Dostupni linkovi

logo-print

Životna borba protiv isključivosti i netolerancije


''U taj logor su oterani svi radno sposobni Nemci iz Pančeva i okoline, dok su deca i starci bili oterani u logor u Brestovcu i Knićaninu. Najveći deo njih, pa i svi moji stariji rođaci, su tamo umrli od gladi i bolesti i sahranjeni u masovne grobnice'' - ispovedala je jednom Anina majka priču o čudu kojum su njih dve uopšte preživele, kao i o docnijem prebacivanju stočnim vagonima u logor u Gakovo, gde je Ana sa majkom provela druga četiri meseca svog tek započetog života.

''To što sam kao dete, veoma rano, osetila predrasude i mržnju prema Nemcima ili Mađarima, a sa druge strane, predrasude prema kolonistima i ostalim, svakako me je rano opredelilo u odnosu na svaku isključivost i netoleranciju'', valjda je jedino što je Ana ikad rekla o poratnim iskustvima deteta majke Nemice i oca Mađara, koje je i maternji, nemački, taj zabranjeni jezik u vreme kada je progovaralo, naučilo tek na studijama germanistike u Novom Sadu. Detinjstvo u Zrenjaninu, dve završene godine građevinarstva i godine prevodilačkog rada u nekom od novosadskih preduzeća nakon diplome izuzetnog studenta nemačkog jezika onda se, nekako, čine i usputnim, gotovo slučajnim stanicama do nekog prirodnog sleda: da Ana, ponikla iz nacionalno i verski mešovite porodice, sebe pronađe među osnivačima i u proteklih 12 godina predanim aktivistima Ekumenske humanitarne organizacije iz Novog Sada.

Docnije je tu svoju odluku objašnjavala sa tri razloga: besom i osećajem nemoći u vremenu bujanja i divljanja mržnje i rata, besom što joj je mlađi sin u to vreme na odsluženju redovnog vojnog roka, tajno sa svojom jedinicom, prebačen u Bosnu, dok je Milošević tvrdio da naše vojske tamo više nema i strahom od apatije. Neumorno je radila na obezbeđivanju humanitarne pomoći žrtvama rata, izbeglicama, raseljenim, bez obzira na veroispovest i nacionalnost, na održavanju zajedničkih, ekumenskih molitvi za mir svake srede, kao što danas predano pomaže u uspostavljanju civilnog društva, ''gde ljudi'', pojašnjava Ana Bu ''imaju pravo na različitost i gde ga poštuju''. Koji onda angažman i izdvojiti? Možda pre svega podršku, koordiniranje i učešće u ženskim i romskim inicijativama i projektima. Uostalom, jedna je i od osnivačica Ženskih studija i istraživanja.

''Nisam osoba koja voli da priča o sebi, da se eksponira. Više volim da radim. Nisam ni harizmatična, liderska osoba. Uvek sam se bolje osećala kao druga'', ispovedila se jednom, mnogo ranije i ne sluteći da će se ove godine naći kao jedna od nominovanih kandidatkinja u svetskom projektu ''Hiljadu žena za Nobelovu nagradu za mir'', pokrenutog baš sa ciljem da se poveća vidljivost mirovnog rada žena i podstakne mirno rešavanje konflikata širom sveta.

****

RSE: Da li je Nobelova nagrada za mir ove godine stigla u prave ruke?

BU: Ne znam da li su ruke prave, ali su dobre. Pridružujem se čestitkama dobitnicima. Žao mi je što 1000 žena nije dobilo Nobelovu nagradu za mir.

RSE: Pretpostavljam da je i sama nominacija priznanje za tih 1000 žena?

BU: Mislim da je nominacija jako veliko priznanje za sve nas. Suština celog projekta nije bila samo u dobijanju Nobelove nagrade, nego u tome da se mirovni rad miliona žena učini vidljivim. To nam ne može niko uzeti. Projekt će biti nastavljen. On ima više faza, a nominacija je bila samo jedna faza. Rad će biti nastavljen prikupljanjem i objavljivanjem dokumentacije o naučno-istraživačkom radu.

