Dostupni linkovi

logo-print

Treba da počnemo misliti drugačije


Gost Press kluba je Dragan Đilas, direktor Narodne kancelarije predsednika Republike i član Izvršnog odbora Demokratske stranke.

RSE: Prvog oktobra se navršava godinu dana kako kancelarija postoji. Već 15 hiljada zahteva je stiglo u kancelariju u kojima ljudi traže da im pomognete.

ĐILAS: Mislim da je taj broj malo manji, da ih je oko 12 hiljada. Oko hiljada građana, ili grupa građana, mesečno se javlja. Uspeli smo da pomognemo trećini od tog broja. Često mi kažu da je to marketinška priča. Ako postoji osam hiljada kojima niste pomogli, a četiri hiljade kojima jeste, onda je to negativan marketing, a ne pozitivan. Ljudi nam se javljaju sa raznim problemima. Nekima od njih zaista ne možemo da pomognemo. Neki nemaju stan. Rade 30 godina i smatraju da bi trebali da ga imaju. U nekim stvarima možemo da pomognemo. Često izlazim zadovoljan iz kancelarije, a često i ne. Zavisi od toga šta je poslednje što sam toga dana čuo ili video. Problema je mnogo. Sistem u Srbiji ne funkcioniše. Mi moramo da menjamo taj sistem korak po korak. Zbog toga kažem da vlada u Srbiji treba sto teških odluka da donese jer je bolje da donese svih sto, a da pogreši u pet koje će posle ispraviti, nego da ih donese samo pet. Sa mesta na kojem sedim to najbolje mogu da vidim. Potrebna je aktivnost, energija, donošenje raznih odluka i njihovo primenjivanje u praksi.

RSE: Šta najviše ljude koji vam se obraćaju muči?

ĐILAS: Socijala i pravosuđe. Neke presude su pogrešne, po mišljenju onih koji se obrate nama, mada ima i onih koji misle da su uvek u pravu. Veći je problem što one dugo traju. To je jedna od odlika zbog kojih je ova zemlja nedovoljno interesantna za strane investicije i nestabilna. Ako vas neko pokrade i vi ga tužite zbog toga, čekate pet godina da sud donese presudu i već ste bankrotirali. Imam običaj da kažem da je dobiti presudu u Srbiji ravno dobiti šesticu na lotu, a da se ona izvrši je čista sedmica. To ide vrlo teško i vrlo sporo. Blage su kazne, ne sprovode se, potrebno je puno raznih državnih organa da se skupi da bi se nešto sprovelo. Dešavaju se neverovatne stvari. Obratila nam se jadna devojka koja je sa 17 godina bila slučajno pogođena iz puške. Ostala je potpuno nepokretna. Sud je donio odluku da čovek koji je to uradio treba da plati solidnu količinu novca za naše uslove, ali minimalnu za to što je njoj život uništen. Taj živi u Austriji i ne dolazi u Srbiju. Tamo ima ženu i decu. Ne izvršava odluku suda. Ništa ne možete da uradite. Devojka živi grozno. Skroz je paralizovana, a onaj koji treba da plati, neće da plati. Nema mehanizama da ga naterate, osim kada dođe u Srbiju. Jedino ako ima neku imovinu sud mu je može oduzeti. Takvih tužnih priča ima koliko hoćete i njih ne možete da rešite. Neki građani čekaju državljanstvo po nekoliko godina jer im niko nije javio da im fali jedan papir. Neki su državljanstvo dobili, ali im lokalni organ nije javio, a oni ne smeju da pitaju. Inicirali smo promenu zakona u Skupštini Srbije. Taj zakon smo imali iz vremena Miloševića. Po njemu, samo mlađi od 15 godina mogu da se leče u inostranstvu u slučaju da postoji lek u inostranstvu, a u Srbiji ne. Skupština je to promenila, ali dok on počne da se primenjuje, ljudi gube živote. Mnoge stvari pokrećemo. Borimo se protiv korupcije. Ponosni smo na to što je privatizacija Putnika poništena. Pokušavamo da sprečimo krađu i da smanjimo korupciju. Po mojim procenama u Srbiji se minimalno pet milona eura dnevno ukrade, što kroz kupovine stvari koje su nepotrebne za državu, što korupcijom. Možda je i to mali iznos kada sagledamo trenutnu situaciju. Reč je o dve milijarde eura godišnje koje neko ukrade od građana Srbije.

