Dostupni linkovi

logo-print

Dokazi prožimanjima različitih naroda


U senci sve intenzivnijih priprema za početak pregovora o konačnom statusu Kosova, između Beograda i Prištine tinja jedan nesporazum koji nije ništa bezazleniji od spora u čijoj osnovi se nalaze radikalno suprotstavljeni pogledi o pitanju državne samostalnosti južne pokrajine.

Saradnja: Miloš Teodorović, Gezim Baxhaku

Naime, institucije Kosova već godinama bezuspešno traže da se iz Srbije vrati više od hiljadu i dve stotine izuzetno vrednih muzejskih eksponata, koji su krajem devedesetih privremeno preneti u Beograd i tamo zadržani sve do danas. Dok se 1999. zahuktavao sukob na Kosovu, a vojna intervencija međunarodnih snaga postala samo pitanje dana, u Beogradu su, pomalo nestvarno, održane dve velike izložbe posvećene upravo Kosovu: Reč je o „Arheološkom blagu Kosova i Metohije“ i postavci „Nakit i zlatovez sa Kosova i Metohije“. Upravo materijal iz te dve kolekcije sada se nalazi u depoima Narodnog i Etnografskog muzeja u Beogradu. Na sve apele i zahteve kosovskih stručnjaka da se ti artefakti vrate, njihove kolege iz Srbije samo su odmahivale rukom, organizujući izložbe ovih eksponata po svetskim prestonicama, čak i nakon promene Miloševićevog režima. S obzirom da su kosovski zvaničnici sada ponovo, na najvišem nivou obnovili zahtev da se to umetničko blago napokon vrati u Muzej Kosova, sudbina tih predmeta tema je i naše današnje emisije u kojoj učestvuju:

• Direktor Muzeja Kosova Arber Hadri
• Direktor Muzeja u Prištini, sa izmeštenim sedištem u Beogradu, Branko Jokić
• Jedan od vodećih arheologa koji je učestvovao u iskopavanjima na Kosovu Jovan Glišić
• Stručnjak Muzeja Kosova, inače kustos beogradske izložbe o arheološkom blagu Kosova, Kemajl Ljuci

*****

No pre nego što se naši sagovornici posvete ovim pitanjima, saznaćemo nešto više o samom sadržaju kosovske arheološke kolekcije koja se trenutno nalazi u Beogradu.

Najvredniji od ukupno 1.248 eksponata – Boginja na tronu – 2002. godine vraćena je kući, u glavni grad Kosova. Radi se o izvanredno očuvanom primerku neolitske sitne plastike nastalom četiri milenija pre Hrista, a izrađenog u slavu božanstva u koje su verovali ljudi tog vremena. Ujedno, to je i najpoznatiji primerak neolitske kulture pronađen na prostoru Kosova i Metohije.

Među ostalim neolitskim eksponatima, najpoznatiji su oni iz nalazišta Reštane od Suve Reke. Reč je, između ostalog, o četiri centimetra dugoj i 21,5 centimetara visokoj kultnoj vazi napravljenoj od gline. Tu su i primerci figura božanstava neolitskog čoveka pronađeni na periferiji Prištine tokom 50. i 60. godina. Uglavnom je reč o glavama božanstava, onakvim kakvim ih je žitelj prostora Kosova tog vremena zamišljao. Nijedna ne prelazi visinu od 20 centimetara, a smatraju se dokazom postojanja posebne vinčanske kulture po kojoj je ovo podneblje prepoznatljivo i u svetskoj arheologiji.

Osim desetina posuda i sličnih životnih pomagala, na osnovu kojih se može rekonstruisati način života čoveka iz perioda neolita, među najurednije očuvanim eksponatima su i oni iz bronzanog doba. Najpoznatiji slučajno su otkriveni tokom izgradnje magistralnog puta 1973. godine. To su bronzani mač, bronzani vrh kanije, bronzani bodež i nož. Tu su i dokazi da je čovek bronzanog doba uveliko bio sklon samoulepšavanju. Naime, pronađene su ogrlice, i to u iskopanih ukupno 39 grobova na lokalitetu Iglarevo. Najpoznatija je ogrlica od perli i ćilibara koja datira iz poznog bronzanog doba. Istraživanja su pokazala da su se pokojnici i u to doba ili zakopavali ili kremirali. Tako se među eksponatima može videti i nekoliko urni izrađenih od prečišćene gline.