RSE: Vas nekoliko sa spiska je iz Srbije i Crne Gore. Da li često sarađujete sa Gordanom Savin, Sonjom Biserko, Janjom Beč, Fatmirom Fekom i Stašom Zajović?

BU: Prvi put sam, zahvaljujući ovom projektu, čula za Fatmiru Feka. Bila sam zaista impresionirana time što je ta devojka od 18 godina uradila u izgradnji mira na Kosovu. Sonju Biserko znam od ranije. Znam je kroz njena pisana dela. Upoznala sam je pre nekoliko godina, kada smo zajedno radile na projektu povratka izbeglica iz Hrvatske. Gordanu Savin znam od samog početka. Sarađujemo na podeli humanitarne pomoći. Vrlo često smo razmenjivale pomoć. Imale smo jako dobru saradnju, i ne samo sa njom, nego i sa ostalim organizacijama u vreme humanitarne krize. Stašu Zajović znam od samog početka našeg rada. Sarađivali smo sa Ženama u crnom na humanitarnim i mirovnim projektima. Uglavnom su nam pomagale žene izbeglice. Znam i Janju Beč.

RSE: Da li Fatmiru niste znali jer je ona mlada devojka, ili su Albanke sa Kosova, čak i u ženskom projektu, malo udaljene?

BU: Mislim da nemamo dovoljno informacija o tome šta se dešava na Kosovu i verovatno je to razlog. Ženske organizacije, u principu, su otvorenije za saradnju nego ostale organizacije. Mislim da nije bilo prilike za saradnju. Zaista bih volela da je upoznam i da upoznam ono što radi.

RSE: Šta Fatmira radi?

BU: Ona je za vreme NATO bombardovanja, i svega onoga što se dešavalo u to vreme, izgubila roditelje, braću i sestre. Tada je imala 13 godina. Posle toga je izgradila mrežu organizacija koje okupljaju mlade i koje rade na izgradnji tolerantnog i multietničkog društva na Kosovu.

RSE: Čime se bavi Ekumensko humanitarna organizacija?

BU: Ekumensko humanitarna organizacija je osnovana 1993. godine na inicijativu Svetskog saveta crkava. U vreme hiper-inflacije i ratova u okruženju, crkvenim donatorima je bio potreban pouzdan partner za podelu humanitarne pomoći. Osnovani smo uz pomoć švajcarske humanitarne organizacije. Počeli smo da radimo kao međucrkvena organizacija. Osnivači su bili Srpska pravoslavna crkva, eparhija Bačka, Reformatorska crkva, Slovačka evangelijska crkva i Metodistička crkva.

RSE: Da li je bilo problema da sve te crkve zajedno formiraju humanitarnu organizaciju?

BU: Nije bilo problema. Bilo je saglasnosti. Situacija je bila takva da je bilo potrebno objediniti sve snage da bi se moglo nešto uraditi i doneti poboljšanje.

RSE: Da li su samo vernici uključeni u rad?

BU: Ne. Kada hoćemo da predstavimo našu organizaciju kažemo da smo crkvena organizacija. Osnivači su crkve. Članovi našeg Upravnog odbora su biskupi naših crkava. Naši donatori su uglavnom crkvene humanitarne organizacije sa Zapada, ali po svemu ostalom funkcionišemo kao i sve ostale nevladine organizacije. Deo smo sistema civilnog sektora. Sarađujemo sa svima. Prošle godine smo potpisali desetak sporazuma o saradnji sa različitim institucijama, na realizaciji različitih projekata.

RSE: Za vreme devedesetih godina bavili ste se dobrotvornim radom. Vi ste pomagali svima, bez obzira na kojoj strani bili u vreme ratova. Da li se moglo tako raditi?