RSE: Pretpostavljam da među onima koji se vama obraćaju ima onih koji su bili opozicija Miloševiću i koji su učestvovali u protestima. Pričao mi je jedan predsednik opšine da mu dolaze ljudi koji su bili šetači i koji traže da im se zaposli dete. Ima li i kod vas takvih slučajeva?

ĐILAS: Ima. Od nas su tražili da im sredimo ispite na fakultetu. To shvatam kao polu-duhovito. Ne možemo mi nikoga da zaposlimo. To ide nekim svojim tokom. Na žalost, broj nezaposlenih u Srbiji je porastao za jedan procent u odnosu na isti period prošle godine. Naše je da saslušamo i ako ne možemo da pomognemo u tome, možda možemo u nečem drugom.

RSE: Šta su vaše prioritetne aktivnosti?

ĐILAS: Naš prioritet je da pokušamo da pomognemo svima koji su na bilo koji način ugroženi, za razliku od ombudsmana koji će se baviti samo direktnim kršenjem zakona i prava. Mnogo puta nikakav zakon nije prekršen, ali ipak ništa nije urađeno. Nigde u zakonu ne piše da li čekate odgovor na državljanstvo šest meseci ili tri godine. Nigde u zakonu ne piše da neko ko ima tuberkulozno dete od tri godine i živi u katakombama Petrovaradinske tvrđave u Novom Sadu, tu ne sme da živi, nego treba da si nađe neki stan. Ima još težih slučajeva. Niko ne kaže šta ćemo sada s tim. Zbog toga smo mi tu da nađemo nekoga ko će da plati stan da bi to dete živelo u normalnim uslovima i da bi moglo da ozdravi. Takvih primera ima u Srbiji koliko hoćete. Na žalost, mi ne možemo svima da pomognemo.

RSE: Otvorili ste puno Narodnih kancelarija čiji su direktori gradonačelnici tog grada.

ĐILAS: Naša je ideja da se iskoristi Zakon o lokalnoj samoupravi koji omogućava da svaka opština ima svog zaštitnika građanskih prava. Od 188 opština u Srbiji, samo pet ili šest je to iskoristilo. Te kancelarije su na budžetu opština a mi dajemo pomoć kroz donatore u kompjuterskoj opremi i u edukaciji tih ljudi. Mislim da sada imamo dvadeset otvorenih kancelarija. Beograd će dobiti svog zaštitnika građanskih prava 1. januara. Kada uvedemo tu funkciju i napravimo nešto, onda će ti ljudi, ako su pravi, izboriti se da to što im piše na vizit karti zaista i rade.

RSE: Na koji način se Narodna kancelarija angažovala kada su bile poplave u Vojvodini?

ĐILAS: Tu smo bili više posrednici. Angažovali su se građani Srbije. Trudili smo se da apelujemo na kompanije, firme, privatnike i građane da svako da ono što može. Mi smo se trudili da dobijemo što više podataka šta im najviše fali, da zovemo firme i to tražimo u njihovo ime, da organizujemo prevoz svega toga i da to stigne na mesto kome je namenjeno. Mislim da smo tu akciju dobro uradili, ali to treba te ljude koji žive u tom području pitati. Kada je bilo nevreme u Prokuplju, obezbedili smo crepove za te ljude. Naša prednost je što možemo da reagujemo brže nego što može da reaguje sama vlada koja je troma jer ima puno ministara i sednice su jednom nedeljno. Obezbedili smo, možda minimalnu finansijsku pomoć, za porodice Stanković i Dejanović. Dva momka su ubijena pre mesec dana na Kosovu i Metohiji. Naći ćemo sredstva da im se plati smeštaj jer su oni interno raseljena lica. Proterani su sa jednog dela Kosova i žive u drugom. Iza tog momka, koji je imao 23 godine, ostala je žena sa troje dece. Jednom detetu je dve i po godine, drugom godinu i po dana, a treće je na putu. Nije bitno da li su oni građani srpske nacionalnosti ili ne. Tadić je rekao, a ja se slažem, kada je bio na grobu jednog četverogodišnjeg dečaka srpske nacionalnosti koji je ubijen na Kosovu, da to osuđuje i da krivac mora da se nađe, ali i da mi moramo da vidimo ko je s naše strane radio takve stvari i da ih privedemo i osudimo. To je jedini način kako nešto može da se promeni na ovom teritoriju.

