Dostupni linkovi

logo-print

Kulturne vrednosti i nacionalne televizije


Opšte iznenađenje je bilo kada su se na prostorima bivše države pre izvesnog vremena, gotovo istovremeno kada su skinute ideološke zabrane, počele da prikazuju stare serije koje su doživele neverovatnu gledanost. Da li su one bile toliko dobre ili je sadašnja domaća produkcija tako slaba i loša?

Povod za ovu temu je jedan događaj i jedna izjava koju je objavio Radio Slobodna Evropa. Gostujući u terminu subotnji noćni razgovori, doskorašnji direktor muzičke produkcije Radio televizije Srbije Borislav Čičovački govorio je, između ostalog, i o otkazu koji je dobio letos direktor Simfonijskog orkestra, svetski poznati holandski maestro David Porselajn, koji je samo par meseci ranije potpisao četvorogodišnji ugovor. Ne sumnjajući da je RTS u teškim finansiskim nedaćama, što je i obrazloženje za otkaz, Čičovački kaže da je to ipak posledica nebrige za vrhunsku kulturu u nacionalnoj televiziji. Evo dela tog razgovora u kome naš gost najpre predstavlja dirigenta koji je dobio otkaz, a zatim i navodi šta je sve propalo zbog toga:

„David Porselajn je jedan od vodećih holandskih dirigenata. Studirao je flautu, baroknu muziku i dirigovanje u Holandiji i Švajcarskoj. Kao takav, bio je vrlo zapažen i angažovan širom Evrope, počevši od Holandije, gde je dugo godina bio umetnički direktor holandskog Plesnog teatra, što je jedna od najznačajnijih umetničkih institucija u Holandiji. Veliki deo svoje karijere proveo je u Australiji gde je bio šef nekoliko simfonijskih orkestara. Bio je profesor na Konzervatoriju u Sidneju. Sada je stalni gost dirigent Sidnejske opere. Veoma su zapaženi njegovi nastupi u Nemačkoj. Snima za nekoliko diskografskih kuća, a najveći deo njegove karijere trenutno odvija se u Velikoj Britaniji gde je stalni gost dirigent Londonske filharmonije i BBC Simfonijskog orkestra. Vrlo je zapažen operski dirigent, kao i dirigent savremene muzike. Sarađivao je sa najvećim kompozitorima XX veka. Vrlo blisko sa Mesijanom, sa Ligetijem sa Kurtakom, Štokhauzenom, Bolezom, zaista u tom smislu je jedan od najvećih interpretatora. Ponude su ostale, ali neće moći da budu ispunjene. Simfonijski orkestar nema više šefa dirigenta. Dao sam ostavku. Sve to što se planiralo u maju, sve te sjajne turneje, gostovanja, snimanja za inostrane diskografske kuće, o tome više nema reči i vraćamo se u ono prijašnje stanje, kada smo sami sebi dovoljni i kada svaki izlet u svet, koji nam se i ranije činio neverovatnim, sada postaje zaista takav. Ostajemo tu gde jesmo i tavorimo u mestu.

Ono što je meni najstrašnije je to što su propala snimanja za inostrane diskografske kuće. Vrlo konkretni planovi i predlozi stigli su od diskografske kuće CPO iz Hanovera koja je želela da sa Simfonijskim orkestrom i horom RTV Beograd snimi šest kompakt diskova za svoje potrebe. Firma iz Dizeldorfa je htela da snimi muziku belgijske kompozitorke. Diskografska kuća Stradivarijus iz Milana je želela da snimi kompakt disk sa srpskom muzikom. To su snimanja koja su bila predviđena za naredni period, za sezonu 2005./2006. Sve to je propalo jer je maestru uručen otkaz. Na osnovu toga sam i ja dao ostavku. Pored toga propala je cela koncertna sezona i sezone koje smo u napred planirali sa sjajnim solistima, uz izuzetnu saradnju sa Holandijom, Australijom, Nemačkom i Velikom Britanijom. Bilo je planirano da 2007. godine naš Simfonijski orkestar ide na gostovanje na londonski PROMS, jedan od najvećih muzičkih festivala koji postoji. Sve što je na osnovu toga moglo da se dogodi i što je moglo da bude u budućnosti ostvareno, je propalo.

