Dostupni linkovi

logo-print

Grafiti su verna slika društva


Na samom početku idemo tamo. Student sociologije Danijela Jelisavac:

RSE: Jeste li pikirali neki grafit konkretno kome ćete „doći glave“?

JELISAVAC: Da, grafit koji je nastao posle naše zadnje akcije. To je odgovor na našu prošlu akciju. Ogromnim slovima na jednoj samoposluzi piše: „Ubij Hrvata!“. Ostali smo zatečeni, nismo znali šta s tim grafitom da radimo. Spremili smo 1. septembra jednu akciju, svi ćemo se skupiti i dogovoriti se da li ćemo ga prefarbati ili ćemo dodati samo jedno slovo ispred tog grafita – slovo „lj“ – i na takav način pokušati da promenimo poruku tog grafita.

RSE: Dakle, on će možda glasiti „Ljubi Hrvata!“.

JELISAVAC: Upravo tako.

RSE: Da čujemo kako je cela priča krenula. Ostajemo u Zrenjaninu.

* * * * *

RSE: Poruke mržnje uklanaće sa zidova istovremeno istomišljenici:

JELISAVAC: Iz Beograda, Novog Sada, Tuzle, Sarajeva, Rijeke, Zagreba, Skopja, Prilepa, Mančestera, Njukastla, iz Kolumbije, iz Libanona, iz Konga… Imamo čak i kontakte sa prijateljima u Iraku kojima smo poslali poziv da se priključe.

RSE: Danijela Jelisavac, jedan od organizatora ove manifestacije, u Zrenjaninu živi tek nekoliko godina.

JELISAVAC: Preko puta obdaništa je tri godine stajao grafit „Šiptare u logore!“. Mislim da je veoma ružno da naša deca, koja tek uče da čitaju, čitaju takav jedan grafit. To je jedna ružna poruka koju ja ne želim da moje dete čita. Takvih poruka ima gomile po gradu, kao što su „Mrzim Cigane!“, „Smrt žutima!“, „Mrzim žute!“, „Šiptare u jame!“…

RSE: To je navelo Danijelu da, uz podršku Udruženja „Reaguj!“, čiji je član, prošle godine pokrene akciju prefarbavanja tih poruka mržnje:

JELISAVAC: U toj akciji učestvovalo je osam gradova iz Vojvodine. Krečili smo grafite koji pozivaju na međunacionalnu mržnju, na nasilje, na netoleranciju…

RSE: Nakon toga, Danijela je u Zrenjaninu sa prijateljima uklanjala nasilje sa zidova svakog ponedeljka:

JELISAVAC: Ja sam na jednom skupu prezentovala svojim prijateljima našu akciju koju smo odradili u Zrenjaninu i prijatelj iz Zagreba je bio veoma oduševljen i odlučio je da istu akciju sprovede u Zagrebu. Uveče smo sreli u gradu goste iz Mančestera i iz Njukastla koji su, oduševljeni idejom, odmah prihvatili da istu akciju sprovedu u svom gradu. Tu se rodila ideja da to bude jedna svetska akcija krečenja i da kontaktiramo sve prijatelje koje imamo bilo gde u svetu da nam se pridruže. Za sada je odziv fenomenalan.

RSE: Dan mira – 1. septembar – u mnogim gradovima sveta biće obeležen i akcijom skidanja nasilja sa zidova, uklanjanja grafita sa porukama mržnje i netolerancije. Tačno u podne će biti nastavljena kampanja pokrenuta u Zrenjaninu prošle godine.

JELISAVAC: Jako nam je teško da dopremo do ljudi koji pišu takve poruke, tako da smo odlučili, ne da energiju usmeravamo ka njima, već da prije svega mladim ljudima na svom primeru pokažemo koliko je jednostavno i lako reagovati na nasilje i na mržnju.

* * * * *

RSE: Danijela, ovaj razgovor je sniman negde prošle sedmice. Da li ste za to vreme uspeli da proniknete u glave onih koji su ispisali te grafite? Šta mislite zašto su oni to uradili?

JELISAVAC: Na to pitanje mi je stvarno jako teško odgovoriti. Pokušavam da proniknem sve vreme. Čak se i susrećem s mladim ljudima koji su pisali te grafite. Ja jednostavno mislim da je to neznanje. Oni mi pričaju da mrze nekog Hrvata ili da mrze crnce ili da mrze Jevreje, a uopšte nisam sigurna da su ikada sreli nekog Jevreja ili crnca. Pogotovo kada znamo da deca nigde nisu putovala, da su veoma zatvorena u ovom okruženju. Cilj nam je da svojim akcijama to razbijemo.

RSE: Vi ste, između ostalih organizacija, dobili podršku i „Sigurne ženske kuće“ iz Podgorice. Sa nama je psiholog iz te organizacije Verica Mirović:

MIROVIĆ: „Sigurna ženska kuća“ se odmah, među prvima, priključila ovoj akciji jer je to na neki način i dio našeg razmišljanja. I mi promovišemo borbu protiv svake vrste diskriminacije različitosti, spolne, rasne ili bilo koje. To radimo kroz naš svakodnevni rad. U našem skloništu su često žene različitih vjeroispovijesti, nacija i tako dalje. Dakle, svakodnevno to pokušavamo da poboljšamo i da razvijamo svijest i kod naših žena u skloništu da prihvate različitost kao bogatstvo, a ne kao uzrok sukoba, negativnih osjećanja i stavova.

RSE: Čuli ste kako Danijela shvata motive onih koji su pisali ovakve grafite. Da li vi kao psiholog možete da stanete iza tog stava? Da li je zaista u pitanju neznanje ili nešto drugo?

