Dostupni linkovi

logo-print

To je bilo strašno doba...


Slovenac, koji potiče iz imućne porodice, čiji je otac bio pre Drugog svetskog rata uspešan kapitalista, dolazi u sukob sa komunistima još u vreme Drugog svetskog rata. Ljubi Sircu nije bila bliska komunistička ideologija. Želeo je da se na početku rata bori protiv neprijatelja, sa četnicima Draže Mihajlovića koje je na početku rata video kao borce za tadašnju Kraljevinu Jugoslaviju. Bio je jugoslavenski orjentisan, a smetalo mu je što su komunisti u okviru Osvobodilne fronte preuzeli komandu i čistili pokret od političkih neistomišljenika. Odmah posle rata je radio kao službeni prevodilac jer je znao pet svetskih jezika. Pokušao je da se poveže sa opozicijom u drugim delovima zemlje, sa Grolom i Dragoljubom Jovanovićem. Kada su komunisti potpuno preuzeli vlast i odrekli se, makar fingiranog, višepartizma, on biva sa jednom grupom slovenačkih antikomunista 1947. godine osuđen na smrt za navodnu izdaju. Kazna mu je preinačena i on u zatvoru provodi punih sedam godina. Hapse mu i oca čija je imovina nacionalizovana, a majka ostaje bez ičega u Ljubljani. Otac u zatvoru i umire. Pošto je pušten iz zatvora odlazi u emigraciju, u London, gde magistrira i doktorira ekonomiju. Povezuje se šezdesetih godina sa grupom emigranata liberalne orjentacije koji formiraju Demokratsku alternativu. Početkom osamdesetih formira Centar za proučavanje komunističkih ekonomija, centar koji okuplja liberalne ekonomiste i druge mislioce u istočno-evropskim zemljama koji će kasnije odigrati ključnu ulogu u postkomunističkim reformama. Posle pada komunizma njegov centar prerasta u Centar za proučavanje postkomunističkih ekonomija. Mislili su da će promene u istočnoj Evropi ići mnogo brže. Njegova osnovna zamerka je da se vlasnički odnosi u istočnoj Evropi ne menjaju dovoljno brzo i da se privatizacija koristi kako bi velika preduzeća došla u ruke bivših komunističkih direktora. Plaši se da komunisti u post komunističkim zemljama zauzimaju i dalje važne pozicije.

****

RSE: Kakva su bila vaša politička ubeđenja 1941. godine i šta se s vama događalo u ratnim godinama?

SIRC: Bio sam jako bolestan i vratio sam se iz sanatorija. Imao sam tešku tuberkulozu. Počeo sam da živim normalno. Počeo sam da studiram 1940. godine u Ljubljani. Bio sam politički zainteresiran. Tražio sam među svojim kolegama ljude koji bi bili sličnog mišljenja kao i ja. Bio sam liberal, kao i većina studenata u Sloveniji, premda je većina u to vreme išla jako ulevo. Formirala se grupa Levičarskih nacionalista, kojim sam na kraju pripadao i ja. Zajedno sa mlađim oficirima, koji su se našli u Ljubljani, koji su bili ratni zarobljenici koje su Talijani držali u logorima, smo stvorili jednu grupu koja je ušla u oslobodilački front kada su se komunisti konačno rešili da počnu otpor. Komunisti su s početka neprestano govorili o miru i o tome kako treba održati mir, premda su Nemci već bili u našoj zemlji. U junu 1941. godine komunisti su prešli u ogorčenu borbu protiv Hitlera i tražili su od drugih da urade isto. Oni su odmah počeli da igraju veliku igru Lenjinske taktike i strategije. Strategija im je bila da preuzmu vlast pomoću ratnog razvoja. Kao taktički cilj postavili su oslobođenje pod njihovim vodstvom i komandom. U Sloveniji su čak i zabranili da se iko bori protiv Nemaca i Hitlera van Oslobodilačkog fornta. Pobili su nekoliko ljudi koje sam ja znao jer su tražili kontakte sa Dražom Mihajlovićem i pokušavali da stvore politički oslobodilački pokret koji nije bio pod komunističkom kontrolom. Ubijali su ljude koje su smatrali svojim protivnicima. To je sve dosta dobro dokumentirano. Mene su izabrali da odem preko granice jer sam imao najviše iskustava u inostranstvu. Bežao sam preko Italije u Švajcarsku da bih vani rekao šta se događa tamo. Tada mi je bilo 22 godine i niko me nije slušao. Bolje su znali naši ljudi u Švajcarskoj šta se događa u Jugoslaviji, nego ja koji sam im to došao reći.

RSE: Krajem rata došlo je do ubistva, procenjuje se, oko 200 hiljada domobrana, ustaša, četnika, ljudi koji su se povlačili sa Balkana. Ovo pitanje je sada počelo da se otvara u Sloveniji. Da li ste tada znali šta se događa?

SIRC: Naravno da sam znao. I do mene su dolazili ljudi da me mole da im pomognem. Nisu mi verovali kada sam im rekao da tu ništa pomoći ne mogu jer jedva čuvam svoju glavu.

