, on smatra da će sadašnje prelazno stanje biti zamenjeno novim prelaznim stanjem, koje će se zvati krnja ili uslovna nezavisnost, dok se ne ispune standardi. Koen ističe da i pojedini političari u Beogradu, pre svega Boris Tadić igraju na kartu da Srbija postane članica Evropske unije u trenutku proglašenja pune nezavisnosti Kosova.
*****
RSE: Dok je u prošlosti Koštunica isticao da mu je saradnja sa Haškim trbunalom "deveta rupa na svirali", sada smatra da je to veoma važna međunarodna obaveza Srbije, hvaleći koncept dobrovoljnog odlaska optuženih. Da li se na ovom kao i drugim primerima može zaključiti da je istinski promenio svoja gledišta ili je reč o taktičkom potezu, uviđanju da treba blagovremeno promeniti političku poziciju?
KOEN: Treba biti fer i konstantovati da je Koštunica, najpre kao predsednik Jugoslavije, a sada srpski premijer, sazreo kao političar i uviđa šta neminovno mora da se uradi. Naravno, ta njegova transformacija je tekla relativno sporo, verovatno se bojeći da radikalne promene mogu izazvati novu nestabilnost. Jasno mu je da mora da bude veoma vešt političar, ako želi da opstane, imajući u vidu politički ambijent. Njegova partija uživa samo deset odsto podrške javnog mnjenja, sa tendencijom daljeg pada. Dakle, DSS i ostale stranke u vladajućoj koalicji žele da sačuvaju pozicije. Zato je saradnju sa Hagom prihvatio i kao međunarodnu obavezu, a i posledica je njegovog političkog zrenja. Kao rezultat, Srbija je dobila Studiju izvodljivosti, a otvoreni su i pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Svakako da zasluga za to pripada i Koštunici.
RSE: U prošlosti je izgledalo da Koštunica doživljava čak i mrtvog Đinđića kao većeg političkog protivnika nego Miloševića, protiv kojeg su se u jednom trenutku ujednili da bi ga srušili sa vlasti.
KOEN: Mislim da je jedan od najozbiljnijih problema aktuelne političke scene u Srbiji slabost demokratskog, reformskog centra zbog nastavka sukoba Demokratske stranke, koju sada vodi Boris Tadić, i Koštuničinog DSS. Trvenja među strankama demokratske opcije idu u prilog Socijalistima Slobodana Miloševića, a pre svega Srskoj radikalnoj stranci, kao pojedinačno najjačoj.
RSE: Međutim, odnosi između Tadića i Koštunice nisu u tolikoj meri opterećeni kao što je to bio slučaj sa Đinđićem. Pozicija Demokratske stanke nije sada profilisana kao za vreme Đinđića. S jedne strane se deklariše kao proevropska partija, a istovremeno igra i na nacionalnu kartu, tako da delimično gubi biračku bazu, jer je ne mali broj proevropski orjentisanih građana, kao i pripadnika nacionalnih manjina, razočarano u Demokratsku stranku uskraćujući joj podršku.
KOEN: Mislim da je to tačno zapažanje. Razlike između Koštunice i Đinđića bile su mnogo veće. Nova prilika za saradnju dve demokratske stranke pojavila se nakon Đinđićevog ubistva. Demokratska stranka je tada bila oslabljena zbog unutrašnjih frakcijskih borbi. Nakon što je Tadić uspeo da postane lider Partije, dugo vremena je sarađivao sa Koštunicom. Nedavna odluka da se povuče iz Parlamenta i zahlađivanje odnosa sa Koštunicom, znači da se Demokratska stranka sprema za izbornu kampanju, a što će zapravo oslabiti ritam reformi. Srbija je sada dobro pozicionirana za pregovore sa Evropskom unijom i unutrašnja politička trvenja u cilju pridobijanja birača dolaze u nepovoljnom trenutku.
RSE: Sveukupno gledano, ekonomska neizvesnost, zatim nerešeno pitanje statusa Kosova, kao i odnosa sa Crnom Gorom, idu na ruku nacionalistima u Srbiji. Srpska radikalna stranka je pojedinačno najjača i mnogi smatraju da je neizbežno da ona pre ili kasnije dođe na vlast.
KOEN: Njima ide u prilog ekonomska neizvesnost, visoka stopa nezaposlenosti i inflacija, velika verovatnoća raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, zatim pitanje Kosova za koje sve veći broj Srba uviđa da ga ne može kontrolisati, međutim, još uvek odbijajući mogućnost njegove nezavisnosti. Tome treba dodati da Savet Evrope u poslednje vreme raspravlja o dodeljivanju veće autonomije Vojvodini. Radikali su uvek bili jaki u Vojvodini, tamo su za vreme rata izazvali više teških incidenata protiv pripadnika nacionalnih manjina. Osim nacionalnog pitanja, u prilog Srpskoj radikalnoj stranci idu i korupcionaški skandali tokom privatizacije. Mnogi građani Srbije doživljavaju Radikale kao nekorumpirane, poštene.
RSE: Kakve su šanse da Radikali pre ili kasnije dođu na vlast?
KOEN: Ja ne mislim da je to realno, čak i u slučaju ozbiljnijeg pogoršavanja ekonomske situacije i raznih incidenata. Partije vladajuće koalicije ne bi želele da sa radikalima formiraju vladu, naravno ni Demokratska stranka, kao opoziciona. Tako da ne vidim preveliku mogućnost da Radikali dođu na vlast.
