Dostupni linkovi

logo-print

Ovo je vrijeme suočavanja sa fašizacijom


RSE: Dve žene iz Beograda su laureati Nobelove nagrade za mir: Staša Zajović i Sonja Biserko.

ZAJOVIĆ: Bile su nominovane i druge žene iz Srbije: Ana Bu, Gordana Savin, Sonja Biserko, Janja Bec - Nojman, kao i naša prijateljica sa Kovova, Fatmiri Feka.

RSE: Reč je o projektu ''Hiljadu žena za Nobelovu nagradu za mir'' koju je pokrenula Švicarka, Rut Gabi Vermut. Proces nominovanja trajao je godinu dana, a od 2000 kandidatkinja iz 153 zemlje sveta, odabrano je ukupno 1000. Nominovane žene su aktivne u borbi za ljudska i politička prava, u obezbeđivanju osnovnih ljudskih potreba, u borbi za veća socijalna i ekonomska prava, u borbi protiv nasilja nad ženama, diskriminacije i ublažavanju patnje koju sa sobom nose ratovi i oružani sukobi. Sve to postoji u vašem delovanju otkako postoji vaša organizacija i ratovi na ovim prostorima.

ZAJOVIĆ: Djelujemo od oktobra 1991. godine. Vidljivije smo na međunarodnom planu u smislu angažmana za mir, ženskih i ljudska prava, nego ovdje. Više puta smo bile nominovane za Nobelovu nagradu. Posebno mi je važno što smo zajedno sa Ženama u crnom iz Izraela bile nominovane 2001. godine za Nobelovu nagradu. Te godine smo dobile prvu Milenijsku nagradu UN za mir.

RSE: Čini mi se da postoji nepravedna podela u medijima kada je reč o nevladinim organizacijama. Postoji niz nevladinih organizacija koje su apsolutno prisutne u svim medijima, koji su dominantne i koje arbitriraju o najvažnijim političkim pitanjima. Postoje nevladine organizacije koje, iz meni nepoznatih razloga, u medijima bivaju interesantne samo onda kada se iz sveta signalizira da neko treba da dobije Nobelovu nagradu za mir, ili kada ih treba pitati o nekim specifičnim stvarima, o nekim zakonima koji se više tiču manje bitnih političkih tema, nego onih kojima je zaokupljena pažnja javnosti.

ZAJOVIĆ: Žene u crnom su vidljive kada se radi o nasilju, kada smo mi objekti nasilja od strane nacionalističkih, šovinističkih, klero-fašističkih i neonacističkih organizacija. Za dio militarizovanih medija još uvijek je važeće pravilo da je nasilje vijest, a da nenasilje nije vijest. Permanentan, uporan i istrajan angažman na izgradnji mira, na edukaciji za mir i nenasilje nije nešto što izaziva pažnju većine medija. Možda smo i mi dijelom odgovorne što nismo prisutne u javnosti jer smo aktivistička organizacija koja jako puno radi na terenu. U našem radu, kao i u odnosu sa drugim nevladinim organizacijama, širimo prijateljske odnose, koalicije i smatramo da rivalitet među nevladinim organizacijama nije naša zasluga. Trudimo se da takav vid odnosa izbjegavamo. Gajimo potpuno drugačiji vid odnosa i imamo jako dobre odnose sa nevladinim organizacijama, ne samo u okviru naše ženske mirovne mreže, već smo veoma aktivne u Koaliciji G8. Ne bavimo se samo ženskim pitanjima, već smatramo da su sva pitanja naša - i bezbjedonosna pitanja i vojska i vojni budžeti i naoružanje i ratovi i način na koji se troši naš novac. Sva ta pitanja pogađaju svakodnevnicu žena.

RSE: Da li su mediji zbilja militaristički, ili je to samo onako metaforički rečeno?

ZAJOVIĆ: Mediji su planetarno militaristički. Vidljivije smo u nekim mainstream medijima vani jer postoji veliki pritisak civilnog društva da nenasilje postane dio mainstreama.

RSE: Nevladina organizacija Žene u crnom manje participira u medijima od drugih nevladinih organizacija. Meni se to ne dopada iz mnogih razloga zbog kojih mislim da bi upravo vaša nevladina organizacija trebala da bude mnogo medijski prisutnija. O vama pišu samo onda kada vaša demonstriranja na Trgu Republike završe nekom vrstom nasilja nad vama od strane ljudi koji su poslati, jer to, po meni, nisu slučajni prolaznici.

ZAJOVIĆ: Čak ne mora da bude i da su poslati. Prosto ih je socijalna, politička i kulturna klima proizvela i izvodi ih na ulicu.

RSE: Tada je medijima jako bitno da to stave u prvi plan. To jeste važno, ali to nije suština vašeg delovanja. Ovo je apel da Žene u crnom treba pitati o svim društvenim pitanjima, a ne samo o nekim. Po kom pitanju ste poslednji put pitani?

ZAJOVIĆ: O pitanju legalizacije homoseksualnih bračnih zajednica.

RSE: Da li je to pitanje prvorazredno?

