Saradnja: Miloš Teodorović
Na njegovu nepoznatu adresu već odavno su počeli da stižu takvi pozivi iz Haškog tribunala i od međunarodnih zvaničnika, ali su se tim porukama u poslednje vreme pridružili i glasovi predstavnika srpskog naroda. Među njima je bilo raznih – politički proračunatih, crkveno odmerenih i porodično dramatičnih, manje ili više iskrenih. Neki od njih su dočekani sa nemalim iznenađenjem, drugi sa nepoverenjem, a oni koji su došli od njegovih najbližih, i sa krajnjom nevericom. Teško je reći da li su svi ti pozivi uopšte stigli do onoga kome su bili upućeni, ali do sada nije bilo nikakvog odgovora. No, bez obzira što se još uvek ne vidi njihov konkretni učinak, učestali pozivi na predaju Radovana Karadžića tema su naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
● Brat Radovana Karadžića, Luka Karadžić
● Sarajevski književnik i publicista Ivan Lovrenović
● Predsednik Udruženja književnika Republike Srpske Zoran Kostić
● Filmski reditelj Lazar Stojanović, koji je nedavno završio dokumentarni film „Život i priključenije Radovana Karadžića“
*****
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, možete saznati ko je sve u poslednje vreme pozivao Radovana Karadžića da se preda:
Posle brojnih svetskih lidera, predstavnika Haškog suda, vojnih komadanata i domaćih političara, Radovan Karadžić ostao je nem i na poziv svoje supruge Ljiljane Karadžić da se preda. Kako je objasnila Karadžićeva supruga u svom pozivu 28. jula, to je učinila jer je njihova porodica pod stalnim pritiskom, ugrožena životno i egzistencijalno.
Nije prošlo puno vremena nakon ovog poziva, BBC, „Tajms“ i austrijska agencija APA, preneli su da je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije pozvao Karadžića na predaju. Precizno, mitropolit je kazao:
„Ne mogu da kažem šta on tačno treba da radi, ali da sam ja on, ja bih otišao.“
Istog dana kada je izjava objavljena, iz kabineta mitropolita emitovan je i demanti. Reči mitropolita Amfilohija, kako je naknadno objašnjeno, nisu bile poziv na predaju, već lični odnos prema mogućnosti odlaska u Hag.
Istovremeno, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, svoj poziv nije doveo u pitanje. „Ako Karadžića pozove njegova supruga da se preda zbog porodice, mogu ga i ja pozvati da to učini zbog naroda“, objasnio je vladika Grigorije.
U avgustu ove godine, Karadžića je na predaju pozvao i predsednik Republike Srpske Dragan Čacič, ukazujući da je to zvanični stav Republike Srpske, ali i zakonska obaveza.
„Radovan Karadžić mora da se preda. Ako se ne preda, on mora biti uhapšen. Treći put ne postoji“, kazao je, između ostalog, Dragan Čavić.
*****
RSE: Bez obzira od koga su sve do sada stizali pozivi, preporuke i molbe Radovanu Karadžiću da se preda, te poruke pripadnika njegovog vlastitog naroda, već su same za sebe postale svojevrstan fenomen. Da li ta obraćanja Radovanu Karadžiću, koja se u poslednje vreme mogu čuti s obe strane Drine, imaju bilo kakvu težinu? Brat Radovana Karadžića Luka Karadžić i filmski reditelj iz Beograda Lazar Stojanović:
KARADŽIĆ: Kada bi me stavili na vješala i rekli – uputi poziv bratu da se preda, ja bih rekao – ne. I to bih rekao – nemoj da se predaš. Pa neka me objese.
STOJANOVIĆ: Mislim da su pozivi neautentični, da se pojavljuju sa velikim rezervama, nakon pojačanih pritisaka spolja na predaju i nakon krupnih uslovljavanja. A oni pozivi koji dolaze od strane vlasti, zapravo su prilično ritualne prirode i ja ne vidim da oni imaju neku veliku težinu.
RSE: Šta zapravo otkrivaju svi učestali saveti Radovanu Karadžiću da prestane da se skriva i kakvo je njihovo značenje? Sarajevski književnik Ivan Lovrenović i banjalučki pisac Zoran Kostić:
LOVRENOVIĆ: To je jedna potpuno nova situacija, novi stil ponašanja srpskog establištmenta, i u Banja Luci, a i u Srbiji i Crnoj Gori. Toliko novi da je, kad je to tek počelo prije izvjesnog vremena, gotovo djelovalo šokantno jer prije je vladao jedan potpuno drukčiji diskurs, onaj herojski, mučenički – nikad se predati i tako dalje.
KOSTIĆ: Ovo što se u posljednje vrijeme čuje iz tog srpskog korpusa doživljavam kao neprijatno iznenađenje i kao znak jednog velikog ustupanja i ustuknuća pred jednom ustanovljenom antisrpskom asocijacijom i organizacijom kao što je Haški tribunal. Nešto što je inkarnacija onog najmračnijeg što je u sebi nekada sadržavala inkvizicija.
RSE: Koliko god je i dalje velika nepoznanica, šta sam Radovan Karadžić uopšte misli o sadržaju poruka u kojima ga pozivaju na predaju, ništa nije teže dokučiti motive onih koji nagovaraju Radovana Karadžića da se nakon višegodišnjeg skrivanja pojavi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Da li su to zaista iskreni pozivi, bez obzira da li oni stižu od političkih predstavnika, crkvenih velikodostojnika ili porodice, ili su to samo iznuđene ili pogrešno protumačene reči, koje se izgovaraju u iznudici?
KARADŽIĆ: To su, po meni, uglavnom iznuđeni pozivi i to su pozivi na osnovu velikih pritisaka kod nekih moćnika iz međunarodne zajednice, prevashodno ljudi koji dolaze iz Amerike.
LOVRENOVIĆ: Naravno da se tu ne može govoriti o iskrenosti. Ja bih uopće isključio taj pojam, tu kategoriju, ne zato što bih nekoga procjenjivao po tim nekim karakternim, moralnim osobinama, daleko od toga. Čitava ova stvar je isključivo smještena u polje politike, bez obzira da li se radi o prividno privatnom pozivu Karadžićeve žene ili se radi na drugom polu o pozivu predsjednika Republike Srpske ili na trećem polu predstavnika Srpske pravoslavne crkve kakav je Amfilohije. To je naprosto integralan proces, integralan prostor, politički, tu treba naprosto razmišljati samo o pojmovima oportuniteta.
RSE: U moru verbalnih obraćanja haškom beguncu Radovanu Karadžiću, sigurno posebno značenje ima ono što mu je pred televizijskim kamerama poručila njegova supruga Ljiljana Karadžić. Njena molba suprugu, kako je rekla „srcem i svom dušom“ da se preda, najglasnije je odjeknula u odnosu na sve one koji su već govorili nešto slično. No, još uvek nije sasvim jasno da je Ljiljana Karadžić to učinila pod pritiskom ili svojevoljno i da li se iz njenog držanja i onoga što je rekla, mogao razabrati kakav je njen stvarni stav o predaju Radovana Karadžića.