MIROVIĆ: Danijela je lijepo rekla da je, razgovarajući sa tim mladim ljudima, shvatila da oni ne poznaju nikoga od tih ljudi za koje izjavljuju da ih mrze. Minimalno petnaest godina je naša zemlja na neki način zatvorena, vremenom su nestale određene vrijednosti, mladi su došli u neku fazu izgubljenosti i nekih velikih, nagomilanih frustracija. Oni naprosto, kao mladi ljudi, moraju u nešto da vjeruju, da nečemu pripadaju. Kako je ta promjena sistema vrijednosti zahvatila sve segmente, od kulture pa nadalje, stil života, oblačenja, međuljudske odnose i komunikacije, tako i neka njihova vjerovanja. Velika većina mladih je izgubila sistem vrijednosti i vjerovanje u sebe, preuzela je ono – odmah i sad, dakle pad kriterijuma i za uspjeh i za ono što je negativno.

RSE: Zašto su oni toliko besni?

MIROVIĆ: To može da bude i opšti bijes. Može da bude otpor, revolt ili inat. Može da pokazuje neku njihovu ličnu nerazvijenu strukturu, nesigurnost, dakle gubitak identiteta kroz lošu identifikaciju. U nekim situacijama to jeste ogromna mržnja, u nekim situacijama je to čisti izljev neke površnosti i nekog otpora. Ne mislim da oni duboko razmišljaju prije nego što to napišu. Ali je činjenica da kod mladih postoji ogromna frustracija i ogroman bijes. Ne vjeruju u prave stvari, ne vjeruju da će biti bolje. Nekad je bilo da je istina istina, pravda pravda. Sada su svi kriterijumi splasnuli, pa se i onaj koji krade, danas snalazi, a nekad je to bila krađa.

RSE: Ovde sa nama je i neko ko ima iskustva u uklanjanju grafita. Čuli ste svi za grupu „Kapiraj kopiraj“. Pročula se pre svega kada su organizovali akciju uklanjanja grafita koji je bio ispisan na zgradi Tanjuga: „Zvezdane, hvala ti! Srbija“. Grafit se odnosio na Zvezdana Jovanovića, čoveka kojem se sudi pod optužbom da je snajperskim hicima ubio srpskog premijera Zorana Đinđića. S nama večeras iz grupe „Kapiraj kopiraj“ Bojana Kašiković. Ti si jedina kojoj mogu da se obraćam sa „ti“, zato što si treća godina srednje škole. Govorimo o tome da su deca politički manipulisana, pa kako to da ti tako mlada osetiš potrebu da se angažuješ društveno-politički?

KAŠIKOVIĆ: Pa dobro, nije to neko veliko angažovanje, ali je, ipak, način na koji mogu da iskažem svoje mišljenje, a verujem, dakle, da mislim ispravno i verujem da radim ispravno i da sam sa ljudima koji zaista žele da rade ispravne stvari.

RSE: Kakvo je bilo to iskustvo uklanjanja grafita ispred Tanjuga?

KAŠIKOVIĆ: Jako je lepo osetiti da imaš trag iza sebe da si nešto uradio. Mi svaki dan slušamo i demagogiju i razne priče na televiziji od onih „velikih“ političara, a zaista je lepo kad pogledaš i vidiš da si nešto uradio – uklonio nešto što je bilo simptom jednog bolesnog sistema vrednosti ove zemlje. Odvratno je gledati da na zidu piše zahvalnica nekome kome se sudi zbog ubistva premijera. Super je osetiti da si ti to uklonio i da toga nema više i da si bar na neki način jedan korak bliže tom nekom zdravom sistemu vrednosti, da si možda na taj način – preko medija – time dopreo do svesti mladih ljudi da shvate da to zaista nije teško ukloniti.

RSE: Da li ste se bojali da bi oni koji su napisali taj grafit ili oni koji bi stali iza tog grafita, mogli da reaguju?

KAŠIKOVIĆ: Bilo je tu raznih teorija. Neko je rekao da bi mogli da se organizuju i da se skupe. Nikada ne možeš znati kako razmišlja taj čovek koji je to pisao. Mislili smo da mogu da reaguju, ali straha nije bilo.

RSE: Danijela, vi ste pomenuli da je Zrenjanin pun grafita ovakvih sadržina. Da li vi imate strah da ćete isprovocirati one koji bi stali iza njih? Isprovocirati ih previše, u smislu da bi mogli da posegnu možda i za fizičkim nasiljem.

JELISAVAC: Takav strah nemam. Jedini mi je strah da će početi da pišu više grafita nego do sada. Zbog toga razmišljamo kako da ovu akciju sprovedemo na taj način da do toga ne dođe. Zbog toga smo u našu akciju uključili i tužilaštvo i lokalnu samoupravu i načelnika policije, koji su sa nama zajedno išli ulicama i krečili grafite. Cilj ove naše akcije jeste ustvari da podstaknemo građane da oni sami to rade. Prilikom organizacije ove akcije, dok sam kontaktirala razne mirovne aktiviste širom sveta, svi su slali jednu te istu poruku, a to je da oni reaguju odmah po nastanku takvih grafita. U Nemačkoj, na primer, mirovni aktivisti i aktivistkinje redovno izlaze na ulice i kreče takve grafite. To je cilj. Cilj je da tome ne pristupamo ravnodušno.

RSE: Verice, zašto mi reagujemo ovako sporo, da ne kažem kasno? Verovatno bi ovaj grafit: „Zvezdane, hvala ti!“ na zgradi Tanjuga stajao i danas da „Kapiraj kopiraj“ nije nešto učinila.

MIROVIĆ: Mi smo umrtvljena zemlja i način razmišljanja je spor, promjene su užasno spore. Mentalni sklop i donošenje odluka da se nečemu pristupi ide sporo. Sve se svodi na manje grupe i neke individualne aktivnosti. Kao što evo i Danijela pripada jednoj grupi, tako je i „Sigurna ženska kuća“ u Podgorici, prije dvije ili tri godine, ne mogu sad tačno da se sjetim, zajedno sa jednom njemačkom novinarkom i aktivistkinjom, imala takvu jednu akciju u gradu, gdje smo preko tih grafita lijepili određene drugačije poruke i plakate. Smatram da pisanje pozitivnih poruka preko negativnih može da utiče. Na taj način šaljemo poruku mladima da možemo ponuditi drugačiju varijantu, odnosno da se na istu stvar može gledati drugačije. Ako im nešto uzmemo, moramo im dati nešto zauzvrat.

