Dostupni linkovi

logo-print

Kosovski pregovori sa ili bez Beograda?


KARABEG: Gospodine Batakoviću, Vlada Kosova nedavno je ponudila plan decentralizacije vlasti, takozvani plan B, koji je pozitivno ocenila i Kontakt grupa sastavljena od predstavnika Sjedinjenih Američkih Država, Nemačke, Velike Britanije, Italije i Rusije. Zvanični Beograd smatra da je taj plan neprihvatljiv. Zašto?

BATAKOVIĆ: Pre svega zato što je neprihvatljiv za same kosovske Srbe, kojih se najviše tiče. Naime, oni su taj plan doživeli kao kao pokušaj da se od enklava, u kojima su oni većina, stvori situacija u kojoj oni vrlo lako mogu ponovo da postanu manjina.

KARABEG: A zašto mislite da ovaj plan pravi od srpske većine manjinu u opštinama Kosova?

BATAKOVIĆ: Zato što su srpskim enklavama, koje su u međuvremenu silom prilika postale neka vrsta kompaktnih, međusobno povezanih celina, pridodata albanska naselja. Recimo, kada je opština Gračanica u pitanju, pilot-projekat izdvaja iz njenog sastava Čaglavicu, a ubacuje Avajliju, koja je, kao što znamo, pretežno albansko naselje. Time se se broj Srba dramatično smanjuje, odnosno svodi na vrlo malu većinu, što ugrožava funkcionisanje i opstanak srpske zajednice.

TAHIRI: To nije smer decentralizacije. Naš cilj je da opštine budu multietničke. Kad je reč o Gračanici, pilot-projekat predviđa da u okviru te opštine budu Gračanica, Ajvalija, Laplje selo, Preoce i Sušica. Od svih ovih naselja samo je Ajvalija, koja se nalazi pored Gračanice, albansko selo, ostalo su čisto srpska sela. Čaglavica nije ušla u sastav te opštine zato što je bliža Prištini nego Gračanici. Mi izvodimo decentralizaciju na Kosovu radi stanovništva, bez obzira na njegovu nacionalnu ili versku pripadnost. Mi ne želimo da pravimo mini države ili mini kantone, izgrađene na etničkom principu, za šta se zalaže plan decentralizacije koji nudi Vlada Srbije. To nije naš cilj. Naš cilj nije da stvaramo nekakvu leopardovu kožu na Kosovu ili da stvaramo, na primer, decentralizaciju samo za Srbe. Ako sa Srbima, kao sa građanima Kosova, imamo određenih problema koji se tiču njihovih nacionalnih prava to možemo rešiti zakonom ili dogovorom, a ne nacionalnim razdvajanjem i enklaviziranjem.



BATAKOVIĆ: Ja mislim da projekt decentralizacije, koji nude Beograd i kosovski Srbi, ni na koji način ne idu na enklavizaciju. On je, ne samo legitiman i uklopljen u standardne evropske modele, nego je to i jedini način da se iz ove sadašnje strašne situacije, u kojoj se nalazi srpska zajednica, pređe u mirnu koegzistenciju koja je preduslov buduće integracije. Ne vidim nikakav problem u tome da Kosovo izgleda kao leopardova koža s obzirom da je proklamovani cilj međunarodne zajednice da se očuva njegova multikulturalnost. A način da se ta multikulturalnost očuva je upravo decentralizacija po evropskim standardima koji mi predlažemo. Moramo da imamo u vidu da je Kosovo po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u sastavu Srbije i Crne Gore i da je to legitimni deo naše državne teritorije. I ja ne vidim kako se može razgovarati o jednom delu naše teritorije, a da se isključi Beograd i da se traži dogovor samo sa kosovskim Srbima protiv njihove volje. Svako rešenje za Kosovo neće biti ni legitimno, ni održivo ako ne bude sporazuma sa Beogradom.

KARABEG: Gospodine Tahiri, lideri kosovskih Albanaca ne prihvataju da u pregovorima o statusu Kosova učestvuju i predstavnici Srbije. Zašto?

TAHIRI: Na Kosovu je ipak bio neki rat i već šest godina imamo poratno stanje. Stvorene su institucije vlasti, odrasla je nova generacija. Više od 300.000 ljudi postalo je punoletno za vreme UNMIK-ove uprave Kosovom. Oni nemaju nemaju nikakve veze niti sa komunizmom, niti sa Srbijom. Volja naroda na Kosovu je već više puta iskazana i ogromna većina stanovništva je za nezavisnost Kosova. Zbog toga lideri kosovskih Albanaca smatraju da o nezavisnosti ne mogu razgovarati sa Srbijom, već da je to neotuđivo pravo i volja naroda Kosova.