KARADŽIĆ: Normalno da ima drugačiju težinu, drugačije značenje. Svako ko je vidio moju snahu, gospođu Karadžić, na televiziji, u kakvom je ona stanju bila, u kakvoj je depresiji bila kad je uputila taj poziv, svakome je bilo jasno da je to bio jedan neviđeni pritisak, brutalni pritisak i ja mislim da je čak bio napisan tekst koji je ona morala maltene pratiti izdaleka. To se vidjelo po svim njenim pokretima. A i po njenom izrazu lica se vidjelo da to nije uradila zato što to stvarno tako misli i što to stvarno tako želi. Neprimjereno je za civilizovani svijet i za demokratiju da se tako nešto radi. To je nezamislivo u civilizovanom svijetu i demokratskim zemljama. To je nezamislivo da se tako radi u zemljama odakle dolaze ta gospoda koja su vršila taj pritisak.
STOJANOVIĆ: Ja imam utisak, što se to ličnog odnosa tiče, da bi ta poruka mogla da se svede na – nama je veoma teško i mi u ovom trenutku moramo da kažemo ovo da bi prestali pritisci na našu porodicu. A tu se uvek ostavlja ona rezerva – čovek će sam doneti odluku i mi ga pozivamo da on sam donese odluku. To je malo kontradiktorno. S jedne strane se kaže – eto, mi mislimo da on treba da se preda, Amfilohije Radović kaže „da sam ja na njegovom mestu, ja bih se predao“, a on će kako hoće. Kada bi taj poziv bio izrečen čvršće, da se recimo kaže – predaj se zbog nas ili – predaj se zbog toga što ova situacija više nikome nije izdrživa, onda bi to bio ozbiljan zahtev.
RSE: Od crkvenih velikodostojnika jedino do sada vladika zahumsko-hercegovačko Grigorije nije ostavio nikakvu rezervu. „Ako Radovan misli da je heroj time što se krije, grdno je pogrešio“, više puta je rekao ovaj episkop, nagoveštavajući ton u kome poruke za predaju ne bi ostavljale bilo kakvu sumnju u iskrene namere onih koji su ih upućivali.
LOVRENOVIĆ: Ja mislim da svi ti pozivi, ali baš svi, i ovi političarski i obiteljski i svećenički, u dogovoru ili ne, ja u to ne ulazim, imaju potpuno harmoničnu i jedinstvenu političku platformu – da je potrebno i oportuno učiniti sve da se ne bi izgubio glavni cilj, a glavni cilj je opstanak Republike Srpske.
KOSTIĆ: Oni isti koji su se, evo, oglasili u posljednje vrijeme, skoro da su bili najglasniji u savjetima haškim optuženicima da ostanu tamo gdje jesu i da se nipošto ne pojavljuju i ne predaju. Ja se najiskrenije nadam da Radovan Karadžić zna da mnogo više pripada istoriji nego porodici, ako je porodica zaista odlučila da se odnosi prema Radovanu na ovaj način. Mnogo više istoriji nego izvjesnim krugovima iz Srpske pravoslavne crkve. I mnogo više istoriji nego što pripada onom dijelu srpskog naroda koji smatra da treba da se preda.
RSE: No bez obzira na sve ove nedoumice oko smisla i značenja poziva za predaju, nema nikakve sumnje da bi svi oni trebalo da posluže kao sredstvo pritiska, koje bi ubrzalo Karadžićev dolazak u Hag.
KARADŽIĆ: To je ideja i to su metodi koji su oprobani. Nije to prvi put i nije se to desilo samo sad sa Srbima. To su oni radili i sa drugim nacijama. Oni vrše pritiske sa svih strana. I od Srpske pravoslavne crkve i s najvišeg nivoa, a to je od porodice. Ali kad se vidi da su to pritisci, iznuđeni pozivi, onda se sasvim drugačije reaguje.
LOVRENOVIĆ: Moje je uvjerenje da se, ipak, mnogo više radi o jednoj gestikulaciji adresiranoj prema javnosti. Ti gestovi su, po mom uvjerenju, imali, između ostalog, i tu namjeru da se prije svega međunarodnoj političkoj javnosti poruči – evo, dotle je došlo da se i u privatnim i prijateljskim, najbliskijim relacijama Radovan Karadžić poziva na taj čin, a sve ostalo zavisi od njega. Dakle, ja mislim da se, ipak, radi o nekoj vrsti scenarija za javnost i stanovitom pokušaju omekšavanja čitave te stvari, eventualno kupovanju vremena u iznudici, da bi se s te strane donijela neka za Karadžića najbolja odluka.
RSE: I da li se od sve učestalijih poziva Radovanu Karadžiću da se nakon višegodišnjeg izbegavanja pravde, konačno pojavi pred Međunarodnim krivičnim sudom može očekivati bilo kakav efekat?
LOVRENOVIĆ: To su sada već potpuno konkretni, lični odnosi, pitanje konkretnih okolnosti u kojima Karadžić posljednjih godina živi, sve moguće zagonetne tajne stvari o kojima mi stvarno ne možemo znati ništa.
KARADŽIĆ: Ako bi se Radovan predao, šta bi uradio ljudima u Republici Srpskoj koji u njega gledaju kao u neku ikonu i koji se nadaju nečemu samim tim da je on na slobodi i da nije uhapšen? On bi izdao borce, on bi izdao sve poginule, on bi izdao sve ranjene, on bi izdao te ljude ako bi se predao.
RSE: Ukoliko pozivi Radovanu Karadžiću da se preda nisu namenjeni samo pranju vlastite savesti i skidanju tereta odgovornosti, teško je na bilo koji način dokučiti da li do Radovana Karadžića uopšte dolaze poruke koje mu se upućuju. Njegova krajnje načelna obraćanja javnosti stižu jedino u formi knjiga, ali se tu na bilo koji način nije moglo dokučiti koliko je Karadžić uopšte u toku sa nekim aktuelnim zbivanjima.
KARADŽIĆ: Šta ako moj brat ne dobije taj poziv? Šta ako ne sazna za njega? Šta ako neko ko treba da mu prenese, iz višeg interesa, takvu informaciju ne htjedne namjerno da mu prenese da se on ne bi pokolebao? Nije u pitanju glava Radovana Karadžića kao Radovana Karadžića. U pitanju su viši, strateški interesi srpskog naroda. Ja ne znam da li je moj brat primio te pozive. Posebno govorim o pozivima njegove porodice, odnosno njegove supruge Ljiljane. Ne zna gdje se on nalazi i ne znam da li je u prilici da gleda televiziju i da čita štampu.
STOJANOVIĆ: U planini je vrlo teško naći čoveka, pogotovo ako ne znate tačno u kojoj je planini. Tu imate velike delove nad kojima je vrlo teško vršiti kontrolu jer u vreme kada smo mi te planine, šume i reke proglašavali Srbijom ili bosanskom federacijom ili Hrvatskom, onda se malo izgubio reper na to u tome šta to stvarno jeste.
