Dostupni linkovi

logo-print

Umetnička provokacija ili vređanje naroda?


Sa nama su basista i tekstopisac Leta 3 Damir Martinović Mrle, izdavač benda Goran Lisica Fox, pisac Vladimir Arsenijević i Ognjen Janković iz grupe „Beogradski sindikat“.

RSE: Damire, šta je to toliko šokiralo javnost u Srbiji? Da li ste shvatili?

MARTINOVIĆ: Nisam baš shvatio. To su za mene sada nekakve prve vijesti. To je jednostavno naš način ophođenja, naš način rada. To nije ništa novo što sada otprilike nismo radili. Stalno radimo na sličan način. Imali smo spolovila u brnjicama, pa smo imali drkanje spolovila. To je naš način izražavanja. To je moj način života, moj način viđenja stvari oko mene.

RSE: Ono što je ključno jeste spot. Zašto ste u spotu masturbirali u srpskim narodnim nošnjama?

MARTINOVIĆ: Mi smo na ovom albumu koristili jako puno elemenata s ovih naših prostora. Koristili smo jako puno i srpske glazbe, koristili smo jako puno tehno glazbe, koristili smo rok glazbu, koristili smo naš standardni psychodelic trash. Uz pomoć tih elemenata pokušavamo stalno dobiti jedan potpuno novi izraz. Zbog toga smo, eto, u tom trenutku obukli i srpske narodne nošnje i napravili takvu pjesmu.

RSE: Gorane, da li ste vi shvatili šta je toliko šokiralo javnost u Srbiji?

LISICA: Pa meni je kao izdavaču vjerojatnije to logičnije shvatiti nego samoj grupi. Grupa ima svoju estetiku, svoju ideologiju i svoju furku. Meni kao izdavaču je ovo što se događa zapravo dosta logično. Pitanje je, međutim, da li svi skupa možda prebrzo ne reagiramo na obaraču, očekujući one probleme koje smo već imali u prošlosti. Sad govorim o međunacionalnim situacijama i nekadašnjim sukobima i tako dalje. Mislim da je logično ovo što se dogodilo i sigurno je jedna od umjetničkih namjera grupe bila upravo to. Ta grupa se bavi jakim emocijama. To u popularnoj glazbi nije nikakva nova situacija kad se gleda cijela povijest popularne glazbe, a još manje je to neka novost u nekakvoj elitnoj kulturi, avangardi recimo. I ova grupa je kroz sve svoje godine postojanja, od jednog običnog rok izvođača postala nešto daleko više od toga. Njihov scenski nastup je takav, njihovi koncertni „ispadi“ kojih je bilo jako puno u zadnjih sedam-osam godina, su takvi. Sad su oni krenuli dalje na tom istom putu, međutim počeli su se baviti emocijama koje se tiču različitih naroda i narodnosti na ovim prostorima. Rade ono što očito užasno iritira Srbe, ali i Hrvate. Ja to gledam odavde iz Ljubljane, i u Ljubljani je neka vrst uznemirenja povezanog s time, međutim ovdje čujem više što se događa u Hrvatskoj nego u Srbiji, pa mi se čini da je Hrvatska još više uznemirena.

RSE: Šta to ljudima u Hrvatskoj smeta?

LISICA: Smeta im to što misle da bend provocira bez nekog posebnog razloga. Čini im se da je to provokacija zbog provokacije. To su najčešće kritike upućene na njihov račun. Međutim, to je uvijek bio dio popularne kulture. Ljudi su postali jako osjetljivi i mislim da je zbog te osjetljivosti na ovim prostorima zapravo popularna kultura dosta invalidna već nekoliko godina i zato nekih dramatičnih dijela – poput ovoga od Leta 3 – zapravo nema. Nema ih ni u Hrvatskoj, nema ih ni u Srbiji, nema ih ni u Bosni. Zapravo nema ničeg tako živopisnog i tako žestokog što bi zaista uznemirilo ljude i probudilo neku dodatnu pozornost osim one uobičajene kad slušaš nešto na radiju, ugodno ti je u uhu i zdravo. Ovo je možda prvo djelo neke postjugoslavenske popularne glazbe koje je očito na tom području ujedinilo neke narode u toj nekoj vrsti javnog revolta. Onaj tko uspije izazvati takav jedan revolt u više različitih država koje imaju nekakva različita viđenja određenih povijesnih situacija, mislim da je to u svakom slučaju inspirativno.

RSE: Sa nama u Beogradu pisac Vladimir Arsenijević. Vladimire, kako vama ovo zvuči? Da li je to provokacija?

ARSENIJEVIĆ: Naravno da je provokacija i to prilično je jasna. Ukoliko ste upoznati – kao što je Goran Lisica pokušao da kaže – sa tradicijom provokacije u rokenrolu i u savremenim subkulturama, onda posedujete neophodan mehanizam da ovo razumete na pravi način. Ako znate nešto o grupi Let 3, ako znate nešto o onome što je prethodilo bendu Let 3, cijela ta sjajna riječka i istarska pank scena koja se javila krajem sedamdesetih iz koje su, dakle, Let 3 posljedično izašli, onda bi trebalo da vam bude jasno šta ti ljudi govore i čime se zapravo bave. Ja nisam bio upoznat sa činjenicom da je ova stvar podigla tu nekakvu medijsku prašinu u Srbiji. Čudno mi je zapravo da se to i dogodilo. Imam utisak da je čitava stvar bila više namenjena da izazove reakciju hrvatske javnosti koja je, mislim, u tom jednom svom konzervativnom, malograđanskom delu izuzetno osetljiva na bilo kakvo korišćenje nekakvih srpskih simbola. Mislim, tamo vam vrišti neki opanak sa omota, to bi moglo da iritira nekog Hrvata sa velikim H više nego Srbina sa velikim S. Ova pesma, izuzev u svom tom naslovu koji, po meni, i nije nešto posebno uvredljiv za Srbe, u samom tekstu…

RSE: Da li vam je uvredljivo to što se album zove „Bombardiranje Srbije i Čačka“, s obzirom da znamo da je taj grad bombardovan pre šest godina i znamo za traume koje su se tamo dogodile?