BATAKOVIĆ: Postoji i volja srpskog naroda koji živi na Kosovu i koji je tokom ovih šest poratnih godina bio izložen progonu. Dve trećine kosovskih Srba prognano je iz svojih domova i rasuto širom Srbije i Crne Gore. Tako da oni niti imaju nameru, niti želju da se oko budućeg statusa Kosova razgovara mimo Srbije, jer oni sebe smatraju građanima Srbije, a Beograd svojim legitimnim predstavnikom.

TAHIRI: Kad je reč o broju kosovskih Srba, ne slažem se sa podacima koje srpska strana iznosi. Recimo, moj sagovornik u svojim tekstovima kaže da danas na Kosovu živi negde oko 130.000 Srba. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine, u kome nisu učestovali Albanici, Srba je na Kosovu bilo 207.500. Međutim, u programu za povratak raseljenih lica Vlade Srbije kaže se da je ukupan broj raseljenih Srba i Crnogoraca 286.000, od toga ih je u Srbiji 257.000, a u Crnoj Gori i 29.000. Ispada da broj raseljenih Srba daleko prevazilazi prevazilazi ukupan broj Srba koji su 1991.godine živeli da Kosovu.

BATAKOVIĆ: Nema nikakve manipulacije podacima. Poznato je da popisi nikada nisu do kraja pouzdani. Setite se da je 1991. godine već bio u toku raspad Jugoslavije, da je mnogo ljudi ostalo nepopisano, da su neki možda i namerno izbegavali popis, da je natalitet Srba na Kosovu veoma visok, najviši među svim Srbima. Uostalom UNMIK i UNHCR govore o 246.000 raseljenih i prognanih sa Kosova. Možda je ta brojka viša, možda je nešto niža, ali, grubo uzeto, ipak je negde oko dve trećine nealbanskog stanovništva Kosova manje-više nasilno raseljeno posle rata 1999. godine. Činjenica je da je broj prognanih Srba u posleratnom periodu procentualno veći nego što je bio procenat Albanaca koji su izbegli ili bili proterani tokom rata. Srbi su etnički očišćeni iz svih većih gradova Kosova. U Prištini ih je bilo oko 40.000, sada ih više nema. Nema ih ni u Uroševcu, ni u Peći, praktično ih nema ni u Prizrenu. Oni koji su ostali mogu se izbrojati na prste jedne ili dve ruke. Ukazao bih i na jedan drugi fenomen koji se, čini mi se, nepravedno izostavlja u svim analizama koje se tiču budućnosti Kosova. Podsećam da je Kosovo teritorija od 10.887 kvadratnih kilometara. Prema raspoloživoj katastarskoj evidenciji oko 50 posto tog prostora je privatno zemljište. Od te polovine koja, grubo uzevši, iznosi oko 5.900 kvadratnih kilometara više od 35 posto – 2.000 kvadratnih kilometara ili 200.000 hektara - pripada Srbima, Za ovih šest godina, prema našim podacima, od tih 200.000 hektara, do sada je prodato samo 200 hektara. Ako tome dodamo činjenicu da više hiljada hektara zemlje pripada crkvi, da je to uzurpirano još u doba komunizma, a veoma malo vraćeno, onda dolazimo do vrlo značajne osnove za decentralizaciju koja jasno pokazuje da ruralno stanovništvo Kosova nema nikakvu nameru da se trajno seli sa tih prostora. Kuće i stranovi prodavani su u velikim gradovima. Ljudi su to radili da bi obezbedili preživljavanje, a ne zato što su želeli da napuste Kosovo. To je prodaja pod pritiskom koja može, s pravne tačke gledišta, biti dovedena u pitanje. Podsetio bih i da imamo 27.000 tužbi za uzurpiranu imovinu, da je oko 11.000 rešeno u korist tužioca, ali da je stepen primene tih rešenja toliko nizak da ne prevazilazi jedan procenat. Znači, imamo potpuno bespravnu situaciju i ogroman pritisak na kosovske Srbe. Dodajte tome pogrom od 17. marta prošle godine i činjenicu da je 170 srpskih hramova srušeno i da za to niko do sada nije odgovarao. U takvim uslovima srpska zajednica na Kosovu ne vidi nikakvo drugo rešenje osim da zajedno sa Beogradom radi na rešavanju budućeg statusa Kosova kako bi zaštitila svoje interese i kako bi obezbedila vlastiti opstanak. Zbog toga je nemoguće isključiti Beograd iz pregovora o budućem statusu Kosova.