RSE: U poslednje vreme mogu se čuti i neke pretpostavke da pozivi Karadžiću na predaju, naročito oni koji imaju lični ton, služe pre svega da ga navedu da načini neki ishitren korak i tako otkrije mesto svog skrivanja. Može li se, po njima, u odsustvu bilo kakvog odgovora, barem indirektno zaključiti gde se zapravo svih ovih godina skriva Radovan Karadžić?
KOSTIĆ: Imam utisak da ovi koji ga traže, što su god poželjeli, relativno su brzo realizovali i relativno lako, naročito kad je u pitanju saradnja sa srpskim vlastima i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Tako da je zbilja čudo da do sad nisu imali u tome više uspjeha. I to mi jedino daje nadu da je Karadžić daleko odavde, da se nije opredijelio za ovaj prostor kao za prostor svoga skrivanja.
STOJANOVIĆ: Skrivanje u Argentini ili u Rusiji je samo za sitne ribe. Mislim da bi bio suviše veliki rizik po međunarodni položaj Rusije da daje utočište ljudima kao što su Karadžić i Mladić, te zbog toga ne verujem uopšte da su oni tamo. A što se tiče njihovog premeštanja na diskretan način i sa lažnim dokumentima, kako se to upravo utvrdilo u vezi sa jednim optuženikom koji je nađen u Argentini, to je moguće samo za sitne ribe, za ljude koji su predstava koja ima jednog glumca, a ne za grupe koje bi trebale da podrazumevaju pet ili deset ljudi, za nešto što je logistički komplikovano i tako ga je mnogo teže sakriti. Tako da sam ja čvrsto uveren da se oni nalaze na teritoriji bivše Jugoslavije, i to prvenstveno Srbije i Bosne, možda na teritoriji Crne Gore, možda čak na teritoriji Hrvatske, ali mislim da dalje od bivše Jugoslavije nisu.
RSE: No, pozivi Radovanu Karadžiću na predaju, samo su vrh ledenog brega jedne mnogo veće zagonetke – kako je uopšte moguće da se čitavu deceniju nakon što je podignuta optužnica Međunarodnog krivičnog suda, Karadžić još uvek nalazi na slobodi, tako da i dalje neko treba da apeluje na njega da se preda?
KARADŽIĆ: NATO snage i SFOR koji je bio u Bosni i Hercegovini, znaju da je Radovan do 1998. godine bio na Palama i tačno znaju lokacije gdje se kretao. Kretao se u dva-tri stana i najviše bio u svojoj kući na Palama. Od 1998. godine, on je otišao u ilegalu jer su se neke stvari drastično promijenile. Očito da se Amerikanci ne drže dogovora Holbruk-Karadžić. To je bio jedan džentlmenski dogovor kojem su prisustvovali Rusi.
LOVRENOVIĆ: Naprosto, to je bio prevelik zalogaj. U tim nekim centrima moći do sada nije bilo prejake, preozbiljne volje da se takav jedan zahvat napravi. Tu mislim, naravno, prije svega na međunarodne faktore. I unutar toga postoji jedan idilični prostor za Radovana Karadžića. Mogli su živjeti doista potpuno mirno i iz tog svog nekog prikrajka gotovo se podsmjehivati svim tim pričama. Zbog toga ovi egzekutivni organi, poput ovih vojnih postrojbi na terenu, nisu nikada zapravo dobili odlučni, neopozivi nalog da se to uradi. SFOR i NATO, kao što se sada već zna, nekoliko puta su bili jako blizu Radovanu Karadžiću i mogućnosti da ga dignu. Međutim, svaki put su oni sami zapravo iznutra na razne načine odustajali jer nije bilo te prave volje. Sada se to promijenilo. Promijenila se naprosto ta jedna generalna strategija unutar koje, zbog raznoraznih drugih stvari, Bosnu i Hercegovinu, ali i čitav ovaj region, treba gledati kao region smirivanja, kao region pripitomljavanja, a to se može jedino tako da ga se kompatibilizira sa Evropom. A na tom putu stoji prepreka koja se zove Karadžić.
KARADŽIĆ: Od 1995. godine su sve te priče iste: „Karadžić i Mladić do jeseni u Hag“, „Karadžić i Mladić za koju sedmicu u Hag“, „Karadžić do kraja ove godine u Hagu“. Evo da vidimo.
RSE: Posljednjih dana iz tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda ponovo su se mogle čuti optužbe da se Radovan Karadžić možda skriva u nekim objektima Srpske pravoslavne crkve. Te stare sumnje dobile su i sasvim konkretnu formu, tako su se pojavile i neke krajnje konkretne tvrdnje da je Karadžić poslednjih meseci navraćao u Manastir Jovana Krstitelja koji se nalazi pored Nikšića. Ima li bilo kakvog osnova za pretpostavke da neki krugovi Srpske pravoslavne crkve i sada učestvuju u Karadžićevom skrivanju?
KARADŽIĆ: Ja znam da ga Srpska pravoslavna crkva štiti i na taj način što se moli Bogu za njegovo zdravlje i da ga ne uhapse. A inače za drugo ne znam i ne vjerujem da je našao neko skrovište u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Od toga nema sigurno ništa.
STOJANOVIĆ: Njihova trajna i uporna verbalna podrška, uz poznavanje resursa koje oni imaju, mislim da nagoveštava da postoji takva podrška i pomoć.
RSE: Svih ovih godina Karadžićevog skrivanja, u javnosti su se pojavljivali raličiti dokazi da Radovan Karadžić i dalje uživa naklonost delova bezbednosnih, vojnih ili policijskih snaga, kako u Republici Srpskoj tako u Srbiji i Crnoj Gori. Te sumnje nisu utihnule ni nakon promene političke klime u ovim zemljama:
KARADŽIĆ: Imamo mi svoje ljude, odnosno ima dobrih i poštenih ljudi, odnosno patriota, koji rade u policiji i u Srbiji i Crnoj Gori i u Republici Srpskoj, dostavljaju nam neke informacije, anonimno nam se javljaju i tako dalje. Imamo i ljude u drugim zemljama koji znaju pravu istinu i na našoj su strani. Da ne kažem da nam maltene i pomažu da se Radovan ne uhapsi.
STOJANOVIĆ: Stalno se govori o naporima vlasti da uhvati Mladića i Karadžića, međutim, ne da se ne vide rezultati tih napora, nego se ne vidi ni akcija u vezi s tim. Po mom mišljenju glavni efekat može da se očekuje od toga što postoji mnogo bolja kontrola novca i drugih sredstava koja su služila kao logistika za skrivanje i odobravanje takvog novca, izdvajanje takvog novca više nije moguće tako lako. Ja u tome vidim nekakvu glavnu šansu za zatvaranje kruga oko njih, što se nadam da će dovesti do njihove predaje. Tako da ja mislim da je u toj logistici ustvari glavni pritisak.