ARSENIJEVIĆ: Pa ne bih rekao, ako je reč o bendu kao što je Let 3. Meni je palo na pamet, budući da Let 3 jesu u stalnom kontaktu sa Goranom Lisicom i sa kućom „Dallas“, ja se sećam prvog projekta koji je „Dallas“ uopšte imao, a to je „Bombardiranje New Yorka“, pa mi se činilo da je to nekakva referenca na to. Mislim, bombardovan se može biti na različite načine. Na kraju, šta to uopšte znači „Srbije i Čačka“? Postoji ta neka sumanuta glupost kojom se Let 3 služi. I ako se zaista iseče činjenica da su ovo ljudi koji se služe smislom za humor i njime komuniciraju, onda to postaje besmisleno i besmisleno je uopšte o tome razgovarati.

RSE: Hit rep bend u Srbiji Beogradski sindikat, član te grupe Ognjen Janković večeras sa nama. Ognjene, da li je vama zasmetao naziv „Bombardiranje Srbije i Čačka“?

JANKOVIĆ: Kako je rekao Vladimir, to zvuči previše glupo da bi mi zasmetalo. Za razliku od njega, nisam pratio Let 3. Jedina stvar koja me veže za Istru je to što sam nekada tamo imao kuću, tako da znam da su ti ljudi potpuno drugačiji od ostatka Hrvatske, mnogo slobodoumniji. E sad, šta su oni hteli da kažu ovim, nemam pojma. Da budem iskren, sad sam prvi put čuo ovu pesmu i nigde ne nalazim da je to sad kao nekakva jasna provokacija, kao što je, na primer, bio onaj Tomphson ili gomila takvih nekih kretena po Hrvatskoj koji se bave slanjem jasnih nacionalističkih poruka. A ovo, mislim da je više sprdnja.

RSE: Da li vam je jasno što su ljudi – čitali smo to po novinama – ovo doživeli, ipak, kao uvredu?

JANKOVIĆ: Neko iz Čačka, čovek koji nikad u životu nije slušao ni rokenrol, a kamoli Let 3 ili tako nešto, on će to tako da doživi – aha, neko je napisao „bombardiranje Srbije i Čačka“!? Jaka je tenzija u Srbiji, jaka je tenzija u Hrvatskoj, imam utisak još veća, i dovoljno je zezati se na taj način da bi ste izazvali neku reakciju određenih ljudi. Verovatno su oni hteli da izazovu reakciju nekih ljudi tamo, a za ove ovde ih boli uvo. Nemam pojma. Znam da su bili ovde već tri puta, jedanput na Beer festu, jednom na Exitu, a bili su i u Beogradu. Ko je njih pratio ranije i ko zna o kome se radi, jasno mu je o čemu se radi. Njihovi koncerti nikada nisu imali nijedan problem, to su uvek bili neki spektakli. Ja lično ne pratim njihovu muziku i nemam pojma, ali da je provokacija, sigurno jeste. Ja mislim da se oni u svemu ovome dobro zezaju.

LISICA: Sve ove nedoumice će možda proći, ja se nadam da hoće, ali ostat će naziv. Ja mislim da se u jednom nazivu jednog popularnog djela u glazbi Srbija i Čačak nikad nisu našli i to će ostati.

RSE: To je sve divno, ali čućete šta kažu neki od građana Čačka koje smo anketirali. Ja bih voleo da čujem od vas i Damira zašto „bombardiranje Srbije i Čačka“?

MARTINOVIĆ: Pa ja ne znam da li postoji neko bolje ime. Meni taj spoj jako dobro zvuči. Imamo jako puno glazbe koju smo koristili s tih prostora i to je bombardiranje glazbom na neki način i meni taj spoj te dvije riječi jako dobro zvuči. Ne znam kako bi bolje moglo biti.

RSE: Vama, Gorane?

LISICA: Ja se slažem. Meni je ovaj naziv – u tom nekom svijetu popularnih kultura – jedan od jako dragih i možda najboljih naziva za neki album uopće na ovim prostorima. To zvuči stvarno kao onako jedan mitski naziv. Naravno da je u svemu tome jako puno humora, kao što je rekao Arsenijević, i onaj ko to prati to mora shvatiti. Odmah se isključuje svaka vrsta nekakve bolesne provokacije, čim taj kontekst poznaješ.

RSE: Idemo u Čačak:

*****

Tokom NATO bombardovanja Čačka 1999. godine, šest civila, žitelja ovog mesta, izgubio je život, a sam grad je pretrpeo ogromnu materijalnu štetu, budući da su pojedini pogoni nekih od najvećih čačanskih preduzeća gotovo sravnjeni sa zemljom. Stoga ima i onih koji naslov novog albuma riječkog rok sastava Let 3 „Bombardiranje Srbije i Čačka“ doživljavaju kao krajnji neukus. Duško Selaković, student, jedan je od njih:

„Nazvati album ,bombardiranje jedne države i jednog grada‘, čiji sam i sam stanovnik, gde je nastradalo dosta ljudi, gde je mnogo ljudi propatilo, dakle prizivanje samih sećanja na to, vrlo je neumesno.“

Novinar Želimir Bojović:

„Za mene je, zaista, u bilo kom smislu sve umesno. Ako neko oseća potrebu da bombardiranje Srbije i nekih od gradova, u ovom slučaju Čačka, doživi na taj način, za mene je to potpuno legitimno. Ja nemam problem sa tim.“

S tim da Želimir Bojović ne može da poveže naslov albuma, a pogotovo ne spot koji prati prvi singl sa pomenutog izdanja ,Rado ide Srbin u vojnike‘, sa eksplicitnom lirikom:

„Meni se izraz ne sviđa samo utoliko što ako ništa pametnije ne možete da kažete od toga, onda najbolje da to i ne komentarišete. Ne vidim da su oni meni, barem ne meni, poslali ikakvu poruku iz koje bih ja nekako konkretnije mogao da razumem šta su oni zaista želeli da kažu. Kada bih se sad potrudio silno, verovatno bih možda nešto i mogao da kažem, ali to bi samo govorilo u prilog jednoj gluposti, u smislu da povlađujem toj vrsti ukusa sa kojim ja nemam nikakve sličnosti.“

Na kontroverznom video klipu, za čiju je produkciju utrošeno svega 800 kuna, četvorica članova benda pred kamerama masturbiraju odeveni u srpsku narodnu nošnju. Zbog ovoga, Duško Selaković priču ubacuje u sledeći kontekst:

„Smatram da je to možda i najiskompleksiraniji narod u Evropi. Zvuči malo bezobrazno, ali možda jedini narod koji je gori od nas, koji je više nacionalistički od nas.“

S druge strane, pesnik Goran Milovanković „Bombardiranje Srbije i Čačka“ pre vidi kao ispoljavanje osobenog umetničkog izraza nego kao pokušaj provokacije sa nacionalnim predznakom:

„Čitava priča može biti i zanimljiva s neke strane, zato što se neko setio nekog bombardiranja, kako bi oni rekli, i Čačka i Srbije, i može biti da to uopšte ni nema negativnu konotaciju. Ja uopšte nemam nikakav u startu negativan stav prema tome. Ne mislim da su oni krenuli sa nekom provokacijom. Možda bi nekome to zvučalo kao takvo, ali u startu kad neko krene sa tom pričom, to je već neka onako malo dalja misao. Mislim da tu postoji nešto iza toga.“

„Ne razumem zašto se podigla ovolika prašina kada se čitava karijera Leta 3 zapravo i zasniva na ekscesu i šokiranju javnosti“, pita se student Marko Stojanović:

„Ne doživljavam to kao neku posebnu provokaciju. Neka se zabavljaju. Oni su poznati kao egzibicionisti. Njihova muzika je komercijalna, oni sami su komercijalni i neka se zabavljaju.“

* * * * *

RSE: To smo zabeležili u Čačku. Damire, pa i nije tako strašno.

MARTINOVIĆ: Pa nije, normalno. Eto. Smiješan je bio ovaj što je rekao da smo iskompleksiran narod pa drkamo. To je dosta bilo smiješno.

RSE: Jasno je da ljudi koji se time bave i koji pokušavaju da proniknu u stvarnost na bilo koji način dolaze do zaključka da ste vi imali ovu ili onu nameru da ovog ili onog provocirate, da, dakle, niste imali loše namere. Ali kako će to shvatiti ljudi koji ne razmišljaju tako duboko i koji reaguju na prvu loptu? Da li ste o tome razmišljali?

MARTINOVIĆ: Svako ima pravo razmišljati na svoj način. U tome i jeste bit tog našeg izraza, naše vrste umjetnosti, da je svako shvaća kako hoće i da svako može reagirati kako hoće i mislit što hoće. Mislim da se u svakom slučaju otvara jedan prostor za komunikaciju i mislim da je to dobro i pozitivno. Mislim da je najvažnije da se otvori prostor za komunikaciju.

RSE: Ognjene, koje je vaše mišljenje, da li biste savetovali vašim kolegama u Hrvatskoj da se prevashodno bave problemima svoje sredine, a ne našim na primer?

JANKOVIĆ: Otkud znam. Neka se bave čime god hoće. Naš bend, na primer, ne preza od toga. Mi se isto koristimo vrlo jasnom provokacijom. Mi ne pišemo takve tekstove, mi pišemo vrlo eksplicitne tekstove u kojima se bavimo problemima i Srba u osamdeset posto slučajeva i samog čoveka u gro posto slučajeva, ali ne prezamo ni od toga da pominjemo ustaše, četnike i sve to. Imamo mi toga u hiljadu pesama, kritikujemo… Do sada se nismo bavili tim konkretno nacionalističkim pristupom celoj situaciji. Na hrvatskoj rep sceni je bilo par pesama gde se jasno i glasno osuđuju svi Srbi kao narod. Na bosanskoj rep sceni isto tako postoji par bendova koji rade to isto. Ali ja pretpostavljam da će čovek koji je osetio rat na svojoj koži malo gore to da pominje. Mi ovde u Beogradu najgore što smo osetili je bombardovanje. Mislim, to je dovoljno grozno, da me sad neko ne shvati pogrešno, ali ja lično nisam osetio ni klanje, ni ubijanje i ja mogu samo da kritikujemo ono što mi je pravo ili što mi nije pravo. Ali mene niko ne pita. Ne očekujem da će iko mene da pita zašto je moj neki potez bio takav i zašto sam eventualno ja, ili neko od mojih drugova, napisao neki tekst koji je nekome uvredljiv. Mislim, bože moj. Ja iskreno mislim da ovo nema veze sa životom, da nikakva ta vrsta provokacije nije u pitanju, nekakva nacionalistička . Ali, eto, vidiš, to će sad da uzburka javnost još više i ljudi će to doživljavati na čudan način. Hteli to oni ili ne, to su postigli.

RSE: Vladimire, mislite li da je u regionu situacija dovoljno zrela i stabilna da bi ovakve igre i ovakve provokacije bile shvaćene na pravi način?

ARSENIJEVIĆ: Ako bismo čekali da situacija bude zrela i stabilna…

RSE: Zašto ne bismo čekali?

