Predstavnici Udruženja predali su Nataši Kandić spisak imena 1.500 kidnapovanih Srba, Goranaca, Roma i pojedinih Albanaca. Na spisku su imena 800 Srba. Tokom sastanka članovi Udruženja ponovili su svoje kritike na račun Fonda za humanitarno pravo i Nataše Kandić. Čućete kako je razloge svog nezadovoljstva objasnila Nadica Šćepanović iz Istoka, koja šest godina traga za svojim nestalim ocem i majkom:
“Mi se na Vas strašno ljutimo. Ljuti smo, ogorčeni smo, da ja nemam reči da vam kažem. Ne možete, boli nas, strašno nas boli, da izađete u javnost, da gostujete u nekim emisijama i da nijednog trenutka ne pominjete nas kao žrtve, nas porodice...”
“Nije tačno.”
“... Ja vas nisam čula, ne znam da li Vas je neko ovde čuo. Boli nas, stvarno nas boli, i ne znamo kako da Vam pokažemo... (‘Na poslednjem smo mestu i ako ste spominjali nas...’) ... ogorčenost smo zbog toga. A zašto to, šta smo mi bogu skrivili? Što smo Srbi’ Šta smo uradili? Tražimo roditelje, naši roditelji ništa nisu zgrešili u životu, kao i većina ovde. To su sve nevine žrtve. Znate i sami, da vam ja ne pričam šta sam ja doživela 1999. kad sam odmah u junu, krajem juna meseca, išla na Kosovo da tražim svoje roditelje. Pripadnici španskog Kfora su me primili. Pet dana smo bili pod vanrednim okolnostima, da vam ne pričamo kako su nas krili i vukli i sve to da saznamo istinu. Kad smo trebali da dođemo do nekih podataka oni su nam doslovca ovako rekli: Niste bezbedni ni vi ni mi sa vama, morate napustiti teritoriju opštine. Opštinu u kojoj sam rođena, mesto u kome sam živela, u kome su mi ostali roditelji. To je strašno i bedno.”
Nataša Kandić je pozvala svoje sagovornike da u interesu porodica žrtava zanemare ranije incidente, uključujući i onaj kada je u centru Beograda ošamarila jednog pripadnika Udruženja:
“Ne mislim da se vraćam na neke incidente posle šest godina, mislim da je vreme da se malo promeni taj pristup. Kao što ste videli ne vredi da pravimo incidente, ne dobijamo time ništa. Nijednim incidentom nismo rešili nijedenu sudbinu.”
Kandićeva je takođe naglasila da treba biti realan i ne širiti neosnovane nade. Ona ukazuje da je malo verovatno da među nestalima ima preživelih:
“Ja ne verujem da ima mesta u Srbiji, da ima mesta na Kosovu gde postoje neki koji su kidnapovani, oteti, i da se drže radi određenih ciljeva, jer ne vidim nijedan taj cilj zbog koga bi neko držan u životu šest godina. Prvo, na Kosovu ima toliko tih međunarodnih institucija, nemoguće je da postoji jedno mesto gde mogu da se drže živi i da takva vest ne izađe nigde u javnost.”
Predsednik Udruženja Simo Spasić i još jedan njegov saradnik došli na sastanak u prostorije Fonda u majicama na kojima je pisalo: “Tači+Haradinaj+Čeku+Selimi=Hag”. Ipak, Simić je naveo da u pokušajima da pronađu članove svojih porodica, članovi Udruženja nisu imali ni adekvatnu podršku države, te da se zbog toga obraćaju Fondu:
“Pošli smo samo da nateramo te nevladine organizacije da stanu iza tragedije Srba, Roma, Goranaca, muslimana, Turaka i onih mirnih Albanaca koji su stradali samo zbog toga što nisu hteli da čine zločin nad Srbima i ostalima. Napokon, da će Fond humanitarnog prava da dobije spisak kidnapera, pošto država, odgovorno tvrdim, nije želela da stane iza naših zahteva da ta advokatska komora, tih par advokata koji će dobiti čvrste dokaze od naših porodica i da tužimo te poznate kidnapere, poznate zločince.”
Nataša Kandić:
“Imate tako svoj lični bol i patnju, pričajte o tome, to je ono zbog čega ste vi ovde. Ne zbog toga da li međunarodne organizacija treba da ostanu ili ne. Niti mi utičemo na to, niti mi rešavamo, ali ono što možemo a to je znači...”
“Kako niste pomogli molim vas, sa svojim timovima, sa svojim snimcima vi ste pomogli mnogima. Ja ne mogu da vam pričam o svojim roditeljima, pa vi ćete mene sasvim da saslušate: Mogla bi da vam pričam tri dana i tri noći ne bi mi bilo dosta. Šta ja da uradim sa tim, ja ništa nisam postigla...”
“Čekajte zar vam ne znači to, pa to je najvažnije da neko hoće da zna, da čuje ono što se vama dogodilo, što se dogodilo vašim roditeljima. Vama tako ljudi onda pokazuju da im je stalo, da im je bitno što se vama dogodilo.”