ZAJOVIĆ: Možda ono više govori, ne o važnosti tog pitanja, već o hijerarhiji tog problema u ovdašnjoj zajednici. To pitanje je jedan lakmus odnosa prema manjinama i demokratičnosti. U Španiji je to jako važno političko pitanje, kao i pitanje slanja vojnih trupa u bilo koju zemlju. Isti oni ljudi koji su se u Španiji zalagali za priznavanje homoseksualnih bračnih zajednica, su i oni koji su vršili i izvršili pritisak da se španske trupe povuku iz Iraka.

RSE: Odgovarali ste na pitanja koja se tiču homoseksualnih brakova, a niste pitani o nekim drugim društvenim pitanjima o kojima pričaju svi ostali. Žarko Puhovski je na poslednjem skupu održanom povodom obeležavanja 5. oktobra rekao: ''Nevladine organizacije mogu živjeti na različite načine, a umiru uvijek na jedan način – gubitkom kritičnosti''.

ZAJOVIĆ: To je tačno jer time prestaju da budu ono što bi trebale da budu. Ne možemo da se ograničimo samo na nevladine organizacije. Mislim da je Žarko govorio o civilnom društvu uopšte, ali mi ne smemo da svedemo civilno društvo na nevladine organizacije iz više razloga. Nevladinih organizacija ima veoma raznolikih. Mi mislimo na demokratske i progresivne nevladine organizacije jer se sve više povećava broj nevladinih organizacija koje su retrogradno konzervativnog karaktera. Osnovna odlika ovog dijela nevladinih organizacija kojem mi pripadamo, i o kojoj je Žarko govorio, jeste kritički odnos prema svakoj vlasti. Ni jedna vlast ne može da računa na podršku nevladinih organizacija, niti im je zagarantovana ta podrška. Možemo da poduzmemo određene korake i stalno moramo da ostanemo u okviru uloge civilnog društva, permanentnog vršenja pritiska na institucije radi poboljšanja, ne samo kvaliteta života, već i radi promjene i demokratske transformacije. To je ovdje neophodno. Nevladine organizacije u ovoj zemlji koje ispunjavaju tu ulogu su objekti napada raznih vrsta. Posebno su napadane one nevladine organizacije koje se bave jednim od najvažnijih pitanja u našoj stvarnosti, a to je suočavanje sa zločinačkom prošlošću, pitanjem ratnih zločina, te zločinačkih organizacija. Mi moramo da djelujemo tako da država postane naš servis. Ne mogu ženske grupe da imaju ulogu države. Kritički otklon prema svakoj vlasti jeste nešto jako važno za nas. Znamo da postoji ogroman broj nevladinih organizacija, pogotovo u zemljama u kojima nema tradicije parlamentarnog života ni razvijenog civilnog društva, koje su produžena ruka i političkih partija i državnih organa. Postoje partijske nevladine organizacije i vladine nevladine organizacije. Bitno je da nevladine organizacije ne zaborave da je njihova osnovna uloga kritički odnos prema svakoj vlasti.

RSE: Zašto se moralo dogoditi to da dođe uvaženi profesor iz Zagreba pa da se o tome govori na skupu na kome su prisustvovali ljudi koji su naklonjeni nevladinim organizacijama? Da li našem društvu nedostaje to da se o nevladinim organizacijama, i o diferencijaciji koja postoji unutar njih, govori tamo gde se nevladine organizacije ne napadaju iz razloga što su kritički nastrojene prema društvu, nego da bi se promenile na bolje? Zašto je takva polarizacija u društvu?

ZAJOVIĆ: Vjerovatno zato što je Žarko Puhovski tako poznata i važna osoba u akademskom svijetu i u nevladinom sektoru. Mi koji radimo na terenu imamo iskustvo da mnoge anonimne aktivistkinje sa kojima radimo u nekim krajevima Srbije govore veoma kritički prema nevladinim organizacijama koje nemaju ne kritički stav prema političkim partijama, koje ne ispunjavaju svoju ulogu. Mandat nevladinih organizacija i civilnog društva jeste da podstiču kritički stav i da doprinose stvaranju kritičke mase koja će da mijenja institucije, koja će da utiče na to da se te institucije promijene u korist opšteg dobra i u korist građana i građanki.

RSE: Puhovski je takođe rekao da za razliku od većine evropskih zemalja gde postoji razvijen evro-skepticizam, ovde postoje evrofobi i evrofili i da bi civilni sektor morao mnogo više da učini kako bi se prema tome podstaklo jedno mišljenje koje bi bilo kritičko. Da li ste se složili sa tom konstatacijom?

ZAJOVIĆ: Mislim da se to isto dešava i sa antiglobalističkim pokretima. I ja sam euroskeptičarka u smislu u kojem su euroskeptičari moji prijatelji i saradnici iz zapadnih zemalja, oni koji čine dio alternativnih zapadnih pokreta i aktivističkih organizacija. Jako je bitno da napravimo razliku između euroskeptika sa konzervativnog nacionalističkog stanovišta i našeg euroskepticizma. Moji razlozi su drugačiji od njihovih. Oni teže zatvaranju i antievropskom duhu, isključivanju, rasizmu, ksenofobiji i homofobiji. Žarko je rekao da evroskepticizam smatra njegovanjem vrijednosti civilnog društva, interkulturalizmom, poštovanjem svih vrsta manjina, promjenu imigracionih zakona, otvaranje, empatiju, solidarnost, pravednost, jačanje socijalne države i mnoge druge stvari.