RSE: Međutim, nacionalizam u Srbiji je i dalje veoma snažan. Srpska pravoslavna crkva je prisutna u gotovo u svim segmentima društvenog života, postavši jedan od najuticajnijih političkih aktera.
KOEN: Tokom ratova i kasnijeg teškog perioda tranzicije, ljudi se okreću osnovnim verskim i nacionalnim vrednostima. Crkva u Srbiji je uvek bila utočište nacionalnih vrednosti, počev od vremena vladavine Turaka, za vreme i između dva svetska rata, čak i u periodu komunizma, a naročito nakon odlaska sa scene Titovog režima i Miloševićevog dolaska na vlast. Ljudi doživljavaju Crkvu i kao instituciju u kojoj nema korupcije. Dakle, nacionalizam Crkve je na neki način prirodan. Naravno, problem je kada takav nacionalizam postane deo zvanične, vladine politike, ali to je činjenica života u Srbiji. Mnogi smatraju da je Crkva preblizu Koštunici zbog njegovih ličnih veza, kao i njegovih verskih uverenja. Sve to može uticati na karakter demokratizacije Srbije. Političari uvek vode računa o stavovima Crkve. Oni uvek nastoje da svojim političkim gledištima daju crtu autentičnosti, moralnosti i duhovnosti, kako ekstremni tako i liberalni političari kao što je Boris Tadić. Crkva bi svakako trebalo da igra benigniju ulogu u procesima demokratizacije društva, nego što su to dosada činili pojedini vodeći episkopi. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi je potrebna generacijska smena i novi mentalitet, vizura demokratske budućnosti Srbije. Taj proces zasada teče sporo, ali to je neminovnost
RSE: Evropska unija je nedavno dala zeleno svetlo za početak pregovora sa Državnom zajednicom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Međutim, ovaj dokument neće biti potpisan ako se Ratko Mladić u međuvremenu ne nađe u Haškom tribunalu. Srbija će morati da pređe dug, neizvestan put ka Evropskoj uniji, što zbog svojih unutrašnjih problema, a što zbog evropskog skepticizma, naročito posle francuskog "ne" na referendumu o novom Evropskom ustavu. Da li je evropska orijentacija napokon prevladala u Srbiji?
KOEN: Srbija mora da prevali još dobar deo puta dok evroatlantske, demokratske vrednosti istinski prihvati većina njenih građana, intelektualaca i političara, nalik na ostale zemlje uključujući i one koje su odnedavno u Evropskoj Uniji. Postoji još mnogo prepreka, kao što su manjak individualizma, još uvek prilično prisutan kolektivizam. Međutim, kao što sam rekao, Srbija je sada dobro pozicionirana. U narednih desetak godina ima priliku da izvrši neophodne reforme i uhvati priključak sa Evropom. Mislim da nedavne trzavice između Evropske unije i Turske oko integracije ove zemlje idu na ruku Srbiji. Naime, ako evropska dvadesetpetorka bude zauzela poziciju da u narednih najmanje deset godina drži na distanci Tursku, sve dok Ankara ne konsoliduje demokratske procese i vrednosti, zatim Ukrajinu, dok ne učini to isto, balkanske zemlje, uključujući Srbiju, mogu to iskoristiti i ući u Uniju, jer su geografski deo Evrope. Naravno, ako budu u međuvremenu napravile vidljivi progres i ispunile međunarodne obaveze, pre svega u saradnji sa Haškim tribunalom. U slučaju Srbije, slučaj Ratka Mladića ostaje ključna prepreka.
RSE: Zvaničnici u Srbiji, uključujući i pojedine međunarodne zvaničnike, tvrde da je najbrži put ka Evropskoj uniji, očuvanje Državne zajednice sa Crnom Gorom. S druge strane, vlasti u Crnoj Gori smatraju da bi nezavisnost ovoj republici omogućila brži put ka Briselu, jer je zbog mnoštva problema u odnosima Srbije i Crne Gore, Državna zajednica blokirana i nefunkcionalna.
KOEN: Nema sumnje da bi put ka Evropskoj uniji bio brži, ukoliko Srbija i Crna Gora, kao delovi Državne zajednice, budu nastupali zajedno u pregovorima sa Briselom. To je i stav Evropske unije, koja već nekoliko godina ohrabruje Beograd i Podgoricu da pronađu rešenje, u smislu da Državna zajednica profunkcioniše. Međutim, vlasti u Crnoj Gori potenciraju održavanje referenduma o nezavisnosti 2006. godine. Javno mnjenje u ovoj republici je u priličnoj meri podeljeno. Smatram da je velika verovatnoća da će referendum biti održan. Indipendisti će verovatno pobediti sa tesnom razlikom. Pretpostavljam da će potom uslediti snažan pritisak iz Evrope da Crna Gora očuva neku vrsta labave unije sa Srbijom. Međutim, Brisel to može učiniti privremeno, dok u međuvremenu Srbija i Crna Gora u narednih nekoliko godina budu verovatno odvojeno pregovarali sa Evropskom Unijom o članstvu. Nakon toga, biće prepušteno samoj Srbiji i Crnoj Gori da odluče kojim će putem dalje.