RSE: Mislite li vi da možete promeniti mišljenje i način razmišljanja nekog ko je u stanju da napiše grafit „Smrt Romima!“ na primer?

MIROVIĆ: Sve je jako individualno. To djeluje i zvuči strašno. Mržnja je nešto što izjeda samu osobu. Sve je to stvar individualnog razvoja. Adekvatnim tretmanom konkretna osoba može doći do zaključka da je bila u zabludi. Individualno govorim. E sad, globalno gledajući, mladosti nešto treba ponuditi. Nekad su to bili izviđači. Ogroman broj mladih je na ulici, čekaju da im se nešto „lijepo“ desi, da se obogate i uzimaju drogu. Nešto im se mora dati, ako im nešto uzimamo.

RSE: Bojana je treći razred srednje škole. Mi ovde govorimo o nekim vrednostima koje bi mladi trebali da usvajaju ukoliko žele da se razvijaju u pravcu koji ne podrazumeva orijentisanost ka mržnji. Ipak, mislite li da je Bojana premlada za ovu vrstu angažmana?

MIROVIĆ: Mislim da srednjoškolka ima dovoljno svijesti i da treba da bude aktivna baš u tom periodu koji je najkritičniji za razvoj, kada je šira grupa zaista mnogo značajna. Individualno je jako značajno da ona ima te kvalitete. Jako je lijepo da mladi uče da razmišljaju, da gledaju kritički i da su spremni da daju i da javno iskažu svoj stav, pa i na ovaj način.

RSE: Bojana, kako su tvoji vršnjaci reagovali na primer na akciju krečenja ovog grafita „Zvezdane, hvala ti!“?

KAŠIKOVIĆ: Dobro. Barem u mom okruženju, s tim da svako bira ljude s kojima će da se druži. U mom okruženju su manje ili više svesni svega što se događa. Možda su nedovoljno zainteresovani i neuključeni u priču, ali su svesni i imaju donekle izgrađeno mišljenje o svemu tome, i to koliko-toliko ispravno. Svako može da zaključi da je taj natpis bio jeziv, bukvalno odvratan i sraman i svako je mogao da kaže da je super to što se okrečilo. Možda se neće odmah aktivirati, možda im neće baš sada, ovog trenutka, to dopreti do svesti, ali mi je drago što su to prihvatili kao nešto ispravno.

RSE: Danijela, kako je došlo do toga da se vaša inicijativa praktično pretvori u virus, u smislu da je prihvatilo toliko ljudi?

JELISAVAC: Jako jednostavno. Dok smo krečili grafite, a imali smo šest akcija u Zrenjaninu, svakog ponedeljka u drugom delu grada, nailazili smo na reakcije građana koji su čak bili revoltirani: „Šta vi to radite, mislite da će oni tamo krečiti grafite takve sadržine?“. Onda smo odlučili da proverimo. Srela sam Gordana koji je odmah prihvatio ideju i još par prijatelja koji su se oduševili i onda smo odlučili da radimo na tome.

RSE: Da čujemo jednog od vaših prijatelja. Idemo u Makedoniju, tačnije u Prilep. Grafiti u Makedoniji se uglavnom nisu tako često pojavljivali, kazali su nam tamo, proteklih godina. Međutim, posljednji događaji koji su vezani za zatvaranje mitropolita Jovana, doveli su i do pojave prvih grafita. Razgovaramo sa generalnim sekretarom Dečije ambasade za svu decu sveta u Prilepu Damjančom Stojanovskim:

STOJANOVSKI: Ja mislim da to nije toliko prisutno u našem gradu. Ali pošto smo mi blizu Bitolja, nakon ovog nesporazuma između Makedonske i Srpske pravoslavne crkve, pojavilo se dosta grafita sa neukusnim sadržajem koji ostavljaju neprijatan utisak. Mislim da će ova naša inicijativa da sve to premažemo i da napišemo neke vesele stvari, koje će oraspoložiti naše građane, biti doprinos.

RSE: Mislite na događaje nakon hapšenja, odnosno zatvaranja mitropolita Jovana. Kakav je bio sadržaj tih grafita, šta se poručivalo?

STOJANOVSKI: Piše se da je mitropolit Jovan raskolnik koji je izdao svoj narod. Revolt je izražen grafitima, ali mi ne želimo dozvoliti da se narod time okupira, već da to jednostavno zaboravimo. Sud je doneo odluku kakvu je mislio da treba. Mislim da postoje veselije stvari kojima treba da se okupiramo. Kad premažemo te grafite koji su dosta šovinistički i nacionalistički, zamenićemo ih nečim veselijim. Kad grafita više ne bude, ne mogu više vršiti uticaj.

* * * * *

RSE: Očigledno se ovi grafiti pojavljuju kao refleksija na ono što se događa u društvu, na ono što se događa u politici i sve što je s tim u vezi. Međutim, mi imamo, bar u Beogradu, i vrlo lepa iskustva po tom pitanju, pa ću da vam citiram jedan grafit koji je zabeležen na jednom toalet papiru u jednom javnom WC-u u Beogradu, a onda su ga prepisali u jednu zbirku grafita koju možemo da pronađemo i na internetu. Dakle, na tom toalet papiru, u vreme hiper inflacije, pisalo je: „Samo za goste“. Vrlo duhovito i oslikava potpuno stvarnost, ne podrazumeva nikakvu zlu nameru. Danijela, zašto mladi ljudi tu stvarnost ne bi obrađivali na takav način, pa da i u odnosu na, na primer, ovakva politička pitanja kao što je zatvaranje mitropolita Jovana, odgovore na neki ironičan način i to iskažu kroz grafite?

