Dostupni linkovi

logo-print

Lepo je kad si deo normalnog sveta


Subota, 10. septembar 2005. godine
Jutro i priča o predsednicima Borisu Tadići i Svetozaru Maroviću. Večita priča o poseti Pape državi koja se godinama raspadala u mukama. Pomalo osećam stid. Onaj prethodni Papa, Karel Vojtila, nije ostvario san da dođe u SFRJ, potom u Srbiju i Crnu Goru. Takva mu je bila sudbina. Rekao bi Ilija Čvorović: ''Em Papa, em Poljak''. Jutro je rezervisano i za razgovor sa mojom majkom Jelenom i za jedno od njenih epohalnih pitanja: ''Sine, ima li kod vas opasnosti od privatizacije''? ''Nema nikakve'', kažem, ''budući da radim u privatnom listu''. Ona to zna, ali se ipak boji nekakvog bauka.
Pre podne radim ono što volim, čitam novine, baš sve. Nikada nisam razumio kolege, vrsne profesionalce, koji neke tiskovine ne mogu da uzmu u ruke. Ilovača. ''Takav je posao'', rekli bi Maratonci, a moja mama citira nekog mudraca i kaže: ''Kada radiš ono što voliš, čitav život ne radiš ništa''. U novinama afera o prodaji vojne opreme. Na tu se sintagmu uvek naježim. Ponovo sam srećan što sam kao dezerter razdužen.

Nedelja, 11. septembar 2005. godine
Nema novina. Preciznije, ima štampanih stvari koje su fiskalizovane. Ima običnog visoko-tiražnog đubreta u kojem rade zlikovci koji su obeležili period vladavine Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Malo preoštro? Ne. Nedeljom čitam Crnu hroniku i svog iskusnog kolegu od koga sam učio, Ivana Torova, koji nikada nije omašio. On čita i za nas koji se ponekad predugo odmaramo. Tema i obrada prevazilaze razmere ove rubrike. Ja to ne bih želeo da slušam. Ponekada je preteško za noćnu šemu. Kada malo bolje razmislim, zašto bih mislio o nečijoj programskoj šemi. Imamo bez pretplate dobar informativni program, ali nećemo o pretplati ovom prilikom.
Veče je rezervisano za razgovor sa malom Tamarom, ćerkom moje sestre, koja neće da donese ujaku kašiku. Kako je dobro prepoznati bunt u nekom. Dobro je upozoriti da ipak bunt treba da ima neki cilj.

Ponedeljak, 12. septembar 2005. godine
Rekao bi pesnik, a govorim o sjajnoj pesmi Eve Braun, „Sasvim običan dan“. U našim sasvim običnim danima, kada se podsetimo bliske nam prošlosti, objavimo priču o prikrivanju ratnih zločina. Moje novine donose priču koleginice Jelene Bjelice o komandnoj odgovornosti za ubistva i prikrivanje ratnih zločina. U našoj redakciji je običaj, da kada neko kaže da ima temu, mi koji se bavimo ratnim zločinima kažemo - gde su tu leševi. Napao me doktor istorije. Napisao sam tekst o tome da je jedan istoričar, doktor Branko Nadoveza, svoju knjigu o pravniku i predratnom prvaku konzervativaca Živojinu Periću posvetio ratnom zlikovcu Saši Cvjetanu, u dva navrata osuđenom na 20 godina zatvora zbog ratnog zločina. Sve sa slikom. Čovek recenzent kaže da nije video rukopis knjige i da sam neprofesionalan. Mi objavili faksimil druge strane knjige ''Politička misao Živojina Perića''. Recenzenti su doktor Aleksandar Mirković, recenzent i autor protestnog pisma, i doktor Dragan Subotić. Šta treba da uradimo da dokažimo da doktor Branko Nadoveza, koji mi je rekao da budem obazriv jer naići će neko, koristi državne institucije i Institut za političke studije, da je zloupotrebio poznanstvo sa ljudima iz Instituta. Nije mi svejedno. Kada je jedna bitanga nedavno pretila, brinula je cela moja porodica, pogotovo oni koji su tu pretnju, sticajem okolnosti, videli tek na naslovnoj strani novina. Dalje neće moći. Javio mi se drug iz detinjstva, urbana legenda, koje se malo tuče, malo valja neku robu. Kaže: ''Javi se, zar ti sam da se braniš od njih bez mene?''. Kažem da mi takva pomoć nije potrebna. A možda i jeste?