RSE: Crnogorske vlasti su već predlagale Srbiji savez dve suverene, međunarodno priznate države, ali Beograd insistira - ili na funkcionalnoj državnoj zajednici ili razlazu.
KOEN: Ako se Crna Gora na referendumu opredeli za nezavisnost, onda će Evropska unija nastojati da ubedi Srbiju i Crnu Goru da ostanu u nekoj vrsti labave unije, odnosno konfederalnog aranžmana, što se ne može nazvati državom. Uostalom, i sadašnja zajednica teško da liči na istinsku državu, tako da bi novi sporazum na neki način samo formalizovao postojeće stanje na nekoliko godina dok pregovori o članstvu u Evropskoj uniji ne odmaknu.
RSE: Vlasti u Srbiji, kao što sam rekao, ne prihvataju savez suverenih država.
KOEN: Oni to kažu sada. Međutim, uzmimo kao primer kako je Koštuničina pozicija evoluirala poslednjih godina oko saradnje sa Haškim tribunalom. Političari treba da budu racionalni i prilagođavaju se situaciji koja se menja. I sami evropski političari se adaptiraju na izmenje okolnosti integracije i proširenja Unije.
RSE: Crnogorski političari su se prilično narogušili povodom izjave evropskog komesra Oli Rena da zvanična Podgorica nema dovoljno kapaciteta da pregovora samostalno o integraciji u EU.
KOEN: Ren i njegove kolege nastoje da budu izuzetno realistični u prezentiranju vlastima u Podgorici kakve sve teškoće proizilaze iz suvereniteta.
RSE: Da li će Evropska unija nastojati da spreči održavanje referenduma, jer ako u međuvremenu bude raspisan i građani podrže nezavisnost, teško je i nedemokratski ignorisati njihovu volju?
KOEN: Evropska unija će sigurno izvršiti veoma snažan pritisak na crnogorske vlasti da ne raspišu referendum. Ako u tome ne uspe, onda će nastojati da utiče na ishod, odnosno da ohrabri birače da u većini glasaju protiv nezavisnosti. Naravno, u ovom trenutku je veoma teško predvideti rasplet.
RSE: Zbog čega se pojedini krugovi u Evropskoj uniji protive nezavisnosti Crne Gore, da li zbog pominjanog odsustva kapaciteta da se priduži Evropskoj uniji samostalno ili je u pitanju strah od prelivanja nestabilnosti na region, tačnije da nezavisnost Crne Gore može olakšati slične aspiracije Kosova da postane samostalna država, odnosno time oteža pregovaračka pozicija Srbije.
KOEN: Mislim da su u pitanju oba razloga. Postoji bojazan od prelivanja nestabilnosti na region. Uskoro će početi pregovori o finalnom statusu Kosova i poslednja stvar koju Evropska unija i međunarodna zajednica u celini žele jeste nezavisnost entiteta koji se graniči sa Kosovom, što može samo dodatno ohrabriti težnje Albanaca ka samostalnoj državi, odnosno da jednostrano proglase nezavisnost. Crnogorska nezavisnost bi takođe iskomplikovala ceo aranžman, odnosno obavezu ispunjavanju standarda koje je Brisel postavio Srbiji i Crnoj Gori kao članicama Državne zajednice, pre nego što postanu punopravni članovi Evropske unije. U slučaju nezavisnosti Crne Gore, Evropska unija bi morala da menja proceduru, pregovarajući sa Srbijom i Crnom Gorom odvojeno, umesto zajedno. Mislim da je Renova izjava oko kapaciteta Crne Gore veoma iskrena i tačna. Smatram da će Crna Gora imati velikih problema u nastavku tranzicije ukoliko postane nezavisna država.
RSE: Na kraju o Kosovu. Pregovori o finalnom statusu trebalo bi da uskoro počnu. Kakav se ishod može očekivati?
KOEN: Smatram da je u ovom trenutku Evropska unija veoma realistična kao i većina aktera na terenu. Ne samo Albanci, već i kosovski Srbi, pa i vlasti u Beogradu i građani Srbije uviđaju da nije realno da Kosovo bude u nekoj labavoj uniji sa Srbijom i Crnom Gorom, a pogotovo ne deo Srbije. Izveštaj Kai Eidea u osnovi sugeriše da je Kosovo napravilo dovoljan napredak da bi počeli pregovori koji će se u suštini voditi o narednoj fazi u kojoj će međunarodna zajednica manje kontrolisati ovu teritoriju pre nego što bude proglašena nezavisnost. Dakle, to će biti nova limbo faza, u kojoj će uloga Ujedinjenih nacija biti manje vidljiva, a iz izveštaja Eidea proizilazi da Kosovo mora još mnogo toga da učini u ispunjavanju standarda.
Dakle, sadašnje prelazno stanje biće zamenjeno novim prelaznim stanjem, koje se može nazvati krnjom, ograničenom ili uslovnom nezavisnošću. Albanski pisac Kadare je to nazvao krnjom nezavisnošću. Albanci na Kosovu i albanska zajednica u celini svakako neće previše oduševljeni novom prelaznom fazom ograničene nezavisnosti. Ali to svakako sledi. Međunarodna zajednica će tražiti da se pre krajnjeg cilja proglašenje nezavisnosti Kosova, ulože neophodni dodatni napori u ispunjenju standarda. Dakle, u narednih, možda pet godina, međunarodne trupe će i dalje biti prisutne na Kosovu, kao i međunarodna zajednica u celini, ali će Kosovari preuzimati sve veću ulogu i kontrolu nad domaćim institucijama i neće biti ikakvih dilema o bilo kakvom ostanku u Srbiji, čak ni u najlabavijoj formi.