JELISAVAC: Upravo se i ja to pitam i upravo smo pokrenuli ovu akciju da pokrenemo mlade ljude da daju svojoj mašti na volju i da urade nešto što je mnogo interesantnije nego da pišu grafite mržnje po zidovima. Pored toga, naravno, ne treba stati na ovome. Iz dosta gradova su se javili mladi ljudi koji nisu u mogućnosti da nam se pridruže baš prvog septembra, ali će se pridružiti kasnije i obratiće pažnju. To je ustvari ono što se i ja pitam – zašto ne raditi nešto mnogo duhovitije i smislenije?

RSE: Da li ste vi smislili neke simpatične grafite kojima ćete sutra ofarbati Zrenjanin?

JELISAVAC: Mi smo to ostavili mašti na volju. Kad budemo prolazili gradom, onda ćemo videti šta ćemo uraditi. Jedan zid koji je jako ružan, njega ćemo oslikati celog jednom lepom porukom mira. Inicijator cijele akcije je grupa „Reaguj“ iz Vojvodine. Grupa ljudi koja razmišlja na isti način, pokrenula je akciju, svako u svom gradu.

RSE: Verice, zašto ljudi uvek ne odreaguju na stvarnost na neki simpatičan i prihvatljiv način, već na ovako grozan način?

MIROVIĆ: To je stvar ličnog doživljaja. Stvarnost je grozna, tužna, demotivišuća, nimalo optimistična, ali svakako da se može dati kreativnosti na volju. Po Podgorici definitivno zaista nema šovinističkih, nacionalističkih grafita mržnje, već su to uglavnom politički grafiti, vezani za simpatije i antipatije prema političkim partijama. Recimo kad je afera seks trafikinga bila dosta prisutna kod nas, na fasadama šest zgrada je osvanuo grafit: „Moldavka za predsjednika!“. Ta različitost možda kod nekih struktura izaziva strah. Ako ja sad projektujem da neko ko je različit mene mrzi, ja ću da krenem u napad. Može i to da bude jedan oblik samoodbrane ili iskaz netrpeljivosti. Mladi svašta čuju u okviru svojih porodica, negativne stavove o svemu što je različito i što ne pripada nama. Dakle, to je dosta duboko i mislim da nije baš tako jednostavno da gledaju samo optimistično i da napišu nešto duhovito.

RSE: A šta mislite o onim grafitima, koji u suštini sadrže političku poruku i koji pokazuju kakvo je raspoloženje u određenom trenutku, a vrlo su duhoviti, iako su zapravo autodestruktivni, kada gledam iz ove perspektive. Sećate se 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja, onih čuvenih koncerata u centru Beograda i grafita: „Monika, stegni zube!“.

MIROVIĆ: Ukoliko mentalni sklop čovjeka još nije dosegao viši razvoj svijesti, uvijek će nekog optuživati za svoju situaciju i za svoj jad, pa generalno za zemlju, čitav region i tako dalje. Dakle, uvijek nam je neko drugi kriv za nešto.

RSE: Idemo u Zagreb. Programski voditelj Centra za mirovne studije, Goran Bosanac. Vi ste podžali inicijativu koja je krenula iz Zrenjanina i takođe ćete krečiti grafite u Zagrebu?

BOSANAC: Mi još nismo odlučili da li ćemo ih krečiti, jer kada smo predložili tu akciju, ustvari se razvila jedna zanimljiva diskusija unutar Centra za mirovne studije. Nismo bili sigurni da li je čisto krečenje grafita dobar odgovor na grafite koji poručuju poruke mržnje. Činilo nam se da ustvari na taj način zatvaramo komunikaciju s onim ljudima koji mrze i da se ustvari polariziraju dvije strane. Tako da ono što ćemo mi najvjerojatnije raditi, bit će dvije stvari – ili da odgovaramo na te grafite, ustvari da komuniciramo sa ljudima koji pišu takve grafite, da pokušavamo preko fasada komunicirati i pokušati razjasniti zašto se pišu ti grafiti mržnje, ili ćemo se fokusirati na gradske vlasti i objasniti da je to naprosto dio njihovog posla i da u skladu sa zakonima Republike Hrvatske, oni moraju micati te grafite.

RSE: U Srbiji se pojavljuju uvredljivi grafiti i grafiti koji pokazuju prezir prema nacionalnim manjinama ili uopšte drugim nacijama. Koji se grafiti najčešće pojavljuju u Zagrebu?

BOSANAC: Zagreb je jedan zanimljiv grad što se tiče grafita i ustvari moram reći da je meni žao što u Zagrebu nema više grafita bilo koje vrste. Mislim da se Zagreb dosta fura na ono „lepi beli Zagreb grad“, tako da su grafiti u zadnje dvije-tri godine rijetkost. No, to naravno ne znači da neće biti onih grafita koji su u svakom slučaju neugodni za oko, kao što je standardni folklor koji možda nije specifičan samo za Zagreb nego i za celu Hrvatsku, a to je famozno slovo „U“ koje simbolizira ustaški pokret. Meni se čini da je to možda jedan od najeksponiranijih grafita koji na neki način promiču mržnju. U zadnje vrijeme je u Zagrebu jednako tako bilo primijećeno par grafita koji su se prvenstveno doticali seksualnih manjina, a što se tiče nacionalnih manjina, ti grafiti su puno vidljiviji po drugim dijelovima Hrvatske, pogotovo Zadru, Šibeniku, odnosno u zaleđu tih dvaju gradova.

RSE: Proteklih meseci smo i mi u Srbiji i Beogradu mogli da vidimo grafite koji su imali i antisemitsku sadržinu i sadržinu koja je diskriminisala seksualne manjine. Bojana, da li se ono što možemo da vidimo po zidovima zgrada u Srbiji reflektuje na stvarnost? Da li možemo da kažemo da je to raspoloženje koje preovlađuje među tvojim vršnjacima?