Onda sledi veliki broj eksponata iz gvozdenog doba. To su prvi predmeti urađeni od keramike i to na vitlu, po uzoru na Grčku. Na taj način urađen je i predmet koji je privukao najveću pažnju – urna iz 8. veka pre nove ere, na kojoj se ističu delovi bele boje. Naravno, nemoguće je zaobići prve metalne predmete, kopče za pojas, priveske, ali i mačeve. Izdvajaju se i ponovo ukrasi kakav je srebrna narukvica sa zmijskim glavama, pronađena na lokalitetu Pećka Banja, ali i predmeti od zlata iz prištinskog naselja Ulpijana.

Čitav niz eksponata sa ovog lokaliteta odnosi se na period antike, od 2. do 6. veka. Pronađeni su, između ostalog, glava Erosa, figura Apolona, kao i Merkura, te Merkura sa Plutosom, mermerna votivna ploča sa predstavom tračkog konjanika, a među eksponatima je i niz epigrafskih spomenika, te kovanog novca tog vremena. Najmlađi predmeti iz kolekcije potiču iz ranog srednjeg veka, dakle pre oko hiljadu godina.

* * * * *

RSE: S obzirom da se i dalje ne nazire kraj spora oko 1.248 arheoloških i etnoloških eksponata sa Kosova koji se nalaze u Beogradu, rešenje je nedavno pokušao da pronađe i Ministar kulture Kosova Astrid Haračija koji je lično došao u Beograd. Taj prvi dolazak nekog kosovskog zvaničnika u Srbiju, protekao je upravo u znaku zahteva za vraćanje artefakata i arhiva koje su odneti iz južne pokrajine. Kako ovaj ponovni zahtev za povratak muzejske zbirke vide direktor Muzeja Kosova Arber Hadri, sa kojim je razgovarao naš dopisnik iz Prištine Gzim Badžaku, i bivši direktor ove institucije Branko Jokić, koja se sada zove Muzej Prištine sa izmeštenim sedištem u Beogradu:

HADRI: Krucijalni značaj povratka arheološkog i etnografskog blaga Kosova je pristup naroda Kosova svom muzejskom i kulturnom nasleđu. To je uopšte njegovo moralno i zakonsko pravo koje se ne može dovesti u pitanje. Sporazume o privremenim izložbama u originalu ima Muzej Kosova. Na početku bombardovanja NATO-a 1999. godine, ove su kolekcije privremeno sklonjene u magazine Narodnog muzeja u Beogradu, a etnološka kolekcija u Etnološkom muzeju, čekajući da se vrate zakonskom vlasniku – Muzeju Kosova. Povratak arheološkog i etnološkog blaga zakonskom vlasniku – Muzeju Kosova, suštinski bi i konkretno doprineo promeni kursa, kulturnom pomirenju i stvaranju poverenja pred početak razgovora po pitanju Kosova. Ako se to iskoristi kako treba, može dati veoma pozitivne efekte ukupnom procesu kretanja na Kosovu.

JOKIĆ: Ponavljanje zahteva vidim kao jedan neprincipijelan pritisak, s obzirom na sve okolnosti koje vladaju na Kosovu i Metohiji. Ja ne znam zašto se nekome toliko žuri u ovom trenutku. Čuvamo određeno kulturno blago, stvarno vodimo brigu o njemu na vrlo profesionalan način. Taj materijal, koji je u našem posedu, apsolutno neće doživeti nikakvu vrstu havarije ili bilo kakvog uništenja.

