Dostupni linkovi

logo-print

Nedovršena medijska tranzicija


Gost Press kluba je Rade Veljanovski, profesor na Fakultetu političkih nauka (katedra za novinarstvo) i bivši direktor Radio Beograda.

RSE: Vi ste bili predsednik komisije koja je napravila Zakon o radio difuziji, kao i Zakon o javnom informisanju. Skupština Srbije treba da usvoji amandmane koji bi donekle izmenili te zakone. Da li ste videli te amandmane?

VELJANOVSKI: Video sam ih. Nekoliko predloga može u velikoj meri da preusmeri evropski ton Zakona o radio difuziji, na kome smo jako insistirali. Zakon smo radili uz konsultacije i sudejstvo predstavnika Evropske unije za radio difuziju, OEPS-a i drugih evropskih eksperata. Želeli smo da naš Zakon o radio difuziji preuzme evropske standarde i praksu. Posle konsenzusa političke vlasti u Srbiji, da to tako treba da bude, on je i usvojen. Sadašnja krucijalna izmena se tiče mandata članova Saveta Republičke radio difuzne agencije. Osnova na kojoj počiva radio difuzija u savremenim demokratskim zemljama, i u Evropi i van nje, jeste da celokupnu radio difuziju treba da regulišu nezavisna regulatorna tela na koja vlast ne može da utiče. U tim telima treba da participiraju predstavnici iz raznih oblasti delovanja. Oni, kada postanu članovi tog nezavisnog regulatornog tela, ne zastupaju interese onih koji su ih predlagali, već celokupne javnost. Postoje razni mehanizmi, smišljeni u Evropi, kako da se ta nezavisnost osigura. Jedan od mehanizama je trajanje mandata. Mandati se ne poklapaju sa mandatima članova Parlamenta, jer nije dobro da kod svakih izbora političke vlasti dođe i do smene članova tog nezavisnog regulatornog tela. U tom slučaju se pretpostavlja da će se u medijima oslikati stav te opcije koja je pobedila na izborima. Obično mandati članova saveta Radio difuzne agencije traju duže, šest godina, i asimetrični su. To znači da se ne biraju svi istovremeno. Problem postoji pri izboru prvog Saveta i u tome kako postići da ne budu svi istovremeno izabrani. Oni moraju da budu izabrani istovremeno, ali je dobro da im mandati ne traju isto, da bi od drugog saziva već počela stalna praksa asimetričnih mandata. Sada predlažu da zakonom bude upisano da oni članovi Saveta, koji se biraju na predlog organa vlasti, automatski imaju šest godina, da se žrebom ne izvlači dužina mandata.

RSE: To navodi na pomisao da bi vlast volela da ima uticaj i kontrolu nad medijima.

VELJANOVSKI: Apsolutno. Sve što se dešava u ove tri godine sa radio difuznim savetom ukazuje na to da se ljudi iz organa vlasti nisu pomirili, nisu prihvatili osnovni koncept savremenih medijskih sistema, da mediji moraju da budu distancirani od uticaja centara moći, vlasti, biznisa i strateško vojnih centara, već i dalje žele da na određeni način preslikaju svoj uticaj. To je ovim očigledno.

RSE: Rekli ste da vam se smučilo kada ste čuli Tomu Nikolića i Aleksandra Vučića? O čemu se radi?

VELJANOVSKI: Oni danas govore o tome kako zalaganje Demokratske stranke, da bude izglasan amandman po kome član Radio difuznog saveta iz Vojvodine ima pravo veta u slučaju kada se odlučuje o dozvolama za vojvođanske medije, nema veze sa decentralizacijom, na čemu je insistirao šef poslaničke grupe Demokratske stranke. Meni je žao što je sada jedna stranka koja ne može da se nazove demokratskom, koja nije stranka od koje Srbija može očekivati nekakav prosparitet i boljitak, u pravu. Kada je usvojen zakon, pre tri godine, taj član zakona, mi kao radna grupa, nismo predložili, nego je on bio dogovoren između predstavnika vlasti iz Beograda i Novog Sada.

RSE: Tim povodom ste bili kod Đinđića. Bio je prisutan i Čeda Jovanović.

VELJANOVSKI: Taj sastanak je usledio posle jednog vrlo važnog formalnog sastanka, u kome je učestvovao tadašnji šef misije OEBS-a u Beogradu, predsednik Vlade Zoran Đinđić, potpredsednik Vlade Žarko Korač, član naše radne grupe Milan Živković i ja. Posle tog dogovora je zakon ušao u proceduru usvajanja, ali u tom periodu, od ulaženja u proceduru do izglasavanja zakona, je moguće i da se određene stvari menjaju. Predali smo tekst zakona iza koga smo mi stajali. U političkim dogovorima na relaciji Beograd – Novi Sad je došlo do izvesnih izmena.