RSE: Zašto sve to podrazumeva evro-skepticizam? To ne postoji u Evropi koja je globalistička?

ZAJOVIĆ: Postoji u mjeri u kojoj civilno društvo korektivno djeluje na institucije. To nije dato jednom za svagda. I evropske institucije moraju da mijenjaju svoj stav u odnosu na jačinu civilnog društva. Činjenica da su se u mnogim evropskim zemljama na referendumima negativno izjasnili, ne znači da je to antievropski duh, nego je to upozorenje tamošnjim vlastima da se socijalna država degradira, da neoliberalna ekonomska globalizacija pogađa najveći dio ljudi u tim zemljama. To ne znači da oni nisu za vrijednosti civilnog društva i onoga što je dio evropske tradicije. To je upozorenje političarima da napuštaju vrijednosti za koje se ljudi zalažu i za koje glasaju na izborima. Za moje prijatelje u Španiji evroskepticizam ne znači da su protiv integracije, već da nikada neće glasati za to da vojne trupe idu van granica njihovih država.

RSE: Osim vas, koja pišete svoje antiglobalističke tekstove, za koju nevladinu organizaciju u Srbiji možete reći da ima isti stav?

ZAJOVIĆ: To ne znam.

''Šta su to ženska reproduktivna prava? Da li imate kontakte sa ženama pod islamskim i šerijatskim zakonima? Šta globalizacija znači sa aspekta aktivistkinja za ženska i ljudska prava?''

ZAJOVIĆ: Reproduktivna prava su prava žene da sama odluči o tome da li će, kada i koliko imati djece. To jedino žena može da odluči. To je suvereno pravo svako žene. To je pravo na kontracepciju. Mjesto nje o tome ne može da odlučuje ni porodica, ni država, ni partija, ni nacija, ni crkva.

Žene u crnom su i same pokretačice velike međunarodne mreže Žena u crnom na svim kontinentima i umrežene smo u mnoge organizacije progresivnog karaktera. Jedna od njih je veoma važna, a to je antifundamentalistička mreža koja ne uključuje samo žene u islamskim zemljama, nego i žene koje se protive svim vidovima fundamentalizama. Mnoge od njih su izložene ozbiljnim prijetnjama i mnoge su primorane da pobjegnu iz svojih zemalja. Mi smo od njih naučile jako puno.

Globalizacija ima različitih aspekata i nivoa. To je veoma protivrječan proces. Žene u crnom, kao planetarna mreža, su takođe proizvod tih protivrječnih procesa unutar globalizacije. Besmisleno je biti protiv globalizacije. Ja sam samo protiv jednog nepravednog vida globalizacije koji snižava nivo ljudskih prava - protiv neoliberalne ekonomske globalizacije. Ona najviše pogađa žene, pogotovo u siromašnim zemljama. Privatizacija zdravstvenih usluga vodi ka tomu da se sve svaljuje na leđa žena. Ako zdravlje postane ekskluzivna stvar i bude svedeno samo na one koji imaju novac, onda je to degradacija socijalne države. Socijalni pokreti u zapadnoj Evropi nastoje da ojačaju socijalne funkcije države i da državu primoraju da preuzme funkcije staranja o deprivilegovanom sloju stanovništva, a to su: žene, djeca i starci.

Pobornica sam globalizacije pravde, a ona je oličena u Haškom tribunalu. Postoji i alternativni pravni sistem. Globalizacija pravde je jako bitna i u Međunarodnom krivičnom sudu. Veoma važna je i globalizacija ženskog feminističkog pokreta jer se žene okupljaju u globalne saveze i stvaraju globalne koalicije. Sa druge strane se organizuju fundamentalisti svih boja da djeluju protiv autonomije žene, ženskih i ljudskih prava.

Đurđević Milan iz Zemuna: ''Po mom mišljenju Žene u crnom ne bi trebalo mnogo da se bave svetskim pitanjima jer mi imamo i suviše problema u našoj zemlji. Svojevremeno, kada se raspadala Jugoslavija, u Varaždinu je ostao Varaždinski korpus sa 400 regruta i silnim oružjem. Isključena je voda i struja u kasarni i svaka veza sa Generalštabom u Beogradu. Nisu mali kuda, nego su morali da se predaju hrvatskim snagama. Pustili su ih da izađu iz Varaždina i da dođu u Srbiji. General Vlada Trifunović, komandant tog korpusa, osuđen je u Beogradu na 11 godina zatvora zbog izdaje. Žene u crnom nisu našle shodno da dignu svoj glas protiv toga suđenja. On je spasao 400 vojnika od sigurne smrti. Danas taj general u penziji živi u jednoj sobi u hotelu u Beogradu.''