Sigurno je takmičenje sa PINK-om porazilo nacionalnu televiziju jer RTS ne bi trebala da se takmiči sa PINK-om. Baš zbog balasta onoga što PINK-u nije srodno, ne može fizički i praktično da izdrži bilo kakvo poređenje i takmičenje sa PINK-om. Tu je bitka izgubljena jer je polje za bitku loše izabrano. Kultura, edukacija i informisanje jesu ono što treba da bude primarno za nacionalnu televiziju. Smatram da u RTS-u ne postoji briga o kulturi. Postoji jedna površna briga koja je usmerena ka PINK takmičenju.

*****

Bio je to deo subotnjih Noćnih razgovora sa Borislavom Čičovačkim i povod za našu priču o nacionalnim kulturnim vrednostima i nacionalnim televizijama. U opštem siromaštvu koje pogađa i nacionalne televizije, šta je prvo na udaru, čega se najpre odreći? Da li je problem u tome ili u opštem sistemu vrednosti, u čijem uspostavljanju su protekle decenije igrali nimalo časnu ulogu državni mediji? Koliko televizije u Srbiji koje imaju nacionalnu pokrivenost RTS, PINK, BK, B92, rade na afirmaciji kulturnih vrednosti, odnosno koliko su u funkciji komercijalnih interesa, koji su na ovim prostorima često predstavljali promociju kiča?

Jedni tvrde da su pokušali, drugi da su u tome u dovoljnoj meri i uspeli, a treći i ne vide razloge zbog čega bi bilo šta menjali. Činjenica je, međutim, da ne baš brojna kritička javnost u Srbiji nije uverena da su televizije sa nacionalnom pokrivenošću, uspostavile kurs afirmacije opštih vrednosti, opraštajući se tako od sopstvene bliske prošlosti, obojene šundom i mržnjom. Osnovnu liniju u programima i dalje drže neizmenjena politička kultura, zabava prilagođena razumevanju najširih slojeva i maratonski nisko budžetni serijali. Sociolog kulture Ratko Božović ipak smatra da je tu došlo do nekih pomeranja:

„Ja mislim da se tu promenilo ponešto, da se sporo menja ta slika o društvu i da je prosto bliska politika kao dominantna tema. Tu je podela za i protiv, a meni se čini da kultura dolazi sa onim što je između toga za i protiv. E, toga što je između nije dovoljno prisutno.“

Kada toga između bude dovoljno prisutno tada će, po mišljenju profesora Božovića, doći i do promene čitavih sadržaja u medijima:

„U tom smislu da se složenost života prepoznaje i u samim medijima.“

I glumica Mirjana Karanović zapaža da je došlo do nekih promena na domaćoj televiziji, ali naglašava da je to za njene kriterijume i suviše mali pomak:

„Da ne govorim o tome šta je zapravo nacionalna vrednost i koja je to nekakva estetika koja pripada ovom našem društvu i narodu, šta je nešto što je standard. Onda sve te televizije imaju svoje urednike za kulturu ili već ne znam kako se zovu, koji imaju svoja shvatanja o tome šta je za ovu naciju bogatstvo, a šta je manje vredno.“

Ponuđeni sadržaj ne privlači moju pažnju, kaže Mirjana Karanović i posebno apostrofira:

„RTS ili BK, to je nešto što prosto ne pripada nekom mom svetu niti interesovanju, to je prilično, što se BK televizije tiče, okrenuta nekakvim crkvenim sadržajima. Oni su poistovetili, znači, nacionalno i religiozno i vraćaju se na neke programe koji su se radili pre 40-50 godina. A RTS je još uvek jedna staromodna i zakržljala televizija koja možda, ako jednog dana bude finansirana na pravi način i ako bude dobila dobrog direktora i odlične urednike, nešto i napravi. Tako da ja ipak najviše gledam i volim B92 televiziju.“

Pisac Zoran Ćirić spada u kategoriju ljudi koja ne gleda televiziski program, osim nekog filma ili, što je retko, neke utakmice:

„Zapravo i ne obaćam pažnju koja je TV stanica u pitanju, tako da zaista mislim da nemam pravi uvid. Ali verovatno sam stekao tu divnu naviku da ne gledam televiziju i bilo koji program, naročito što sam nekad imao uvid u to što su te televizije nudile, a nisu nudile ništa, pogotovo za nekakvu afirmaciju kakve - takve kulture. Bez obzira na to šta mi podrazumevamo pod kulturom i bilo kakvom umetnošću, TV pustinja je ostala, po meni.“



Direktor Radio Televizije B92 Veran Matić, veoma je svestan nedostataka svog programa, ali podseća da je temelj svemu postavila nacionalna televizija, jer je B92 u vreme Miloševićevog režima preuzeo ulogu javnog servisa:

„To upravo zbog toga što je državna televizija, ona koja bi trebala da ima elemente javnog servisa, bila propagandna mašinerija jedne familije.“

Usledio je 5.oktobar, posle čega je ovaj medij, po rečima Matića, postao žrtva odugovlačenja ovakvog stanja u radio difuziji:

„Tako da evo već nekih pet godina postoji apsolutni haos u kojem upravo zbog diktata tržišta na najprimitivniji mogući način sve televizije postaju dosta slične jedna drugoj. Nažalost, ni B92 ne može u velikoj meri da se otrgne takvom jednom trendu, jer jednostavno mora da preživi. To znači da je jedan deo one uloge koju smo imali, morao da ustupi mesto komercijalnim programima. Međutim, mi smo još uvek najdominantniji rasadnik onoga što treba da čini osnovu modernih medija danas, a to je zastupljenost različitosti.“

Matić kaže da to nije ni približno željenom nivou, pogotovo kada je reč o domaćoj produkciji:

„Ali upravo ovaj element o kojem sam govorio, o neuređenosti apsolutnog studišta, i upravo zbog činjenice da se državni medii ponašaju kao najkomercijalnije moguće televizije, a uz to se ponašaju i kada je reč o marketingu neprofesionalno, praktično dampingujući tržište, dolazimo u situaciju u kojoj je vrlo teško promovisati vrednosti.“

Kada je u pitanju promocija vrednosti bolje, reći njene suprotnosti, po mišljenju mnogih, lidersku ulogu preuzela je PINK televizija. Prvenstveno zahvaljujući svojim popularnim emisijama turbo folk sadržine. Tatjana Vojtehovski Stevanov sa ove TV smatra da je Pink napravio značajan napredak u poslednje tri godine, posebno u domenu domaćeg igranog programa. Kada je u pitanju etiketa koju nosi ova televizija kaže:

„Ako se to spočitava kao nešto što je loše, onda znam da, kada se priča o televiziji Pink da se stavlja akcenat na emisije koje se bave narodnom muzikom, odnosno Grand i Grand parada, Grand šou i sve ostalo. To je Grand muzička kuća koja se emituje na našoj televiziji i mi ih ne proizvodimo, ali isto tako ne bežimo od toga da se oni emituju na našoj televiziji. Tu dolazimo na onu priču da je Pink komercijalna televizija, znači, to je izuzetno gledano i tačka. To je naša stvarnost i to je jednostavno tako, nisu ti narodnjaci tu, a da njih niko neće. Ne, njih ljudi hoće i vole da ih gledaju i to je tako. A Pink kao komercijalna televizija to prihvata jednostavno zdravo za gotovo. Da li je to što želite da gledate? OK, izvolite.“



RSE: Televizija ima i taj edukativni karakter. Da li smatrate da je normalno da se snosi neki osećaj odgovornosti, ukoliko se već ima ta nacionalna pokrivenost, da se ljudima ipak pruži neka druga mogućnost, sem da se juri komercijalni efekat?