RSE: Da li je to bilo na insistiranje Nenada Čanka?

VELJANOVSKI: Bili smo obavešteni da stranke iz Vojvodine ne žele da glasaju, a posebno je apostrofirana Liga socijaldemokrata Vojvodine. Rečeno nam je da i drugi poslanici iz Vojvodine neće glasati. Vojvodina, kao deo Srbije koji ima autonomiju, ima pravo da razmišlja o mogućnosti da na drugačiji način utiče na budućnost radiodifuzije. Kada smo pravili Zakon, razmišljali smo o nemačkom modelu. Nemačka je federalizovana i ima 16 landova. Nemaju svi landovi svoja regulatorna tela, ali devet ih ima. Kada se jednoga dana Srbija decentralizuje, moguće je da određeni delovi teritorije, koji imaju autonomiju, imaju svoja posebna regulatorna tela, ali se taj oblik decentralizacije ne može sprovesti Zakonom o radio difuziji. To mora da se desi Ustavom Srbije. Nekim mnogo jačim aktima to mora da se predvidi, a da ovo bude logična posledica toga.

RSE: Menja se zakonskim amandmanom, koji se odnose na Vojvodinu; da se Vojvodini ukine pravo veta na odluke.

VELJANOVSKI: I da se to odnosi samo na jednog člana iz Vojvodine, jer je do sada Vojvodina imala dva predstavnika, pošto su i Vlada Vojvodine i Skupština Vojvodine predlagali kandidata. To ruši koncepciju regulatornog tela. Regulatorna tela, ni po teritorijalnom, ni po funkcionalnom principu, ne smeju da preslikavaju uticaj onih koji su ih kandidovali. Ko postane član regulatornog tela mora da ima u vidu celinu teritorije na koju se njegova ingerencija odnosi. Ako je reč o Republičkoj radio difuznoj agenciji, svi članovi Saveta Republičke radio difuzne agencije moraju da gledaju Republiku u celini. Ako jednoga dana Srbija Ustavom bude na drugačiji način koncipirana i Vojvodina dobije to pravo da ima poseban radio difuzni savet, onda je to drugo pitanje.

RSE: Tu je i amandman o uvođenju pretplate ili osnivanje tranzicionog fonda iz koga bi se nacionalna televizija finansirala sledećih šest meseci dok ne postane javni servis.

VELJANOVSKI: Mislim da imamo mnogo razloga da se vratimo na mandate. U izmeni Zakona o radio difuziji predviđeno je u članu 1., Zakona o izmenama, da se stav 4. člana, koji govori o mandatima, član 27 briše. To znači da se briše da isti član ne može dva puta uzastopce da bude član Saveta radio difuzije. Kada se to izbriše onda oni članovi koji su sada izabrani u Savet, mogu da budu izabrani i sledeći put. Pošto zakon ne predviđa ograničenje, to znači da ovaj sastav Saveta može zauvek da ostane sastav Saveta Republičke radio difuzne agencije. Vidim da o tome niko ne razmišlja, a to je katastrofalna stvar.
Praksa je u najvećem broju zemalja u svetu koje imaju dualni sistem radio difuzije, s jedne strane imaju komercijalne medije, a s druge strane medije finansirane iz javnog prihoda, da se javni servis finansira iz pretplate. Zakonom je pretplata već uvedena, još pre tri godine kada je zakon usvojen, samo nije sprovedena jer se to ne može uraditi jednostavno. Srbija ima iskustva sa pretplatom jer smo je imali. Poslije ukidanja pretplate, uvedena je taksa. Onda je ukinuta i taksa, a nije smišljen novi način finansiranja. U svakoj državi na svetu, o tome da li se želi javni radio difuzni servis, ili ne, mora da postoji opšte društveni konsenzus. Pretpostavljamo da je taj konsenzus postignut kada je zakon usvojen. Sa tim odredbama, da hoćemo da imamo radio difuzni servis, znači i da hoćemo pretplatu. U zakon je bilo upisano da se pretplata počne prikupljati pošto RTS napravi ugovor sa nekim od javnih preduzeća na republičkom nivou. Pretplata se ne prikuplja šeširom i ne može se prepusti pojedincima da sami odlučuju o tome koliko će i hoće li dati. Ima i takvih država u svetu, ali su one mnogo bogatije. I u Hrvatskoj se pretplata prikuplja tako što inkasanti prikupljaju pretplatu, ali ljudi plaćaju. Izgleda da je u Hrvatskoj malo bolja situacija nego kod nas. Tada smo mislili da se ugovor između RTS-a potpiše, ili sa Elektroprivredom, ili sa Poštom, ili sa Telekomom, ili sa objedinjenom naplatom komunalnih usluga. Niko nije hteo to da uradi. To ne može da se uradi bez doprinosa Vlade. Vlada mora da pomogne u realizaciji. Međutim, Vlada je sedela i ćutala, čekala da to RTS reši sam. On to sam nije mogao da reši. Zbog toga je RTS doveden u vrlo lošu materijalnu situaciju. Drugo je pitanje šta mi sada mislimo o programu, o kadrovima, o tome šta se sve još mora promeniti u RTS-u. Naravno, moralo je još mnogo toga da se promeni, morala je da bude drugačija kadrovska politika, mogao je program da se radi još bolje nego što jeste. RTS nije mogao da opstane sa tim izdvajanjima iz budžeta vlade. Pretplata treba da krene što pre. Ovo što je u zakonu napisano, nije dovoljna pretplata. RTS je do sada imao nekih 30-35 miliona eura na godišnjem nivou. Slovenačka radio-televizija ima 115-120 miliona eura na godišnjem nivou. Hrvatska ima 170 miliona. Bugarska radio i televizija zajedno imaju oko 70 miliona. Ne može ni beogradska sa 30 miliona da opstane. Treba imati u vidu da ćemo ubuduće imati dva velika javna servisa - jedan republički i jedan pokrajinski. Biće potrebno tri puta više para nego što RTS sada ima da bi ta dva javna servisa mogla normalno, bez preteranih ambicija, da funkcionišu.