ZAJOVIĆ: Mi se bavimo veoma konkretnim problemima, počev od rada u izbjegličkim kampovima. Imali smo i dosta konkretnih akcija protiv suđenja generalu Trifunoviću. Prikupljali smo peticiju protiv tog suđenja, zajedno sa drugim organizacijama, neki duži period. To je bilo u jesen 2002. godine. Imale smo i kontakt sa njim. Smatramo da je to jedna velika nepravda. Možda bi i rat bio izbjegnut da je bilo više osoba formata Trifunovića, osobe koja je vrijednost života stavila ispred vrijednosti patriotizma. Patriotizam je od samog početka rata bio sinonim za ubijanje, pljačku, krađu i slično. Možda je nepravedno što se u posljednjih par godina nismo bavile njim na način koji on zaslužuje, ali nekada mora da se pravi hijerarhija problema.

RSE: Ljudi nisu mnogo upoznati sa tim što vi radite, a vi ste nevladina organizacija iz baze. Svuda vas ima. Izlazite uvek tiho, ćutke. Da li je to slučajno izabrana forma?

ZAJOVIĆ: Mnogo smo mijenjale u politici i estetici naše grupe. Taj ritual započele su Žene u crnom iz Izraela. Crna je tradicionalna boja žaljenja, patrijarhalna boja i uglavnom su žene u patrijarhalnoj sredini svedene na to da žale na privatnom i porodičnom planu. Mi smatramo da iznošenjem jedne tradicionalne boje dajemo joj totalno drugačiji sadržaj. Nismo izašle na trg da žalimo svoje, nego da izrazimo protest, ogorčenje, ozlojađenost, pobunu, nenasilnu borbu protiv onih koji proizvode ratove. Crna boja je simbol onih koji proizvode ratove. To je život bez različitosti, bez boje, to je destrukcija. Crna je boja solidarnosti, a ne porodične, patrijarhalne dužnosti. Najvažnije je ćutanje jer tako bolje osluškujemo sebe, a time i druge. Nisu sve naše akcije samo ćutanje i crnina. Mi imamo mnogo akcija koje imaju beskrajno mnogo boja, muzike i performansa. Crno se za nas vezuje jer smo šest godina bile u crnini pošto su trajali ratovi. Na prvom našem nastupu, 9. oktobra 1991. godine, istakle smo parolu ''Ne u naše ime'', izuzmite nas iz svega što radite jer ni u jednoj sekundi se s vama ne slažemo i kršimo svaki vaš nacionalni konsenzus i interes. Mi gradimo drugačiju politiku i definišemo naš interes. Taj slogan je ostao i danas kao kritički odnos prema svakoj vlasti. Patrijarhalan stav je jako aktivan i crnom bojom se borimo protiv svih autoriteta na privatnom i javnom planu.

Milovan Janković iz Danske: ''Najbolji ljudi su žene. Žene u crnom su rijetka svjetlost koja sija u ovom periodu na prostoru Balkana. Kakve su posljedice decenijske agresivne propagande prema svim manjinama, od nacionalnih do seksualnih, na djecu koja su sazrijevala i rasla u takvom ambijentu? Da li ponašanje navijača na sportskim priredbama nagovještava, ili ilustruje, netolerantan i veoma problematičan odnos budućih generacija na našim prostorima? Kakva je vaša saradnja sa Sigurnom ženskom kućom u Podgorici?''

ZAJOVIĆ: Bez obzira što smo ženska mirovna grupa, od samog početka imamo muške saveznike, muškarce pacifiste, koji i sami žele da se oslobode balasta patrijarhalne kulture u kojoj smo odrasli. Od samog početka sarađujemo sa Sigurnom ženskom kućom. Mi živimo u negativnom miru, a to znači da živimo samo u odsustvu rata. Moramo doći do pozitivnog mira kao ravnoteže postojanja ljudskih prava i sklada socijalnog i ekonomskog razvoja. Klima koja je proizvela rat i dalje opstaje, a to je klima isključivanja svih drugačijih i različitih. Ta klima je dovela do potpunog odsustva empatije prema patnjama drugih, do odsustva solidarnosti. Za mene je stajanje na ulici 14 godina neprijatno saznanje da čak ni etnička solidarnost nije nešto vrijedno za mnoge. Čak i kada imamo akcije međunarodne solidarnosti izazivamo podozrenje. Fudbalski tereni su bili regrutni centri.

RSE: Kako se odvija saradnja sa Sigurnom ženskom kućom i šta možete da kažete o epilogu slučaja Moldavke koji je potresao vlast u Crnoj Gori?

ZAJOVIĆ: Pokazao je prožetost različitih vrsta nivoa moći i različitih oblika kriminalnog djelovanja. Osobe koje su se zalagale za pravičnost se i dalje suočavaju sa problemima. Imaćemo konferenciju 31. oktobra povodom pete godišnjice Rezolucije žene mir i bezbjednost. Želimo da posvetimo jedan dio te konferencije svjedočenju žena koje su, zato što su branile ženska i ljudska prava, i same izložene represiji, bilo na administrativnom nivou, bilo demonizacijom okruženja. Želimo da pokažemo da su žene žrtve različitih oblika patrijarhalnog nasilja, ne samo one slabe i nemoćne žene, već i one jake, snažne, pokretačice mnogih mirovnih inicijativa. Djelatnost Sigurne ženske kuće i cjelokupna afera je bila veoma važna za vidljivost ženskog pokreta u Crnoj Gori.