TAHIRI: Vraćam se brojkama. Podsetio bih gospodina Batakovića da on u svom tekstu, koji je objavljen u časopisu Srpske akademije nauka i umetnosti od 11. marta 1998. godine, iznosi podatak da je prema registraciji stanovništva iz 1981. godine na Kosovu bilo 209.000 ili 13,2 posto Srba, zatim, kako kaže, 27.000 ili 1,7 odsto crnogorskih Srba, što ukupno iznosi ukupno 236.000. Ako je tačna brojka UNHCR-a da je iseljeno 240.000, onda je to više od ukupnog broja srpskog stanovništva registriranog 1981. na Kosovu.

BATAKOVIĆ: To je 1981. godine, pa bilo je, valjda, nekog nataliteta u međuvremenu.

TAHIRI: I kad bi se uzeo u obzir maksimalni priraštaj Srba, niko ne bi ostao na Kosovu, da je iseljeno 240.000 Srba i Crnogoraca. U tom slučaju, na Kosovu ih danas ne bi moglo živeti 130.000, kako V kažete.

BATAKOVIĆ: To su zvaniči podaci, nisam ih ja izmislio.



TAHIRI: Ako se govori da se na Kosovo treba vratiti 240.000 Srba i Crnogoraca, onda je to nova kolonizacija, to je onda nastavak politike Kraljevine Jugoslavije i bivše Jugoslavije koje su kolonizirale Kosovo s ciljem promene njegove etničke slike. Stanovništvo koje je naseljavano na Kosovo nije moglo tu opstati, jer bilo produžena ruka režima. Tako je bilo i u Africi i u drugim koloniziranim zemljama. Čekaju prvu priliku da prodaju imovinu i da odu. Oni nisu kupili zemlju od Albanaca nego su je nepravedno dobili. Čak su dobili i kuće Albanaca i sve ostalo. I crkva je na taj način dobila imovinu. A što se tiče ovih katastarskih knjiga, one su odnete u Srbiju i nisu vraćene.

BATAKOVIĆ: Ako se već vraćamo u bližu ili dalju istoriju, dozvolite mi da podsetim na nekoliko važnih činjenica. Šta je sa Srbima koji su posle 1968. godine, posle ustavnih amandmana, proterani sa Kosova? Šta je s onima koji su se iseljavali sedamdesetih-osamdesetih godina, pa i devedesetih godina, zato što su bili izloženi pritiscima. O tome postoji veoma iscrpna, detaljna i objektivna dokumentacija. S druge strane, mi znamo da je za vreme Drugog svetskog rata na Kosovo naseljeno između 75 i 100.000 Albanaca iz Albanije, kao i da se nakon rata jedan broj albanskih emigranata naselio na Kosovo. Dodeljivane su im srpske kuće. Znamo i za onu famoznu naredbu iz 6. marta 1945. godine kojom se kolonistima zabranjuje povratak na Kosovo. Tako da je slika mnogo višeslojnija nego što je moj sagovornik pokušava da prikaže. A govoriti o nekoj novoj nameri kolonizacije Kosova, to je totalna besmislica s obzirom da srpska zajednica na Kosovu nema ni osnovna ljudska prava – pravo na rad, pravo na slobodu kretanja, pravo na slobodno korišćenje svoje imovine. Najgore od svega su ona besomučna ubistva koja se povremeno dešavaju i koja treba da obeshrabre Srbe šaljući im poruku da za njih nema budućnosti na Kosovu.


TAHIRI: Priča o Albaniji kao gnezdu iz koga se naseljava Kosovo je plod dugogodišnje propagande srpskih političkih i akademskih krugova. Kao da u albanskim gudurama postoji neka mašina za proizvodnju ljudi za naseljavanje Kosova. Stara je teza da se tokom Drugog svetskog rata iz takozvane "Hiterove Albanije" mnogo hiljada Albanaca naselilo na Kosovo. Međutim, kada je 1986. godine u Saveznoj skupštini postavljeno poslaničko pitanje o tome koliko emigranata iz Albanije živi na Kosovu, zvanično je saopšteno da na Kosovu živi 326 emiganata iz Albanije.

BATAKOVIĆ: Valjda treba da operišemo arhivskim informacijama, a ne političkim.