RSE: Ko je dolazio?

SIRC: Jednog dana stajao sam u Ljubljanskoj pošti. Prišla mi je Marija, devojka koju sam znao iz vremena rata. Rekla mi je da su uhapsili njenog dečka i da je nestao. Rekao sam joj da joj pomoći ne mogu jer su čak i mog bratića i njegovog oca, moga strica, uhapsili. Nisam se imao kome obratiti. To se predviđalo. Savka Sever je bila slovenačka glumica koja je glumila i u ostalim delovima Jugoslavije. Ona je meni i mome ocu rekla, početkom 1942. godine, kada je bila rasprava o tome koliko će rat još trajati, da će rat trajati još samo nekoliko meseci, ali da će klanje posle rata trajati još šest meseci. Pošto je moj otac imao iskustva iz Prvog svetskog rata, rekao je da će rat trajati još nekoliko godina. Iz toga zaključujem da se ta stvar pripremala već davno i da to nije bilo nešto što se slučajno dogodilo 1945. godine, posle završetka rata. Ubijanje je počelo u drugoj polovini maja i trajalo je do 1947. godine.

RSE: Govorite o ubijanju ljudi koji su bili protivnici komunističkom režimu ili o trupama koje su se povlačile, o ustašama i četnicima?

SIRC: I jedno i drugo. U Sloveniji u masovnim grobnicama su pokopani i vojnici i civili, pa čak i žene i dece. To je bilo nešto neverovatno, premda je sve bilo prikrito. Bilo je zabranjeno o tome govoriti. Do kraja osamdesetih o tome se nije čulo baš jako mnogo, mada su svi ljudi znali, ali su ćutali o tome jer je bilo opasno to spominjati. Među njima su bili i slovenački i hrvatski domobrani koje su vratili Englezi iz Koruške.

RSE: To je i Blajburg?

SIRC: Da, ali tu je bilo oko 30.000 ustaša, ljudi koji su pozvani u vojsku, koji se nisu dobrovoljno javili. Četnici su uglavnom pobijeni u Bosni. Nije mnogo četnika stiglo iz Srbije i Crne Gore u Sloveniju. Oni koji su stigli, svi su pobijeni. Ima preko 400 velikih grobnica u Sloveniji. Prema onome što se moglo otkopati, računa se da je u njima između 150.000 i 200.000 ljudi. To je strašna stvar koja se stalno spominje i o kojoj se raspravlja. Raspravlja se o tome da ta groblja treba srediti. To ogromno mnoštvo ljudi je pobijeno i niko nije video ko ih je pobio i kako. Sada se makar o tome razgovara. Službeno je optužen Mitja Ribičič jer su se našli neki registri u kojima se spominje da je pitanje sudbine nekih ljudi završilo u njegovim rukama. Još uvek nema čvrstih dokaza da je baš tako bilo. To je jako velika ljaga na Sloveniji i mi svi se stalno pitamo ko je to radio. Znamo zašto, jer je to bio klasni rat.

RSE: Da li će Slovenija ići do kraja i raščistiti to pitanje?

SIRC: To je teško znati jer su komunisti sistematično otišli sa vlasti. Oni su svoj odlazak sa vlasti predvideli. To je bilo pripremljeno. Znali su kako da se organiziraju. Komunistička partija je postala Socijaldemokratska partija, Komunistička omladina, Liberalno demokratska stranka. Oni su znali kako te stvari da odugovlače i da ih zamagle. Zbog toga se te stvari jako teško raščišćavaju.

RSE: Dolazi 1945. godina i oslobođenje. Početkom 1945. godine i u 1946. godini u Jugoslaviji je bio na delu fingirani višepartizam.

SIRC: U Sloveniji čak i nije bio tako fingiran jer su u Sloveniji već 1943. godine zabranili ostale partije. Samo se to negiralo. Tito je predstavio Slovenački oslobodilački front kao primer saradnje između više stranaka Čerčilu. Već tada su komunisti ostale stranke zabranili i sami su preuzeli svu vlast. Jedino je Komunistička partija mogla da postoji. Koruški socijalisti su morali da ukinu svoju organizaciju.

RSE: Ipak je opozicija u Sloveniji, kojoj ste i vi pripadali, 1945. godine ostvarila kontakte sa opozicijom u drugim delovima zemlje.

SIRC: Opozicija se u Sloveniji sastojala od nekoliko ljudi koji su se vratili iz Londona, kao što su bivši ministri u londonskoj vladi i od naše grupe Levičarsko nacionalističke. Tražili smo veze u Beogradu i u Zagrebu. Došli smo u kontakt u Beogradu sa Ljubom Jovanovićem i Grolom. U Zagrebu smo kontaktirali sa HSS-ovcima. U Sloveniji su bili i ministar Snoj i Furlan, kao i još neki drugi ljudi iz tih krugova. Godinu i po je sve bilo u najlepšem redu. Nisu nas proganjali, ali nam nisu dali da išta organiziramo, a i bilo je potpuno nemoguće. Na proleće 1947. godine su nas sve pohapsili, kao što su uhapsili i Dragoljuba Jovanovića u Beogradu. Svi smo došli pred sud. Bio sam prevodilac i tumačio sam razgovore između konzula u Ljubljani i vlasti. Potpuno normalno sam se ponašao prema strancima. To mi se kasnije prebacivalo. Drugačije nisam mogao. Hteo sam to jednom da prekinem. Rekao sam im - Ili si čovek, ili ne. Ili ćeš se ponašati pristojno prema ljudima koji ti nisu ništa naškodili, ili ne.