ARSENIJEVIĆ: Zato što mislim da je ovo način da pre situacija sazri i da se stabilizuje nego suprotno. Naime, godinama na hrvatskom radiju nije mogla da se čuje pesma nekog srpskog benda, na hrvatskoj televiziji nije mogao da se vidi srpski film i tako dalje. To se sve strahovito menja. Postoji, mislim, čak neka doza fascinacije time kao nečim još uvek na izvestan način zabranjenim u Hrvatskoj. Sećam se da je i meni bilo strašno interesantno kada sam na kablovskoj televiziji pre nekoliko meseci menjao kanale i vidim ide „Ko to tamo peva“ na HRT1. Tako da je i ovo na izvestan način uvod u ceo taj dijalog između Srba i Hrvata koji je nama neophodno potreban. Meni ovo nije pitanje Srba. Kad vidim njih četvoricu kako masturbiraju na video spotu, meni oni nisu kao neki Srbi koji masturbiraju, meni su oni kao neki Rokeri s Moravu iz pakla ili tako nešto, dno neke naše pop kulture pa dovedeno do totalnog apsurda. I oni se, s oproštenjem, zajebavaju više sa tim delom naše kulture nego sa Srbima kao narodom. Imam čak utisak da su i ti ljudi iz Čačka zapravo u velikoj većini shvatili šta oni rade. Tako da ja mislim da ovo zaista više otvara jedan broj tema i nekih mogućnosti da mi i dalje nastavimo da komuniciramo na različite načine. Pa nećemo se sada prostituisati na taj posleratni način doveka i tapšati po ramenima i izvinjavati se jedni drugima i birati reči i tako dalje. Upravo je dobro da se služimo ovakvim stvarima. Da dokazujemo sami sebi, čak i ako to nije tako, u cilju da bi postalo tako, da su stvari normalne i da možemo da se služimo, na kraju krajeva, i ovakvim provokacijama, bez straha da će nas sad tamo neko, kada pređemo granicu, zaklati ili ne znam šta. Mislim da bi bilo sjajno da Let 3 dođe i ponovo održava koncerte ovde, da sve prođe u redu i da ljudi to shvate na onaj način na koji to treba da shvate – kao humor koji nekom može da odgovara, nekom ne, ali to je stvar sad već nekog muzičkog i svakojakog ukusa.

RSE: Damire, koliko je meni poznato, vi ste poslednji put svirali u Novom Sadu 2001. godine na Exitu. Da li biste se usudili, posle ovoga, da se ponovo pojavite u Srbiji?

MARTINOVIĆ: Pa cilj ove ploče je u biti bio da sviramo još više. Nismo radili ploču da ne bi svirali već da bi svirali. Cilj nam je da opet pravimo koncerte, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, Sloveniji i svuda gdje smo svirali do sada. To je normalna stvar. Mi ćemo sigurno doći svirati, šta god da se desi. Naše su ideje dobronamjerne i ne vidim razloga da tu bude nekakvih velikih problema.

RSE: Gorane, koliko se može vidjeti na sajtu Leta 3, publika učestvuje u kreiranju njihovog albuma i njihovog rada. Kakvo je interesovanje nakon što je izašla pesma „Rado Srbin ide u vojnike“?

LISICA: Interesovanje je veliko. Interes iz svih krajeva bivše Jugoslavije je veliki. Upravo to, po meni, potvrđuje tezu da ljudima zapravo fali nešto što je zapravo na neki način svima blisko, što je ljudima u svim tim sada različitim državama relativno blisko, a potpuno je drugačije od svega ostalog. Ja ne znam za nijednog drugog izvođača tog tipa koji bi na sličan način zadržavao takvu neku eksplozivnu smjesu provokativnosti, igranja sa tim nekim posesivnim stvarima koje su ovdje bitne za ljude, s nekim jakim emocijama, sve skupa je to neki urnebes od šale i zafrkancije, a da ujedno bend – to znaju oni koji su ih vidjeli – izgleda fantastično uživo. Jako malo rok izvođača na ovim prostorima tako dobro djeluje uživo. I zbog toga je, ja mislim, taj interes veliki, neovisno od granica.

RSE: Kakvi su komentari na ovu pesmu?

LISICA: Ljudi koji se penju na sajt Leta 3 su u principu ljudi koje to interesira, tako da oni shvaćaju o čemu se radi i nema nekih negativnih reakcija. Reakcija je zapravo taj veliki interes. Ja sam isto djelomice involviran u cijelu stvar, a istovremeno sam i promatrač jer nisam u grupi. Naravno, jedan dio rada Leta 3 jeste provokacija, ali nije uvijek provokacija samo onih glupih, a pametni će kao uvijek biti na našoj strani. U Hrvatskoj se dešava jedan zanimljiv fenomen koji, možda, bend proizvede i u Srbiji, ali tek sa nekim svojim sljedećim radovima u budućnosti. Naime, oni su i svojim fanovima, tako da kažem, dopizdili. To je jedan zanimljiv fenomen, da dopizdiš nekome tko te petnaest godina prati na sceni. To je nešto čime se jako malo izvođača bavi. Jako malo izvođača se usudi proizvesti takve neke jake emocije i takve ispade da zaista dosade ljudima koji su bili njihovi vjerni pratioci. Onda je potreban jedan period opet nekog novog privikavanja da oni kažu – OK, ipak sam još tu s tobom, nisam te potpuno napustio. I to je jedan fenomen koji se događa sad ovdje u Hrvatskoj koji opažamo, dakle da su njihovi fanovi bili na neki način također zgroženi svim tim.

MARTINOVIĆ: Let 3 u svojoj srži ima tu jednu pank energiju i jednu pank ideju. Kad si tim svojim fanovima stalno dobar, stalno pozitivan i stalno te vole, na neki način to isto, čak, nervira. Tako da mi je drago…

RSE: Da ste pokazali da ste ipak loši.

MARTINOVIĆ: …kada kažu – sad ste stvarno pretjerali, ovo je kraj. Ali mislim da će, ipak, na kraju to prihvatiti i da će shvatiti taj naš način. Mi ih malo iritiramo, malo izbacujemo iz takta, ali na kraju će oni da skuže da je to jedna pank ideologija i da oni to zapravo vole.