RSE: A kako na obnovljene zahteve kosovske strane za vraćanje muzejskih eksponata u Prištinu gledaju dvojica arheologa koji su učestvovali u samim iskopavanjima na brojnim lokalitetima širom Kosova:

GLIŠIĆ: U ovom slučaju, kada je u pitanju zvanični baštinik, zvanični baštinik je država Srbija. Ova naša država kao celina je to ostavila odgovarajućim administrativno-teritorijalnim jedinicama, s tim što je imala pravo da s odgovarajuće teritorije za centralni muzej odabere ono što se njoj sviđa.

LJUCI: Tu ne bi trebalo biti nikakvih zahteva jer Muzej Kosova, kako je u to vreme nazvan muzej u Prištini, organizovao je veliku arheološku izložbu u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. I kao kad svaka izložba ide van matične kuće, tu se napišu reversi, izvrši se primopredaja, i kad se izložba završi, kad se zatvori, materijal se spakuje i vraća se u matičnu kuću. U svim muzejima sveta, kad organizuju izložbu, zna se kako ide ta procedura. Ja tu ne vidim neki veliki problem. Ali, ako ljudi žele da prave problem, to je druga stvar.

RSE: Pri tom srpska i albanska strana sa gotovo podjednakim žarom ističu da je to arheološki blago Kosova, koje potiče od neolita do ranog srednjeg veka, svedočeći o drevnim narodima koji su živeli na ovim prostorima, posebno značajno upravo za njihovu sredinu – kako za Srbiju s jedne, tako Kosovo sa druge strane:

GLIŠIĆ: On je važan za samu državu Srbiju jer potvrđuje da je Kosovo i Metohija u celoj svojoj prahistorijskoj prošlosti, pa i u ovoj antičkoj prošlosti, pripadalo istoj teritoriji kojoj je pripadala i današnja Srbija. S tom razlikom što na ovim ostalim delovima Srbije ima i nečeg drugog što se infiltrira, tako da ona, kao što ni danas nije u etničkom smislu čista, nije bila etnički čista ni u prošlosti i nema neki potpuno samostalan, sopstveni kulturni identitet u današnjim granicama. U tom smislu su to dokumenti od prvorazredne važnosti.

HADRI: Privremeno pozajmljena kolekcija ima poseban značaj za građane Kosova pošto predstavlja kulturni identitet Kosova u određenoj vremenskoj dimenziji, s celokupnim kulturnim diverzitetom, bez obzira na nacionalnu, rasnu, religijsku i spolnu pripadnost. Ova kolekcija je srž pokretnog kulturnog nasleđa Kosova i kao takva treba da se predstavi javnosti Kosova i šire. Pronađeni eksponati su istraživani od strane Muzeja Kosova i deo su teritorije Kosova.

RSE: Otkako su pre nekoliko godina muzejski eksponati postali predmetom spora, izneto je i obilje najrazličitijih argumenata srpskih i albanskih stručnjaka o tome zašto oni treba i dalje da ostanu u Beogradu, odnosno zbog čega bi bilo neophodno da se što pre vrate u Prištinu. Pri tom obe strane ističu svoja prava na posedovanje muzejskog blaga, koje se trenutno nalazi u depoima Narodnog i Etnografskog muzeja u Beogradu:

LJUCI: Ako neko traži neku izložbu, vi je spremite i pošaljete, normalno je da vam se nakon izložbe materijal vrati. To je najlogičniji put. Pitajte i moje kolege u Beogradu i kolege u Bratislavi, Beču, Pragu, Parizu, Londonu, gde god hoćete. To je normalan proces, da se materijal spakuje i vrati u matičnu kuću.

JOKIĆ: Je li treba samo materijal da bude vraćen? A gde ću ja? Na Mesec ili na Mars? Ja sam rođen na Kosovu i Metohiji. Ja sam odrastao na Kosovu i Metohiji. Da li oni mogu da pretenduju samo na materijal, a da srpski narod i srpske stručnjake proteraju sa tog prostora i u potpunosti isključe iz sistema zaštite?