KAŠIKOVIĆ: Ja se nadam i težim da mislim da ne, zato što te grafite pišu određene osobe ili grupa osoba koja ne mora nužno da predstavlja mišljenje većine. Ustvari, štaviše, mislim da baš ne predstavlja. Ja, na pimer, u svom okruženju ne znam nijednu osobu koja bi tako nešto podržala. Naravno, ima ih, ali opet mislim da su to retki kojima dođe raspoloženje da nešto urade. Destruktivni su po prirodi i onda hajde da naškrabamo zid, to je najlakše. Mislim da situacija nije toliko strašna.

RSE: D li si ikada bila u Zagrebu?

KAŠIKOVIĆ: Nisam, nažalost, ali bih volela da odem.

RSE: Gorane, da li ste vi ikada bili u Beogradu?

BOSANAC: Bio sam u Beogradu nekoliko puta.

RSE: Idemo u Kragujevac.

Tokom ove godine u Kragujevcu su registrovana dva slučaja ispisivanja grafita sa porukama mržnje protiv Jevreja i Hrvata, koji su odmah prekrečeni. Ali to nije bio slučaj sa nekoliko pretećih poruka protiv Roma, ranije ispisanih na zidovima u centru grada. Slavoljub Đorđević, predsednik Fonda za razvoj romske zajednice, kaže za naš program da aktivisti te organizacije nisu želeli da prekreče grafite, očekujući reakciju lokalne vlasti:

„Natpisi: ,Srbija Srbima, Romima smrt!‘, ,Cigani u Indiju!‘ i tako dalje, stoje na zidovima i po nekoliko godina, a niko od lokalnih vlasti nije reagovao. Mi kao predstavnici romske populacije nismo hteli da tražimo da se to prekreči. Mislimo da je to sramota svih građana grada Kragujevca.“

On kaže da grafiti pretećeg sadržaja izazivaju nesigurnost i strah kod pripadnika romske populacije, koji žele miran suživot sa ostalim građanima Kragujevca:

„Pripadnici romske populacije sa velikim negodovanjem reaguju na sve to i tu se negde pojavljuje i sam strah. Poučeni prethodnim periodom iz devedesetih godina, kada je postojala velika mržnja prema pripadnicima drugih vera, nacija i etničkih grupa, normalno je da se pojavljuje strah i kod Roma u vezi svega toga.“

Radomir Ristić, koordinator Asocijacije romske solidarnosti, smatra da u Kragujevcu, za razliku od drugih gradova, osim nekoliko grafita, nema drugih oblika diskriminacije Roma:

„Nema tolike diskriminacije kao u drugim gradovima. U Kragujevcu je ta diskriminacija svedena maltene na minimum.“

Građane Kragujevca, koji su prolazili pored grafita: „Smrt Romima!“, pitali smo šta misle o toj poruci i da li im ona smeta:

„Mislim da je to jako ružno i da to stvarno nema smisla. Ne znam otkud ljudima takve ideje.“

„Mislim da je to izraz totalne netolerancije srpskog naroda.“

„Uopšte nisu lepi, bilo kakvog sadržaja da su. Ipak je fasada ogledalo našeg grada.“

„Ne treba pisati po zidovima. Uopšte sve škrabopise po zidovima treba ukloniti. Mladi ljudi to ne treba da prihvate.“

„Sve takve pojave najoštrije osuđujem. Želim da budemo građanska država, da svi budemo jednaki. Svi imaju pravo da žive u ovoj zemlji, i Srbi i Romi i Crnogorci i svi ostali. Uopšte mi nije jasno od koga to potiče i šta je cilj.“

„To su verovatno neki bolesni umovi ili dokona deca koja su to čula od starijih.“

„Mislim da pišu neozbiljni ljudi, nezadovoljni svojim statusom i nerešenim problemima koje imaju. Ali to ne bi trebalo da bude razlog da se tako nešto radi.“

* * * * *

RSE: Gorane, kakav vam utisak ostavlja ova priča iz Kragujevca?

BOSANAC: Ne ostavlja lagodan utisak. Ono u čemu možda vidim razliku između Kragujevca i Zagreba je da je i Zagreb, rekao bih, vrlo negostoljubiv prema Romima, što možda nije vidljivo na samim zidovima, ali je svakako vidljivo na ulicama. U zadnje vrijeme sam primijetio da su Romi naprosto nestali iz centra grada, dok ih je prije bilo puno više, što mene upućuje na to da nešto nije u redu, odnosno da se radi o nekoj vrsti diskriminacije. A što se tiče odnosa prema židovskoj zajednici, tu moram reći da, barem od 2000. godine nadalje, nije bilo nekih većih incidenata, odnosno nekih izljeva mržnje prema židovskoj zajednici u gradu Zagrebu. Možda ih je bilo u drugim dijelovima Hrvatske.

RSE: Verice, zašto su ovi grafiti opasni? Složili smo se da, ipak, većina ljudi nije ispunjena mržnjom i da te grafite ne shvata toliko ozbiljno. Zašto ih jednostavno ne bismo ignorisali, nego je potrebno praviti ovakve akcije? Mislite li da oni mogu da proizvedu pogubne efekte?

MIROVIĆ: Prije nego što odgovorim, moram da kažem da mi se dopala Goranova ideja da ne bi bilo loše otvoriti komunikaciju sa tim osobama. Dovesti ih u situaciju da se zapitaju zašto su to napisali. A svakako i da opštinske vlasti treba da brinu o fasadama i zabranjenim pisanjima. Što se tiče opasnosti grafita, ona postoji. Bez obzira što je to neko uradio možda iz lične frustracije ili iz bilo kog otpora i bijesa, to ipak sadrži jednu veliku količinu negativne energije i stvara netrpeljivost, poručuje da ne možemo da budemo na istom prostoru, da se ne možemo uklopiti, stvara se loša komunikacija među ljudima i tako dalje. Tako da mislim da treba nešto raditi, da ne treba zatvarati oči prema bilo čemu. E sad, pitanje je na koji način. Mladi su, po meni, malo izgubljeni. Evo sad mi je pao na pamet jedan grafit koji stoji tu već dugo vremena: „Ne znam šta da napišem“. Onda na jednoj našoj galeriji stoji natpis: „Kad ja tamo, ono međutim“.