TAHIRI: To nisu političke informacije. Kada je u Saveznoj skupštini Batrić Jovanović postavljao to pitanje, onda je nadležna komisija navela taj broj na osnovu službenih podataka. Međutim, ako se neko naseljavao na Kosovo, onda su to bili Srbi. Ja bih vas podsetio na onaj poznati Čubrilovićev program u kome se preporučuje da na Kosovo treba naseliti one etičke elemente koji se mogu nositi sa Albanicima, odnosno kako se tamo kaže - Šiptarima, pa se pominju Crnogorci, Hercegovci, Ličani i tako dalje.

KARABEG: Gospodine Batakoviću, da li bi Beograd prihvatio rezultate pregovora u kojima on ne bi učestvovao? Odnosno, šta bi Beograd uradio ukoliko bi bio isključen iz pregovora o statusu Kosova?

BATAKOVIĆ: STo je prosto nezamislivo. Ja mislim da niko ozbiljan u međunarodnoj zajednici ne može da uopšte pokuša da nametne rešenje. Jer, znate, ovo nije 19. vek, ni kolonijalno vreme, kada su se potezom šestara menjale granice pojedinih država. S druge strane, kao odgovorna politička elita mi imamo u vidu i mogućne regionalne implikacije. Stoga smo mi otvoreni za dijalog i već duže vreme čekamo da predstavnici privremenih ustanova na Kosovu pristanu na ponuđene razgovore sa zvaničnicima u Beogradu.

KARABEG: Gospodine Tahiri, da li bi Priština prihvatila učešće Beograda u razgovorima o finalnom statusu Kosova, ukoliko bi međunarodna zajednica izvršila pritisak?

TAHIRI: O čemu bismo mi razgovarali? Niko za to nema mandat. Gospodin Bataković iznosi podatke o stradanjima Srba. A šta je sa 127.000 srušenih albanskih kuća. Banke, penzioni fond, katastarske knjige - sve su to vojska i policija odnele u Srbiju. Imamo 12.000 mrtvih, 20.000 silovanih žena, 3.000 nestalih. Ne vidim da se oko toga diže neka buka ili da se počiniocima sudi u Beogradu. Koliko znam, u Srbiji postoji samo jedan sudski proces, to je onaj za masakr u Vučitrnu koji se vuče već ko zna koliko godina. NATO je intervenisao da bi se sačuvala biološka supstanca stanovništva Kosova. Niko ne može rešavati stvari protiv volje većine stanovništva na Kosovu. Nas je ovde 85 ili 90 odsto, to je naša volja i nismo krivi što smo većina.

KARABEG: Znači, Priština ne bi ni u kom slučaju prihvatila učešće Beograda u razgovorima o statusu?

TAHIRI: Prihvatila bi ako bi se promenili principi. Ako bismo razgovarali kao dve institucije, kao dva premijera, kao dva predsednika skupštine, kao Kosovo i Srbija, kao dve nezavisne države, kao dva entiteta. Ali mislim da to ne bi bilo dobro za kosovske Srbe, jer bi se onda njihovo pitanje postavilo kao pitanje manjine za koju je zainteresirana matična država.

BATAKOVIĆ: Mene su često pitali razni međunarodni posrednici i eksperti na kojoj će strani biti kosovski Srbi kada počne dijalog, ja to još ne bih nazvao pregovorima, pošto će to verovatno biti duži proces. Moj odgovor je bio vrlo jednostavan - oni će biti na strani države u kojoj žive. Ta se država zove Srbija i oni sebe smatraju građanima Srbije. Ja sam još 1998. godine predlagao kantonizaciju kao način da se očuva multietničko Kosovo, a da se pri tom albanska zajednica koja se, kao što znamo, ustvari i pobunila zato što je imala status manjine, smatra ravnopravnom nacionalnom zajednicom. To je bio je prvi plan koji je došao iz Beograda u kome se Albanci ne tretiraju kao nacionalna manjina. A to je upravo ono što sada gospodin Tahiri pokušava da nametne Srbima, odnosno da minimizuje njihov broj, da ih svede na manjinu koja ni na koji način ne može ravnopravno da učestvuje u pregovorima o budućnosti Kosova. Činjenica je, međutim, da na Kosovu žive dve zajednice koje govore različitim jezicima, koje pripadaju različitim kulturama i koje imaju različite identitete. Svaka od njih ima pravo da svoj identitet zaštiti. Tako da ono što Albanci traže za sebe treba da dozvole i Srbima, a ne da pokušavaju da se kao većina, majorizacijom, nametnu kao neko ko donosi odluke na koje ugrožena manjina treba da gleda sa nekom vrstom zahvalnosti.