RSE: Da li to znači da će u tom periodu ograničene nezavisnosti Kosovo i dalje biti pod protektoratom Ujedinjenih nacija ili Evropske unije, bez međunarodnog priznanja samostalne države?
KOEN: To je scenario za naredni period, sa početkom razgovora ove godine. Ujedinjene nacije verovatno neće igrati veliku ulogu, već će njenu misiju sve više preuzimati Evropska unija. Međunarodna zajednica će svakako biti prisutna dok standardi ne budu ispunjeni i samim tim stvoreni uslovi za priznanje nezavisnosti Kosova.
RSE: Srpske vlasti se zvanično protive nezavisnosti Kosova, lansirajući predlog "više od autonomije manje od nezavisnosti". Međutim, da li su i političari u Beogradu prećutno prihvatili samostalnost Kosova kao neminovnost. Da li Srbija može dobiti neku koncesiju od međunarodne zajednice zauzvrat?
KOEN: Ja mislim da je Srbija već počela da dobija koncesije, odobravanjem sledeće faze pregovora sa Evropskom unijom, iako nije uhapsila Ratka Mladića niti u potpunosti raskrstila sa prošlošću, tačnije nasleđem ekstremnog nacionalizma. Ona može dobiti još više dodatnim približavanjem Evropskoj uniji, ako bude sarađivala u evoluciji statusa Kosova od ograničene nezavisnosti do potpunog suvereniteta.
RSE: Da li se može očekivati neka vrsta dila da u trenutku kada Kosovo bude međunarodno priznato kao suverena država, da istovremeno Srbija bude primljena u Evropsku uniju?
KOEN: Ta dva trenda mogu da se vremenski podudare. Kosovo neće postati članica Evropske unije, pre nego što Srbija u nju uđe. Međutim, mislim da mnogi u međunarodnoj zajednici razmišljaju o opciji istovremenog međunarodnog priznanja Kosova i prijema Srbije u Evropsku uniju. Takav scenario verovatno ima na umu i politička elita u Srbiji, pre svega Boris Tadić.
RSE: Da li je taj scenario primenjiv čak i u slučaju da Srbija u tom trenutku ne ispuni sve uslove neophodne za članstvo u Evropskoj uniji?
KOEN: Ne mislim da je to realno. Ne verujem da je to recept koji će važiti za Srbiju, jer bi to značilo ohrabrenje i nagrada za zemlju koja ne ispunjava neophodne standarde i ide u suprotnom smeru od preovlađujućih međunarondnih. Kada Srbija dođe u fazu ozbiljnih razgovora o članstvu u Evropskoj uniji, mora ispuniti na stotine zahteva iz acquis communautaire, kroz šta su prošle i ostale zemlje članice. Tu je i već pominjana saradnja sa Haškim tribunalom, pre svega hapšenje Ratka Mladića.
RSE: Da li to znači da je za Srbija bolje da što pre uvidi da je Kosovo za nju izgubljeno?
KOEN: Uvek je bolje pre nego kasnije. Onaj ko plaća kasnije, uglavnom je cena viša. Međutim, kada je reč o praktičnoj politici i izborima, Koštunica će možda predočiti predstavnicima međunarodne zajednice da će Srpska radikalna stranka dodatno ojačati ako se sve to desi prerano i na očigledan način. Možda će postupnost u rešavanju kosovskog pitanja pomoći očuvanju unutrašnje političke stabilnosti u Srbiji, a istovremeno je i u skladu sa planom međunarodne zajednice koja ne žuri previše u proglašenju nezavisnosti Kosova.
RSE: Da li i međunarodna zajednica ima u vidu da Radikali mogu doći na vlast u Srbiji?
KOEN: Mislim da međunarodna zajednica ima to na umu. Njoj je jasno da ma koliko pomoći obezbedila zemljama u tranziciji, pre svega Srbiji, uvek postoji opasnost od destabilizacije, da ekstremni nacionalisti podriju napore međunarodne zajednice u demokratizaciji postkomunističkih društava.
RSE: Generalno govoreći, postoji li opasnost da eventualna nezavisnost Kosova i Crne Gore izazove lančanu reakciju, pre svega na Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, da ponovno dođe do prekrajanja balkanskih granica u cilju navodnog ispravljanja istorijskih nepravdi. Ili je budućnost Balkana kao dela širih evropskih integracija u kojima nacionalne granice nemaju veliku važnost kao sada.
KOEN: Regionalna stabilnost zavisi od tenzija u pojedinim delovima. Tako da postoji opasnost od prelivanja ako se pojedini procesi prebrzo odvijaju, odnosno pojedine snage to iskoriste za jačanje svoje pozicije. Mnogi Srbi žele da se Republika Srpska pripoji Srbiji, kao kompenzacija za gubitak Kosova. Zato je važno da se sva ova pitanja rešavaju strpljivo i na sofisticiran način. Evropska unija i međunarodna zajednica u celini su jedinstveni u stavu o nužnosti očuvanja postojećih granica na Balkanu, osim u slučaju suvereniteta Kosova.