RSE: Na to čovek može i da se nasmeje, ali jeste i prikaz nekog stanja u kome mi živimo. Bojana, imaš li ti osećaj da su pripadnici tvoje generacije, kako je rekla Verica, izgubljeni i da su jedna od manifestacija te izgubljenosti ovi grafiti koje čitamo po Beogradu i Srbiji?

KAŠIKOVIĆ: Grafiti jesu jedna od manifestacija izgubljenosti, ali ne samo moje generacije. Štaviše, shvatila sam da su i mlađe generacije izgubljene. U poslednjih petnaest godina se prenosi jedan bolestan sistem vrednosti i u takvoj zatvorenoj sredini u kojoj smo živeli, a živimo i danas, zaista je pogodno tlo da se razvija neki pogrešan način razmišljanja. Na to treba da se utiče prvo kroz školstvo, zatim sredstvima javnog informisanja i tako dalje. Međutim, ti grafiti zaista jesu odraz neke loše situacije. Na primer, uoči dočeka vaterpolista, deca koja imaju u proseku 12-13 godina su, u trenutku kada treba da se slavi pobeda, vikala: „Ubij, zakolji, da Hrvat ne postoji!“ na sred Trga Republike, ili „Nož, žica, Srebrenica!“, što je mene šokiralo. Kakve to veze ima sa vaterpolom? To je bilo užasno. Ta deca su totalno otišla u neku krajnost.

RSE: U krajnjem slučaju, to su generacije koje su, ipak, stasale nakon rata i koje nisu imale direktan kontakt sa onim što se događalo.

KAŠIKOVIĆ: Apsolutno. Te generacije nemaju razloga ni za kakvu mržnju. To su generacije koje treba da usvajaju novi način razmišljanja, ali ipak i dalje nešto utiče na njih, što je jako loše.

RSE: Gorane, mislite li vi da ove generacije koje stasavaju, nemaju razloga za mržnju?

BOSANAC: Prvo, ja bih rekao da to nisu pogubljene generacije, za mene je to možda malo preapstraktan izraz. Ja mislim da su oni vrlo koncentrirani i fokusirani, da je njihov svjetonazor vrlo jasno definiran. Naravno, možda na pogrešan način. Tako da ne bih govorio o pogubljenosti nego o nekakvoj pogrešnoj usmjerenosti. Jedan od tih razloga je stvarno nedostatak komunikacije između različitosti. Ne znam uopće koliko su se neki mladi ljudi u gradu Zagrebu imali prilike upoznavati sa romskom kulturom. Osim Esme Redžepove koja tu i tamo dođe održati koncert, u Zagrebu ne možete čuti kvalitetnu romsku glazbu. Jednako je tako sa židovskom kulturom i sa kulturom svih drugih manjina. Znači postoji jedna diskomunikacija, naprosto blokada informacija o različitosti i vrijednostima svih drugih manjina.

RSE: Ali, vidite, postoje fenomeni koji bukvalno probijaju tu nekomunikaciju. Na primer fenomen Severine i ono što se njoj dogodilo, što je apsolutno zapalilo sve države bivše Jugoslavije. Ili, na primer, Ceca, za koju mi ovde čujemo da se vrlo rado sluša u Hrvatskoj.

BOSANAC: Da, ali to je jedna druga razina komunikacije. Severina je prokomunicirala po cijelom Balkanu kroz svoju seksualnost kao dio svog imidža, ali nikako nije prokomunicirala kroz neki svoj etnički identitet. Tako da se meni čini da je to druga razina koja je opet povezana sa velikom razinom seksizma na ovim prostorima, pa se stvar naprosto vrlo lako zavrtjela.

RSE: Idemo do Podgorice. Kao što ste rekli, Verice, u Podgorici se uglavnom pojavljuju grafiti onda kada počne izborna trka i vrlo su nemilosrdni.

Takvi natpisi pripisuju se vatrenim pristalicama pojedinih stranaka, a mnogo češće stranačkim aktivistima koji bitku vode sa sprejem u ruci, obično za sitnu novčanu nadoknadu.

„Časti Srbe, glasaj Liberale!“, pisalo je na mnogim crnogorskim objektima, kada je crnogorska independistička stranka pravila savez sa prosrpskim strankama. Liberalne pristalice su odmah uzvratile udarac: „Časti mafiju, glasaj DPS!“. „Uteče!“, poručivalo se Momiru Bulatoviću, nekadašnjem crnogorskom predsjedniku, kada je u sred izborne trke otišao na mjesto saveznog premijera. Jednu od izbornih kampanja obilježio je i slogan: „Pazi leđa, ide Peđa!“, kojim se pokušavao diskvalifikovati aktuelni lider opozicione Socijalističke narodne partije Predrag Bulatović.