BU: Moglo se. Imali smo dobru saradnju sa Crvenim krstom i sa još nekim institucijama kojima je u to vreme pomoć u hrani, lekovima, medicinskom materijalu i higijeni bila izuzetno potrebna. Ta faza našeg rada je nešto što je meni posebno važno. Tada sam direktno sretala ljude u institucijama i u izbegličkim kampovima. Sada uglavnom sedim ispred kompjutera i pišem projekte. Pre nekoliko godina smo pokušali da u staračke domove uvedemo volonterske grupe koje bi pomagale starijim ljudima, koje bi im davali psihosocijalnu podršku i razgovarale sa njima. Na žalost, zatvorila su se vrata pred nama. Dok smo bili potrebni, imali smo dobru saradnju. Kada smo hteli da tu saradnju podignemo na viši nivo, da nešto promenimo, onda su se pojavile sumnje i otpor.

RSE: Šta je danas u centru vašeg rada?

BU: Imamo više velikih projekata koji su toliko široki da su na nivou programa. Ti projekti se bave različitim ciljnim grupama. Tu je Resursni centar za osobe sa invaliditetom koji im pruža različite resurse. To je jedinstven centar u ovom delu Balkana. Različitu opremu, kojom raspolažemo, dajemo ljudima sa različitim vrstama invaliditeta. Tu vrlo sofisticiranu opremu smo delom dobili iz austrijske dijakronije. Oprema je firme Life Tool i omogućava korišćenje kompjutera ljudima koji ne mogu da koriste ruke, već kompjuter pokreću dahom. U centru imamo vozilo sa liftom koji koristimo za transport korisnika. Imamo izdavačku delatnost i osnovali smo štampariju koja zapošljava četiri osobe sa invaliditetom. Na taj način im je data mogućnost da se uključe u radni proces. Dajemo različite informacije i imamo bazu podataka. Izdajemo časopis, organizujemo radionice za psihosocijalnu podršku, kurseve jezika i kurseve kompjutera.

Druga ciljna grupa su Romi. U našem romskom resursnom centru imamo slične usluge i pomoć, ali se težište sve više pomera sa usluga ka osnaživanju te ciljne grupe. Cilj nam je da im pomognemo da se sutra sami izbore za svoja prava. Romskom naselju Bangladeš, koje se nalazi u Novom Sadu, smo pomogli da se uz pomoć gradskih institucija legalizuje, da se poboljšaju uslovi stanovanja. U to naselje smo doveli vodu, osnovali Kulturni centar, pripremamo decu za školu, pratimo i pomažemo deci koja već pohađaju školu.

Treća grupa su oni koji su pogođeni HIV virusom, ili nekim drugim prenosivim bolestima. Imamo projekt koji se zove Crvena linija i koji pomaže toj ciljnoj grupi na različite načine.

Četvrta ciljna grupa su stari. Imamo dnevni centar za stare ljude.

Radimo projekte pomirenja. To su projekti u kojima učestvuju mladi iz Vojvodine koji se sreću sa mladima iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

RSE: Da li pripadnici tih ciljnih grupa moraju biti vernici da bi ste ih uključili u vaše programe?

BU: Ne. Imamo evidenciju o našim korisnicima, ali ih nikada ne pitamo koje su nacije i kojoj veri pripadaju.

RSE: U vreme rata imali ste vrlo zanimljiv projekt koji je bio i simboličnog značenja. To su zajedničke molitve. Kako je nastao taj projekt?

BU: Zvali smo ih molitve za mir. Inicijativa je došla iz zbratimljenog grada Dortmunda. U leto 1993. godine nas je posetila crkvena delegacija iz Dortmunda koja nam je rekla da oni u svojoj čuvenoj crkvi održavaju svake srede molitve za mir. Pitali su nas da li bi smo i mi hteli to da organizujemo u Novom Sadu. Odmah smo sazvali predstavnike naših bogomolja i pitali ih za mišljenje. Interesovanje je bilo izuzetno. Još u toku boravka te delegacije u Novom Sadu, jula 1993. godine, organizovali smo jedne srede popodne, u pet sati, u Reformatorskoj crkvi prvu molitvu za mir. Te molitve smo održavali sve vreme rata. Sastajali smo se svake srede, uvek u nekoj drugoj novosadskoj bogomolji. Poslednja molitva je održana 20. decembra 1995. godine nakon zaključenja Dejtonskog sporazuma. Tekst molitve za mir smo imali odštampan na svim jezicima naroda i narodnosti koji žive u Novom Sadu i svako ga je izgovarao na svom jeziku.