RSE: Bez obzira što Radovan Karadžić nosi tešku hipoteku optužbi za genocid i zločine protiv čovečnosti, u delu javnosti postoji još uvek dosta jaka podrška njegovom izbegavanju da se nađe pred sudom. Dok jedni sasvim otvoreno nazivaju Karadžića jednim od najvećih zločinaca 20. veka, on je za druge i dalje heroj:
KARADŽIĆ: Njega čuva prvo njegov optimizam, vjera u Boga i vjera u pravdu, vjera u to da će sve doći na svoje mjesto. Vrlo je teško izdržati pošteno živjeti, ne obrljati se. Moj brat nije obrljan. Moj brat je častan čovjek. Moj brat je i humanista i filozof i borac i doktor i psihijatar i pjesnik i šta hoćete. I moj brat će ostati na svijetlim stranama srpske istorije. To ga drži.
STOJANOVIĆ: Karadžić je jedan od tri ili četiri autora najvećeg zlodela koje se dogodilo u Evropi od Drugog svetskog rata. To ga čini istorijskom ličnošću u onom smislu u kojem su to Staljin i Hitler. Oni, a ima ih dosta u Srbiji koji smatraju da je Radovan Karadžić heroj srpskog naroda, jednostavno svode ideju o dobru i zlu na nivo plemenske svesti, i oni koji to odbijaju da vide, na neki način saučestvuju u tom zločinu.
RSE: Stoga je jedan deo domaće i međunarodne javnosti najnovije monologe sa Radovanom Karadžićem dočekivao sa olakšanjem, nadajući se da se da je to znak postepenog uviđanja pravih razmera zločina koji su se dogodili u ratovima tokom devedesetih, dok drugi i dalje samo sumnjičavo odmahuju rukom. Da li poruke Radovanu Karadžiću koje stižu od njegovih sunarodnika, zaista ukazuju da je počeo proces suočavanja sa onim što se dogodilo tokom devedesetih?
KOSTIĆ: Moralnu katarzu smo mi doživeli na „kosovskoj večeri“. Nama je to nepotrebno. Moralna katarza je potrebna onima koji su kroz istoriju napuštali svoj etnos i postajali nešto drugo.
STOJANOVIĆ: Za to mislim da mora da se promeni generacija. To gledam polazeći od primera, recimo, nemačkog naroda i njihovog odnosa prema nacizmu. A pri tome su oni imali tu prednost da su bili okupirani, što ovi ovde narodi nisu baš. Tako da ja mislim da je za to potrebno dvadeset-trideset godina, da to uopšte nije nešto što se događa preko noći.
RSE: Postoji li s druge strane opasnost da će neuslišeni pozivi za Karadžićevom predaju samo učvrstiti neku vrstu mita koji neki krugovi već stvaraju o ovom haškom beguncu, ili sve ovo samo pokazuje da je potpuno istrošena ona energija koja je hranila takvu percepciju?
KOSTIĆ: Ja se iskreno nadam da će još više učvrstiti taj mit o Radovanu Karadžiću, mada je prerano govoriti u mitu jer je Karadžić realnost. Mit je nešto na što nas prinuđavaju. Ja bih više volio da je on realnost i da na sve ove teme on sam odgovori, ali ne pred Haškim tribunalom, nego kao slobodan čovek.
LOVRENOVIĆ: Taj model koji je predstavljao Radovan Karadžić posljednjih nekoliko godina i čitava ova jatačka podrška, on se nalazi već od mitskih artikulacija do danas na hiljadu načina u historiji potvrđen. I on traje dok je njegovo vrijeme, dok postoji ona unutarnja energija koja hrani taj mit o narodnom junaku, o zaštitniku, pomalo romantično obojen mit o pravedniku koji se skriva, kojega progoni cijeli svijet i tako dalje. I to, kao i sve drugo, ima svoju unutarnju energiju i svoje vrijeme. Ta energija u ovom Karadžićevom slučaju je očigledno presušila. Do sada je možda mogao igrati sam pred sobom ulogu tog nekog mitskog junaka, ali to vrijeme je prošlo.
RSE: No, bez obzira da li će svi oni koji su pozivali Radovana Karadžića uspeti da ga dozivu, predstavnici međunarodne zajednice sve ubedljivije i odlučnije tvrde da će se Radovana Karadžić, bez obzira na sve, naći pred licem pravde dok kraja ove godine, budući da se tokom jeseni obeležava godišnjica potpisivanja mira u Dejtonu:
STOJANOVIĆ: Ja zapravo očekujem hapšenje veoma brzo i štaviše pretpostavljam, mada je to vrlo teško pretpostaviti, da kada taj krug bude potpuno sužen da će se on zapravo predati.
KARADŽIĆ: Poznavajući moga brata, mislim da predaja Haškom tribunalu ne dolazi u obzir jer znam kakav on ima odnos prema Haškom tribunalu znajući šta je Haški tribunal. Mislim da se tu kod njega ništa nije promijenilo i da predaja ne dolazi u obzir ni u jednoj varijanti. A moj brat je veliki vjernik i sigurno ne bi nasrnuo na svoj život, odnosno izvršio samoubistvo, to je više nego sigurno. Onaj ko bi doveo do te situacije da bude uhapšen, sila Boga ne moli, jači je jači, mislim da bi tu vjerovatno došlo do hapšenja. Bože moj, nije ni prvi, ni posljednji koji bi bio na neki način nečasno prodan i uhapšen.
RSE: I da li u svetlu godišnjice okončanja rata koja se približava, zvuči uverljivo da je hapšenje Karadžića samo pitanje dana?
KOSTIĆ: Ja ne vidim na čemu se temelji takvo mišljenje. Najviše bih volio da Radovan Karadžić zauzme poziciju koju je imao, kao jedan od čelnika srpskog naroda s ove strane Drine. S one strane ne vidim nikoga dostojnog ovih istorijskih zbivanja sada i onih koji nas čekaju
LOVRENOVIĆ: Njegovo vrijeme je prošlo i on je sada zapravo čovjek koji bi morao sam da najviše razmišlja o svojoj koži. Prema tome, potpuno je okopnila i presušila oko njega sva ta energija koja je eventualno do sada i hranila tu neku mitsku sliku. I kada se on sutra preda ili bude uhapšen i kada bude u Hagu, ja sam potpuno siguran da to neće izazvati nikakvu veliku senzaciju, nikakav potres i da će ljudi u Republici Srpskoj, a i u Srbiji i Crnoj Gori dušom odahnuti jer će shvatiti da su se riješili jednog velikog mlinskog kamena o vratu.
RSE: Da li će do tog olakšanja koje će izazvati Karadžićevo pojavljivanje u Hagu, dovesti pozivi za predaju ili efektna akcija međunarodne zajednice, sasvim je svejedno. Radovanu Karadžiću ostavljena još jedna od poslednjih prilika, da sam učini ono što će očigledno postati neminovnost.