VOJTEHOVSKI STEVANOV: Ajmo da postavimo pitanje ovako: da li je komercijalna televizija dužna da se brine za edukaciju i obrazovanje jedne nacije? U svim zemljama sveta vrlo dobro se zna šta je komercijalna televizija, a šta je nacionalna televizija. Ako nešto ima nacionalnu pokrivenost, onda nije po ustavu nacionalna televizija i po važećem zakonu. Televizija Pink je komercijalna televizija i kao svugde u svetu takva televizija, nju interesuje rejting.“

U marketinškim agencijama vrlo su svesni činjenice da je rejting emisija ono što opredeljuje one koji daju novac. Vesna Ranković, klijent servis direktor Agencije Media S:

„U odnosu na gledanost ostvaruje se sponzorstvo. Ukoliko je neki program gledan, automatski on može da nađe svog sponzora. Znači, odmah postoji neka firma koja će želeti da priđe uz imidž tog programa i da bude deo tog programa.“

Vesna Ranković, međutim, kaže da je u poslednje vreme sve više klijenata koji imaju stroge zahteve po pitanju kvaliteta programa:

„To su pre svega strani klijenti. Mi skrenemo pažnju klijentima šta je gledano, šta nije i uvek im sugerišemo naše mišljenje. Tako da smo dugo sugerisali Procter & Gemblu gde da se ne reklamira, gde mi mislimo da je suviše šund i on je stvari uvek prihvatao. Međutim, ima tu i klijenata koji gledaju isključivo isplativost i onda se emituju gde god su rejtinzi veliki.“

Kako naći izlaz iz ovakve situacije? Po profesoru Ratku Božoviću, tome bi u mnogome doprinela kritička javnost, koja bi morala biti nešto drugo od onoga što jeste danas i ovde:

„Kritičku javnost vidim zaista kao onu javnost koja bi na neki način mogla modifikovati to javno mnenje drugačije. Dakle, ne bi pravila javno mnenje, nego bi na neki način pratila javno mnenje. Ovde imamo medije koji su problematični u tom smislu što prave javno mnenje, u tom smislu izbegli bih smo onu situaciju koja je neprekidno bila prisutna u medijima, da se razumevanje stvarnosti potiskuje se u korist vladavine stvarnošću. Prema tome, ako bi bila prisutna ljubav prema istini i kulturi i prema vrednostima, onda, razume se, ne bi imali političku moć kao nešto što odlučuje o sudbini i ishodima i informaciji u medijima.“

*****

Crnogorski javni servis RTV-CG ne takmiči se sa komercijalnim medijima za pridobijanje gledališta. Ali, u situaciji kada 80 posto budžeta te kuće, uključujući i ono što država daje za posebne medijske sadržaje, ide na plate koje se primaju sa zakašnjenjem, govoriti o mogućnostima za promovisanje vrhunskih dometa nacionalne kulture podseća na priču o bojama na abažurima za lampe, dok su zidovi kuće ruinirani i ljušte se, a krov prokišnjava, rekao je jedan od naših sagovornika u Podgorici:

Novica Samardžić, urednik kulturno-umjetničkog programa TV Crne Gore, kaže da se javni servisi i komercijalni mediji razlikuju po svom konceptu, te da im zadatak i namjera nijesu isti. Posebno je kod malih naroda afirmacija kulturnih specifičnosti, preko televizije kao najmoćnijeg medija, važna:

„U kojoj mjeri će nacionalna TV i naša, kao javni servis, to biti, zavisi od mnogo faktora, ali prvo od toga koliko je jaka svijest da je kultura strategija afirmacije i opstanka malih naroda i kolika je uloga javnog servisa kao nacionalne TV u tom poslu.“

Crnogorska RTV prešla je put od značajnog afirmisanja kulturnih vrijednosti Crne Gore u nekadašnjem sistemu i državi, gdje je bila na neki način podrška državnim institucijama kulture, da bi u periodu ratnih devedesetih, nacionalna kultura bila praktično zabranjena osim kao dio srpske kulturne baštine. Danas zabrane nema, ali fali novca. O sadašnjim mogućnostima TV Crne Gore da promoviše vrhunske domete nacionalne kulture, urednik KUP-a Novica Samardžić kaže:



„TV Crne Gore je u današnjim uslovima institucija koja se bori da preživi i da se reorganizuje i napravi jedan novi model. Mislim da daje dovoljnu podršku afirmaciji crnogorskog kulturnog identiteta i prezentira ono što se radi na tom u Crnoj Gori i trudi se, koliko to sredstva i kreativni potencijali dozvoljavaju. Uradi i neka originalna djela. Kao jedan od primjera navodim da je u strategiji obnove crnogorske kinematografije, TV CG tu prva krenula i napravila prvi film. Mi snimamo i koncerte, snimamo emisije za djecu. Znate da u obrazovnom programu promovišemo crnogorsko kulturno naslijeđe i ono što su generacije tu stvarale.“

Slična je situacija i u Radiju Crne Gore. Urednik kulturno-umjetničkog programa Čedomila Đurđić-Vujošević:

„Moram da kažem da je to najmalobrojnija redakcija u kući, bez producenta, dramaturga, reditelja, ali rješenje smo našli u saradnji sa institucijama obrazovanja i kulture u Crnoj Gori. Prije svih, sa Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Sa Odsjekom produkcije tog fakulteta uradili smo šest obrazovnih emisija i jednu radio dramu. Pokazalo se da možemo dobro da sarađujemo i kvalitetno radimo. Prošle godine realizovali smo još nekoliko projekata, a u toku je izuzetno značajan i složen projekat „Pričaj mi“, koji se sastoji od 365 bajki iz cijelog svijeta. Ovo je i prva javna najava ili promocija toga projekta, a njegova originalnost je u tome što će slušaoci, posebno djeca, prvi put moći da čuju crnogorske bajke. Takođe radimo i serijal „Običaji i vjerovanja u Crnoj Gori“ i da ne nabrajam..Jer, realizacija svakog planiranog ili započetog projekta isključivo zavisi od novca. Novac koji za programe obrazovanja i kulture RTV CG izdvaja Ministarstvo kulture ne može da podmiri troškove proizvodnje naših programa.“

U skladu sa pričom naših sagovornika, kao prosečan gledalac i vaš reporter može reći da se crnogorski javni servis, kako radijski tako i televizijski, ne takmiči sa komercijalnim medijima, izuzimajući poneku TV novelu, što je uslovljeno tim što je riječ o jeftinim programima, a ne konkurencijom komercijalnim medijima. Turbo folka ili jeftinih muzičkih sadržaja takođe nema, ali su gledaoci često u prilici da određene muzičke programe, u nedostatku boljih i novih, gledaju suviše često. No, tome šta je ključni problem TV CG možda najbolje govori činjenica da smo sa Marinkom Vorgićem, savjetnikom u Ministarstvu kulture, koji se osim književnom bavi i TV kritikom, umjesto kulturnim sadržajem koji se mogu vidjeti, opet govorili o nedostatku novca:

„Jednostavno, da bi ste bili javni servis i da bi ste imali onu produkciju koju negdje pisanim i nepisanim pravilima javni servis mora imati, jesu sadržaji koje vi morate napraviti, a da bi ih napravili morate imati sredstva, itd. To je priča koja je vezana za programski sadržaj i koncepciju, a ako ste u situaciji da 300 ili 400 plata mesečno morate bukvalno da izmislite i da vam sve ode na to, onda ste jednostavno u situaciji da potpuno zaboravljate na te sadržaje i na tu jednu namenu, funkciju i obavezu javnog servisa.“

Novica Samardžić:

„Tu se mogu davati primjedbe razne vrste, ali mislim da televizija se nastoji u mnogim stvarima prepustiti tržištu kao jednome liberalnom konceptu, ne može sama izboriti sa jednim velikim zadatkom afirmacije i građenja kulture identiteta u onoj mjeri u kojoj se od nje to zahtijeva. To je stvar strategije jedne kulturne politike gdije televizija treba da ima jedno od ključnih mjesta.“

*****

Uprkos žestokoj konkurenciji dvije velike privatne televiziske kuće, Hrvatska državna televizija sa svoja dva programa najgledanija je televizija u Hrvatskoj. No, kritičari sa kojim smo razgovarali prigovaraju joj da je izgubila i misiju i identitet. Čelni ljudi HTV-a brane se pak da je u tržišnoj konkurenciji najprije trebalo preživjeti.