Molitva za mir
Bože ti si gospodar mira.
Vodi nas od smrti ka životu,
od laži ka istini.
Vodi nas od beznađa ka nadi,
od mržnje ka ljubavi,
od rata ka miru.
Neka mir ispuni naša srca i ceo svet.

RSE: Kako je izgledala prva zajednička molitva? Koja vrsta ljudi je dolazila na te molitve?

BU: U početku su na te molitve dolazili samo oni vernici koji inače dolaze na bogoslužbe. Kako se glas širio, tako se broj povećavao. Počeli su dolaziti i mlađi ljudi. Bio je divan osećaj biti sa ljudima koji razmišljaju na isti način kao vi, voleti se, pevati, govoriti o miru u vreme kada je reč mir ovde bila zabranjena. Broj vernika se povećavao i kretao se između sto i petsto. Najviše posetilaca je bilo kada smo molitve održavali u sinagogi i u katoličkoj Katedrali u Novom Sadu.

Jednom, kada smo molitvu održavali u sinagogi, bilo je prisutno i nekoliko gostiju iz inostranstva. Jedna od gošća je bila Elizabet Rajzer iz Nemačke, poznata aktivistkinja koja se zalagala za mir i ženska prava. Kada je htela da se obrati prisutnim, primetili smo među članovima jevrejske opštine nelagodu. Pitali smo ih o čemu se radi. Rekli su nam da su 1944. godine u sinagogi okupili sve Jevreje iz Novog Sada i deportovali ih za Aušvic. Oni koji su se vratili iz koncentracionih logora doneli su odluku da se u toj sinagogi više nikada ne govori nemački. Pedeset godina su se držali tog zaveta. Kada su shvatili da im se obraća jedna žena koja dolazi iz antifašističke porodice, koja je došla u Srbiju da bi svedočila o tome da je svet zainteresovan za nas i za mir, doneli su spontano odluku da povuku zavet i da dozvole Elizabet Rajzer da se prisutnima obrati na nemačkom. To je nešto čega se svi sećamo.

Bogomoljke u kojima je održavana molitva za mir nisu bile ekumenske, nego inter-religijske. Nisu im prisustvovali samo hrišćani, već i predstavnici jevrejske i islamske zajednice. Uvek se i Imam islamske zajednice obratio prisutnima. On je hteo da pozove prisutne kod sebe, ali nije mogao jer su prostorije islamske zajednice izuzetno male. Zato je zamolio sveštenika Reformatorske crkve da mu dozvoli da sledeći put on bude domaćim molitve, ali u njihovoj crkvi. Te srede je prvi govornik bio predstavnik jevrejske opštine, koji je bio gost islamske zajednice u Reformatorskoj crkvi. Tako je izgledala inter-religioznost u Novom Sadu za vreme rata. Bio je zaista uzvišen osećaj biti tamo. Pomalo smo se osećali kao zaverenici, ali i kao izabrani.

Pevali smo različite pesme, ali smo se trudili da identifikujemo one koje su zajedničke, koje imaju istu melodiju, sa tekstom na jeziku narodnosti. Tako su ljudi otkrivali sličnosti. Svi imamo neke predrasude prema predstavnicima drugih naroda i vera. Bilo je lepo biti na inter-religijskim molitvama i videti kao ljudi prepoznaju sličnosti, kako shvataju da smo svi mi isti, da se molimo istom Bogu i da se molimo za mir zajedno.