Na njegovu nepoznatu adresu već odavno su počeli da stižu takvi pozivi iz Haškog tribunala i od međunarodnih zvaničnika, ali su se tim porukama u poslednje vreme pridružili i glasovi predstavnika srpskog naroda. Među njima je bilo raznih – politički proračunatih, crkveno odmerenih i porodično dramatičnih, manje ili više iskrenih. Neki od njih su dočekani sa nemalim iznenađenjem, drugi sa nepoverenjem, a oni koji su došli od njegovih najbližih, i sa krajnjom nevericom. Teško je reći da li su svi ti pozivi uopšte stigli do onoga kome su bili upućeni, ali do sada nije bilo nikakvog odgovora. No, bez obzira što se još uvek ne vidi njihov konkretni učinak, učestali pozivi na predaju Radovana Karadžića tema su naše današnje emisije u kojoj između ostalih učestvuju:
● Brat Radovana Karadžića, Luka Karadžić
● Sarajevski književnik i publicista Ivan Lovrenović
● Predsednik Udruženja književnika Republike Srpske Zoran Kostić
● Filmski reditelj Lazar Stojanović, koji je nedavno završio dokumentarni film „Život i priključenije Radovana Karadžića“
*****
No pre nego što se naši sagovornici posvete ovoj temi, možete saznati ko je sve u poslednje vreme pozivao Radovana Karadžića da se preda:
Posle brojnih svetskih lidera, predstavnika Haškog suda, vojnih komadanata i domaćih političara, Radovan Karadžić ostao je nem i na poziv svoje supruge Ljiljane Karadžić da se preda. Kako je objasnila Karadžićeva supruga u svom pozivu 28. jula, to je učinila jer je njihova porodica pod stalnim pritiskom, ugrožena životno i egzistencijalno.
Nije prošlo puno vremena nakon ovog poziva, BBC, „Tajms“ i austrijska agencija APA, preneli su da je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije pozvao Karadžića na predaju. Precizno, mitropolit je kazao:
„Ne mogu da kažem šta on tačno treba da radi, ali da sam ja on, ja bih otišao.“
Istog dana kada je izjava objavljena, iz kabineta mitropolita emitovan je i demanti. Reči mitropolita Amfilohija, kako je naknadno objašnjeno, nisu bile poziv na predaju, već lični odnos prema mogućnosti odlaska u Hag.
Istovremeno, vladika zahumsko-hercegovački Grigorije, svoj poziv nije doveo u pitanje. „Ako Karadžića pozove njegova supruga da se preda zbog porodice, mogu ga i ja pozvati da to učini zbog naroda“, objasnio je vladika Grigorije.
U avgustu ove godine, Karadžića je na predaju pozvao i predsednik Republike Srpske Dragan Čacič, ukazujući da je to zvanični stav Republike Srpske, ali i zakonska obaveza.
„Radovan Karadžić mora da se preda. Ako se ne preda, on mora biti uhapšen. Treći put ne postoji“, kazao je, između ostalog, Dragan Čavić.
*****
RSE: Bez obzira od koga su sve do sada stizali pozivi, preporuke i molbe Radovanu Karadžiću da se preda, te poruke pripadnika njegovog vlastitog naroda, već su same za sebe postale svojevrstan fenomen. Da li ta obraćanja Radovanu Karadžiću, koja se u poslednje vreme mogu čuti s obe strane Drine, imaju bilo kakvu težinu? Brat Radovana Karadžića Luka Karadžić i filmski reditelj iz Beograda Lazar Stojanović:
KARADŽIĆ: Kada bi me stavili na vješala i rekli – uputi poziv bratu da se preda, ja bih rekao – ne. I to bih rekao – nemoj da se predaš. Pa neka me objese.
STOJANOVIĆ: Mislim da su pozivi neautentični, da se pojavljuju sa velikim rezervama, nakon pojačanih pritisaka spolja na predaju i nakon krupnih uslovljavanja. A oni pozivi koji dolaze od strane vlasti, zapravo su prilično ritualne prirode i ja ne vidim da oni imaju neku veliku težinu.
RSE: Šta zapravo otkrivaju svi učestali saveti Radovanu Karadžiću da prestane da se skriva i kakvo je njihovo značenje? Sarajevski književnik Ivan Lovrenović i banjalučki pisac Zoran Kostić:
LOVRENOVIĆ: To je jedna potpuno nova situacija, novi stil ponašanja srpskog establištmenta, i u Banja Luci, a i u Srbiji i Crnoj Gori. Toliko novi da je, kad je to tek počelo prije izvjesnog vremena, gotovo djelovalo šokantno jer prije je vladao jedan potpuno drukčiji diskurs, onaj herojski, mučenički – nikad se predati i tako dalje.
KOSTIĆ: Ovo što se u posljednje vrijeme čuje iz tog srpskog korpusa doživljavam kao neprijatno iznenađenje i kao znak jednog velikog ustupanja i ustuknuća pred jednom ustanovljenom antisrpskom asocijacijom i organizacijom kao što je Haški tribunal. Nešto što je inkarnacija onog najmračnijeg što je u sebi nekada sadržavala inkvizicija.
RSE: Koliko god je i dalje velika nepoznanica, šta sam Radovan Karadžić uopšte misli o sadržaju poruka u kojima ga pozivaju na predaju, ništa nije teže dokučiti motive onih koji nagovaraju Radovana Karadžića da se nakon višegodišnjeg skrivanja pojavi pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju. Da li su to zaista iskreni pozivi, bez obzira da li oni stižu od političkih predstavnika, crkvenih velikodostojnika ili porodice, ili su to samo iznuđene ili pogrešno protumačene reči, koje se izgovaraju u iznudici?
KARADŽIĆ: To su, po meni, uglavnom iznuđeni pozivi i to su pozivi na osnovu velikih pritisaka kod nekih moćnika iz međunarodne zajednice, prevashodno ljudi koji dolaze iz Amerike.
LOVRENOVIĆ: Naravno da se tu ne može govoriti o iskrenosti. Ja bih uopće isključio taj pojam, tu kategoriju, ne zato što bih nekoga procjenjivao po tim nekim karakternim, moralnim osobinama, daleko od toga. Čitava ova stvar je isključivo smještena u polje politike, bez obzira da li se radi o prividno privatnom pozivu Karadžićeve žene ili se radi na drugom polu o pozivu predsjednika Republike Srpske ili na trećem polu predstavnika Srpske pravoslavne crkve kakav je Amfilohije. To je naprosto integralan proces, integralan prostor, politički, tu treba naprosto razmišljati samo o pojmovima oportuniteta.
RSE: U moru verbalnih obraćanja haškom beguncu Radovanu Karadžiću, sigurno posebno značenje ima ono što mu je pred televizijskim kamerama poručila njegova supruga Ljiljana Karadžić. Njena molba suprugu, kako je rekla „srcem i svom dušom“ da se preda, najglasnije je odjeknula u odnosu na sve one koji su već govorili nešto slično. No, još uvek nije sasvim jasno da je Ljiljana Karadžić to učinila pod pritiskom ili svojevoljno i da li se iz njenog držanja i onoga što je rekla, mogao razabrati kakav je njen stvarni stav o predaju Radovana Karadžića.