RSE: Ognjene, plašite li se da ono što vi radite, u nekom kontekstu, pa makar vaše namere bile dobre, može poslužiti ekstremistima bilo koje vrste?

JANKOVIĆ: Svašta može da posluži ekstremistima.

RSE: Koliko vi vodite računa da ono što uradite ne dođe u situaciju da to neko na taj način iskoristi?

JANKOVIĆ: Mi vodimo o tome računa samo našim zdravim razumom. To je jedina vodilja. Ja stvarno ne mogu da pretpostavim da li ćemo mi ikad imati koncert u Hrvatskoj ili tako nešto. Imali smo par tekstova gde su bile reakcije. Međutim, ljudi u Hrvatskoj su isto skapirali o čemu smo mi to pričali i šta smo hteli da kažemo. Kritikovali smo trash dance, hrvatsku muziku koju Srbi sada u nenormalnim količinama konzumiraju.

RSE: Vi kritikujete trash muziku, ali kada je kritikujete upotrebljavate termine, između ostalih, i „ustaša“.

JANKOVIĆ: To se odnosi na pesme gde su se sami ti hrvatski izvođači kvalifikovali kao ustaše. Mi imamo dosta pesama koje se isključivo bave prozivkama, napušavanjem drugih ljudi. Ovde u Beogradu ima dosta plagijata tih „ustaša“, što je jako čudno. Tako da se jedna pesma bavi tim problemom. Taj termin ja nisam izmislio, niti bilo ko od nas, tako su se ljudi sa hrvatske strane samoprozvali. A mi se bavimo time jer nam je, eto, zanimljivo. To je to o čemu mi celo veče pričamo. To je ono što će da izazove provokaciju – ljudi će da se bave terminom „ustaša“, a mene baš briga. Mi to namerno pominjemo.

RSE: Vi ste ismevali hrvatske repere, ne sviđa vam se ono što oni rade.

JANKOVIĆ: Ne, nismo. Hrvatski reperi super rade.

RSE: Mislim neke.

JANKOVIĆ: Ne, čak ni neke. Niste skapirali. Mi ismevamo naše, Srbe, iz Beograda, Čačka, Kruševca, Kragujevca, koji kopiraju hrvatske. Čak ne ni sve, nego te vrlo nacionalistički opredeljene repere.

ARSENIJEVIĆ: Ta hip hop scena je trenutno najjača od svega što se radi i jedina daje nekakav lokalni kvalitet. Mogu da uspostavim jednu paralelu i niz razlika između Leta 3 i Beogradskog sindikata. Kod Leta 3 je to jasno jedan apsurdni, postrealistički humor koji je sam sebi svrha i ne služi ničemu, a kod Beogradskog sindikata postoji jedna dosta jasna ideologija koju bend uporno promoviše. Kad Beogradski sindikat ima stih koji kaže: „A tolerišeš Hrvate, Borku, gej parade…“, za mene je to onako jasna poruka za određene ljude u ovom društvu na koga da se ustreme, i to prilično neprijatna poruka.

JANKOVIĆ: Ima tu još vrlo diskutabilnih rima.

ARSENIJEVIĆ: Ima. Beograd je diskutabilan grad. Ti znaš da mi živimo u jednom vrlo uznemirujućem društvu. Kad kažeš „Borka“, imaš na misli Borku Pavićević. To je žena kojoj prete preko telefona, koja dobija najrazličitije vrste pretnji iz dana u dan. Šta god ti mislio o njenoj politici ili stvarima kojima se ona bavi, ona je jedna normalna osoba, žena koja živi svoj život, ima porodicu, sina i tako dalje. I vrlo je nezgodno prozivati ljude poimence na takav način, a biti svestan zapravo da se obraćaš mladoj, vrlo rasplamsanoj publici kojoj je potreban neki oslonac. Dakle, nudiš jednu vrstu ideologije. Prema tome, upuštaš se u jednu komunikaciju koja je prilično opasna jer može da rezultira nečim gadnim.

JANKOVIĆ: Na ivici je.

ARSENIJEVIĆ: U redu bi bilo da je ona na ivici…

JANKOVIĆ: Klinci ne znaju ko je Borka i niko nije skapirao, na primer, konkretno to. Svi su mislili da se radi o Borki Vučić. Ovi stariji su skapirali da mislimo na Borku Pavićević. Ja lično nemam problem sa tim, iskren da budem. Kao što ti ljudi nemaju problem sa svojim javnim delovanjem, tako ja nemam problem sa mojom javnom kritikom. Ali ne mislim da će taj naš stih konkretno doprineti tome da Borka bude fizički ugrožena na bilo koji način. Mi smo hteli da je ugrozimo na neki drugi način, a ne da je ugrozimo fizički. Mislim da nikad o tome nisam razmišljao.

ARSENIJEVIĆ: Ima tu dosta toga, stih pre, stih posle, to je jedan vrlo problematičan deo jedne inače odlične pesme. Meni je „Govedina“ sjajna stvar i onda me užasno nervira kada dođe do te tačke.

RSE: Pa dobro, to je i bio cilj – da se neko iznervira.

ARSENIJEVIĆ: OK, postoji ta vrsta provokacije koja je sama sebi svrha kakvom se služi Let 3, postoji i neka vrsta odgovorne, političke provokacije koja zna oružje kojim se služi i zna efekat koji će da postigne, a postoji, takođe, promašena provokacija koja je zapravo nejasna u uhu pažljivog slušaoca. Šta je Beogradski sindikat hteo da kaže sa tri poslednja stiha pesme „Govedina“? Nemoj da se ljutiš, ali mislim da ni vama to nije najjasnije. Ali, u redu, to je funkcionalna pesma, samo sa jednim vrlo čudnim krajem. Ti znaš o koja tri stiha govorim.