Moji roditelji su ostali za vreme rata u Hrvatskoj. Do 1995. godine niste mogli telefonirati direktno sa Hrvatskom. Morali ste da imate specijalnu priliku da otputujete u inostranstvo i da zovete Hrvatsku. Posle Dejtonskog sporazuma, kada su rekli da će početi sve da funkcioniše, svaki dan sam zvala broj mojih roditelja u Hrvatskoj. Kada sam se spremala na poslednju molitvu za mir, 20. decembra, koja je bila u Sinagogi, opet sam mahinalno birala broj mojih roditelja, u nadi da je možda proradila veza. Dobila sam ih. Tog dana se za mene završila najgora faza rata.

RSE: Da li se molitvama moglo suprotstaviti mržnji, zlu i podelama u kojima je i crkveni vrh odigrao nečasnu ulogu?

BU: Ne znam da li smo se suprostavili, ali mislim da je to bilo svedočenje da je moguće i drugačije, da možemo zajedno da se molimo sa svima. To je bilo svedočenje da postoji drugačija Srbija, drugačiji način i drugačiji ljudi.

RSE: Da li je lično iskustvo često okidač za rad u humanitarnim organizacijama?

BU: Delom jeste. Ono što se zove porodična istorija može da bude neka vrsta okidača. Pre nego što sam počela da radim u humanitarnoj organizaciji nisam imala neposredno iskustvo u radu sa ugroženim grupama. Ako ste poneli iz porodice prave vrednosti, mislim da možete da radite u sličnim ustanovama. Moje iskustvo je da svako može i treba da se menja u toku života i da pedesete godine nisu kasno da nešto promenimo u svom životu, naravno pod uslovom da verujemo u to. Htela bih da ohrabrim svakoga da se uključi u volonterski rad, da pomogne nekome jer čineći dobro i pomažući drugima pomaže i sebi, ispunjava svoj život.

RSE: Kada je krenula nesreće oko vas, osetili ste potrebu da pomognete. Koliko vam je tada bilo godina?

BU: Bilo mi je 55 godina. Nisam želela da sedim skrštenih ruku i da si dozvolim da potonem u opštu apatiju koja je bila svuda oko nas. Nisam htela da žalim ni sebe, već sam htela nešto da uradim. Bila je privilegija raditi u ovoj organizaciji. Imati priliku u 1993. ili 1994. godini da nekome pomognete, da učinite nešto dobro, da nekome ulepšate bar dan, za mene je bila čast. Onima koji su radili sa mnom, kao i meni, mislim da je ova organizacija, uz pomoć onih koji su podržali naš rad, pružila tu priliku. Osećam se zaista privilegovanom i obogatila sam svoj život.

RSE: Znam da nerado govorite o sebi, ali da li je vaš celi život pratila trauma iz detinjstva?

BU: Svoje rano detinjstvo nisam doživljavala kao traumu. Zahvalna sam mojoj majci i roditeljima što smo u porodici o tome govorili kao o činjenici. Nikada to nismo prećutkivali. Moja majka je uvek insistirala na tome da kaže da je Nemica i da je bila u logoru. To je bilo nešto što je pripadalo istoriji naše porodice i našim životima. Moja majka je o tome govorila kao o nesreći, ali nikada sa mržnjom. Nikada nismo mrzeli one koji su nam to učinili.

RSE: Da li ste o tome razgovarali samo u porodici, da li je to bila tabu tema za priče mimo porodicu?

BU: Mislim da su ljudi izbegavali tu temu i plašili su se da je dotaknu. Koristiti reč genocid je bilo potpuno zabranjeno. Mi se nismo plašili da kažemo da pripadamo nemačkoj zajednici, da smo bili u logoru i da smo ga preživeli. Kada su nas pustili iz logora, bili smo građani bez ikakvih građanskih prava, sva nam je imovina oduzeta. Većina preživelih je napustila ovu zemlju do sredine pedesetih. Mi smo odlučili da ostanemo da živimo ovde, zajedno sa ostalima, bez mržnje prema ikome. Znam mnogo onih koji su došli toliko istraumatizirani iz logora da su potpuno negirali svoje poreklo i nisu smeli da kažu da su Nemci. Zaboravili su jezik, zaboravili su da pišu nemački.

RSE: Da li je bio prisutan osećaj kolektivne krivice?