KARADŽIĆ: Normalno da ima drugačiju težinu, drugačije značenje. Svako ko je vidio moju snahu, gospođu Karadžić, na televiziji, u kakvom je ona stanju bila, u kakvoj je depresiji bila kad je uputila taj poziv, svakome je bilo jasno da je to bio jedan neviđeni pritisak, brutalni pritisak i ja mislim da je čak bio napisan tekst koji je ona morala maltene pratiti izdaleka. To se vidjelo po svim njenim pokretima. A i po njenom izrazu lica se vidjelo da to nije uradila zato što to stvarno tako misli i što to stvarno tako želi. Neprimjereno je za civilizovani svijet i za demokratiju da se tako nešto radi. To je nezamislivo u civilizovanom svijetu i demokratskim zemljama. To je nezamislivo da se tako radi u zemljama odakle dolaze ta gospoda koja su vršila taj pritisak.
STOJANOVIĆ: Ja imam utisak, što se to ličnog odnosa tiče, da bi ta poruka mogla da se svede na – nama je veoma teško i mi u ovom trenutku moramo da kažemo ovo da bi prestali pritisci na našu porodicu. A tu se uvek ostavlja ona rezerva – čovek će sam doneti odluku i mi ga pozivamo da on sam donese odluku. To je malo kontradiktorno. S jedne strane se kaže – eto, mi mislimo da on treba da se preda, Amfilohije Radović kaže „da sam ja na njegovom mestu, ja bih se predao“, a on će kako hoće. Kada bi taj poziv bio izrečen čvršće, da se recimo kaže – predaj se zbog nas ili – predaj se zbog toga što ova situacija više nikome nije izdrživa, onda bi to bio ozbiljan zahtev.
RSE: Od crkvenih velikodostojnika jedino do sada vladika zahumsko-hercegovačko Grigorije nije ostavio nikakvu rezervu. „Ako Radovan misli da je heroj time što se krije, grdno je pogrešio“, više puta je rekao ovaj episkop, nagoveštavajući ton u kome poruke za predaju ne bi ostavljale bilo kakvu sumnju u iskrene namere onih koji su ih upućivali.
LOVRENOVIĆ: Ja mislim da svi ti pozivi, ali baš svi, i ovi političarski i obiteljski i svećenički, u dogovoru ili ne, ja u to ne ulazim, imaju potpuno harmoničnu i jedinstvenu političku platformu – da je potrebno i oportuno učiniti sve da se ne bi izgubio glavni cilj, a glavni cilj je opstanak Republike Srpske.
KOSTIĆ: Oni isti koji su se, evo, oglasili u posljednje vrijeme, skoro da su bili najglasniji u savjetima haškim optuženicima da ostanu tamo gdje jesu i da se nipošto ne pojavljuju i ne predaju. Ja se najiskrenije nadam da Radovan Karadžić zna da mnogo više pripada istoriji nego porodici, ako je porodica zaista odlučila da se odnosi prema Radovanu na ovaj način. Mnogo više istoriji nego izvjesnim krugovima iz Srpske pravoslavne crkve. I mnogo više istoriji nego što pripada onom dijelu srpskog naroda koji smatra da treba da se preda.
RSE: No bez obzira na sve ove nedoumice oko smisla i značenja poziva za predaju, nema nikakve sumnje da bi svi oni trebalo da posluže kao sredstvo pritiska, koje bi ubrzalo Karadžićev dolazak u Hag.
KARADŽIĆ: To je ideja i to su metodi koji su oprobani. Nije to prvi put i nije se to desilo samo sad sa Srbima. To su oni radili i sa drugim nacijama. Oni vrše pritiske sa svih strana. I od Srpske pravoslavne crkve i s najvišeg nivoa, a to je od porodice. Ali kad se vidi da su to pritisci, iznuđeni pozivi, onda se sasvim drugačije reaguje.
LOVRENOVIĆ: Moje je uvjerenje da se, ipak, mnogo više radi o jednoj gestikulaciji adresiranoj prema javnosti. Ti gestovi su, po mom uvjerenju, imali, između ostalog, i tu namjeru da se prije svega međunarodnoj političkoj javnosti poruči – evo, dotle je došlo da se i u privatnim i prijateljskim, najbliskijim relacijama Radovan Karadžić poziva na taj čin, a sve ostalo zavisi od njega. Dakle, ja mislim da se, ipak, radi o nekoj vrsti scenarija za javnost i stanovitom pokušaju omekšavanja čitave te stvari, eventualno kupovanju vremena u iznudici, da bi se s te strane donijela neka za Karadžića najbolja odluka.
RSE: I da li se od sve učestalijih poziva Radovanu Karadžiću da se nakon višegodišnjeg izbegavanja pravde, konačno pojavi pred Međunarodnim krivičnim sudom može očekivati bilo kakav efekat?
LOVRENOVIĆ: To su sada već potpuno konkretni, lični odnosi, pitanje konkretnih okolnosti u kojima Karadžić posljednjih godina živi, sve moguće zagonetne tajne stvari o kojima mi stvarno ne možemo znati ništa.
KARADŽIĆ: Ako bi se Radovan predao, šta bi uradio ljudima u Republici Srpskoj koji u njega gledaju kao u neku ikonu i koji se nadaju nečemu samim tim da je on na slobodi i da nije uhapšen? On bi izdao borce, on bi izdao sve poginule, on bi izdao sve ranjene, on bi izdao te ljude ako bi se predao.
RSE: Ukoliko pozivi Radovanu Karadžiću da se preda nisu namenjeni samo pranju vlastite savesti i skidanju tereta odgovornosti, teško je na bilo koji način dokučiti da li do Radovana Karadžića uopšte dolaze poruke koje mu se upućuju. Njegova krajnje načelna obraćanja javnosti stižu jedino u formi knjiga, ali se tu na bilo koji način nije moglo dokučiti koliko je Karadžić uopšte u toku sa nekim aktuelnim zbivanjima.
KARADŽIĆ: Šta ako moj brat ne dobije taj poziv? Šta ako ne sazna za njega? Šta ako neko ko treba da mu prenese, iz višeg interesa, takvu informaciju ne htjedne namjerno da mu prenese da se on ne bi pokolebao? Nije u pitanju glava Radovana Karadžića kao Radovana Karadžića. U pitanju su viši, strateški interesi srpskog naroda. Ja ne znam da li je moj brat primio te pozive. Posebno govorim o pozivima njegove porodice, odnosno njegove supruge Ljiljane. Ne zna gdje se on nalazi i ne znam da li je u prilici da gleda televiziju i da čita štampu.
STOJANOVIĆ: U planini je vrlo teško naći čoveka, pogotovo ako ne znate tačno u kojoj je planini. Tu imate velike delove nad kojima je vrlo teško vršiti kontrolu jer u vreme kada smo mi te planine, šume i reke proglašavali Srbijom ili bosanskom federacijom ili Hrvatskom, onda se malo izgubio reper na to u tome šta to stvarno jeste.