Odbor za zaštitu ljudskih prava iz haške oblasti, Kancelarija Tutin: ''Kakav je vaš stav po pitanju legalizacije gay populacije? Nadam se da nije pozitivan?''

ZAJOVIĆ: Jeste, pozitivan je.

''Čime su Žene u crnom iz Tutina pokazale da rade kao nevladina organizacija? Znam da se još uvijek nisu javile da osude bilo šta od onoga što se prema jednom dijelu stanovništva, koji je na žalost manjinsko u Tutinu, dešava. Šta mislite o tjeranju žena u Tutinu da se zabrađuju, da nose marame, da ne smije brat sa sestrom da se rukuje? Kakav je vaš stav po pitanju bigamije? Jedan od efendija iz Pazara po drugi put se oženio. Da li je to ugrožavanje ženskih prava, ili je i to dozvoljeno?''

ZAJOVIĆ: U Tutinu najviše sarađujemo sa nevladinom organizacijom Impuls koja okuplja žene različitih etničkih pripadnosti. Tamo ima najviše žena bošnjačke nacionalnosti, ali im to nije jedina vrsta identiteta, već se pluralno izjašnjavaju. Mnogo puta sam bila u Tutinu i počasna sam građanka Tutina, što je za mene posebna čast. Teški su uslovi u kojima djelujemo. Mislim da demokratičnost tutinske zajednice zavisi od odnosa prema svim vrstama manjina. Smatram da su odgovorne nevladine organizacije. Trebali bi da se obratite Impulsu, da razgovarate sa njima, da ukažete na probleme koji postoje i da vaša manjinska prava tražite.

O nametanju nošenja određene vrste odjeće mogu više da govore žene koje su na to prinuđene. Sa svoga stanovišta pravim razliku između toga da li je ta odjeća zaista njihov izbor, ili im je ona nametnuta. Ukoliko je ta odjeća zaista proizvod njihovog slobodnog izbora, što je u većini zemalja problematično, onda nisam protiv toga. Protiv svega sam što podrazumijeva tlačenje žena i nasilje nad ženama. Bojim se da striktni način oblačenja žena u ovom slučaju podrazumijeva skrivanje žene od javnosti i svođenje žene na privatni nivo. U cijeloj Evropi se vode rasprave oko marama, simbola, upotrebe lidžaba i slično. Može da se radi o narodnom običaju, ili o nekom pravu na izbor, ali mene jedino zanima pravo na izbor koji proizilazi iz jedinke, a ne iz nekog kolektiva. Ukoliko je to dio kolektiva, moja obaveza kao aktivistkinje jeste da to dovedem u pitanje.

Apsolutno sam protiv bigamije. Smatram da je to ugrožavanje žena. Sve mreže koje se bore protiv fundamentalizma se zalažu protiv toga. Za takvu vrstu prava na različitost se ne zalažem. Takva vrsta različitosti je potpuno patrijarhalna i isključivo su žrtve takve lažne različitosti žene.

Branislav iz Podgorice: ''Da li ste igde pročitali da se bilo koja životinja na planeti Zemlji pari sa istim polom?''

RSE: U Politikinom zabavniku sam nedavno pročitala da ima i takvih slučajeva, ali pitanje je neadekvatno.

ZAJOVIĆ: Mislim da je pitanje potpuno u skladu sa patrijarhalnim i konzervativnim stanovištem da je jedina funkcija neke ljudske zajednice reprodukcija. Odavno seksualnost nije vezana za reprodukciju i za to su se izborili svi demokratsko orjentisani i muškarci i žene. Niti je brak jedina zajednica, već postoji mnoštvo ljudskih zajednica. Mjerilo demokratičnosti je odnos prema manjinama i pravo na mogućnost različitih vrsta izbora, ali onih koji ne ugrožavaju prava drugih. Zanimljivo je zašto se ovoliki broj ljudi suprostavlja legalizaciji homoseksualnih bračnih zajednica, a nisu se suprostavili onima koji su ubijali i koji se nisu borili za kažnjivost zločina, krađe, ubijanja i slično.

RSE: Opsednutost gay populacijom kod nekih ljudi je simptomatična i ne možemo ulaziti u psihu ljudi koje posebno zanima to pitanje. Svako ima pravo na svoje seksualno opredelenje. Zakon u Skupštini oko legalizacije homoseksualnih brakova nije prošao. Vi se zalažete za legalizaciju takvih brakova. Pitanje bigamije nije ni malo naivno pitanje.