*****
RSE: Dok je u prošlosti Koštunica isticao da mu je saradnja sa Haškim trbunalom "deveta rupa na svirali", sada smatra da je to veoma važna međunarodna obaveza Srbije, hvaleći koncept dobrovoljnog odlaska optuženih. Da li se na ovom kao i drugim primerima može zaključiti da je istinski promenio svoja gledišta ili je reč o taktičkom potezu, uviđanju da treba blagovremeno promeniti političku poziciju?
KOEN: Treba biti fer i konstantovati da je Koštunica, najpre kao predsednik Jugoslavije, a sada srpski premijer, sazreo kao političar i uviđa šta neminovno mora da se uradi. Naravno, ta njegova transformacija je tekla relativno sporo, verovatno se bojeći da radikalne promene mogu izazvati novu nestabilnost. Jasno mu je da mora da bude veoma vešt političar, ako želi da opstane, imajući u vidu politički ambijent. Njegova partija uživa samo deset odsto podrške javnog mnjenja, sa tendencijom daljeg pada. Dakle, DSS i ostale stranke u vladajućoj koalicji žele da sačuvaju pozicije. Zato je saradnju sa Hagom prihvatio i kao međunarodnu obavezu, a i posledica je njegovog političkog zrenja. Kao rezultat, Srbija je dobila Studiju izvodljivosti, a otvoreni su i pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Svakako da zasluga za to pripada i Koštunici.
RSE: U prošlosti je izgledalo da Koštunica doživljava čak i mrtvog Đinđića kao većeg političkog protivnika nego Miloševića, protiv kojeg su se u jednom trenutku ujednili da bi ga srušili sa vlasti.
KOEN: Mislim da je jedan od najozbiljnijih problema aktuelne političke scene u Srbiji slabost demokratskog, reformskog centra zbog nastavka sukoba Demokratske stranke, koju sada vodi Boris Tadić, i Koštuničinog DSS. Trvenja među strankama demokratske opcije idu u prilog Socijalistima Slobodana Miloševića, a pre svega Srskoj radikalnoj stranci, kao pojedinačno najjačoj.
RSE: Međutim, odnosi između Tadića i Koštunice nisu u tolikoj meri opterećeni kao što je to bio slučaj sa Đinđićem. Pozicija Demokratske stanke nije sada profilisana kao za vreme Đinđića. S jedne strane se deklariše kao proevropska partija, a istovremeno igra i na nacionalnu kartu, tako da delimično gubi biračku bazu, jer je ne mali broj proevropski orjentisanih građana, kao i pripadnika nacionalnih manjina, razočarano u Demokratsku stranku uskraćujući joj podršku.
KOEN: Mislim da je to tačno zapažanje. Razlike između Koštunice i Đinđića bile su mnogo veće. Nova prilika za saradnju dve demokratske stranke pojavila se nakon Đinđićevog ubistva. Demokratska stranka je tada bila oslabljena zbog unutrašnjih frakcijskih borbi. Nakon što je Tadić uspeo da postane lider Partije, dugo vremena je sarađivao sa Koštunicom. Nedavna odluka da se povuče iz Parlamenta i zahlađivanje odnosa sa Koštunicom, znači da se Demokratska stranka sprema za izbornu kampanju, a što će zapravo oslabiti ritam reformi. Srbija je sada dobro pozicionirana za pregovore sa Evropskom unijom i unutrašnja politička trvenja u cilju pridobijanja birača dolaze u nepovoljnom trenutku.
RSE: Sveukupno gledano, ekonomska neizvesnost, zatim nerešeno pitanje statusa Kosova, kao i odnosa sa Crnom Gorom, idu na ruku nacionalistima u Srbiji. Srpska radikalna stranka je pojedinačno najjača i mnogi smatraju da je neizbežno da ona pre ili kasnije dođe na vlast.
KOEN: Njima ide u prilog ekonomska neizvesnost, visoka stopa nezaposlenosti i inflacija, velika verovatnoća raspada državne zajednice sa Crnom Gorom, zatim pitanje Kosova za koje sve veći broj Srba uviđa da ga ne može kontrolisati, međutim, još uvek odbijajući mogućnost njegove nezavisnosti. Tome treba dodati da Savet Evrope u poslednje vreme raspravlja o dodeljivanju veće autonomije Vojvodini. Radikali su uvek bili jaki u Vojvodini, tamo su za vreme rata izazvali više teških incidenata protiv pripadnika nacionalnih manjina. Osim nacionalnog pitanja, u prilog Srpskoj radikalnoj stranci idu i korupcionaški skandali tokom privatizacije. Mnogi građani Srbije doživljavaju Radikale kao nekorumpirane, poštene.
RSE: Kakve su šanse da Radikali pre ili kasnije dođu na vlast?
KOEN: Ja ne mislim da je to realno, čak i u slučaju ozbiljnijeg pogoršavanja ekonomske situacije i raznih incidenata. Partije vladajuće koalicije ne bi želele da sa radikalima formiraju vladu, naravno ni Demokratska stranka, kao opoziciona. Tako da ne vidim preveliku mogućnost da Radikali dođu na vlast.