RSE: Pri tom oni koji su bili zaposleni u nekadašnjem Muzeju u Prištini, eventualni povratak umetničkih zbirki vrlo često dovode u vezu upravo sa činjenicom da je ta institucija postala gotovo monoetička i da oni već odavno nisu u mogućnosti da u njoj rade. Stoga se vraćanje umetničkih eksponata na Kosovo u izvesnoj meri uslovljava upravo povratkom stručnjaka srpske nacionalnosti u Muzej Kosova:

JOKIĆ: Njih ne interesuju stručnjaci srpske nacionalnosti, njih ne interesuje institucionalna zaštita kada je srpski narod u pitanju, njih interesuje samo velikoalbanska politika.

HADRI: Ovo nije neodmeren pritisak. Naprotiv, mi smo bili veoma pažljivi da ne stvaramo dalje jazove između profesionalnih kadrova u dvema zemljama. Međutim, sada je vreme da se ova kolekcija vrati svojoj kući, pošto je to fundamentalno pravo koje možemo koristiti za razvijanje i za unapređenje naših kulturnih susedskih odnosa. Ovo je stav koji štiti i pitanje pokrenuto od strane naših kolega vezano za povratak stručnjaka iz srpske i iz drugih zajednica u kulturne institucije na Kosovu. Koristim priliku da saopštim da svi oni, i Srbi i svi drugi koji su radili u Muzeju Kosova, imaju otvorena vrata te kulturne institucije. Verujemo da povratak arheološkog i etnološkog blaga, kao ni povratak ljudi, ne treba politizovati, već treba maksimalno iskoristiti za stvaranje klime poverenja.

RSE: Čini se da je čitav spor oko muzejskih eksponata Muzeja Kosova koji se trenutno nalaze u Beogradu, dodatno zaoštrio ono što je trebalo da olakša razgovore srpske i albanske strane. Pre tri godine na Kosovo je vraćen jedan od najznačajnih eksponata iz te arheološke zbirke – Boginja na tronu, koja je bila simbol prištinskog muzeja. Umesto da taj gest doprinese relaksaciji već dovoljno napetih odnosa između dve strane, došlo je do novih tenzija. U Srbiji je čitava atmosfera oko vraćanja Boginje na tronu doživljena kao oštra politizacija čitavog slučaja, dok na Kosovu osporavaju da bilo bilo kakve instrumentalizacije sa tim eksponatom:

JOKIĆ: Pre dve godine mi smo pokazali dobru volju i ustupili smo jednu figurinu. U dogovoru sa gospodinom Štajnerom je rečeno da se neće vršiti nikakva politizacija. Međutim, šta se dogodilo sa tom figurinom? Na vrlo euforičan način je dočekana na aerodromu u Prištini i na kraju je proglašena za simbol kulturnog identiteta kosovarskog naroda. Ako je jedna figurina zloupotrebljena i proglašena za to što je proglašena, šta da kažemo za ostale figurine i za ceo materijal?

LJUCI: Ja ne vidim politizaciju.

HADRI: Naprotiv, sva naša ponašanja su bila odmerena i u funkciji depolitizacije ovog pitanja. Sveli smo ga na kulturno, moralno i zakonsko pitanje, a ne na političko. Arheološka izložba muzeja, otvorena 2002. godine, a koja je i dalje otvorena za publiku, najbolje odražava ovakav pristup – sva objašnjenja su na tri jezika: albanskom, srpskom i engleskom. Nemamo nikakve političke tendencije bilo koje vrste. Takođe, Muzej Kosova već dve godine organizuje omladinski arheološki kamp multietničke omladine u Ulpijani blizu Gračanice, kao i mnoge druge projekte na kojima je došao do izražaja izuzetan profesionalizam.

GLIŠIĆ: Gledam neki snimak, na njemu Ibrahim Rugova, iza njega s leve strane kamin, na kaminu stoji ova sedeća figura koju su oni proglasili za dardansku boginju. To je strašno. To je neverovatno. Ja to ne mogu da shvatim.