KARABEG: Gospodin Bataković je pomenuo da bi nezavisnost Kosova izazvala nestabilnost u regionu. Gospodine Tahiri, po Vašem mišljenju, da li bi nezavisnost Kosova i u jednoj varijanti mogla dovesti do rata između Srba i Albanaca?



TAHIRI: Ne verujem. Mi smo rat već imali. Ne mislim da Srbi mogu zaustaviti proces osamostaljivanja Kosova. Ja ne mislim da će Srbi ponovo ratovati da bi izgnali milion Albanaca i da bi promenili etničku sliku Kosova. Problem je u tome što se Srbija nije demokratizirala i što i dalje pravi greške koje je pravila u Hrvatskoj. Beograd ne dozvoljava kosovskim Srbima da misle svojom glavom i da priznaju realnost. Ne dopušta im da prihvate međunarodne garancije za svoj položaj umesto garancija Srbije, što je za njih mnogo bolje, jer Srbija više nije u poziciji da bude hegemon na Balkanu i da postavlja uslove nikome, a kamo li Kosovu.

KARABEG: Gospodine Batakoviću, da li nezavisno Kosovo moglo dovesti do rata između Srba i Albanaca?



BATAKOVIĆ: Nezavisnost Kosova dovela bi do tektonskih poremećaja na ovom delu Balkana. Naime, ne može se dozvoliti opasan presedan koji bi podrazumevao da 1.700.000 Albanaca na Kosovu zadovolji svoje nacionalne interese, a da se pri tome trajno frustrira 8.000.000 Srba. Dalje, nezavisnost Kosova bi značila još jedan presedan - podelu Srbije. A podela je model koji je međunarodna zajednica odbacila. U tom smislu nezavisnost Kosova bi stvorila uslove za teritorijalne ambicije drugih na Balkanu što bi na dužu stazu neminovno vodilo u opasnu nestabilnost. Mislim da bi politika kontinuiranog kažnjavanja Srbije i zadovoljavanja svake separatističke težnje na račun Srbije faktički značila uvod u neke nove sukobe. Ako ne u ovom trenutku, onda svakako u nekoj drugoj situaciji. A to je upravo ono što mi pokušavamo da izbegnemo. Zato insistiramo na održivom rešenju koje može proizaći samo iz dogovora Beograda i Prištine uz garancije međunarodne zajednice.

KARABEG: Beograd i Priština imaju dijametralno suprotne stavove kad je u pitanju budućmost Kosova. Da li je moguć istorijski kompromis između Srba i Albanaca?

TAHIRI: Mislim da je moguć i da je uvek bio moguć. Mi ovde nismo ratovali, već živeli zajedno. Ratovi su, ipak, bili tragične iznimke sa teškim posljedicama, ali narod nije živeo sa puškom u ruci. Inače, samo da se vratim na opasku kolege Batakovića o frustriranosti Srba. I ja bih mogao da postavim pitanje kako bi se osećalo četiri miliona Albanaca kada bi dva miliona njihovih sunarodnika ostala unutar Srbije.

KARABEG: Gospodine Batakoviću da li je mogućan istorijski kompromis između Srba i Albanaca?

BATAKOVIĆ: Ne samo da je moguć, nego je i više nego poželjan. Ali se do njega se može doći samo kroz neposredne pregovore. Postoje mnogi oblici autonomije koji bi zajednici kosovskih Albanaca dali onu vrstu autonomije koja je vrlo blizu onoga što je njihova želja, a to je da na prostorima gde su oni većina imaju takav oblik autonomije koji bi bio više od autonomije, a manje od nezavisnosti. Vidite, Srbija je već pokazala određenu fleksibilnost, pružila je ruku albanskoj strani, mi ne tražimo da se status Kosova vrati na stanje od pre 1999. godine, kada je Miloševićev režim imao punu vlast, nego želimo da se u dogovoru nađe neki oblik koji će biti prihvatljiv za obe strane. U protivnom, ući ćemo u novi ciklus nestabilnosti koji će ugroziti dugoročnu stabilnost celog regiona. To je mišljenje koje ne dolazi samo iz Beograda, to je i mišljenje koje, s izuzetkom Albanije, deli i čitav naš region.
XS
SM
MD
LG