RSE: Bilo je nekoliko prozivki u medijima zašto niko nije iz Srbije otišao na sahranu tim ubijenim mladićima.

ĐILAS: Nije se znalo kada će biti sahrana jer je obdukcija trajala tri dana. Ne volim formalne stvari. Ne smatram da bi tim porodicama i toj deci bilo lakše da je neko od funkcionera Srbije stajao sa njima dok traje sahrana. Mislim da je mnogo važnije da se borimo da se na Kosovu normalno živi, a dok ne počne normalno da se živi, da ljudi koji su dole bar normalno životare, jer tamo života nema. Važnije je da pomognemo toj ženi koja je u katastrofalnoj poziciji. Da pokušamo tu decu da izvedemo na pravi put, da odrastu u ljude i da ne mrze sutra ceo albanski narod zbog toga što je njihovog oca ubio neki ludak. Najviše me pogađa kada kažu da je u Višegradu spaljeno njih osamdeset, a da je to uradio neki Srbin, ili da je iznad Sarajeva urađeno nešto drugo a to je uradio neki Bošnjak. Da bi neko bio ili Srbin ili Bošnjak ili Hrvat ili Englez, prvo mora da bude čovek. Neko ko može da spali osamdeset ljudi i dece, nije čovek, već neka genetska greška. Nije ni životinja jer životinje ubijaju samo u samoodbrani ili zbog ishrane. Takve moramo da nađemo jer će oni nastaviti da rade takve stvari.

RSE: Da li ste razgovarali i sa meštanima kada ste bili na Kosovu, ili samo sa roditeljima nastradalih?

ĐILAS: Razgovarao sam sa svima. Na Kosovu vlada jedan veliki privid da je tamo makar nešto normalno. Nije tamo ništa normalno. Godinu dana nije bilo takvih stvari pa smo se malo odvikli od onih strašnih vesti da neko starca od 80 godina ubija i zakucava za drveni pod, ili da puca u žeteoce. I dan danas se otkopavaju ljudi albanske nacionalnosti koji su sahranjeni u okolini Beograda. Prošlo je šest godina od rata. U Bosni je trajao rat i svašta se dešavalo, ali kada je završen posle nekoliko meseci život se ipak koliko-toliko vratio u normalu. Ovde je prošlo šest godina i gotovo ništa se nije promenilo. Nedavno je neko pucao na autobus koji je putovao iz Štrbca prema Prištini i srećom niko nije stradao. Sada je neko pucao na tom istom putu i ubio dvojicu momaka. Dole života nema i Srbi nemaju mogućnosti da izađu iz svojih enklava. U Orahovcu gledaju svoje vinograde na 300 metara koje ne smeju da diraju.

RSE: Od čega žive?

ĐILAS: Žive od pomoći, od neke minimalne poljoprivrede u okolini svojih kućica. Kada bi sutra neko neodgovorno rekao da poziva sve Srbe na Kosovu da krenu u svoje njive da ih obrađuju, bilo bi stotine mrtvih. Privid koji je dole, traje već godinama. Jasna je intencija mnogih da Kosovo dobije nezavisnost. Jasno je da u Srbiji ni jedan političar neće da prihvati da razgovara o takvoj stvari, a kamoli da tako nešto potpiše. Mi smo u pat poziciji i svi zaboravljaju ljude koji su taoci svega toga, koji dole teško žive. Nadam se da će sada, kada je Koordinacioni centar u malo drugačijoj situaciji, manjinsko stanovništvo na Kosovu dobiti neki ogrev za zimu i neku pomoć.

RSE: Kako vam zvuči - Kosovo više od autonomije, a manje od nezavisnosti?