RSE: Kako izgledaju mediji u Bosni?

VELJANOVSKI: Radio sam kao profesor na Visokoj školi novinarstva u Sarajevu sa jednom grupom mladih novinara. Bilo je njih desetak, od kojih njih šest već rade u medijima, a četvero su studenti novinarstva. To nije bio klasičan odnos predavač-student, jer su oni pratili konkretan događaj, a to je bio 11. Sarajevo film festival koji se nedavno završio. Pripremali su radove koje su slali svojim redakcijama i pravili su jedinstvenu radijsku hroniku. U Sarajevu, svaki put kada odem, vidim napredak, a idem bar dva-tri puta godišnje. Vidim mnogo veće interesovanje bosanskih medija za ono što se dešava u Srbiji i Crnoj Gori, nego obrnuto. Svakoga dana ćete u njihovoj dnevnoj štampi i na njihovim programima radija i televizije videti i čuti po neku informaciju koja se tiče nas. Nije birano samo ono što je loše u Srbiji. Trude se da budu dosta objektivni. Kada pogledate naše medije, prođe i po nekoliko dana da ne vidite i ne čujete ni jednu informaciju iz Bosne i Hercegovine, eventulalno poneku iz Republike Srpske. To jeste jedno od pitanja o kojima treba da se razmisli i u medijskim udruženjima i u velikim medijima. Oni takođe imaju problema, i finansijskih i kadrovskih. Njihov javni servis je tek u nastajanju i sastoji se od tri dela. Angažovali su se ljudi iz medijskih struktura sveta, tako da se vidi napredak, mada će još mnogo tu trebati da se uradi.

RSE: A naši mediji?