Utorak, 13. septembar 2005. godine
Jutro je. Srećem koleginicu koja je iskusni novinar i podseća me na moje tekstove iz juna o stradanjima građevinskih radnika. Prilikom pada zida sa petog sprata Ministarstva odbrane u Nemanjinoj 9, teško je povređeno pet radnika. Pisao sam, mada to nisu moje teme, o ljudima koji stradaju, ni krivi ni dužni, zbog bahatosti onih koji im plaćaju bar dvostruko manju dnevnicu od uobičajene. Levičar sam. Deda mi je bio tesar i radio je na gradilištima.

Sreda, 14. septembar 2005. godine
Koga još briga za fotografiju sa naslovne strane mojih novina? Ona samo u nekoliko dezavuiše Predraga Koraksića Koraksa. Premijer Vojislav Koštunica i ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić smeškaju se u vršačkom Hemofarmu u društvu direktora Babića. Ponekada mislim - čemu će nam Koraks kada imamo ovakve fotografije, a ponekada Koraks nacrta ono što nas hiljadu ne može da napiše.

Četvrtak, 15. septembar 2005. godine
U redakciji govorimo o dostupnosti informacijama od javnog značaja. Pravimo dodatak koji bi trebao da informiše i edukuje naše čitaoce i građane o ovom problemu. Nemamo prevelika očekivanja, ali želimo da publikacija ima vrhunski sadržaj i dizajn. Pokušavamo.

Petak, 16. septembar 2005. godine
Zakasnela poruka. Javlja mi se koleginica, vrhunska novinarka. Kaže da je pričala sa jednim ratnim zločincem. Zna da sam nekada i ja sa njim pričao. Rekao je da je veoma ljut na mene. Sticajem okolnosti on je na slobodi. O toj osobi pisao sam da navatava ovdašnje haške optuženike. Ko se plaši, on se uvek plaši. To je Franko Simatović Frenki, komandant zloglasnih Crvenih beretki. Kaže povodom pretnji moj drug iz redakcije: ''Odakle mu pravo da preti? On je pobio više ljudi nego što mi imamo čitalaca''. Otvoren je BITEF i otvoreno je Evropsko prvenstvo u košarci. Lepo je osetiti da si deo normalnog sveta. Navijam protiv onog što ima Čiču u ruci.

Subota, 17. septembar 2005. godine
Došao je u Beograd moj drug Željko Bodrožić, urednik Kikindskih, onih pravih. Otpustili su njegovu ženu i moju prijateljicu, Ljiljanu Bodrožić. Željko je bio i ostao čovek koji se suprotstavlja poremećenom poimanju vlasti. Sedimo i pričamo. Željko kaže da je Ljilja otpuštena netom po isteku bolovanja, a rodila je treće dete, sina Borisa. Otpustili su je Radikali iz Gradske direkcije za građevinsko zemljište. Kažu - nema potrebe za glavnim inžinjerom. Kao i sav pristojan urednički svet, Željko ne zna koliko su tužbi protiv njega podneli Socijalisti, menadžment Toze Markovića i Radikali. Stavljena mu je administrativna zabrana na deo plate. Gledam u Kikindske novine. Slutim, zabrana nije poslednja. Kaže da se ne boji. Valjda smo zato i prijatelji.
Čitam novine i proveravam finalnu verziju intervjua sa Gordanom Igrić, urednicom Balkanske istraživačke mreže. Kako je dobro kada u istraživačkom novinarstvu govore profesionalci, a ne kukavice koje, dok se savijaju pred šalterima, od novinara traže da reše sve njihove probleme.
XS
SM
MD
LG