BU: Mislim da su Nemci u Nemačkoj imali taj osećaj. Ovde je on nametnut čitavoj nemačkoj zajednici, ali se nikada nisam osećala kao krivac jer sam bila svesna da niko iz mamine porodice nije učestvovao ni u kakvom zločinu. Bili su obični, lojalni građani, Vojvođani nemačke nacionalnosti.

RSE: Porodica vaše majke je kompletno stradala.

BU: Najstariji članovi porodice su stradali. Mamina sestra je uspela da kupi slobodu. Prešla je ilegalno preko granice. To je bila 1947. godina, kada su logorske vlasti već bile malo liberalnije. Sa detetom je putovala preko Mađarske prema Austriji jer je čula da joj je muž tamo. Ćerka joj se razbolela usput. Šest meseci je provela u Budimpešti, u jednoj bolnici, zajedno sa detetom. Posle godinu dana je stigla u Austriju. Ona se spasla.

RSE: O progonu vojvođanskih Nemaca se javno progovorilo relativno kasno.

BU: Da, jako kasno. Bojim se da prećutkivanje onoga što se desilo za vreme i posle Drugog svetskog rata je verovatno i doprinelo onome što se desilo devedesetih. To suočavanje sa krivicom, razgovori o nekim temama bili su zabranjeni. Sistem je bio takav.

RSE: Kada vaše iskustvo primenite na ove godine, da li se društvo okrenulo na pravi način i da li na pravi način razgovara o onome što se dogodilo, upravo zato da se u nekim budućim vremenima to zlo ne bi upotrebilo?

BU: Mislim da još uvek nismo spremni da se suočavamo na pravi način, ni s onim što se desilo za vreme i posle Drugog svetskog rata, ni sa devedesetim godinama. Ne vidim tu velike pomake. Možda ih je i bilo, ali je onda sve zastalo. Bojim se da smo još uvek zarobljenici nekih naših laži. Bojim se da uvek ponavljamo iste greške iz naše istorije. Bački Jarak je poznat među Nemcima. To je jedno od mesta u kome su postojali logori za istrebljenje. Kada smo 1995. godine odlazili u Bački Jarak, tamo je bilo nekoliko kolektivnih centara za izbeglice. Tamo odakle su isterani Nemci, posle 50 godina su došli neki novi ljudi, žrtve politike nacionalističkog ludila svojih vođa. Četrdesetih su to bili Nemci, a devedesetih Srbi proterani iz Krajine. Za mene su to samo dva lica iste nesreće i istog ludila.

RSE: Kada sam u Novi Sad došla sredinom sedamdesetih, prvo što su mi pričali šapatom jeste o bacanju Srba pod led u Dunav. I to je bila tabu tema.

BU: Jeste. Pre nekoliko godina sam sa mamom otišla u Gakovo. To je bio moj prvi odlazak u Gakovo. Mama je uspela da prepozna školu u kojoj su onda bile majke sa malom decom. U međuvremenu je izgrađena nova škola. Ta stara škola se koristi još uvek kao kolektivni centar za izbeglice. Ušli smo u neke bivše učionice. U svakoj učionici je bila po jedna porodica iz Krajine.

RSE: Kažete da se u Vojvodini živi paralelni život u multietničkim sredinama.

BU: Ponekada se hvalimo da smo multi-kulturalno društvo, ali ono što znam iz vojvođanskih mesta, naročito iz onih na severu i u srednjem delu Bačke, multi-kulturalizam je najčešće paralelan život. U mestima kao što je Bečaj, ima korzo na kojem jednom stranom šetaju mladi Mađari, a drugom stranom mladi Srbi. Paralelan život u Vojvodini nije nešto što rešava probleme. Mi treba da težimo zaista interkulturalizmu gde postoji saradnja i prihvatanje različitosti, ne samo tolerisanje. Nije dovoljno da se tolerišemo i da živimo jedni pored drugih. Hajde da se zaista upoznamo. Mislim da je malo projekata i malo stvarnih napora da se zaista upoznamo, da prepoznamo sve ono što nas spaja. Mi treba da radimo na tome da živimo kvalitetan život, zajedno, uz poštovanje različitosti.