RSE: Međutim, nacionalizam u Srbiji je i dalje veoma snažan. Srpska pravoslavna crkva je prisutna u gotovo u svim segmentima društvenog života, postavši jedan od najuticajnijih političkih aktera.
KOEN: Tokom ratova i kasnijeg teškog perioda tranzicije, ljudi se okreću osnovnim verskim i nacionalnim vrednostima. Crkva u Srbiji je uvek bila utočište nacionalnih vrednosti, počev od vremena vladavine Turaka, za vreme i između dva svetska rata, čak i u periodu komunizma, a naročito nakon odlaska sa scene Titovog režima i Miloševićevog dolaska na vlast. Ljudi doživljavaju Crkvu i kao instituciju u kojoj nema korupcije. Dakle, nacionalizam Crkve je na neki način prirodan. Naravno, problem je kada takav nacionalizam postane deo zvanične, vladine politike, ali to je činjenica života u Srbiji. Mnogi smatraju da je Crkva preblizu Koštunici zbog njegovih ličnih veza, kao i njegovih verskih uverenja. Sve to može uticati na karakter demokratizacije Srbije. Političari uvek vode računa o stavovima Crkve. Oni uvek nastoje da svojim političkim gledištima daju crtu autentičnosti, moralnosti i duhovnosti, kako ekstremni tako i liberalni političari kao što je Boris Tadić. Crkva bi svakako trebalo da igra benigniju ulogu u procesima demokratizacije društva, nego što su to dosada činili pojedini vodeći episkopi. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi je potrebna generacijska smena i novi mentalitet, vizura demokratske budućnosti Srbije. Taj proces zasada teče sporo, ali to je neminovnost
RSE: Evropska unija je nedavno dala zeleno svetlo za početak pregovora sa Državnom zajednicom o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Međutim, ovaj dokument neće biti potpisan ako se Ratko Mladić u međuvremenu ne nađe u Haškom tribunalu. Srbija će morati da pređe dug, neizvestan put ka Evropskoj uniji, što zbog svojih unutrašnjih problema, a što zbog evropskog skepticizma, naročito posle francuskog "ne" na referendumu o novom Evropskom ustavu. Da li je evropska orijentacija napokon prevladala u Srbiji?
KOEN: Srbija mora da prevali još dobar deo puta dok evroatlantske, demokratske vrednosti istinski prihvati većina njenih građana, intelektualaca i političara, nalik na ostale zemlje uključujući i one koje su odnedavno u Evropskoj Uniji. Postoji još mnogo prepreka, kao što su manjak individualizma, još uvek prilično prisutan kolektivizam. Međutim, kao što sam rekao, Srbija je sada dobro pozicionirana. U narednih desetak godina ima priliku da izvrši neophodne reforme i uhvati priključak sa Evropom. Mislim da nedavne trzavice između Evropske unije i Turske oko integracije ove zemlje idu na ruku Srbiji. Naime, ako evropska dvadesetpetorka bude zauzela poziciju da u narednih najmanje deset godina drži na distanci Tursku, sve dok Ankara ne konsoliduje demokratske procese i vrednosti, zatim Ukrajinu, dok ne učini to isto, balkanske zemlje, uključujući Srbiju, mogu to iskoristiti i ući u Uniju, jer su geografski deo Evrope. Naravno, ako budu u međuvremenu napravile vidljivi progres i ispunile međunarodne obaveze, pre svega u saradnji sa Haškim tribunalom. U slučaju Srbije, slučaj Ratka Mladića ostaje ključna prepreka.
RSE: Zvaničnici u Srbiji, uključujući i pojedine međunarodne zvaničnike, tvrde da je najbrži put ka Evropskoj uniji, očuvanje Državne zajednice sa Crnom Gorom. S druge strane, vlasti u Crnoj Gori smatraju da bi nezavisnost ovoj republici omogućila brži put ka Briselu, jer je zbog mnoštva problema u odnosima Srbije i Crne Gore, Državna zajednica blokirana i nefunkcionalna.
KOEN: Nema sumnje da bi put ka Evropskoj uniji bio brži, ukoliko Srbija i Crna Gora, kao delovi Državne zajednice, budu nastupali zajedno u pregovorima sa Briselom. To je i stav Evropske unije, koja već nekoliko godina ohrabruje Beograd i Podgoricu da pronađu rešenje, u smislu da Državna zajednica profunkcioniše. Međutim, vlasti u Crnoj Gori potenciraju održavanje referenduma o nezavisnosti 2006. godine. Javno mnjenje u ovoj republici je u priličnoj meri podeljeno. Smatram da je velika verovatnoća da će referendum biti održan. Indipendisti će verovatno pobediti sa tesnom razlikom. Pretpostavljam da će potom uslediti snažan pritisak iz Evrope da Crna Gora očuva neku vrsta labave unije sa Srbijom. Međutim, Brisel to može učiniti privremeno, dok u međuvremenu Srbija i Crna Gora u narednih nekoliko godina budu verovatno odvojeno pregovarali sa Evropskom Unijom o članstvu. Nakon toga, biće prepušteno samoj Srbiji i Crnoj Gori da odluče kojim će putem dalje.
RSE: Crnogorske vlasti su već predlagale Srbiji savez dve suverene, međunarodno priznate države, ali Beograd insistira - ili na funkcionalnoj državnoj zajednici ili razlazu.
