Dostupni linkovi

logo-print

Čarape i vojna tajna


Vojnički šlemovi i čarape izgleda su – u svojstvu teme, naravno - postigli ono što nije uspelo ni budućem Ustavu, ni Evropskoj uniji, ni bilo kojoj drugoj eksplicitno političkoj temi: praktično su ujedinili sve ključne aktere politike u Srbiji, kako na vlasti, tako u opoziciji.

I predsednik Tadić, i premijer Koštunica, i svi ključni ministri i njihove stranke, i vođe opozicije slažu se da u Vojsci vlada finansijsko rasulo koje je dušu dalo za gigantske manipulacije na račun izmučenog srpskog budžeta. I svima je u političkom vrhu bliska ideja da prva - valjda ne i jedina - žrtva tog, kao, senzacionalnog otkrića mora da bude ministar odbrane Prvoslav Davinić: ako je znao šta se radi, onda zato što je znao, ako nije znao, onda zato što nije znao.

Da li to znači da je ovim konsenzusom u startu zaobiđena sva ona ovde već tradicionalna i neizbežna mučna politička trgovina oko svakog mogućeg problema, svo ono parlamentarno, kuloarsko, medijsko i ostalo pijačarenje koje je krajnje neprijatno za gledanje i slušanje, te radikalno štetno za ugled i samopoštovanje jednog već dovoljno devastireanog društva? Bilo bi neoprezno kladiti se na to. Davinić je, naime, funkcioner državne zajednice, šta god to bilo, a ova je projektovana tako da ne može da funkcioniše, ali zato veoma efikasno može da smeta. Sve što je potrebno za to jeste «dobra volja» smetača da zasmeta, i beskrajno natezanje može da počne. Jednostavnije rečeno, ako Davinić neće da podnese ostavku, a crnogorski politički establišment pronađe neku svoju računicu da ga podržava (a barem trenutno baš tako stoje stvari), onda će on moći da figurira kao ministar bez stranke i bez države, ali sa funkcijom, koju će obavljati u politički zrakopraznom prostoru. Ispada da bi – ovo treba shvatiti kao stilsku figuru, a ne kao prejudiciranje bilo čega – bilo lakše staviti Davinića u zatvor nego smeniti ga.

Sve je ovo ekscentrično i bizarno, i nije moguće i održivo u bilo kojem društvu u kojem su zakoni, institucije, odgovornosti i procedure ozbiljna stvar, ali na to je valjalo misliti kada je sklepavana ova i ovakva metadržavna skalamerija. I o tome treba iznova da porazmisle svi oni koji insistiraju na njenom formalnom održavanju po svaku cenu.

Ovako ili onako, i to će na kraju biti razrešeno, ali će iza ove afere ostati nešto mnogo važnije: i na primeru vojske, to jest na primeru njenih ogromnih, a netransparentnih finansijskih prohteva ponavlja se jedan te isti pogubni mehanizam: institucije zaostale iz starog, pogubnog režima, a reformisane samo površno i kozmetički, ne nameravaju da se odreknu svojih privilegija, svojih mutnih poslova – bilo političkih, parapatriotskih ili čisto špekulantskih i kriminalnih. Onaj ko im stane u tanjir, odmah će zaraditi neku od dežurnih «izdajničkih» etiketa, u ovom slučaju onu da odaje «vojnu tajnu». A vojna je tajna, recimo, to da vojska nosi šlemove, pancire i čarape. Paktiranje dobrog dela postmiloševićevske političke elite, naročito samoproglašenih «legalista» među njima, sa maherima iz senke iz devedesetih, iznova se pokazuje u svoj svojoj dalekosežnoj štetnosti. Njihovo dalje održavanje na pozicijama na kojima su se razbaškarili još od prošle decenije isuviše je skup sport. Daj Bože da je aktuelna vlast to makar i prekasno shvatila, i da će istrajati da bar jednom istera stvari na čistac.
XS
SM
MD
LG