ZAJOVIĆ: Pitanje bigamije je stvarnost mnogih žena. Fundamentalizam se ne može svoditi samo na jedan i ne svodi se samo na islamski. Postoje jevrejski, krišćanski, pravoslavni, hinduistički i drugi oblici fundamentalizmi. Fundamentalizam je zloupotreba identiteta, manipulacija identitetima, zloupotreba kulturnog nasljeđa, etniciteta i tradicije u cilju vršenja vlasti i dostizanju političke moći, kao i vršenju kontrole nad ženama. On ima za cilj i neku vrstu ubijanja civilnog društva i demokratije. Fundamentalistički pokret nije samo usmjeren protiv žena. On je usmjeren protiv svih demokratskih snaga u smislu sekularizma, potpune odvojenosti crkve od države. Ne može šerijatsko pravo, niti određeni kanoni Srpske pravoslavne crkve, da uređuju sadašnji život. Jedan od osnovnih tekovina države je odvojenost od crkve. Zalažem se istovremeno i da šerijatsko pravo ne može da bude nešto što reguliše odnose u jednom sekularnom društvu i jednoj laičkoj državi. Naša je obaveza da se zalažemo za sekularnu državu. Ne može Srpska pravoslavna crkva da uređuje odnose, niti da bude politički arbitar, ne može da utiče na državne poslove. Mi prisustvujemo gubljenju sekularnog karaktera društva i države. To je velika opasnost. Uloga nas iz civilnog sektora jeste da permanentno tražimo sekularni karakter države, odvojenost crkve od države. To je već uveliko narušeno uvođenjem vjeronauke u škole. Tako se provlače i balansiraju neke tradicionalne prakse koje nisu tako egzotične, niti osobene, nego su jednoznačni oblici represije nad ženama.

RSE: Govorili ste svojevremeno da nakon terorističkih napada na Njujork svuda rastu troškovi naoružanja, da su socijalna davanja smanjena, da je u porastu neoliberalna ekonomija koja proizvodi socijalne ratove. Rekli ste da rat protiv terorizma nije umanjio opasnost od terorizma, a da humanitarne intervencije služe kao fasada za teritorijalno osvajanje i nova tržišta. Kako naći pravu meru?

ZAJOVIĆ: Uzroci koji proizvode terorizam i terorističke akte treba da se uklone, a to je siromaštvo i nezadovoljstvo. Takve užasne uslove u kojima žive siromašni stanovnici planete koriste različiti fundamentalistički pokreti. U avgustu sam bila na Zapadnoj obali u Izraelu. Vidjela sam nezadovoljstvo, ozlojađenost, nesreću, bijedu. Sve to koriste fundamentalistički pokreti koji zloupotrebljavaju vjeru, a sami nemaju nikakve veze sa religijom. Oni su politički pokreti koji ubijanjem demokratske opozicije u tim zemljama, ili ubijanjem demokratske javnosti, lako, bez demokratske kontrole budžetskih sredstva, sav novac, umjesto u civilne i socijalne svrhe, koristi za rat. I mi imamo takvo iskustvo. Znamo da je deset godina Miloševićev režim sve investirao u rat. I to je bio jedan visoko uzvišeni nacionalni interes koji mu je služio kao izgovor za trošenje ogromnih budžetskih sredstava, za krađu i pljački.

RSE: Zalagali ste se protiv ideje da se vojnici šalju u Afganistan i Irak. Rekli ste da je cena vojnika sto hiljada dolara, a kada bi se ulagalo u zdravstvo i školstvo bio bi moguć drugačiji svet. Da li i sada stojite pri tome?

ZAJOVIĆ: Naravno. Velika je razlika između odlaska mirovne misije isključivo pod okriljem UN, u odnosu na odlazak pod okriljem NATO pakta. I dalje mislim da novac koji se ulaže u te svrhe može da bude uložen u socijalna davanja, zdravstvo, školstvo i obrazovanje. Na taj način se mogu eliminisati uzroci koji proizvode rat. Rat proizvodi socijalna i ekonomska nejednakost. Mnogi nobelovci su izračunali, postoje brojne metode, načini pregovora kojima se preusmjeravaju vojna sredstva u civilne svrhe. U mnogim zemljama, djelovanjem civilnog društva, su ta sredstva i preusmjerena.

RSE: Recimo ulaganje u vakcinu protiv ptičjeg gripa.

ZAJOVIĆ: Indijska vlada je jedna od najmilitarnijih vlada koja ulaže ogromne novce u nuklearna naoružanja. Ulaganjem pola milijardi dolara u instrumente koji bi detektovali dolazak cunamija bi se spriječio ogroman broj ljudskih žrtava. Ni vlada Džordža Buša nije uložila dovoljno sredstava u podizanje nasipa oko rijeke Misisipi. Dali su, mislim, 30 milijardi dolara pomoći. Koliko mi se čini, godišnji vojni budžet SAD-a je oko četiri hiljade milijardi. Jedan dan vojnih operacija u Iraku jednak je vojnim troškovima civilnog tipa UN-a jedne godine.

RSE: Vašu nevladinu organizaciju najmanje poznajemo od svih. Kako ste nastali? Šta se dešavalo onih prvih godina? Sećam se vaših sastanaka koji nisu bili na ulici, već u nekim skučenim prostorima. U tim vremenima ste bili vrlo usamljeni, ali vrlo jaki.