ĐILAS: Moramo da nađemo neku formulu koja će zadovoljiti obe strane. Jasno je da nije realno očekivati da u nekoj bližoj budućnosti albanska populacija na Kosovu zavisi od Beograda, niti je realno očekivati da srpska populacija i ostale manjine zavise od Prištine. Moramo da nađemo neku formulu koja bi i jednu i drugu stranu zadovoljila, sprečila dalje sukobe i sprečila promenu granica. Divim se pojedinim stranim diplomatima u Beogradu koji kažu da je nezavisnost jedna od opcija, podela Kosova je problem, a granice nisu. Kosovo je po Rezoluciji deo države koja se nekada zvala Savezna Republika Jugoslavija, a sada se zove Srbija i Crna Gora. Sutra, ako se Crna Gora odvoji od Srbije, Srbija će biti naslednik te država i Kosovo će bit deo države Srbije. Zvuči mi neverovatno da nema promene granica, ali Kosovo može da se odvoji od Srbije. Bojim se da niko od tih koji to kažu ne shvataju da je to domino efekat koji će se nastaviti na Makedoniju, na hrvatski deo Bosne, na Republiku Srpsku. Nećete moći da zaustavite priču zašto bi Republika Srpska bila deo Bosne, ako Kosovo, na kojem je, uz takođe etničko čišćenje prema Srbima, napravljena ogromna većina albanskog stanovništva, može da bude nezavisno. Mislim da nemaju pojma o tome kakvi narodi žive na ovom području i šta je njima zaista važno.

RSE: Rekli ste da bi sledeća vlada trebala da bude vlada demokratskog bloka. Ima i nekih procena da sledećih deset godina ni jedna vlada neće moći da bude većinska, nego će morati da se pravi koalicija.

ĐILAS: Ne mislim da ijedna od stranaka u Srbiji može da ima samostalnu većinu. Voleo bih da to bude Demokratska stranka čiji sam funkcioner, ali mislim da ćemo svi mi, koji smo s jedne strane Terazija, morati da nađemo načina da komuniciramo, bez obzira što imamo različite poglede na neke stvari. Da imamo iste poglede, svi bi bili u istoj stranci. Višepartijski sistem nosi svoje prednosti i svoje mane.

RSE: Vaša stranka ima dosta zamerki na račun ove vlade. Srbija je kao lider u reformama proglašena od strane Svetske banke. Saradnja sa Hagom, izuzev Mladića, se dobro odvija. Kako tumačite tu veliku razliku?

ĐILAS: Mislim da je ova vlada potrošila puno vremena da uradi malo stvari i da se drži kreda da donese što manje odluka jer će tako manje da greše. Mislim da je Hag stvar koja je mogla da bude završena za tri meseca. Sada je pri kraju.

RSE: Da li verujete da za dve nedelje mogu da isporuče Mladića?

ĐILAS: Mislim da svi oni koji su optuženi od Haškog tribunala trebaju da budu tamo. Država Srbija, ili mora da dokaže da on nije ovde, ili mora da ga uhapsi. To je posao onoga ko je na vlasti. Za mene je Hag zatvorena knjiga. Ostali su Mladić i Karadžić. Smatram da je neko od njih iole minimalni patriota, sam bi se predao, kao što to radi većina optuženika u drugim državama, osim Ante Gotovine. Vlada ne funkcioniše jer je sastavljena od pet stranaka i podržava je Miloševićeva stranka. Ako Mira Marković ne može da vidi svoga muža u Hagu, vlada će da padne. To je katastrofa za ovu zemlju. Dok je takva situacija, nema stranih investicija, nema boljeg života, nema ničega. Stranke su podelile vladu. Svaki deo ima svog mini premijera. Koštunica ima svojih osam ministara kojima rukovodi, Dinkić i Labus rukovode svojima.

RSE: To vi zovete anarhijom?

ĐILAS: Tako je. Vlada anarhija jer nema međusobne kontrole. Zato se i desi da ljudi iz Ministarstva energetike potpišu jedno obećanje radnicima koji štrajkuju, a pred MMF-om potpišu drugu stvar. Ne mogu da verujem da je neko nešto potpisao i vlada Republike Srbije stavila pečat na taj papir a to se ne sprovodi. Ako je to tako, onda je anarhija u ovoj zemlji ogromna. Ova vlada, em što je spora, em što ne rešava konkretne stvari. Floskula su nova radna mesta. Ajde prvo da sačuvamo stara. Gubimo više starih mesta nego što otvaramo novih. Tih novih neće biti dok ne dođu ozbiljne strane kompanije. Najbolji kandidati su velike svetske firme. One dolaze. Bez tog kapitala ne možemo ništa u ovoj zemlji da uradimo. Videli smo kako izgleda to kada sve hoćemo sami u vreme kada su nam uvedene sankcije. Milošević i Radovan šetaju po Vojvodini i planiraju nove bušotine. Radovan kaže da to nije dobro jer neće moći žito da se uzgaja na bušotinama, a Sloba kaže da će vratiti posle jer je nafta sada važnija.