„Najviše zapravo pred Hrvatskom televizijom osjećam nepoštovanje kad vidim do koje mjere se prostituiraju kultura i znanost.“

Na njihova počasna mjesta, ističe teatrologinja Nataša Govedić, u Jrvatskoj katedrali duha, kako su je zvali devedesetih, debelo su zasjele neke druge stvari.

„U prvom redu dominira zabava, zbog čega nisam u stanju pratiti. Umjesto da se ulazi u probleme kulture, koji su sigurno složeniji od toga da li je netko good guy ili bad guy.“

TV novinar i urednik na Hrvatskoj TV u programu kulture Silvije Hum:

„Hrvatska TV je upala u istu grešku u koju su upale svojedobno, osamdesetih godina, druge neke televizije u Evropi. Kada su se pojavile komercijalne, privatne televizije, oni su pokušali njima parirati sa njihovim adutima. Dakle, jeftinim programom. Umjesto da oni pođu za nama, mi smo pošli za njima.“

Kazališni redatelj Georgij Paro:

„Nije tomu tako daleko, doduše ja sam stariji čovjek, kada smo na televiziji znali pogledati nekog čovjeka iz neke sfere, recimo kulture, civilizacije, neki akademik ili umjetnik, koji su itekako zabavno znali govoriti o svojim područjima. Nije zabava samo ono što se svira, pjeva i na upaljeno svjetlo plješće, jer je sve postalo isto pa je onda sasvim svejedno ako u tu formu stavite nekog vrhunskog umjetnika, on će postati žrtva te forme.“

Glumac Relja Bašić:

„Ono po čemu je HTV, zagrebački studio posebno, bio najistaknutiji na prostoru bivše Jugoslavije, je dramski program sa čitavim nizom vrlo kvalitetnih režisera Hetriha, Kreše Golika koji je sigurno jedan od naših najvjećih filmskih i televizijskih autora, danas, nažalost, toga nema.“



Direktorica programa HTV Tanja Šimić:

„Mi sad jesmo u jednoj novoj situaciji koja je, u principu, pitanje opstanka na neki način. Otkada su se pojavile dvije konkurentske kuće, da bi opstali u toj nekakvoj nemilosrdnoj borbi, moramo se prilagoditi i novim situacijama. Možda u toj borbi, u vizuri drugih promatrača javne TV, se čini da manje posvećujemo pažnje nekim nacionalnim, vrhunskim, kulturnim dometima, nego što smo ranije, ali isto tako moramo biti svjesni da jedan vrhunski proizvod jako puno košta. Da bi mogli proizvesti ono što je užasno skupo, zahtjevno i u pripremama i u načinu proizvodnje, trebamo taj novac negdje i zaraditi.“

Nataša Govedić misli da nije u pitanju novac:

„Nitko nema strpljenja uopće napraviti koncept emisije koji bi uključivao razgovor, interakciju koja nije površna i nije napravljena spotovski, sa puno prekidanja i digresija. Onda se događa da nacija kolektivno pati od poremećaja pozornosti, jer ne može izdržat priču koja nije jako brzo montirana i samim time površna.“

Građani:

„Zavisi šta mi se više sviđa. Bacam prvi, drugi, treći, četvrti itd. Šta mi se sviđa to gledam.“

„Recimo, više filmova, ali u ranijem terminu. Ne u 23.00, nego oko 21.00-22.00 sata.“

Da li vam nedostaje domaćih drama, serija...?

„Baš i ne. Volim najviše američke filmove.“

„Kad mi nemamo dobre drame, onda mi baš i ne fale. Kad bi bilo, kad su bili oni zajedno svi, i Beograd i ovo i ono, onda mi je to bilo puno bolje i zanimljivije.“

„Nema se šta pogledat. Subotu i petak ako hoću nešto pogledat, nema se šta. Ili kasno daju, u 22.00 i 23.00, kad mi se već spava.“

„Za zabavu imamo dovoljno i RTL i NOVA, filaju nas sa tim serijama dovoljno, tako da HTV ostavi svoj i dokumentarni program i svoje putopisne emisije.“

„Drame neke dobre, a ne oni nama prikazuju Sabor. Pa se oni tamo tuku i svađaju, mjesto da nam daju nešto što ljudi vole gledati.“

