Dostupni linkovi

logo-print

Inicijativa o međunarodnoj komisiji za žrtve


Međunarodna komisija za žrtve u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije funkcionisla bi kao neka vrsta regionalne komisije za istinu, jer se dosad pokazalo da bi saznanja do kojih bi dolazile nacionalne komisije bila neprihvatljiva za druge države u regionu. U procesu suočavanja sa prošlošću njen cilj bi bio da preporuči jedan celoviti program reparacije za čitav region, kao i mere unapređenja demokratije, poštivanja ljudskih prava i vladavine prava. Samu ideju o međunarodnoj komisiji izneo je savetnik u Međunarodnom centru za tranzicionu pravdu iz Njujorka Mark Friman:

“Mi smatramo da bi ovakva komisija na najrealističniji način, politički gledano, pomogla upravo da se uspostavi jedan mehanizam za istinu na regionalom nivou. Osnovna ideja jeste da se komisija za žrtve na regionalom niovu uspostavi u okviru međunarodnog sponzorstva, da ima uporište i podršku u narodu.”

U izlaganjima čelnih ljudi nevladinih organizacija iz regiona, pre svega Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, čule su se uglavnom nepovoljne ocene o procesu suočavanja sa nasleđem prošlošću u svakoj od ovih zemalja i širokom spektru najrazličitijih problema koji prate ove pokušaje. Direktor Fonda za humanitarno pravo iz Beograda Nataša Kandić:

“Pitanje nedela u prošlosti, odgovornosti, uvek se završava tako što se u prvi plan stavljaju srpske žrtve, što se svi zločini o kojima se iznose podaci pred Haškim tribunalom ili u medijima o zločinima koje su počinile srpske snage to se sve relativizuje i vrlo je upadljivo taj stalan pokušaj balansiranja, pa kada je rat svi su u ratu činili zločine. Međutim, pokazuje se ipak da kada se u javnosti stvori veliki pritisak, da onda pod tim jakim pritiskom protiv negiranja i protiv poricanja, da se onda i napravi neki korak prema uspostavljanju pravde, pre svega mislim tu na emitovanja video filma o streljanju šestorice muslimana iz Srebrenice.”

Bosna i Hercegovina sa druge strane, kako primećuje direktor Istraživačko-dokumentaciong centra iz Sarajeva Mirsad Tokača, već samim svojim ustrojstvom susreće se sa čitavim nizom teškoća u pokušaju uspostavljanja pravde nakon teških ratnih zločina koji su se dogodili na tlu te zemlje:

“Ja nisam veliki optimista kada je riječ o dostizanju onoga što zovemo sudskom pravdom u Bosni i Hercegovini u narednom desetljeću i desetljećima ukoliko se ne postignu neke radikalne promjene. Ja neću da zaista zvučim kao nikakav političar i da otvaram bila kakva politička pitanja, ali je za mene veoma važna politička volja da se neke stvari rade. Da se prihvati činjenica da vi ne možete jednom rukom nagraditi zločin, teritorijama, entitetima i ustavom koji zapravo enimira mogućnost pravde, a na drugoj strani drugom rukom pravdu dijeliti, to nikako ne ide zajedno. To znači da je Bosna u ovom času potpuno nefunkcionalna država, kad govorimo o problemu pravde, tranzicionoj pravdi, uopće vladavini zakona. Jedino što pravda dostiže male sitne kriminalce, lopove, sitne švercere na pijaci, a krupne zvjeri, ratni zločinici, ljudi koji su komandovali, koji su naređivali, su slobodni.”

Bez obzira što svaka od zemalja bivše Jugoslavije, bilo da je reč o Srbiji, Bosni i Hercegovini ili Srbji i Crnoj Gori, pokazuje na svoj način otpore o preovladavanju ratne prošlosti, postoje neka načelna rešenja koja su primenjiva za svaku od ovih država. Srđan Dvornik iz zagrebačke nevladine organizacije Građanski odbor za ljudska prava:

“Ako se nismo u stanju pomiriti sa činjenicama, onda ono pomirenje, političko pomirenje, dakle konačno preovladanje sukoba, tu vrstu pomirenja je puno teže očekivati i osim toga možda ju je nemoguće očekivati dok se stvari postavljaju tako da se nekako implikacijom preskače preko pitanja ko bi se sa kim imao pomirivati. Kolektivna pripadnost, definirana time da smo mi Hrvati, a ne Srbi ili ne Slovenci ili ne Bošnjaci, isključuje svaku mogućnost pomirenja. Tako hrvatstvo ili takvo srpstvo ili tako bošnjaštvo ili takvo slovenstvo, se međusobno naprosto po definiciji ne mogu pomiriti i nemajuj se šta pomirivati. Tako da jedina strategija koju ja vidim u razbijanju te vrste kolektivne svijesti je suočavanje sa takozvanim vlastitim zločinom. Pošto je režim, a ne individulani ekces, bio u osnovi takvih zločina, onda se mi svi s time naravno moramo suočiti i raskrstiti.”
XS
SM
MD
LG