RSE: U ovom trenutku postoje dve ocene o položaju nacionalnih manjina u Vojvodini. Jedna je da je sve u redu i da su pritužbe manjina politički motivisane. Druga ocena je da ima razloga za zabrinutost. Nju je iskazao i Evropski parlament. Kakvo je vaše stanovište?

BU: Mislim da je istina negde u sredini između ova dva ekstrema. Postoji razlog za zabrinutost i postoji potreba da se svaki eksces ispita. Mislim da su pritužbe manjinskih zajednica uglavnom bile uzrokovane time što neki ispadi nisu na pravi način kvalifikovani kao nacionalistički ekscesi. Ako budemo zaista spremni da svaku pojavu i svaki incident nazovemo pravim imenom i da mu posvetimo bez ikakvih predrasuda odgovarajuću pažnju, mislim da će to biti sigurni pomak.

RSE: Vi ste jedna od osnivača ženskih studija. Da li ste se opredelila da se angažujete u ženskim organizacijama zato što je to praktično još jedna borba za prava manjina i još jedna borba protiv predrasuda?

BU: Jesam. To je bio jedan razlog. Drugi razlog je bio u tome što je devedesetih godina bilo lakše raditi i neke stvari menjati, ili se zalagati za mir, kroz ženske organizacije ili kroz ženske projekte, nego kroz druge vrste organizacija ili projekata. Na početku devedesetih, ako ste bili muškarac i ako ste izašli na ulicu i zahtevali mir ili izgradnju mira, mogli su sutra da vas pošalju na front. Žene su u ovom slučaju imale tu prednost da mogu slobodnije da se angažuju na izgradnji mira. Prošla sam kroz edukaciju koja mi je pomogla da shvatim značaj umrežavanja i povezivanja. Osetile smo potrebu da ono što smo naučile pokušamo da primenimo u Vojvodini. Tako su nastale ženske studije.

RSE: U svetu je uobičajen volonterski rad. Kakav je kod nas u odnosu na druge?

BU: Problem volonterstva gledam u kontekstu razvoja nevladinih organizacija. Kao što se nevladine organizacije sada nalaze u nekoj krizi jer im zakonsko okruženje ne pogoduje, zato što se međunarodni donatori povlače, tako je pomalo u krizi i volonterski rad. Mislim da ono što smo uradili na razvoju ideje volonterstva je doprinelo održivosti svega ovoga. Sada čujem za neke inicijative, za mlade ljude koji pokreću volonterske projekte. Imamo Fond za male projekte iz koga smo do sada podržali preko 250 malih projekata, malih organizacija iz cele Vojvodine. Među tim projektima se nalazi mnogo ženskih organizacija i ženskih projekata, kao i romskih, a u poslednje vreme i volonterskih. Mladi, postepenim otvaranjem prema svetu, upoznaju mlade volontere iz celog sveta i tako indirektno saznaju o prednostima i o značaju volontiranja. S jedne strane imamo mlade koji se povezuju i pokušavaju da promene i izdejstvuju neke zakonske pogodnosti za rad volontera. Volontiranje i dobrotvorni rad je uvek postojao u crkvama. Naše prve volonterke, koje su radile u besplatnoj kuhinji, su dolazile iz naših crkava. Imamo još jednu volontersku grupu, žene koje su došle kao izbeglice 1995. godine. One su u prvim trenutcima izbeglištva bile mnogo aktivnije i mnogo angažovanije od muškaraca, bile su prinuđene da se brinu o preživljavanju. One su dolazile uglavnom zbog pomoći. Posle nekoliko meseci su dolazile da ponude svoju pomoć. To je jedno dobro iskustvo. Imamo oko 1200 volontera u različitim projektima. Postoji više nerazumevanja od strane institucija prema volonterstvu, nego kod običnih ljudi. Naša statistika pokazuje da je volonter žena sa srednjom stručnom spremom i sa oko 55 godina.
XS
SM
MD
LG