„Znate kaj? To svakog čovjeka iritira. Kud je neimaština nastala, zbilja gledamo to sve i još onda gledamo njihova prepucavanja. Pa, jel mi to moramo gledati? Ljudi se malo smiju. Našoj domaćoj televiziji to fali.“

„Manje ratnih filmova, manje rata, jer nam je dosta“

„Ja najviše treći program, RTL. Zato kaj ima najzanimljiviji program. Sapunice, Big Brother...“

„Big Brother, Zabranjenu Ljubav, Simpsone...“

Kulturologinja Nataša Govedić:

„Upravo u tome i je razlika, ne? Možemo podnijeti Big Brother na RTL-u, pod uvjetom da postoji državna TV koja smatra da postoji znanost i koja nudi ne nekakvu kvazi-znanstvenu emisiju. Jedna od najpopularnijih trenutno, a mislim jedina znanstvena emisija koja se sada prkazuje na HTV, je 'Na rubu znanosti'. Ona se bavi para-fenomenima hipnoze, magičnih iscjeljenja. Mene to, oprostite, ne zanima. Ja sam, između ostalog, i znanstvenica. Da ne govorimo o tome da ne postoji nikakva emisija koja govori o tome što se zbiva u svijetu, u znanstvenom smislu. Najtragičnija pogreška HTV-a je ta nacionalna zatvorenost, spektakularnost koja se svodi na zabavljaštvo i strah od znanja, antiintelektualizam.“

Direktorica programa HTV Tanja Šimić najavljuje mnoge programske novosti već od ove jeseni:

„U ovoj godini ćemo prikazati ono što smo pripremili prošle godine. To je da smo snimili nakon dugo vremena dvije hrvatske drame. Možda je prošla godina bila godina preživljavanja, ajmo to tako nazvati, ali doslovno preživljavanja. Sada pred nama stoje borbe za što kvalitetniji program.“

U istoj TV kući, Silvije Hum manje je optimističan:

„Vrlo teško se probija sa takvim temama koje ne donose nikakav novac, koje su isključivo u kontekstu nekakve kulturne i povjesne baštine. Prema tome, ova javna TV je previše okrenuta komercijalnom programu, oni su dosta opsjednuti sa nekakvim tržišnim efektom, a i u realizaciji komercijalnih interesa, koji bi trebali biti daleko od javne profesije, daleko od televizije.“

*****

U dejtonskoj Bosni i Hercegovini sve je još dodatno komplikovanije nego u ostalim državama. Uz besparicu, tu su i entitetske obaveze pa je bivša RTV prvo podijeljena na dvije entitetske, da bi nedavno gledaoci dobili i treću državnu televiziju, Bosanskohercegovačku. Uz besparicu i utakmicu sa komercijalnim kućama izbora gotovo i da nema, kažu naši sagovornici u Sarajevu.

U Bosni i Hercegovini djeluje oko 40 televizijskih i 140 radijskih komercijalnih stanica koje funkcionišu u svojevrsnoj simbiozi sa razuđenom mrežom printanih revija i nebrojanom armijom slave žednih muzikanata. Svi oni, podrazumjeva se, moraju živjeti; od reklama i prisustva na tržištu, naravno. Podilaženje publici tako se javlja kao modus vivendi, pa se krug učas zatvori. Ko u njemu ne učestvuje biva jednostavno izbačen iz igre. Javni servisi, ono što je nekada bila jedina, a zvala se državna televizija ili radio-televizija, unaprijed je osuđena na poraz jer mora koketirati sa svakim i sa svačim. Muzikolog Vesna Andree-Zaimović, autor nekoliko naučnih radova iz ove oblasti, ujedno je i urednica u Radiju BiH:

„Mi jednostavno moramo hodati po ivici. Znači, sa jedne strane imamo misiju, ono za što smo plaćeni, od strane RTV pretplatnika, da budemo neka vrsta bastiona istinskih vrijednosti. Sa druge strane imamo potrebu i neophodnost da imamo publiku. Znači, da se ipak nekome obraćamo. Potrebno je naći pravi model, ravnotežu.“