U Crnoj Gori, istina, nijesu česti grafiti sa rasističkim i fašističkim porukama, a i kada osvanu, najčešće su toliko vulgarni da izazivaju zgražavanje svakog iole normalnog građanina. Vulgarnošću odišu i grafiti političke prirode, koji se u programu ne mogu ni prepričati. Na meti takvih poruka često je bio aktuelni lider Liberalne partije Miodrag Živković, koji je tokom političke karijere često bio u oštrom sukobu sa crnogorskom vladajućom elitom. Živković za naš program kaže da su crnogorski grafiti vjerna slika društva:

„Generalno se može zaključiti da što je društvo primitivnije, sadržaj grafita je primitivniji. Za ozbiljniji grafit, za grafit koji ima duha, treba društvo koje nije kao ovo naše.“

Popularni Zonjo, član alternativne crnogorske grupe „The Books of Knjige“ kaže da nije ljubitelj grafita jer su izgubili prvobitnu namjenu – bunt protiv sistema:

„Živimo u vremenu kad je veoma lako doći do masovnih medija, tako da je potpuno deplasirano ružiti fasade i pisati tu nekakve grafite. Mislim da nema Crnogorca koji nije gostovao na radiju ili televiziji, tako da je svako dobio priliku da progovori tih svojih par rečenica.“

Zonjo kaže da su grafiti koje uočava, potpuno neinspirativni, a da se njemu najviše dopadaju oni koji su potpuno besmisleni:

„Jedan koji sam primijetio i koji mi je bio strašno simpatičan glasi: ,Bogami te hvale, Jasmine‘. Totalno glup grafit, ali meni se svidio. Kad se nema što pametno reći, onda i ta glupost može da prija.“

Zoran Bojović, osnivač multimedijalne grupe „Republika Zabjelo“, kaže da su crnogorski grafiti necenzurisani odbljesak nečije kreacije:

„Pošto se naše društvo već punih petnaest ljeta nalazi u čeljustima projektovanog tuškizma i kondom kulture, jasno je da na crnogorskim ulicama nemamo grafite kojima bismo se mogli podičiti. ,Ima li života prije smrti?‘, grafit u Njegoševom parku napisan prije nekih pet-šest godina, okrečen je davno. Na Zabjelu to je: ,Šta vam je ljudi?‘ i ,Makni mi te ruke‘. A u Nikšiću je prije par godina napisan grafit: ,Živjeli pas i konj!‘.“

Bojović podsjeća da je priča o grafitima u suštini priča o urbanoj kulturi, koja je u Crnoj Gori uništena od strane „ruralnih marksista“:

„Nove generacije takozvanih urbanih Podgoričana su toliko daleko od zdravih, kreativnih izleta da im se sva kreacija završava sa porukama emocionalnih izliva, minđuša gdje im mjesto nije i nekom jeftinom, sezonskom furkom. Ti mladi ljudi nemaju svijest o zajedništvu, nemaju svijest o gradu kao zajedničkom dobru, a bojim se da ih niko nije imao naučiti. Njihovi roditelji su okupirani dobrovoljnim dnevno-političkim preživljavanjem, pa im se nije ni čuditi.“

* * * * *

RSE: Ima li surovije dijagnoze onoga u čemu živimo od ove koju smo čuli? Verice, da li biste se složili s ovim utiscima?

MIROVIĆ: Rečeno je da su ljudi na neki način zatvoreni u svoj obor, dakle u svoje lično preživljavanje, i nemaju osjećaj da su dio sredine i dio države. I nedostaje onaj nivo zrelosti da se može uticati na pozitivan način na sve ono što se okolo dešava, nego čekaju da nam neko drugi skroji kapu i ćute. Dakle, zaledili su svoje stavove, ne preispituju svoje stavove, idu iz emocionalnog dijela, ne uzimaju u obzir fakta i činjenice, i kad donose neke odluke i kad nešto treba da urade.

RSE: A kako su onda toliko motivisani da kad krenu izbori, ipak uzmu sprej i idu i pišu grafite?

MIROVIĆ: Kako je rečeno, to ipak rade aktivisti određenih partija za sitnu paru. To rade ciljano, organizovano. Idu iz kvarta u kvart, pa u jednom dijelu pišu DPS, u drugom Liberalni savez, SPS i koje sve već postoje. Tako da je to jedan dijalog među njima, pokušaj ponižavanja određene osobe ili cijele partije i tako dalje. To ide iz te zaleđenosti i zatvorenosti. Ako i pišu, pišu loše. Pišu lošu poruku, šire mržnju, netrpeljivost – sve što nije moje, ne treba ni da postoji.

RSE: To je česta pojava u Crnoj Gori, a i u Srbiji, da se angažuju aktivisti ili simpatizeri određenih partija koji za pare pišu grafite po gradu, lepe plakate i tome slično. To su uglavnom vrlo mladi ljudi, najčešće srednjoškolci, retko studenti. Da li je to pojava koja je zabeležena i u Hrvatskoj?

BOSANAC: Da, apsolutno. S tim da bih rekao da se možda ti mladi aktivisti toliko ne fokusiraju na grafite, ali Zagreb je, na primjer, prije lokalnih izbora grad koji je preplavljen lecima, bilbordima. Pretpostavljam da postoji neki zakon koji regulira na koji način se političke stranke mogu oglašavati i onda ti aktivisti, ustvari, na vrlo lucidne načine lijepe plakate, postere po apsolutno svim mogućim površinama koje možete zamisliti i vidjeti i u gradu Zagrebu. S druge strane je to meni poprilično jasno jer predizborno vrijeme je takvo da i medijski prostor bude u potpunosti ispunjen izborima. Napravi se jedna atmosfera u društvu gdje to postane top tema, svi se bave izborima, digne se neki politički adrenalin u svima, svi žele ući ili u parlament ili u gradsku skupštinu. I naravno, onda svi kreću sa posterima i ljepilom po cijelom gradu.

RSE: Kako vama zvuče ove ocene iz Podgorice? To su ocene koje smo više puta čuli od različitih sagovornika u toku ove emisije. Prosto se negde stiče utisak da svi misle da smo mi toliko više promašeni, pre svega ove mlade generacije koje žive u državama bivše Jugoslavije, da više nisu u stanju da smisle nijedan pristojan i duhovit grafit.