ZAJOVIĆ: Nas znaju uglavnom po uličnim akcijama. Već 1992. godine smo pokrenuli mrežu ženske solidarnosti protiv rata koja je prerasla u međunarodnu mrežu Žena u crnom. I na međunarodnom planu smo jako vidljive. Mi smo jedan od simbola nenasilnog ženskog otpora nacionalizmu, militarizmu, ratu, fundamentalizmu. Žene u crnom postoje na svih pet kontinenata i imaju preko 200 grupa u raznim zemljama. Ovdje smo organizovale deset skupova pod jako teškim okolnostima za vrijeme diktature i rata. U Izraelu je bio posljednji skup naše mreže. Bavimo se alternativnom međunarodnom ženskom politikom. Posljednjih sedam godina se bavimo permanentnom alternativnom edukacijom za mir, nenasilje, feminizam i antimilitarizam. Imamo mnoštvo takvih aktivnosti u okviru onoga što se zove putujuća ženska mirovna radionica. U ovom trenutku se bavimo suočavanjem sa prošlošću i feminističkim pristupom militarizaciji. To je nešto totalno novo u globalnim razmjerama. Nemamo reference po tom pitanju i ne postoje iskustva feminističkog pristupa suočavanju s prošlošću, feminističkog pristupa tradicionalnoj pravdi. Sve to radimo u okviru radionica i predavanja. Radimo i temu - Žene, mir i bezbjednost, od tradicionalnog koncepta bezbjednosti ka feminističkom. Bezbjednost je u nečem drugom, a ne u naoružanju. Bavimo se preusmjeravanjem vojnih troškova u civilne i projektima izgradnje mira. Imamo i projekte demilitarizacije društva i okruženja u kojem živimo. Posebno insistiramo na jednom od stubova patrijarhalnog društva, na odnosu majke i sinova, majke kao generatora patrijarhalnog ustrojstva sinova. Imamo projekte pisane alternativne istorije. Do sada smo imali oko 50 izdanja na srpsko-hrvatskom jeziku i na mnogim drugim jezicima. Radimo permanentno na terenu i to je nešto što nas jako ispunjava i što nam pokazuje koliko je u ovom društvu, i u zemlji u kojoj živimo, neophodno dugotrajnog rada. Ovo što se stvorilo ratom je jako dugo proizvođeno. Mislim da se samo dugotrajnim i permanentnim radom na mijenjaju kulturnih modela i vrijednosnog sistema može promijeniti i eliminisati ono što je uzrok rata. Uzrok rata su kulturne matrice odnosa prema drugima, različitima, stereotipi i predrasude. U dugotrajnom periodu smo radile jako puno sa izbjeglicama. Ta naša aktivnost nije poznata, a mi o tome nismo govorile jer mislimo da je neumjesno da se falimo raznim akcijama solidarnosti sa ljudima koji su u nevolji.

RSE: Suočavanje sa prošlošću je ono što radite sada, nakon svega onoga što se dogodilo početkom devedesetih. Ovo jeste vreme suočavanja u Srbiji. Počinju pregovori o konačnom statusu Kosova. Dešavaju se razne nove priče o Vojvodini, o kršenju ljudskih prava. Vidimo da se zvaničnici ovde ne slažu sa nekim ocenama koje dolaze iz sveta oko tog kršenja ljudskih prava. Reklo se da se utakmica Bosna i Hercegovina – Srbija i Crna Gora završila sa malim incidentima, a lekari nabrajaju polomljene lobanje i kičme. Da li ovde postoji klima u kojoj se zaista može suočavati sa prošlošću?

ZAJOVIĆ: Ovo vrijeme je vrijeme suočavanja sa svakodnevnom fašizacijom. Nedostatak političke volje za radikalnim diskontinuitetom sa politikom rata i ratnih zločina dovodi do fašizacije. Stav prema fašizaciji, koja se izrazila i na toj utakmici, izlivi mržnje i bijesa, nasilje je direktna posljedica tog tolerantnog odnosa i nekažnjivosti zločina i nasilja. Ako bi smo napravili neke faze u suočavanju sa prošlošću, nakon one prve faze državno organizovanog zločina, sada smo u fazi institucionalnog organizovanog poricanja zločinačke prošlosti. Takođe je prisutno i minimiziranje, kao i opravdavanje zločina, ksenofobične, šovinističke i nacionalističke mržnje. Ne mogu se izlivi ovakvog tipa svoditi na ispade, na pojedinačne incidente i na prekršajni nivo. To su krivična djela i u ovoj zemlji postoji zakon. Kada bi se primjenjivao član 134, onda bi sve to značilo nešto mnogo ozbiljnije i postojao bi efikasan način protiv nastavka borbe.

Belić Miodrag, raseljeno lice iz Peći: ''Ne mogu da shvatim ni kao muškarac, ni kao muž, otac, brat i sin da neko tako lako odbacuje vrednosti žene. Zar treba osuditi majku zato što je rodila sina koji, kada je odrastao, je ubio sina neke druge majke? Mislim da je ipak bilo lepše ono vreme kada su se muškarci, da bi dokazali svoju naklonost, takmičili tako što se jedan ubio običnim, olovnim, metkom, drugi srebrenim, a treći zlatnim. Epilog je bio - dama je ostala sama, ali svesna da su ti muškarci u njoj videli ideal lepote, elegancije, pameti, gracioznosti i sve one rime i stihove koji su napisali nebrojeni pesnici.''

RSE: Zašto mislite da Staša zastupa tu negativnu stranu o kojoj pričate?

''Iz rušenja onoga što je uvek bilo utočište i bastion svake žene.''

RSE: Zar ne možete da prihvatite da ona samo ima drugačiji pogled i da je poštovanje žene jednako, ako ne i veće?