Direktor BHT Milan Trivić sa svoje strane tvrdi kako jednostavno nema čak ni prostora za balansiranje, jer veliki, skupi sistem, nastao od nekadašnje državne televizije, nema sredstava da se takmiči ni sam sa sobom:

„Nažalost, mi se suočavamo sa banalnim problemima. Recimo, nekada nam dođe do zastoja u lansiranju neke od emisija samo zato što nemamo 1.000 maraka da kupimo neke daske za scenografiju, a vrlo je teško govoriti o nekakvim skupljim projektima, o domaćim dramama, filmovima itd.“

Mada se televizija Republike Srpske najviše trudi da u šemi zadrži sve sadržaje koji po prirodi stvari javnim emiterima, bez obzira kako se zvali, njeni zvaničnici dijele ovo mišljenje. Mira Lolić-Močević, direktor programa:

„Recimo, emisiju ozbiljne muzike neće da sponzoriše niti jedna firma, a mi hoćemo da našim gledaocima pružimo i takve sadržaje. Evo, sada pripremamo jedan igrani TV projekat, koji stvarno zahtijeva izuzetna sredstva. Ukoliko do sredstava ne budemo mogli doći, nećemo ga emitovati.“

Mada minimalna sredstva, isprošena od pretplate, i obraz prema društvenoj obavezi tjeraju na drugačija razmišljanja, televizije iz javnog sistema prinuđene su igrati utakmicu sa komercijalnim stanicama i to uvijek na njihovom, dakle gostujućem terenu i po nametnutim pravilima, ali uvijek na vlastitu štetu. Ponovo muzikolog Vesna Andree-Zaimović:

„Možda najbolji primjer za to je Federalna televizija, koja kao potencijalno najgledaniji medij u BiH igra utakmicu ipak sa komercijalnim televizijama. Federalna TV zahvaljujući prodaji reklamnog prostora ipak značajno puni kase javnih emitera, a sa druge strane, kada je njena gledanost u pitanju, često je u prilici da se upoređuje sa komercijalnim medijima.“

Mira Lolić-Močević:

„Normalno da onda sami sebi napravite određeni problem, jer ne podilazite ukusu publike, odnosno ne emitujete sadržaje koji oni slušaju i zatrpani su njima što se tiče komercijalnih televizija, a onda možete doći u opasnost da vas neće slušati ili gledati.“

Vesna Andree-Zaimović, urednica muzičkog programa BiH radija, smatra kako bi, barem njima na radiju, bilo mnogo lakše odgovoriti postavljenoj kulturnoj zadaći ukoliko bi imali diferencirane programe.

„U BiH mi nemamo prvi, drugi i treći program. Imamo Federalni radio, Radio Republike Srpske i BH radio 1. Znači, tri prva programa. Ograničeni smo samim tim, upotrijebiću ružnu riječ, strpati sve žanrove u jedan jedini dan i program.“

Malo objašnjenje: u BiH nekadašnja državna RTV, Dejtonskim sporazumom, podijeljena je na dvije entitetske, a od prije tri godine instalrana je i navodno zajednička, Bosanskohercegovačka. One sačinjavaju jedinstveni RTV sistem, ali odgovarajući zakon u vezi sa tim još nije prošao parlamentarnu proceduru. Mada je jednim ranijim zakonom određeno da svi moraju plaćati taksu uz telefonske račune, ovoj se obavezi malo ko odaziva. Odatle sveopšta besparica i tjeranje u nepriličnu borbu za golo preživljavanje. Još jednom Milan Trivić:

„Ukoliko bi se taj zakon usvojio, onda bi Radio- televizija BiH dobila materijalnu poziciju u kojoj bi mogla da ostvaruje svoju kulturnu funkciju.“

Ali, narod ima poznatu poslovicu o magarcu i zelenoj travi. Trivić upozorava:

„Bojim se, ukoliko situacija ostane ovakva, da će već za godinu dana korak biti izgubljen.“

Direktor se, samom činjenicom da određuje nekakav rok, doima kao nepopravljivi optimista. Prostor i vrijeme ovdje se više tako ne mjere i ne obilježavaju. A ni tovari nisu onako nestrpljivi.
XS
SM
MD
LG