Inače, Fond za humanitarno pravo jedina je organizacija u Srbiji koja je sačinila spisak Srba nestalih na Kosovu. Navodeći da je neophodno napraviti neki dokument koji će ostati u istorijskom sećanju, Nataša Kandić je najavila da će Fond dokumentovati podatke o žrtvama oružanih sukoba od 1991. do 2000. godine a u vidu knjige “Gubici stanovništva”.
“Mi se na Vas strašno ljutimo. Ljuti smo, ogorčeni smo, da ja nemam reči da vam kažem. Ne možete, boli nas, strašno nas boli, da izađete u javnost, da gostujete u nekim emisijama i da nijednog trenutka ne pominjete nas kao žrtve, nas porodice...”
“Nije tačno.”
“... Ja vas nisam čula, ne znam da li Vas je neko ovde čuo. Boli nas, stvarno nas boli, i ne znamo kako da Vam pokažemo... (‘Na poslednjem smo mestu i ako ste spominjali nas...’) ... ogorčenost smo zbog toga. A zašto to, šta smo mi bogu skrivili? Što smo Srbi’ Šta smo uradili? Tražimo roditelje, naši roditelji ništa nisu zgrešili u životu, kao i većina ovde. To su sve nevine žrtve. Znate i sami, da vam ja ne pričam šta sam ja doživela 1999. kad sam odmah u junu, krajem juna meseca, išla na Kosovo da tražim svoje roditelje. Pripadnici španskog Kfora su me primili. Pet dana smo bili pod vanrednim okolnostima, da vam ne pričamo kako su nas krili i vukli i sve to da saznamo istinu. Kad smo trebali da dođemo do nekih podataka oni su nam doslovca ovako rekli: Niste bezbedni ni vi ni mi sa vama, morate napustiti teritoriju opštine. Opštinu u kojoj sam rođena, mesto u kome sam živela, u kome su mi ostali roditelji. To je strašno i bedno.”
Nataša Kandić je pozvala svoje sagovornike da u interesu porodica žrtava zanemare ranije incidente, uključujući i onaj kada je u centru Beograda ošamarila jednog pripadnika Udruženja:
“Ne mislim da se vraćam na neke incidente posle šest godina, mislim da je vreme da se malo promeni taj pristup. Kao što ste videli ne vredi da pravimo incidente, ne dobijamo time ništa. Nijednim incidentom nismo rešili nijedenu sudbinu.”
Kandićeva je takođe naglasila da treba biti realan i ne širiti neosnovane nade. Ona ukazuje da je malo verovatno da među nestalima ima preživelih:
“Ja ne verujem da ima mesta u Srbiji, da ima mesta na Kosovu gde postoje neki koji su kidnapovani, oteti, i da se drže radi određenih ciljeva, jer ne vidim nijedan taj cilj zbog koga bi neko držan u životu šest godina. Prvo, na Kosovu ima toliko tih međunarodnih institucija, nemoguće je da postoji jedno mesto gde mogu da se drže živi i da takva vest ne izađe nigde u javnost.”
Predsednik Udruženja Simo Spasić i još jedan njegov saradnik došli na sastanak u prostorije Fonda u majicama na kojima je pisalo: “Tači+Haradinaj+Čeku+Selimi=Hag”. Ipak, Simić je naveo da u pokušajima da pronađu članove svojih porodica, članovi Udruženja nisu imali ni adekvatnu podršku države, te da se zbog toga obraćaju Fondu:
“Pošli smo samo da nateramo te nevladine organizacije da stanu iza tragedije Srba, Roma, Goranaca, muslimana, Turaka i onih mirnih Albanaca koji su stradali samo zbog toga što nisu hteli da čine zločin nad Srbima i ostalima. Napokon, da će Fond humanitarnog prava da dobije spisak kidnapera, pošto država, odgovorno tvrdim, nije želela da stane iza naših zahteva da ta advokatska komora, tih par advokata koji će dobiti čvrste dokaze od naših porodica i da tužimo te poznate kidnapere, poznate zločince.”
Nataša Kandić:
“Imate tako svoj lični bol i patnju, pričajte o tome, to je ono zbog čega ste vi ovde. Ne zbog toga da li međunarodne organizacija treba da ostanu ili ne. Niti mi utičemo na to, niti mi rešavamo, ali ono što možemo a to je znači...”
“Kako niste pomogli molim vas, sa svojim timovima, sa svojim snimcima vi ste pomogli mnogima. Ja ne mogu da vam pričam o svojim roditeljima, pa vi ćete mene sasvim da saslušate: Mogla bi da vam pričam tri dana i tri noći ne bi mi bilo dosta. Šta ja da uradim sa tim, ja ništa nisam postigla...”
“Čekajte zar vam ne znači to, pa to je najvažnije da neko hoće da zna, da čuje ono što se vama dogodilo, što se dogodilo vašim roditeljima. Vama tako ljudi onda pokazuju da im je stalo, da im je bitno što se vama dogodilo.”
Inače, Fond za humanitarno pravo jedina je organizacija u Srbiji koja je sačinila spisak Srba nestalih na Kosovu. Navodeći da je neophodno napraviti neki dokument koji će ostati u istorijskom sećanju, Nataša Kandić je najavila da će Fond dokumentovati podatke o žrtvama oružanih sukoba od 1991. do 2000. godine a u vidu knjige “Gubici stanovništva”.