RSE: Uhapšeni ste kao antikomunista?

SIRC: Službeno sam optužen za špijunažu i zaveru protiv države. Zavera protiv države je bio naš pokušaji opozicije, a špijunaža su pre sveg odnosi profesora Furlana i moji sa britanskim i francuskim konzulima.

RSE: Kakvu je ulogu igrao Mitja Ribičič?

SIRC: On je bio organizator tog procesa. Bio je šef Drugog odelenja UDBA-e, ili kako su se već tada zvali, koje se bavilo gonjenjem sveštenika, bandita i ostataka buržujske opozicije. Suđeneo mi je zajedno sa 14 drugih. Bilo nas je petnaest. Trojica od nas su osuđeni na smrt. Nagoder, inženjer koji je vodio našu Nacionalističku levičarsku grupu je streljan. Meni i Furlanu je presuda promenjena u 20 godina prisilnog rada. Tako smo završili u zatvoru. Tada mi je bilo 27 godina. Odsedeo sam u samici dve godine, a Furlan četiri godine. Tako je bilo. Čovek sada jedino može da se čudi da je tako nešto uopšte bilo moguće.

RSE: Još dok ste bili u samici ste radili neke poslove za državu.

SIRC: Kao bivšem službenom prevodiocu su mi donosili na prevođenje sve moguće stvari. Govorio sam engleski, francuski, nemački, talijanski i ruski. Čak sam preveo i jednu rusku knjigu, Udžbenik logike, sa ruskog na srpsko-hrvatski. Prevodio sam i neke kanadske službene izveštaje, neku knjigo o Stepincu, svakojake knjige o špijunaži i o tome kako Amerikanci ubijaju svoje agente.

RSE: Šta se tada događalo sa vašom porodicom?

SIRC: Moj otac je zajedno sa mnom bio u zatvoru, mada ga nikada nisam video. Pred sam kraj smo se sreli, pre nego su ga odveli. Umro je za dva meseca u bolnici. Bio je u zatvoru i moj stric, bivši pomorski oficir. Uzeli su naš stan, prvo Nemci, a drugi stan u Ljubljani, gde smo se sklonili, uzeli su komunisti i mojoj majci su uzeli sve što je imala. Ostala je u onome u čemu je izašla iz stana. Ostalo su udbaši podelili između sebe svojim ženama. To je bilo strašno doba.

RSE: U zatvoru ste bili sedam godina?

SIRC: Da, od maja 1947. godine do 27. novembra 1954. godine. Bio sam rešio da bežim čim me puste. I da nisam bio rešen da bežim, drugo mi ne bi preostalo, jer su hteli da me vrbuju, da me nateraju da radim za UDBA-u. U zatvoru su terali zatvorenike da špijuniraju jedni druge, a onda da postanu doušnici UDBA-e. Uspeo sam da pobegnem preko granice u Italiju. Kada sam došao u Italiju dali su mi propusnicu za izbeglice. Imao sam neku tetku u Londonu do koje sam stigao 1956. godine. Onda sam otišao u Švicarsku gde sam doktorirao iz ekonomije.

RSE: U Engleskoj se okupljate sa drugim emigrantima i stvarate Demokratsku alternativu.

SIRC: Mislim da smo se po prvi put službeno sastali 1963. godine. Od starije gospode tu su bili Vlajić, Vlatko Maček, Krek, a od mlađih Desimir Tošić i Nenad Petrović. Od Hrvata, pored Pešlja koji je bio Mačekov tajnik, tu je bio Vlado Bredevet i Jukić. Kasnije smo ponovo počeli da delujemo u osamdesetim godinama. Tada smo to zvali demokratski susreti. Prisustvovali su im Dragaš Kišeljević, Marko Krstić i Adil Zulfikarpašić. Upoznao sam ga u Švajcarskoj i od tada je surađivao sa nama sve vreme. Okupilo se veće društvo i uglavnom smo raspravljali o tome kako da Jugoslaviju, prvo demokratiziramo, da je sredimo na način koji bi bio prihvatljiv za sve narode i da je spasimo od komunizma.

RSE: Kakvi su vaši dalji planovi?

SIRC: Sa 85 godina čovek baš jako velikih planova ne može da ima. Želim ljudima na našem području, pa i ostalim, sve najbolje. Šta ja tu više mogu uraditi, ne znam. Pitanje je godine kada ću umreti. Nadam se da sam ipak nešto napisao i uradio za vreme svoga života. Neke velike planove za budućnost nemam. I umoran sam.

RSE: Nadam se da ćemo se ćuti i iduće godine posle Bleda.

SIRC: Možda zaista doviđenja.
XS
SM
MD
LG