RSE: Muzejski eksponati koji su se našli u osnovi spora između Beograda i Prištine, pripadaju različitim drevnim kulturama koje su ostavile svoje tragove na ovim prostorima, počevši od šestog milenijuma pre nove ere. Najveći broj eksponata iskopanih na kosovskim lokalitetima – Predionica, Valač i Ulpijana – svedoči o načinu života tih starih stanovnika Balkana i preplitanju različnih uticaja, među kojima je ipak neko specifično mesto zauzimala upravo vinčanska kultura:

LJUCI: Nije samo vinčanska. U bronzano doba imate uticaj mikenske kulture. Posle toga imate uticaj grčke kulture koji se nije toliko odrazio kao uticaj rimske kulture. Oduvek je postojalo interesovanje za ovaj region Balkana. Svi putevi od istoka ka zapadu ili od zapada ka istoku vode preko Kosova, gde imate uticaje raznih kultura, od najranije kulture koja je pronađena na Kosovu – starčevačke kulture (šest hiljada godina pre Hrista) pa do ranog ili kasnog srednjeg veka. Kosovo je teritorija veoma bogata arheološkim nalazištima i taj materijal predstavlja blago jednog regiona, jedne oblasti na Balkanu.

GLIŠIĆ: Tu je zastupljena starčevačka kultura, pa onda postoji vinčanska kultura, pa ove druge. Mi, praistoričari, kad kažemo za nešto da je kultura, mi tu podrazumevamo ustvari ono što se u kasnijem smislu tog pojma podrazumeva kao etnos. Kad kažete vinčanska kultura, onda je to isto kao kada ste rekli vinčanski narod ili vinčanski etnos. Njen eponimni lokalitet je Vinča kod Beograda. Išla je negde dole na jug, hvatala je jugoistočne delove Makedonije, ono što je geografsko Kosovo, čak ne ni celu Metohiju.

RSE: Pri tom su muzealci iz Beograda i Prištine, uprkos suštinskim razlikama u svojim pogledima na arheološki materijal sa Kosova, ipak saglasni oko jedne stvari: da su ti umetnički predmeti deo svetske kulturne baštine:

JOKIĆ: Ne pripada on samo albanskoj zajednici ili srpskoj ili ne znam kome, on pripada evropskoj civilizaciji, svetskoj civilizaciji. Meni ne pada ni na kraj pameti da kažem da albanskoj etničkoj zajednici ne pripada taj deo kulturne baštine. Ali zato s punim pravom kažem da pripada nama koliko i njima. Znači, to je zajedničko kulturno nasleđe.

LJUCI: Pa on je tu iskopan i treba da bude u matičnoj kući na Kosovu, gde su radila najveća imena arheologije bivše Jugoslavije. Svi su dali jedan doprinos otkrivanju starih kultura koje su se nalazile na centralnom Balkanu. I najnormalnije bi bilo, ja ne vidim nikakvu politizaciju toga, da materijal bude prezentovan i da bude pred očima svih, a ne da stoji zatvoren u podrumima ili jednog ili drugog muzeja.

RSE: No bez obzira što se naši sagovornici slažu da su arheološki predmeti sa Kosova, kao i bilo koje drugo umetničko blago, deo svetske baštine, eksponatima koji se nalaze u svetskim kolekcijama obično se zna poreklo i mesto na kojima se čuvaju. Arheološki predmeti koji su predmet spora srpske i albanske strane, iskopani su na Kosovu koje je u tom trenutku bilo deo Srbije i bivše Jugoslavije, ali je u procesu promene statusa Kosova i njegovog faktičkog izdvajanja iz ingerencija države Srbije, došlo u prvi plan pitanje o njihovom stvarnom vlasniku:

HADRI: Arheološki materijal iskopan na teritoriji Kosova pripada Kosovu, kako prema prijašnjim, tako i prema postojećim zakonima o kulturnom nasleđu, a isto tako i prema međunarodnim zakonima. To je osnovna linija fundamentalnih principa konvencija kulturnih institucija, UNESCO-a, Haške konvencije, Konvencije o zaštiti kulturnog nasleđa u slučaju ratnog sukoba, Međuvladinog komiteta za povratak kulturnog nasleđa u zemlje porekla, međunarodnih zakona i zakonskih prava kulturne institucije na vlasništvo nad njegovom kolekcijom. To je nekoliko puta, kada se radi po povratku kolekcija, potvrđeno i podržano od strane UNMIK-a i UNESCO-a u Izveštaju o Kosovu, zatim diplomatskih kancelarija na Kosovu, Međunarodne organizacije muzeja i drugih međunarodnih muzeja koji su podržali zahtev Muzeja Kosova. Muzej Kosova veruje da se ovo pitanje može rešiti na način koji je dobar za sve, ne koristeći međunarodne sudove gde bi se, pored povratka materijala, muzeju trebao platiti i veliki iznos novca od strane institucija koje za sada, na nezakonit način, zadržavaju kolekciju muzeja Kosova, čime onemogućuju da je njen zakonski vlasnik koristi odnosno predstavlja i na taj način stiče materijalne korist.

GLIŠIĆ: Vraćanje materijala u tim međunarodnim odnosima zove se restitucija kulturnih dobara. A ta restitucija kulturnih dobara vrši se između samostalnih država, i to naposletku, nakon što su između njih rešena sva ostala pitanja, a ne na početku. Ovde je, međutim, u pitanju nešto sasvim drugo. Kosovo je i dalje u sastavu Srbije, nije samostalno, a po važećim zakonima Srbije, nadležno ministarstvo ne mora nikoga da pita jer je po još uvek važećem zakonu matični muzej za sve muzeje na Kosovu i Metohiji Narodni muzej u Beogradu. Prema tome, mislim da je sada preuranjeno govoriti o tom vraćanju pre nego što se reši pitanje hoće li Kosovo biti i dalje u sastavu Srbije ili će da bude samostalno.

RSE: Samim tim u delu srpske stručne javnosti u poslednje vreme se sve više ističe činjenica da su upravo arheolozi iz Beograda, i pre svega stručnjaci iz Srbije, započeli, vodili i završili arheološka iskopavanja na Kosovu, što bi trebalo da opravda zadržavanje ovih predmeta u Beogradu:

GLIŠIĆ: S obzirom da su ta arheološka iskopavanja dole uglavnom vršili srpski arheolozi, vrlo malo naše albanske kolege jer njih dugo godina uopšte nije bilo, nisu postojali, taj studijski materijal bi trebao da pripadne Srbiji jer je možda i preko 70 procenata tog materijala nepublikovano. Kad se taj materijal publikuje, kad o njemu bude postojala dokumentacija u Beogradu, onda može da se vrati u Prištinu. To je stvar sporazuma.

LJUCI: Ja tu ne bih delio stručnjake po nacionalnosti. Stručnjak je stručnjak. Da li je on bio Amerikanac, Englez, Nemac, Egipćanin ili sa Novog Zelanda, to je nebitno. On dolazi da istražuje na određeno mesto kao što ja danas sarađujem sa kolegama iz Londona. Znači, ako kolege iz Londona sutra dođu da iskopavaju sa mnom ovde, trebali bi poneti sa sobom materijal koji nađu? To nema nikakve logike.

RSE: Sa druge strane, albanski stručnjaci sa Kosova ove arheološke predmete doživljavaju kao deo kulturnog identiteta Kosova i samim tim kao neku vrstu neupitne vrednosti za one koji žive na tom prostoru:

HADRI: Ova kolekacija svakako ima veliki značaj i predstavlja kulturni identitet Kosova u raznim vremenima i neponovljiv u vremenskoj dimenziji, stoga je i njen značaj tako velik.