RSE: Po istraživanju javnog mijenja vi ste proglašeni za drugo rangiranog mladog političara.

ĐILAS: Bavio sam se medijima i istraživanjem i znam da razne stvari mogu da se prikažu na razne načine. Video sam to istraživanje u kome je najperspektivniji političar Srbije gospodin Vučić, a ja sam kao drugi. To lepo zvuči. Kada ljude pitate ko je najperspektivniji političar u Srbiji, oni misle da je perspektivan onaj koji će doći na vlast u nekom trenutku i onda moći tu vlast da iskoristi za sebe lično. Voleo bih da pitamo ljude ko po njima može nešto u Srbiji da promeni.

RSE: Vas vide i kao budućeg premijera.

ĐILAS: To mi je smešno. Od trenutka kada je vlada formirana stalno se pominju Dragan Đilas, Aca Vlahović i Dule Petrović. Novinari navijaju svakog meseca za drugog. Nisam ušao u politiku iz svog privatnog biznisa, u kome sam bio dosta dobar, da bi se njome bavio a da nemam nikakvu važnost u njoj i da nemam nikakvu mogućnost da nešto promenim. Želim da budem deo tima koji će da povuče Srbiju. Ne mislim da će ona zavisiti od jednog čoveka. Ne mislim da ljudi koji uđu u vladu trebaju da imaju stranački interes na prvom mestu. Vladu će činiti koalicija stranaka. Najbolji primer za to su košarkaši. Imamo pojedinačno najbolje košarkaše na svetu, ali nemamo tim. Zbog toga što nije bilo tima, izgubili smo od Francuske koja ima jednog i po igrača. Kada uđu u reprezentaciju moraju da skinu svoje dresove i da uzmu onaj sa nacionalnim grbom, da kažu ovo je sada naš posao. U takvu vladu verujem i samo u takvoj vladi bih prihvatio da budem član na bilo kojoj funkciji.

RSE: Čime ste se bavili pre nego što ste ušli u politiku?

ĐILAS: Imao sam jednu holding kompaniju koja je vlasnica svih ostalih naših kompanija. Naročito smo aktivni na teritoriji bivše Jugoslavije, u centralnoj i istočnoj Evropi. Radimo sportska prava, filmska prava, produkciju i marketing. U firmama, u kojima sam ja manjinski vlasnik, radi preko 400 ljudi u regionu i godišnji obrt je preko 50 miliona eura. Planiram da u narednih nekoliko meseci iz tog biznisa izađem i da prodam svoj deo. Stalno me neko proziva kako koristim svoj položaj za firmu, a firma zbog mene uglavnom ima samo probleme.

RSE: Kao studentski lider ste 1992. godine otišli zajedno sa jednom grupom studenata kod Slobodana Miloševića da tražite da podnese ostavku. Nije je podneo. Da je tada Miloševiće podneo ostavku, gde bi bila Srbija danas?

ĐILAS: Danas bi bili ispred svih ovih zemalja koje su sada nove članice Evropske unije. Srbija je imala poziciju i komunikaciju sa SSSR-om. Srbija bi bila most između Zapada i Istoka. Danas ne bi bila Slovačka sa četiri fabrike automobila, nego Srbija. Da je bilo malo više pameti sa svih strana u bivšoj Jugoslaviji, danas bi ovaj region bio lider Evrope. Na žalost, mi smo tu najgore prošli. Ostali smo poslednji. Ljudi su izgradili svoje fabrike po Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Hrvatskoj i nisu čekali na nas. Sada nam je mnogo gore i mnogo teže. Moramo mnogo više da radimo da bi u nekom trenutku, možda, dostigli nešto. Stranci kažu da u Srbiji svi deluju tužno i depresivno, a u Bukureštu ili Budimpešti su svi veseli. To nije čudno jer oni danas žive mnogo bolje nego pre 15 godina, a mi živimo lošije. Stalno živimo u prošlom vremenu i sećamo se kako smo mi nekada živeli i kakvu smo šansu propustili. To će da traje još neko vreme. Nikada nećemo prestati da razmišljamo o šansama koje smo propustili. Treba da počnemo da radimo drugačije, da mislimo drugačije, da iskoristimo ono što je najbolje u ovoj zemlji. Tek onda ima šanse da sve ove zemlje, kojima danas gledamo u leđa i koje su mnogo ispred nas, dostignemo.
XS
SM
MD
LG