KOEN: Ako se Crna Gora na referendumu opredeli za nezavisnost, onda će Evropska unija nastojati da ubedi Srbiju i Crnu Goru da ostanu u nekoj vrsti labave unije, odnosno konfederalnog aranžmana, što se ne može nazvati državom. Uostalom, i sadašnja zajednica teško da liči na istinsku državu, tako da bi novi sporazum na neki način samo formalizovao postojeće stanje na nekoliko godina dok pregovori o članstvu u Evropskoj uniji ne odmaknu.
RSE: Vlasti u Srbiji, kao što sam rekao, ne prihvataju savez suverenih država.
KOEN: Oni to kažu sada. Međutim, uzmimo kao primer kako je Koštuničina pozicija evoluirala poslednjih godina oko saradnje sa Haškim tribunalom. Političari treba da budu racionalni i prilagođavaju se situaciji koja se menja. I sami evropski političari se adaptiraju na izmenje okolnosti integracije i proširenja Unije.
RSE: Crnogorski političari su se prilično narogušili povodom izjave evropskog komesra Oli Rena da zvanična Podgorica nema dovoljno kapaciteta da pregovora samostalno o integraciji u EU.
KOEN: Ren i njegove kolege nastoje da budu izuzetno realistični u prezentiranju vlastima u Podgorici kakve sve teškoće proizilaze iz suvereniteta.
RSE: Da li će Evropska unija nastojati da spreči održavanje referenduma, jer ako u međuvremenu bude raspisan i građani podrže nezavisnost, teško je i nedemokratski ignorisati njihovu volju?
KOEN: Evropska unija će sigurno izvršiti veoma snažan pritisak na crnogorske vlasti da ne raspišu referendum. Ako u tome ne uspe, onda će nastojati da utiče na ishod, odnosno da ohrabri birače da u većini glasaju protiv nezavisnosti. Naravno, u ovom trenutku je veoma teško predvideti rasplet.
RSE: Zbog čega se pojedini krugovi u Evropskoj uniji protive nezavisnosti Crne Gore, da li zbog pominjanog odsustva kapaciteta da se priduži Evropskoj uniji samostalno ili je u pitanju strah od prelivanja nestabilnosti na region, tačnije da nezavisnost Crne Gore može olakšati slične aspiracije Kosova da postane samostalna država, odnosno time oteža pregovaračka pozicija Srbije.
KOEN: Mislim da su u pitanju oba razloga. Postoji bojazan od prelivanja nestabilnosti na region. Uskoro će početi pregovori o finalnom statusu Kosova i poslednja stvar koju Evropska unija i međunarodna zajednica u celini žele jeste nezavisnost entiteta koji se graniči sa Kosovom, što može samo dodatno ohrabriti težnje Albanaca ka samostalnoj državi, odnosno da jednostrano proglase nezavisnost. Crnogorska nezavisnost bi takođe iskomplikovala ceo aranžman, odnosno obavezu ispunjavanju standarda koje je Brisel postavio Srbiji i Crnoj Gori kao članicama Državne zajednice, pre nego što postanu punopravni članovi Evropske unije. U slučaju nezavisnosti Crne Gore, Evropska unija bi morala da menja proceduru, pregovarajući sa Srbijom i Crnom Gorom odvojeno, umesto zajedno. Mislim da je Renova izjava oko kapaciteta Crne Gore veoma iskrena i tačna. Smatram da će Crna Gora imati velikih problema u nastavku tranzicije ukoliko postane nezavisna država.
RSE: Na kraju o Kosovu. Pregovori o finalnom statusu trebalo bi da uskoro počnu. Kakav se ishod može očekivati?
KOEN: Smatram da je u ovom trenutku Evropska unija veoma realistična kao i većina aktera na terenu. Ne samo Albanci, već i kosovski Srbi, pa i vlasti u Beogradu i građani Srbije uviđaju da nije realno da Kosovo bude u nekoj labavoj uniji sa Srbijom i Crnom Gorom, a pogotovo ne deo Srbije. Izveštaj Kai Eidea u osnovi sugeriše da je Kosovo napravilo dovoljan napredak da bi počeli pregovori koji će se u suštini voditi o narednoj fazi u kojoj će međunarodna zajednica manje kontrolisati ovu teritoriju pre nego što bude proglašena nezavisnost. Dakle, to će biti nova limbo faza, u kojoj će uloga Ujedinjenih nacija biti manje vidljiva, a iz izveštaja Eidea proizilazi da Kosovo mora još mnogo toga da učini u ispunjavanju standarda.
Dakle, sadašnje prelazno stanje biće zamenjeno novim prelaznim stanjem, koje se može nazvati krnjom, ograničenom ili uslovnom nezavisnošću. Albanski pisac Kadare je to nazvao krnjom nezavisnošću. Albanci na Kosovu i albanska zajednica u celini svakako neće previše oduševljeni novom prelaznom fazom ograničene nezavisnosti. Ali to svakako sledi. Međunarodna zajednica će tražiti da se pre krajnjeg cilja proglašenje nezavisnosti Kosova, ulože neophodni dodatni napori u ispunjenju standarda. Dakle, u narednih, možda pet godina, međunarodne trupe će i dalje biti prisutne na Kosovu, kao i međunarodna zajednica u celini, ali će Kosovari preuzimati sve veću ulogu i kontrolu nad domaćim institucijama i neće biti ikakvih dilema o bilo kakvom ostanku u Srbiji, čak ni u najlabavijoj formi.