GLIŠIĆ: Kosovo nikada nije imalo svoj poseban kulturni identitet, a da taj kulturni identitet nije bio deo odgovarajućeg kulturnog identiteta pre svega u oblasti centralnog Balkana. Pričati o nekom posebnom kulturnom identitetu Kosova na bazi arheološkog materijala je najobičnija besmislica. To je, ustvari, jedna verzija onog što su svojevremeno propaganda Envera Hodže i on lično izmislili u vezi sa Kosovom. Pa se kaže – „kosovski narod“. Koji je to kosovski narod? Ispada da je to neki narod koji ne živi ni u Albaniji, ni nigde drugde, nego je to neki kosovski narod. I sada se ta ista floskula, ta ista podmetačina podmeće toj takozvanoj međunarodnoj zajednici, pa onda i ona to uzima kao nekakav kosovski identitet, nekakav kosovski narod, nešto sasvim posebno. To su najobičnije besmislice, ali zgodne kao propaganda.

JOKIĆ: To je nacionalistički pristup, ako ne i šovinistički. Tako se ne može raspravljati. Ako neko pretenduje da je intelektualac, da je profesionalac u nečemu, takav pristup je apsolutno neprihvatljiv. Ako se sada, kao pečurke posle kiše, pojave takve inicijative svuda po svetu, onda ulazimo u haos.

LJUCI: Materijal je simbol kulturnog identiteta Kosova. Ne predstavlja simbol kulturnog identiteta samo Albanaca, samo Srba, Hrvata, Roma, Aškalija ili bilo kog drugog, već je simbol kulturnog identiteta Kosova. To nije ni moje, ni Miloševo, ni Draganovo, ni Fatmirovo, ni Hasanovo, već svih naroda koji žive na Kosovu.

RSE: S obzirom da ne postoji ni neka elementarna saglasnost srpskih i albanskih stručnjaka oko toga kome zapravo pripadaju muzejski eksponati koji se trenutno nalaze u depoima beogradskih muzeja, više su nego upadljive razlike u njihovim pogledima na to gde bi ovi predmeti, kada se jednog dana nađu na svetlu dana, trebalo da budu izloženi:

JOKIĆ: U sadašnjim okolnostima ona je na bezbednom mestu. Ona se vrlo stručno čuva, a gde i kako ona može biti čuvana u perspektivi, o tome treba da razgovaramo i da se dogovaramo, ne da uslovljavamo. Mi podržavamo sve ono što Savet Evrope, odnosno što dokumenti i preporuke Saveta Evrope u domenu zaštite kulturnog nasleđa nalažu ili preporučuju. Znači, mi ćemo oberučke prihvatiti sve sugestije od strane stručnjaka Saveta Evrope.

LJUCI: Najprirodnije je da budu izloženi na Kosovu. Drugo su British Museum, Louvre, Metropolitan Museum, gde oni prikazuju kulturu maltene celog sveta. Šta će meni, na primer, materijal koji se nalazi u Požarevcu da ga ja izlažem ovde? Ja mogu da ga izložim na jednoj privremenoj postavci i to bi mi bilo veoma drago, ali normalno je da onda taj materijal vratim u Požarevac.

RSE: Mada se o tome ne govori javno, srpska strana je u jednom trenutku čak i sa najvišeg mesta u Ministarstvu kulture predlagala neku vrstu uslovne podele kolekcije sa arheološkim predmetima, dok je u nekoj za njih kompromisnoj varijanti bila u opticaju i zamisao o izlaganju u dva grada na Kosovu, poput Kosovske Mitrovice i Prištine:

GLIŠIĆ: To ne bi bilo loše rešenje. Narodni muzej u Beogradu, kao matični muzej, trebalo bi da odabere jednu kolekciju iz svake od tih kulturno-istorijskih epoha da bi mogao da ilustruje u svojoj stalnoj postavci i to područje, a ostalo da prepusti dole ovome Muzeju koji bi bio jedan ili dva, jedan u Prištini, drugi u Kosovskoj Mitrovici, ali to je već stvar drugostepene vrednosti.