RSE: U poslednje vreme mogu se čuti i neke pretpostavke da pozivi Karadžiću na predaju, naročito oni koji imaju lični ton, služe pre svega da ga navedu da načini neki ishitren korak i tako otkrije mesto svog skrivanja. Može li se, po njima, u odsustvu bilo kakvog odgovora, barem indirektno zaključiti gde se zapravo svih ovih godina skriva Radovan Karadžić?
KOSTIĆ: Imam utisak da ovi koji ga traže, što su god poželjeli, relativno su brzo realizovali i relativno lako, naročito kad je u pitanju saradnja sa srpskim vlastima i u Srbiji i u Republici Srpskoj. Tako da je zbilja čudo da do sad nisu imali u tome više uspjeha. I to mi jedino daje nadu da je Karadžić daleko odavde, da se nije opredijelio za ovaj prostor kao za prostor svoga skrivanja.
STOJANOVIĆ: Skrivanje u Argentini ili u Rusiji je samo za sitne ribe. Mislim da bi bio suviše veliki rizik po međunarodni položaj Rusije da daje utočište ljudima kao što su Karadžić i Mladić, te zbog toga ne verujem uopšte da su oni tamo. A što se tiče njihovog premeštanja na diskretan način i sa lažnim dokumentima, kako se to upravo utvrdilo u vezi sa jednim optuženikom koji je nađen u Argentini, to je moguće samo za sitne ribe, za ljude koji su predstava koja ima jednog glumca, a ne za grupe koje bi trebale da podrazumevaju pet ili deset ljudi, za nešto što je logistički komplikovano i tako ga je mnogo teže sakriti. Tako da sam ja čvrsto uveren da se oni nalaze na teritoriji bivše Jugoslavije, i to prvenstveno Srbije i Bosne, možda na teritoriji Crne Gore, možda čak na teritoriji Hrvatske, ali mislim da dalje od bivše Jugoslavije nisu.
RSE: No, pozivi Radovanu Karadžiću na predaju, samo su vrh ledenog brega jedne mnogo veće zagonetke – kako je uopšte moguće da se čitavu deceniju nakon što je podignuta optužnica Međunarodnog krivičnog suda, Karadžić još uvek nalazi na slobodi, tako da i dalje neko treba da apeluje na njega da se preda?
KARADŽIĆ: NATO snage i SFOR koji je bio u Bosni i Hercegovini, znaju da je Radovan do 1998. godine bio na Palama i tačno znaju lokacije gdje se kretao. Kretao se u dva-tri stana i najviše bio u svojoj kući na Palama. Od 1998. godine, on je otišao u ilegalu jer su se neke stvari drastično promijenile. Očito da se Amerikanci ne drže dogovora Holbruk-Karadžić. To je bio jedan džentlmenski dogovor kojem su prisustvovali Rusi.
LOVRENOVIĆ: Naprosto, to je bio prevelik zalogaj. U tim nekim centrima moći do sada nije bilo prejake, preozbiljne volje da se takav jedan zahvat napravi. Tu mislim, naravno, prije svega na međunarodne faktore. I unutar toga postoji jedan idilični prostor za Radovana Karadžića. Mogli su živjeti doista potpuno mirno i iz tog svog nekog prikrajka gotovo se podsmjehivati svim tim pričama. Zbog toga ovi egzekutivni organi, poput ovih vojnih postrojbi na terenu, nisu nikada zapravo dobili odlučni, neopozivi nalog da se to uradi. SFOR i NATO, kao što se sada već zna, nekoliko puta su bili jako blizu Radovanu Karadžiću i mogućnosti da ga dignu. Međutim, svaki put su oni sami zapravo iznutra na razne načine odustajali jer nije bilo te prave volje. Sada se to promijenilo. Promijenila se naprosto ta jedna generalna strategija unutar koje, zbog raznoraznih drugih stvari, Bosnu i Hercegovinu, ali i čitav ovaj region, treba gledati kao region smirivanja, kao region pripitomljavanja, a to se može jedino tako da ga se kompatibilizira sa Evropom. A na tom putu stoji prepreka koja se zove Karadžić.
KARADŽIĆ: Od 1995. godine su sve te priče iste: „Karadžić i Mladić do jeseni u Hag“, „Karadžić i Mladić za koju sedmicu u Hag“, „Karadžić do kraja ove godine u Hagu“. Evo da vidimo.
RSE: Posljednjih dana iz tužilaštva Međunarodnog krivičnog suda ponovo su se mogle čuti optužbe da se Radovan Karadžić možda skriva u nekim objektima Srpske pravoslavne crkve. Te stare sumnje dobile su i sasvim konkretnu formu, tako su se pojavile i neke krajnje konkretne tvrdnje da je Karadžić poslednjih meseci navraćao u Manastir Jovana Krstitelja koji se nalazi pored Nikšića. Ima li bilo kakvog osnova za pretpostavke da neki krugovi Srpske pravoslavne crkve i sada učestvuju u Karadžićevom skrivanju?
KARADŽIĆ: Ja znam da ga Srpska pravoslavna crkva štiti i na taj način što se moli Bogu za njegovo zdravlje i da ga ne uhapse. A inače za drugo ne znam i ne vjerujem da je našao neko skrovište u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Od toga nema sigurno ništa.
STOJANOVIĆ: Njihova trajna i uporna verbalna podrška, uz poznavanje resursa koje oni imaju, mislim da nagoveštava da postoji takva podrška i pomoć.
RSE: Svih ovih godina Karadžićevog skrivanja, u javnosti su se pojavljivali raličiti dokazi da Radovan Karadžić i dalje uživa naklonost delova bezbednosnih, vojnih ili policijskih snaga, kako u Republici Srpskoj tako u Srbiji i Crnoj Gori. Te sumnje nisu utihnule ni nakon promene političke klime u ovim zemljama:
KARADŽIĆ: Imamo mi svoje ljude, odnosno ima dobrih i poštenih ljudi, odnosno patriota, koji rade u policiji i u Srbiji i Crnoj Gori i u Republici Srpskoj, dostavljaju nam neke informacije, anonimno nam se javljaju i tako dalje. Imamo i ljude u drugim zemljama koji znaju pravu istinu i na našoj su strani. Da ne kažem da nam maltene i pomažu da se Radovan ne uhapsi.
STOJANOVIĆ: Stalno se govori o naporima vlasti da uhvati Mladića i Karadžića, međutim, ne da se ne vide rezultati tih napora, nego se ne vidi ni akcija u vezi s tim. Po mom mišljenju glavni efekat može da se očekuje od toga što postoji mnogo bolja kontrola novca i drugih sredstava koja su služila kao logistika za skrivanje i odobravanje takvog novca, izdvajanje takvog novca više nije moguće tako lako. Ja u tome vidim nekakvu glavnu šansu za zatvaranje kruga oko njih, što se nadam da će dovesti do njihove predaje. Tako da ja mislim da je u toj logistici ustvari glavni pritisak.