RSE: Ja se ne sećam, mora neko da me podseti.

ARSENIJEVIĆ: „Da se odrekneš Guče, kajmaka i radže, a tolerišeš Hrvate, Borku, gej parade, ma, jebeš Levijeve dokumentarce, nije me sramota što sam poreklom odavde.“ Pazi, nisi ti poreklom odavde. Ti si odavde.

JANKOVIĆ: Pa dobro sad. To je da bi se urimovalo. Zvučalo je lepše.

RSE: Vladimir izreče svašta na vaš račun. Nije vas to zabrinulo? Niste se zamislili?

JANKOVIĆ: Ma jok, kakvi.

ARSENIJEVIĆ: Ja sam to prijateljski.

JANKOVIĆ: „Govedina“ je izašla 2002. godine, sad je 2005. godina, i mi smo već isprali usta s tim. Već pet hiljada puta sam to objašnjavao na hiljadu i jednom mestu. Znaš kako, jedni nas smatraju radikalima i desničarima, drugi nas smatraju levičarima, a meni je sve to savršeno cool, zato što to funkcioniše, ima svoju svrhu, ostavlja utisak na ljude. Da budemo neki tra la la bend – fini su, slatki su ili ne znam šta, nas to ne interesuje. Čim sam ja pozvan ovde u emisiju da komentarišem Let 3 i srpskohrvatski momenat, to je super, meni to odgovara, nema nikakvih problema, što se tiče mog benda. A što se tiče mene lično, ja mogu da imam stav takav kakav je ili neki drugi stav i to će sad neko prihvatiti ili ne. To mi je sve potpuno normalno i to za mene funkcioniše.

RSE: Evo šta je povodom Leta 3 i albuma „Bombardiranje Srbije i Čačka“ rekao hrvatski pisac i novinar Ante Tomić:

*****

„Mislim da je to provokacija. Provokacija, naravno, uključuje umjetničku slobodu i potpuno je legitimno ismijavati se s bilo čim, a pogotovo sa nacionalnim osjećajima. Mislim da su nacionalni osjećaji apsolutno vrijedni svakog ruganja koje se može zamisliti, dakle bilo koji nacionalni osjećaji. Neću se sad ograničiti na srpske nacionalne osjećaje, govorim o hrvatskim, američkim, engleskim ili kongoanskim. Meni je to potpuno legitimno. Ja nisam fan Leta 3, ali gledao sam ih nedavno na koncertu i moram priznati da sam bio ushićen tim izrugivanjem tih slavnih ratničkih tradicija naših naroda i narodnosti.“

RSE: Komentari koji su se ovde čuli, pokazali su da javnost nije shvatila stvar na način na koji ste je vi shvatili. Čuli su se pozivi da bi bilo logičnije da se Let 3 bavi nacionalizmom u svojoj sredini zbog specifičnosti srpskohrvatskih odnosa.

TOMIĆ: Pa oni to i rade. I ovde su doživjeli napade sa nekim svojim zadnjim performansom ,Živi kurac‘ gdje su puštali muziku Jakova Gotovca ,Ero s onoga svijeta‘. To je doživljeno vrlo blasfemično, kao izrugivanje sa nacionalnom baštinom. Tako da ja ne mislim da su oni tu imali nekakve porive da baš jedino Srbe zajebavaju. Mislim da se oni dosta uspješno zajebavaju sa svim i svačim.

RSE: Šta mislite kojoj se oni publici u Hrvatskoj sa ovim spotom i ovom pesmom obraćaju? Da li publici koja je nacionalistička ili onoj koja shvata da je to samo štos?

TOMIĆ: Mislim da publika u Hrvatskoj koja sluša Let 3 nema nikakve neprijateljske osjećaje prema Srbima. Ljudi koji imaju neprijateljske osjećaje prema Srbima uglavnom slušaju Cecu Veličković. Osobno sam bio svjedok toga kako zapravo srpski i hrvatski nacionalisti u biti slušaju vrlo sličnu muziku. Mislim da je publika kojoj se obraća Let 3 u Srbiji ili u Hrvatskoj uglavnom pacifistički raspoložena, antimilitaristički. To je nekakva civiliziranija publika i ja mislim da nitko od tih nekakvih desničara, ustaša, kako god ih nazovemo, neće s veseljem kupiti album Leta 3. Oni su potpuno ravnodušni na to što Let 3 radi i ne vjerujem da će Let 3 postići neku specijalno visoku tiražu sa novim albumom među tim dijelom populacije.

RSE: Bez obzira što je ovo samo muzika i umetnost, mislite li da su ovakve situacije i ovakvi primeri ipak donekle potencijalno opasni, ukoliko uzmemo u obzira da su, uostalom, i ratovi počinjali na sportskim stadionima? Mislite li da bi, ipak, trebalo izbegavati takve eksperimente?

TOMIĆ: Znate šta, ovde se radi o pankerskom bendu sa nekakvim ambicijama i iskoracima u konceptualnoj umjetnosti. Nijedan pankerski bend, ni konceptualni umjetnik nije počeo rat. Dakle, ratovi počinju na stadionima, na nekakvim masovnim mjestima. Ovdje govorimo o nečemu što je više ili manje ovdje kod nas elitna kultura. Puno veće opasnosti postoje među nama. Marko Perković Tomphson je puno veća štetočina.

RSE: Ovde su upravo pravljene paralele između Tomphsonovog nastupa i ovoga što su radili Let 3.

TOMIĆ: Let 3 nema veze s tim, vjerujte. Let 3 je jedna obična umjetnička provokacija, bez ozbiljnih političkih umišljaja. Ponavljam, ja nisam njihov fan, ja nemam nijedan njihov album kod kuće, a imam puno albuma, ali u ovoj stvari ću ih apsolutno braniti.

* * * * *

RSE: Damire, kako ste vi doživeli to kako su vas ovde u medijima u nekim komentarima poredili sa Tomphsonom?