''Ne verujem, jer kako nekoj ženi možete da zamerate što je zgodna i lepa, što je majka četvero dece?''

RSE: To niko nije rekao. Vidite kako imate predrasude.

''Vi me pogrešno shvatate. Poštujem žene i volim ih. Ne mogu da shvatim da žena dozvoljava i opravdava neke situacije koje devalviraju ženu. Neću se začuditi da se ona, u cilju opravdavanja svojih ideja, sutra zalaže za legalizaciju prostitucije. I to je posao, zar ne? Te žene same traže taj posao, same žele da ga rade i same žele da plaćaju porez. Ne želim da idem u tu krajnost. Jedino želim da dam počast ženskoj lepoti i svim onim atributima koje ženu čine ženom. Nemam predrasuda ni prema nevladinim organizacijama, niti prema njihovim rukovodiocima. Nisam video da se tu ceni majka, domaćica i žena koja daje sve od sebe da bi odgojila svoju decu, vaspitala ih i izvela na pravi put. Takve žene za mene su heroji. Ja sam član Udruženja raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Mogu da potvrdim da u Beograđanki na sedmom spratu nikada Žene u crnom nisu došle. Ne tražimo mi materijalnu pomoć, ali tražimo da se pomogne nebrojenim majkama čiji su sinovi poginuli, neborojenim ženama čiji su muževi poginuli.''

ZAJOVIĆ: Možda mi u vaše udruženje nismo došle, ali mi se solidarišemo sa ljudima bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Budući da je u ovu zemlju najviše stizalo izbjeglica srpske nacionalnosti, smatram da je pomoć njima elementarni oblik suosjećanja i solidarnosti, a da je u ovim našim okolnostima mnogo veći pokazatelj solidarnosti solidarnost sa onima koji su drugačiji. Nastojale smo da ne zapadnemo u bilo koji oblik manipulacije žrtvama.

RSE: Sticajem okolnosti sam bila svedok u Medijacentru sastanka žena sa Kosova koje traže svoje nestale već jako dugo i Nataše Kandić. Kada je izbio incident, stajali ste između. Bile su to žene sa Kosova, kada već moram da kažem, srpske nacionalnosti. Vodili ste čitav niz razgovora. Legalizacija prostitucije se ne tiče samo žena, već i mnogih muškaraca, različitih organizacija i parlamenata evropskih zemalja koji su takve zakone već doneli.

Zoran Petrović iz Subotice: ''Neka moja konstatacija je da ovo društvo mora da doživi pokajničku katarzu koja je ključni uslov i izlaz za ovu napaćenu zemlju, ali ne znam ko bi mogao da je pokrene. Nemam nikakve dileme da sve ovo što se dogodilo na ovim prostorima je krenulo sa prostora Srbije. Kažu da narod nije kriv. Mislim da je narod kriv za sve što se dogodilo. Sjetimo se slika iz Beograda kada su naše trupe, uz nacionalističke pokliče, bile slane na bombardovanje Vukovara i Dubrovnika. Suština je u katarzi. Tek kasnije nevladine organizacije mogu da sprovode svoju misiju približavanja drugih konfesija i nacija.''

ZAJOVIĆ: Katarza je, naravno, jedan od metoda tranzicione pravde i mislim da je uloga civilnog društva u tome ogromna. Tranziciona pravda obuhvata i krivične i nekrivične sankcije. Haški tribunal jedan je od oblika krivičnih sankcija, a skoro sve ostale metode su nekrivične i tu je naša odgovornost. Naš je mandat, misija, obaveza, odgovornost i pravo da permanentno vršimo pritisak na institucije za realizovanjem različitih oblika tranzicione pravde. Ima ih mnoštvo. Katarza je jedna od njih. Postoje komisije za istinu i pomirenje, postoji lustracija i otvaranje tajnih dosijea, moralna obnova. Pred nama ima mnoštvo zadataka i naš je ogroman problem što institucije u ovoj državi i u ovom trenutku šalju potpuno suprotne poruke stanovništvu. Ispada da je jedini oblik tranzicione pravde koji se sprovodi izručenje po sili zakona, pod pritiskom međunarodne zajednice, a ne iz unutrašnje potrebe. Sve dok suočavanje s prošlošću i tranziociona pravda ne bude proizvod unutrašnje potrebe za raskidanjem sa zločinačkom prošlošću, u ovoj zemlji neće biti mogućnosti za pravedan i stabilan mir.

RSE: Rekli ste: ''Živimo u politici institucionalnog zločina. Fašizacija sadašnjosti je logična posljedica takvog slijeda stvari i svega onoga što se desilo nakon izbora u decembru 2003. godine''.

ZAJOVIĆ: Sada bih mogla da kažem još više elemenata. Mislim da je jedan oblik solidarnosti među nevladinim organizacijama i jedan oblik suočavanja s prošlošću zajednička akcija protiv svakodnevne fašizacije i protiv blagonaklonog stava velikog dijela institucija prema toj fašizaciji. U našem suočavanju s prošlošću je, ne samo jedan oblik tranzicione pravde, nego i jedan imperativ našeg zajedničkog rada.
XS
SM
MD
LG