LJUCI: Neobično je izlagati nešto na različitim mestima. Ako deo tog materijala ode, na primer, u Vršac, šta ima kosovski materijal sa arealom u Vršcu i njegovoj okolini, sa istorijom, sa prošlošću tog mesta, jer to nije karakteristika tog podneblja.

RSE: I dok traje razmena argumenta između albanskih i srpskih stručnjaka o sudbini arheološke zbirke sa Kosova koja se trenutno nalazi u Beogradu, one koji obilaze muzeje mnogo više zanima kada će ponovo imati priliku da vide neki od ovih muzejskih eksponata. Kada bi se ova kolekcija mogla ponovo naći pred očima javnosti?

JOKIĆ: Pa ona svakako treba da se nađe, ali u jednim uređenim odnosima gde ćemo jedni druge uvažavati i poštovati. Isključivost i agresivnost nikome nije donijela trajnu sreću. To može da bude samo trenutni privid. Dugoročno, niko ne dobija na takav način.

HADRI: Dogovor o vraćanju ove kolekcije svakako treba da se postigne tokom ove godine, odnosno na početku sledeće godine i ta će se kolekcija odmah predstaviti našoj javnosti na Kosovu. Početkom iduće godine, ova kolekcija će se predstaviti na stalnoj izložbi u Muzeju Kosova, bez konotacija dnevne politike, i biće pristupačna za sve zainteresovane, bez obzira na njihovu etničku pripadnost. Jedan dio kolekcije, u cilju reafirmacije naših ciljeva i naše vizije za multietničko društvo i dobrosusedstvo sa našim susedima, biće izloženo po celom Kosovu kroz privremene izložbe, kao i u susednim zemljama Evrope i šire, pod motom „Kosovsko nasleđe – svetsko nasleđe“.

GLIŠIĆ: Nema nijednog iole većeg ili iole značajnijeg muzeja u svetu koji nema materijal sa neke tuđe teritorije, dakle materijal iz neke tuđe države. Zamislite šta bi bilo od evropskih muzeja ako bi se vratilo sve ono što su još španski konkvistadori dovukli iz Južne Amerike i tako dalje. To bi se uništilo, to ne bi postojalo. Kad to bude vraćeno, kad ovi zapadni mentori ovih naših dole kosovskih drugara i prijatelja budu vratili iz svojih muzeja, recimo u Grčkoj, Turskoj, Egiptu, u američkim zemljama, taj materijal, onda bi mogli nama da drže u tom smislu neko predavanje.

LJUCI: Kad bih razgovarao sa mojim profesionalnim kolegama koje nisu opterećene nikakvim ideološki stvarima, mislim da bi vrlo brzo svi ljudi koji prolaze kroz grad Prištinu mogli da vide u Muzeju Kosova ovdašnju kulturu.

RSE: Početak te muzejske razmene predstavljalo bi u svakom slučaju izvlačenje iz depoa muzejskih eksponata, uz nastojanje da stručnjaci Kosova i Srbije zajedno pokušaju da se zajedno dogovore o sudbini ove zbirke. U ozračju umetničkih predmeta koji jasno svedoče o prožimanjima različitih naroda na ovim prostorima, taj dijalog bio bi barem oslobođen onoga što su znali drevni stanovnici Balkana. Ali, razgovarati sa političarima koji nemaju blage veze sa kulturom, koji žele svoj uspon negde gore i onda oni to hoće. Ali, ja mislim da će doći vreme kad ćemo opet otvarati u Beogradu i Beograd može da otvori izložbu ovde u Muzeju Kosova.
  • 16x9 Image

    Slobodan Kostić

    Diplomirao na Katedri za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu; počeo da radi kao novinar u "Borbi", a nakon uspostavljanja državne kontrole nad ovim nezavisnim dnevnikom prešao u "Našu Borbu"; bio član uređivačkog kolegijuma "Vremena" i urednik u informativnoj redakciji TV B92.

XS
SM
MD
LG