MARTINOVIĆ: To je u Srbiji bilo tako?

RSE: Da.

MARTINOVIĆ: Nisam puno čuo o tome. Sad to čujem. Znate u čemu su nas mogli usporediti? Mi smo, recimo, svirali „Ero s onog svijeta“, to je opera Jakova Gotovca, a Tomphson je isto svirao tu operu Jakova Gotovca. Možda su nas zbog toga usporedili. Ne znam.

RSE: Gorane, kako vama zvuči to poređenje?

LISICA: Smiješno. Slažem se i s Antom i s Vladimirom, s tim što je ova provokacija, a o provokaciji se sigurno radi, postala možda i prevelika. Album još nije u prodaji, a već se ovoliko govori o njemu. A to je znak da je već jedan dio posla koji obavlja Let 3, a to je bavljenje tim nekim krupnim emocijama, očito napravio svoj učinak na jedan kvalitetan način, gledano s aspekta benda. O albumu se priča puno, a još ga uopće nema na tržištu. Nema ni ovog singla o kojem govorimo. Naravno da se slažem da Let 3 i Tomphson nemaju nikakve veze. Odnosno, imamo veze svi, svi živimo u istim prostorima, povezani smo, dijelimo određene stvari i mislim da je dobro da postoji netko tko malo sve to ubaci u jednu bocu i promućka bez puno predumišljaja i sa, kažem, dosta jakim umjetničkim ambicijama i onda promatra rezultate.

RSE: Što se tiče teze da je materijal koji nacionalisti u Hrvatskoj i u Srbiji traže zapravo ono što nudi Svetlana Ražnatović ili Tomphson, da li se s tim slažete?

LISICA: Ja o tome, iskreno rečeno, premalo znam. Ja nisam profesionalni intelektualac da bih na sva ta pitanja znao odgovor ili imao spreman odgovor. Samo bih se, možda, složio s onim što je rekao Ante Tomić da to definitivno nije ista publika. Međutim, to što Ante možda nije uočio jeste da Let 3, kada radi provokaciju, radi provokaciju i za tu publiku i mislim da ta publika sigurno, kao što je rekao Ante, neće kupiti album Leta 3, ali ta publika je vrlo dobro opazila Let 3 jer Let 3 već godinama funkcionira na nivou ekscesa. Sjećam se kada je izašao album „Jedina“ prije četiri godine, tada su oni bili u jednoj godini, zbog tri-četiri jaka ekscesa na nacionalnom nivou u Hrvatskoj, na naslovnim stranicama svih hrvatskih novina. Niko osim njih nije bio tri puta na naslovnim stranama u jednoj godini u svim dnevnim novinama. Bio je možda neki sportaš, Ćiro Blažević, predsjednik države ili neki potres i tako neke stvari, ali to nijedan drugi izvođač u Hrvatskoj nije uspio te godine. Znači da su se bavili stvarima koje su očito od interesa širokog kruga ljudi. Tako da je logično da postoji i ovakva emisija u kojoj sad sudjelujemo svi zajedno. To interesira široki krug ljudi i naravno da će reakcije biti različite. Naravno, slažem se i s time da ovakav bend ne može prouzrokovati nikakve trajne negativne posljedice u smislu međunacionalnih odnosa, u to sam siguran.

RSE: Vladimire, da se zadržimo na toj tezi da su Ceca Veličković, to jest Svetlana Ražnatović, i Tomphson ono što traže nacionalisti, odnosno ono što slušaju nacionalisti u Srbiji i u Hrvatskoj. Mislite li da je moguće da jedan prosečan hrvatski nacionalista sluša Svetlanu Ražnatović?

ARSEINIJEVIĆ: Apsolutno. Još pre izvesnog broja godina Boris Budan, koji je sjajan teoretičar i čovek koji na odličan način promišlja neku našu realnost kroz devedesete godine, imao je jedan odličan tekst koji je jednim delom bio jedna vrsta apologije turbo folka, a sa druge strane interesantnog otkrića da se, uprkos svemu što smo mi mislili o našem društvu, pokazalo kroz devedesete da su bliskiji prosečan četnik i prosečan ustaša nego prosečni građani tih zemalja koje nemaju te nacionalne prerogative. Tekst se zvao vrlo duhovito „Kad budem ustaša i Jugoslaven“ i govorio o čoveku koji je negde tamo pored Splita imao nekakvu kafanu gde je puštao Cecu Veličković, a tu su dolazili sve te kojekakve zenge, oni ratni veterani i koješta, i on je branio svoje pravo da pušta srpsku muziku tvrdeći da je on ubijao Srbe. Da on ima pravo da to pusti zato što on to voli, a ako je iko išao i ubijao Srbe, onda je to on činio. To je jedno fantastično otkriće i fantastična stvar s kojom smo se mi suočili tokom devedesetih. Mi smo verovali da su kulturne veze između nas iz gradova, da se mi dobro razumemo, da se viđamo, ovaj dođe iz Rijeke, iz Zagreba, iz Ljubljane, Beograda, Skoplja, sviramo u bendovima, bavimo se ovom umetnošću, onom umetnošću i razumemo se, a mnogo se, zapravo, bolje, na tom jednom primarnom nivou, razumeju oni ljudi koji su vrlo aktivno i vrlo spremno učestvovali u tim nacionalističkim projektima tokom devedesetih godina.

RSE: Ja dolazim do zaključka da Svetlana Ražnatović mnogo lakše i bolje obnavlja te kulturne veze nego, na primer, Let 3.