BOSANAC: Pa tu se ne bih složio. Ja mislim da još uvijek ima vrlo lucidnih grafita. Došlo je do nerazmjera između onih koji imaju poruke mržnje i onih koji su vrlo simpatični. Ali ja znam da se u Hrvatskoj još uvijek može pronaći vrlo kvalitetan grafit koji reagira na vrlo lucidan način. Prilikom zadnjeg posjeta pape Hrvatskoj, netko je na veliki džambo plakat, na kojem je bio nacrtan papa, napisao: „Papa, don’t preach“, što je meni jedan od vrlo dragih grafita. Što meni može biti simpatično, ali ako se stavim u poziciju vjernika, vjernik ga može percipirati kao provokativni grafit koji poziva, ne na mržnju, ali da na neki način provocira Katoličku crkvu. Čini mi se da je Split puno zanimljiviji grad od Zagreba što se tiče grafita. Ako kupite „Feral Tribune“ novine – ovo nije reklama, već zato što imaju baš rubriku „Graffiti“ – oni u svakom broju izvuku jedan od tih lucidnih grafita gdje se reagira na neku aktualnost.

RSE: Pominjete te grafite koje su na određenoj ivici da jedne uvrede, a druge da nasmeju. Ja sam zaista skidao razne grafite koji se pojavljuju na internetu, Beograd je nekada bio vrlo popularan i poznat po tome. Izvukao sam neke od njih i voleo bih da čujem vaš sud, da li oni vređaju ili nasmejavaju. Recimo: „Ne slušaj narodnjake, umri prirodnom smrću“. Da li taj grafit vrlo vređa one koji slušaju narodnjake?

KAŠIKOVIĆ: Ko god da piše grafite, on je u jednoj krajnosti, dakle to je njegovo mišljenje. Ne verujem da iko ko sluša narodnjake uzima za ozbiljno taj grafit. Ali da li se slažem sa tim, slažem se.

RSE: Misliš li da bi se pripadnici tvoje generacije danas većinom potpisali ispod ovog grafita?

KAŠIKOVIĆ: Pa kako ko. To je vrlo individualno.

RSE: Evo drugi: „Panduri su ka prostitutke. Stoje na ćošku, a porodicu je sramota“.

MIROVIĆ: Zvuči uvrjedljivo za određenu grupu, moram da priznam. Možemo nekad nekog uvrijediti ili povrijediti malo duhovitije ili malo oštrije.

RSE: U svakom slučaju svi smo se nasmejali.

MIROVIĆ: Što se tiče narodnjaka, oni se danas toliko nude, odnosno traže, da ćete u devet od deset kafića čuti da trešte upravo narodnjaci. Ljudi su već naučili svoje uši na takvu vrstu muzike. Mnogo je mali broj mladih koji to ne mogu da čuju. Takvih je najmanji broj. Onda je jedan broj koji sluša i jedno i drugo, dakle i neku kvalitetniju i trajniju vrstu muzike, od klasike koja postoji vjekovima do džeza ili rokenrola i tako dalje. A veliki procent sluša isključivo narodnu muziku i samo to i nema zabave bez toga. To je nešto što je dio ponude i ako iskačeš iz toga, teško opstaješ.

RSE: Sećate li se kako je Rade Šerbedžija recitovao onu čuvenu pesmu „Ne daj se, Ines“? U Beogradu se nedavno mogao videti grafit: „Daj se, Ines“.

BOSANAC: U principu bih ja to ocijenio kao uvredljiv grafit prema ženskoj populaciji. „Daj se, Ines“ može biti u smislu da se parodira na Šerbedžijina umjetnička dostignuća, ali mi se čini, ipak, da seksizam negdje leži ispod cijele priče tog grafita jer ja čitam taj grafit kao – daj se Ines, dakle imaj seks s bilo kim, pa će sve biti bolje, lakše i možda će Rade Šerbedžija prestati pjevati pjesmu „Ne daj se, Ines“.

RSE: Evo jednog zaista seksističkog grafita koji je takođe nekada „krasio“ Beograd: „Devojke vole mladiće zato što ih to ispunjava“. Mislim da goreg primera nema.

MIROVIĆ: Seksističke poruke, otvorene i neotvorene, jako su prisutne u velikoj mjeri, gdje se definitivno žena svodi na objekat. Dakle, negira se kao ličnost, negira se sve ono što čini jednu osobu, sa svim njenim stavovima, principima, nadama, strepnjama i tako dalje, i definitivno se svodi samo na objekat koji na neki način svako ima pravo da interpretira, želi, nudi. Mislim da je to takođe jedna od žestokih stvari kojima se treba suprotstaviti.

RSE: Bojana, reklo bi se da je ovo duh Beograda.

KAŠIKOVIĆ: Kako u kojem krugu. Svako bira okruženje u kojem će se kretati. Takve ljude koji tako razmišljaju, ako vam se ne sviđaju, izbegavajte i to je to. To nije duh Beograda.

MIROVIĆ: Možda nije duh Beograda, ali je duh cijelog Balkana, vjerujte mi. Seksistički stavovi i svođenje žene na objekat je duh čitavog regiona i nekog našeg mentaliteta. Kod određenog malog broja ljudi to ne postoji, naravno, ali široko gledajući, to je definitivno nešto što je prisutno, gdje se svako malo, kroz možda fazone ili neke kao duhovite komentare, stalno šalje seksistička poruka i na neki način je žena stalno seksualno uznemiravana.

RSE: Za sam kraj sam izvukao jedan grafit za koji sam siguran da će vas sve nasmejati, a koji nas podseća na itekako traumatična iskustva, barem nas koji smo devedesetih živeli u Beogradu. Tada je bila velika avantura koristiti gradski saobraćajni prevoz i onda se na jednoj zgradi pojavio sledeći grafit: „Lakše je ući u istoriju nego u autobus gradskog saobraćaja u Beogradu“. To su bila teška vremena, a ovo je ono pozitivno što smo iz njih izvukli. Smeh nas je održao. Sad zvučim zaista patetično, ali tako ispada.

MIROVIĆ: Nikad nisam čula toliko duhovitijih stvari nego onda kad nam je bilo najteže.
XS
SM
MD
LG