RSE: Bez obzira što Radovan Karadžić nosi tešku hipoteku optužbi za genocid i zločine protiv čovečnosti, u delu javnosti postoji još uvek dosta jaka podrška njegovom izbegavanju da se nađe pred sudom. Dok jedni sasvim otvoreno nazivaju Karadžića jednim od najvećih zločinaca 20. veka, on je za druge i dalje heroj:
KARADŽIĆ: Njega čuva prvo njegov optimizam, vjera u Boga i vjera u pravdu, vjera u to da će sve doći na svoje mjesto. Vrlo je teško izdržati pošteno živjeti, ne obrljati se. Moj brat nije obrljan. Moj brat je častan čovjek. Moj brat je i humanista i filozof i borac i doktor i psihijatar i pjesnik i šta hoćete. I moj brat će ostati na svijetlim stranama srpske istorije. To ga drži.
STOJANOVIĆ: Karadžić je jedan od tri ili četiri autora najvećeg zlodela koje se dogodilo u Evropi od Drugog svetskog rata. To ga čini istorijskom ličnošću u onom smislu u kojem su to Staljin i Hitler. Oni, a ima ih dosta u Srbiji koji smatraju da je Radovan Karadžić heroj srpskog naroda, jednostavno svode ideju o dobru i zlu na nivo plemenske svesti, i oni koji to odbijaju da vide, na neki način saučestvuju u tom zločinu.
RSE: Stoga je jedan deo domaće i međunarodne javnosti najnovije monologe sa Radovanom Karadžićem dočekivao sa olakšanjem, nadajući se da se da je to znak postepenog uviđanja pravih razmera zločina koji su se dogodili u ratovima tokom devedesetih, dok drugi i dalje samo sumnjičavo odmahuju rukom. Da li poruke Radovanu Karadžiću koje stižu od njegovih sunarodnika, zaista ukazuju da je počeo proces suočavanja sa onim što se dogodilo tokom devedesetih?
KOSTIĆ: Moralnu katarzu smo mi doživeli na „kosovskoj večeri“. Nama je to nepotrebno. Moralna katarza je potrebna onima koji su kroz istoriju napuštali svoj etnos i postajali nešto drugo.
STOJANOVIĆ: Za to mislim da mora da se promeni generacija. To gledam polazeći od primera, recimo, nemačkog naroda i njihovog odnosa prema nacizmu. A pri tome su oni imali tu prednost da su bili okupirani, što ovi ovde narodi nisu baš. Tako da ja mislim da je za to potrebno dvadeset-trideset godina, da to uopšte nije nešto što se događa preko noći.
RSE: Postoji li s druge strane opasnost da će neuslišeni pozivi za Karadžićevom predaju samo učvrstiti neku vrstu mita koji neki krugovi već stvaraju o ovom haškom beguncu, ili sve ovo samo pokazuje da je potpuno istrošena ona energija koja je hranila takvu percepciju?
KOSTIĆ: Ja se iskreno nadam da će još više učvrstiti taj mit o Radovanu Karadžiću, mada je prerano govoriti u mitu jer je Karadžić realnost. Mit je nešto na što nas prinuđavaju. Ja bih više volio da je on realnost i da na sve ove teme on sam odgovori, ali ne pred Haškim tribunalom, nego kao slobodan čovek.
LOVRENOVIĆ: Taj model koji je predstavljao Radovan Karadžić posljednjih nekoliko godina i čitava ova jatačka podrška, on se nalazi već od mitskih artikulacija do danas na hiljadu načina u historiji potvrđen. I on traje dok je njegovo vrijeme, dok postoji ona unutarnja energija koja hrani taj mit o narodnom junaku, o zaštitniku, pomalo romantično obojen mit o pravedniku koji se skriva, kojega progoni cijeli svijet i tako dalje. I to, kao i sve drugo, ima svoju unutarnju energiju i svoje vrijeme. Ta energija u ovom Karadžićevom slučaju je očigledno presušila. Do sada je možda mogao igrati sam pred sobom ulogu tog nekog mitskog junaka, ali to vrijeme je prošlo.
RSE: No, bez obzira da li će svi oni koji su pozivali Radovana Karadžića uspeti da ga dozivu, predstavnici međunarodne zajednice sve ubedljivije i odlučnije tvrde da će se Radovana Karadžić, bez obzira na sve, naći pred licem pravde dok kraja ove godine, budući da se tokom jeseni obeležava godišnjica potpisivanja mira u Dejtonu:
STOJANOVIĆ: Ja zapravo očekujem hapšenje veoma brzo i štaviše pretpostavljam, mada je to vrlo teško pretpostaviti, da kada taj krug bude potpuno sužen da će se on zapravo predati.
KARADŽIĆ: Poznavajući moga brata, mislim da predaja Haškom tribunalu ne dolazi u obzir jer znam kakav on ima odnos prema Haškom tribunalu znajući šta je Haški tribunal. Mislim da se tu kod njega ništa nije promijenilo i da predaja ne dolazi u obzir ni u jednoj varijanti. A moj brat je veliki vjernik i sigurno ne bi nasrnuo na svoj život, odnosno izvršio samoubistvo, to je više nego sigurno. Onaj ko bi doveo do te situacije da bude uhapšen, sila Boga ne moli, jači je jači, mislim da bi tu vjerovatno došlo do hapšenja. Bože moj, nije ni prvi, ni posljednji koji bi bio na neki način nečasno prodan i uhapšen.
RSE: I da li u svetlu godišnjice okončanja rata koja se približava, zvuči uverljivo da je hapšenje Karadžića samo pitanje dana?
KOSTIĆ: Ja ne vidim na čemu se temelji takvo mišljenje. Najviše bih volio da Radovan Karadžić zauzme poziciju koju je imao, kao jedan od čelnika srpskog naroda s ove strane Drine. S one strane ne vidim nikoga dostojnog ovih istorijskih zbivanja sada i onih koji nas čekaju
LOVRENOVIĆ: Njegovo vrijeme je prošlo i on je sada zapravo čovjek koji bi morao sam da najviše razmišlja o svojoj koži. Prema tome, potpuno je okopnila i presušila oko njega sva ta energija koja je eventualno do sada i hranila tu neku mitsku sliku. I kada se on sutra preda ili bude uhapšen i kada bude u Hagu, ja sam potpuno siguran da to neće izazvati nikakvu veliku senzaciju, nikakav potres i da će ljudi u Republici Srpskoj, a i u Srbiji i Crnoj Gori dušom odahnuti jer će shvatiti da su se riješili jednog velikog mlinskog kamena o vratu.
RSE: Da li će do tog olakšanja koje će izazvati Karadžićevo pojavljivanje u Hagu, dovesti pozivi za predaju ili efektna akcija međunarodne zajednice, sasvim je svejedno. Radovanu Karadžiću ostavljena još jedna od poslednjih prilika, da sam učini ono što će očigledno postati neminovnost.