ARSEINIJEVIĆ: Ne, mi ne govorimo o obnavljanju kulturnih veza, mi govorimo o nekakvim bizarnim, tajnim, nevidljivim odnosima koji postoje u ovim zemljama. Dakle, deo hrvatskog projekta s početka devedesetih je bio da se hrvatski identitet otarasi od uticaja srpskog, bosanskog i tih južnjačkih, uslovno rečeno prljavih identiteta. Došlo je do jednog uverenja da je, zapravo, suština hrvatskog identiteta recimo u bečkom valceru, a ne u šumadijskom kolu. A onda je Hrvatska morala da proizvede svoju sopstvenu folk scenu jer nije više imala taj uvoz iz Srbije i Bosne i jedva je dočekala, jednim delom, priliku da se njemu ponovo vrati. Ceca je tamo neosporna velika zvezda, uprkos svemu što mi znamo o njoj i o njenom pokojnom suprugu. Ima jedna interesantna stvar koja se dogodila u Splitu pre par godina. Bajaga je imao koncert i bačena je neka dimna bomba. Ljudi su se raspršili pa su se ponovo vratili, međutim opet je bačena dimna bombe, onda treći put i koncert je uspešno prekinut. Nedelju dana posle toga je Vesna Zmijanac imala koncert u Splitu na istom mestu i ništa se nije dogodilo. Zašto se ništa nije dogodilo?

RSE: Bajaga je nekad pisao tekstove za Vesnu Zmijanac.

ARSEINIJEVIĆ: OK, ja ne verujem u neke duboke razlike između Bajage i Vesne Zmijanac, ali mi je bilo jasno šta se na prostoru Hrvatske zapravo dokazalo – da postoji neko ko hoće da prekine koncert Bajage kao nekakvog, da kažem, uslovno rečeno, reprezenta nekakve urbane kulture, a zapravo ne želi da prekine koncert Vesne Zmijanac jer se sam na njemu vrlo dobro zabavlja.

RSE: Ognjene, kako biste vi objasnili to što Svetlana Ražnatović i Vesna Zmijanac bolje prolaze u Hrvatskoj nego vi?

JANKOVIĆ: Pa evo, to je fino objašnjeno. Meni je drugar pričao da su u Zagrebu najgori oni hrvatski Hercegovci sa besnim kolima iz kojih trešti Dragana Mirković. Često nama Hrvati prebacuju da smo im, između ostalog, poslali tu turbo folk muziku koja im, kao, kontaminira kulturni prostor. Hrvati nemaju tu folk muziku, ali Hrvati imaju očajnu dance muziku koju forsiraju godinama, a koja u Srbiji odlično prolazi. To je taj neki, muzički gledano, ono što sam ja uspeo da zaključim, germanski uticaj. Takva muzika se ne pravi nigde u svetu osim na tri mesta u Evropi – u Švedskoj, Nemačkoj i Austriji. To su grupe a la Kolonija koje godinama opstaju i prodaju nenormalne tiraže. A ta muzika je ništa drugo nego turbo folk samo u drugom pakovanju, znači samo prepakovani turbo folk. To su te španske serije koje će svuda proći. Verovatno postoji neka matrica kod kojih se zemalja šta prima. Kod Srba i Hrvata se primaju turbo folk i taj trash dance. To je moje mišljenje.

LISICA: Ja bih dodao samo još jedan element koji iz perspektive Srbije možda tako ne izgleda. Mislim da je iz perspektive Srbije opterećenost Hrvata muzikom koja dolazi iz Srbije puno veća nego što se to zaista događa ovde na terenu. Mislim da ovde ljudi slušaju Cecu između ostalog i zato što najjednostavnije to najnormalnije konzumiraju kao potrošači. To je muzika koja je rađena za mase, a ovdje također žive mase. Ti ljudi slušaju različite vrste muzike. Kako slušaju bosansku, neku hrvatsku zabavnu glazbu, Koloniju koju je spomenuo glazbeni kolega, tako isto slušaju Cecu. Tako da ne moraju slušati Cecu samo iz tih nekih zanimljivih, bizarnih momenata koje je spomenuo Vladimir, s čim se ja načelno slažem, nego se jednostavno sluša ta srpska muzika kao što se sluša i druga srpska muzika, a ne samo Ceca. Recimo, Darkvud dab je popularan bend ovdje, na primjer. Ne mogu reći da je popularan kao Ceca, ali je to bend koji ovdje dolazi da svira, koji ima svoju publiku. Balašević godinama dolazi u Zagreb. O njemu svako može imati svoje mišljenje, ali ne možemo reći da je to nešto kao Ceca. To je vrlo različito od Cece. Ali i on je masovna pojava ovdje kao i Ceca. Tako da ljudi slušaju muziku koja im je bliska, koju razumiju, razumiju taj jezik, kao što i u Srbiji slušaju Olivera Dragojevića, na primjer, jer im je na neki način blizak i ima nekakav melos koji ljudi u Srbiji jednako mogu konzumirati lagano i tečno kao i u Hrvatskoj.

RSE: Damire, je li bilo nezgodno masturbirati pred kamerama?

MARTINOVIĆ: Nije mi se mnogo digao, pa sam morao zvati dublera.

RSE: Vladimir Arsenijević nosi majicu s likom Stevana Filipovića. Govorimo o provokacijama, šta on simboliše, provocira li on nekog danas?

ARSENIJEVIĆ: Ne, on samo govori o jednom vrlo, sad romantičnom dobu heroja. A mi smo ove majice pravili povodom izdanja „Leksikona YU mitologije“, pa budući da on ovako diže ruke, formira slovo „Y“ koje je bilo prvo slovo Jugoslavije.

RSE: On je ubijen negde kod Valjeva, obešen, digao je ruke…

ARSENIJEVIĆ: Da, reč je o jednom individualnom herojskom činu koji je, dakle, ideologizovan kasnije i on je pretvoren u simbol, ali zapravo mislim, kada se gleda fotografija Stevana Filipovića u momentu pred smrt, zaista je neverovatna ta hrabrost koju je taj čovek pokazao u svojim poslednjim trenutcima i mislim da je to nešto što pleni mimo svih ideologija.
XS
SM
MD
LG