RSE: Da li to znači da će u tom periodu ograničene nezavisnosti Kosovo i dalje biti pod protektoratom Ujedinjenih nacija ili Evropske unije, bez međunarodnog priznanja samostalne države?
KOEN: To je scenario za naredni period, sa početkom razgovora ove godine. Ujedinjene nacije verovatno neće igrati veliku ulogu, već će njenu misiju sve više preuzimati Evropska unija. Međunarodna zajednica će svakako biti prisutna dok standardi ne budu ispunjeni i samim tim stvoreni uslovi za priznanje nezavisnosti Kosova.
RSE: Srpske vlasti se zvanično protive nezavisnosti Kosova, lansirajući predlog "više od autonomije manje od nezavisnosti". Međutim, da li su i političari u Beogradu prećutno prihvatili samostalnost Kosova kao neminovnost. Da li Srbija može dobiti neku koncesiju od međunarodne zajednice zauzvrat?
KOEN: Ja mislim da je Srbija već počela da dobija koncesije, odobravanjem sledeće faze pregovora sa Evropskom unijom, iako nije uhapsila Ratka Mladića niti u potpunosti raskrstila sa prošlošću, tačnije nasleđem ekstremnog nacionalizma. Ona može dobiti još više dodatnim približavanjem Evropskoj uniji, ako bude sarađivala u evoluciji statusa Kosova od ograničene nezavisnosti do potpunog suvereniteta.
RSE: Da li se može očekivati neka vrsta dila da u trenutku kada Kosovo bude međunarodno priznato kao suverena država, da istovremeno Srbija bude primljena u Evropsku uniju?
KOEN: Ta dva trenda mogu da se vremenski podudare. Kosovo neće postati članica Evropske unije, pre nego što Srbija u nju uđe. Međutim, mislim da mnogi u međunarodnoj zajednici razmišljaju o opciji istovremenog međunarodnog priznanja Kosova i prijema Srbije u Evropsku uniju. Takav scenario verovatno ima na umu i politička elita u Srbiji, pre svega Boris Tadić.
RSE: Da li je taj scenario primenjiv čak i u slučaju da Srbija u tom trenutku ne ispuni sve uslove neophodne za članstvo u Evropskoj uniji?
KOEN: Ne mislim da je to realno. Ne verujem da je to recept koji će važiti za Srbiju, jer bi to značilo ohrabrenje i nagrada za zemlju koja ne ispunjava neophodne standarde i ide u suprotnom smeru od preovlađujućih međunarondnih. Kada Srbija dođe u fazu ozbiljnih razgovora o članstvu u Evropskoj uniji, mora ispuniti na stotine zahteva iz acquis communautaire, kroz šta su prošle i ostale zemlje članice. Tu je i već pominjana saradnja sa Haškim tribunalom, pre svega hapšenje Ratka Mladića.
RSE: Da li to znači da je za Srbija bolje da što pre uvidi da je Kosovo za nju izgubljeno?
KOEN: Uvek je bolje pre nego kasnije. Onaj ko plaća kasnije, uglavnom je cena viša. Međutim, kada je reč o praktičnoj politici i izborima, Koštunica će možda predočiti predstavnicima međunarodne zajednice da će Srpska radikalna stranka dodatno ojačati ako se sve to desi prerano i na očigledan način. Možda će postupnost u rešavanju kosovskog pitanja pomoći očuvanju unutrašnje političke stabilnosti u Srbiji, a istovremeno je i u skladu sa planom međunarodne zajednice koja ne žuri previše u proglašenju nezavisnosti Kosova.
RSE: Da li i međunarodna zajednica ima u vidu da Radikali mogu doći na vlast u Srbiji?
KOEN: Mislim da međunarodna zajednica ima to na umu. Njoj je jasno da ma koliko pomoći obezbedila zemljama u tranziciji, pre svega Srbiji, uvek postoji opasnost od destabilizacije, da ekstremni nacionalisti podriju napore međunarodne zajednice u demokratizaciji postkomunističkih društava.
RSE: Generalno govoreći, postoji li opasnost da eventualna nezavisnost Kosova i Crne Gore izazove lančanu reakciju, pre svega na Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, da ponovno dođe do prekrajanja balkanskih granica u cilju navodnog ispravljanja istorijskih nepravdi. Ili je budućnost Balkana kao dela širih evropskih integracija u kojima nacionalne granice nemaju veliku važnost kao sada.
KOEN: Regionalna stabilnost zavisi od tenzija u pojedinim delovima. Tako da postoji opasnost od prelivanja ako se pojedini procesi prebrzo odvijaju, odnosno pojedine snage to iskoriste za jačanje svoje pozicije. Mnogi Srbi žele da se Republika Srpska pripoji Srbiji, kao kompenzacija za gubitak Kosova. Zato je važno da se sva ova pitanja rešavaju strpljivo i na sofisticiran način. Evropska unija i međunarodna zajednica u celini su jedinstveni u stavu o nužnosti očuvanja postojećih granica na Balkanu, osim u slučaju suvereniteta Kosova.