VELJANOVSKI: Naši mediji su uspeli da se izvuku iz onog najtežeg gliba problema koji je postojao do 5. oktobra 2000. godine, ali su tu zastali. Mislim da imamo jednu osujećenu medijsku tranziciju koja nije dovršena. Mnogo smo više očekivali, s pravom. Očekivali smo da se situacija u eteru sredi. Kada smo počeli da radimo zakon, krajem 2000. godine, konstatovali smo da ima oko 1.200 elektronskih medija. Sada neki ljudi tvrde da ih ima 1.500. To znači da se haos nastavio. To znači da u Srbiji ne postoji ni jedan medij, čak ni javni servis, koji ima izvesnu privilegiju. Zakonom ni javni servis nije zaštićen od smetnji zbog emitovanja drugih radio televizijskih stanica. U Beogradu ne možete Drugi program Radio Beograda da slušate na Terazijama, zbog Glasa crkve koji tamo ima predajnik. Na Slaviji ne možete da čujete Prvi program, zbog Radio JATA koji ima na Hotelu predajnik. Moramo da se potrudimo da se taj haos što pre sredi. Naše medijsko tržište nikako da zaživi. Vlast bi trebala da radi na tome da podstiče razvoj medijskog tržišta, da podstiče zdravu objektivnu konkurenciju među medijima, ali bez sopstvenog uticaja. Na žalost, to se ne dešava. I kroz Zakon o javnom informisanju i kroz Zakon o radio difuziji i kroz predložene izmene tih zakona se preslikava želja za uticajem, pogotovo produžavanje rokova na to ukazuje. Niko ne kaže zašto tri godine nije bilo dovoljno da se privatizuju lokalni elektronski mediji na opštinskom nivou. Nismo mi to izmislili. Standard demokratskog sveta jeste da organi vlasti ne mogu biti osnivači medija. To je osnova od koje se polazi. Organi vlasti su i lokalne samouprave. Organi vlasti od opštinskog do državnog nivoa ne mogu biti osnivači i vlasnici medija. To ne znači da oni ne treba da pomognu da mediji rade u što boljim uslovima. Mogu čak nekada i novčano da pomognu one medije za koje se zna da su društveno značajni. To se odnosi na medije manjinskih naroda koji su mali mediji i ne mogu na komercijalnom principu da opstanu. Vlast treba da pomogne da se reformiše medijski sistem, ali ne tako što će da obezbedi sopstveni uticaj ili uticaj političkih partija.

RSE: Svedoci smo da vlast, pogotovo na lokalnom nivou, vrši vrlo beskrupulozne pritiske u pojedinim slučajevima. Osećate li da u nekim tabloidima, u štampanim medijima uopšte, postoji uticaj nekih centara moći?

VELJANOVSKI: Kako da ne. Naši su tabloidi izraz političkog podzemlja koje je često u sprezi i sa kriminalom i sa sivom ekonomijom i sa raznim biznis centrima moći, koji imaju određene potrebe da imaju određeni uticaj. Otuda u našim tabloidima, ne samo neproverene i netačne informacije, nego i svesno lansirane insinuacije koje su verovatno nekome u interesu da se neko drugi omalovaži i izblati u javnosti. Kada kažemo da su naši tabloidi izraz političkog podzemlja, onda to znači da mi tvrdimo da političko podzemlje postoji. Ako političko podzemlje postoji, njega konstituišu politički akteri. Znamo da na našoj političkoj sceni, čak i među strankama koje su zastupljene u Parlamentu, ili koje imaju uticaja na vladu, postoje i demokratske i nedemokratske stranke, one retrogradne, koje bi htele da se vrate stara vremena, kada je svako mogao ispod očiju javnosti da ostvari svaki svoj interes. Zbog toga, na žalost, možemo da konstatujemo da u ukupnoj tranziciji, a mediji su samo ogledalo svega toga, nismo daleko odmakli.

RSE: Kako tumačite mnoštvo časopisa s obzirom da ovde ne postoje čitalačke navike? Većina ljudi kod nas ili gleda televiziju, eventualno sluša radio, a mnogo manje njih čita novine, osim najjeftinijih.

VELJANOVSKI: Čak imamo problem nedovoljne pismenosti. To dokazuje dve činjenice. Osnivanje medija je konačno postalo slobodno i o tome ne može niko da odlučuje. Tako i treba da bude. Kada su štampani mediji u pitanju, to je standard demokratskog sveta, niko ne treba da izdaje dozvole za osnivanje štampanih medija. Tako se otvorila breša da cvetaju svi cvetovi. Tržište, verovatno, još uvek nije spremno na to i nema toliko publike koja može da kupuje. Očigledno postoje društveni krugovi koji imaju para da to finansiraju i kojima to nije bitno kao biznis. Oni ne osnivaju te medije da bi zarađivali na njima. I mediji su jedna vrsta biznisa, pogotovo u komercijalnoj sferi. I dalje imamo krugove koji su spremni da daju novac, koji im se neće vratiti, da bi ostvarivali određeni društveni, politički ili lični interes.

RSE: Postoje novinarski kodeksi, ali ih se veliki broj medija ne pridržava?

VELJANOVSKI: Kodeksi se čak i ne razlikuju mnogo, bez obzira ko ih je donosio, ali mi nemamo poštovanje tih kodeksa. Kada smo počinjali da radimo zakone, bilo je mnogo kolega iz naše branše koji su tvrdili da zakone ne treba ni donositi, da su oni stvar prošlosti i da su prevaziđeni u demokratskom svetu, već da treba da pristupimo deregulaciji. Evo dokaza da to nije bilo moguće. U deregulaciju mogu da idu ona društva, oni medijski sistemi, one redakcije i oni novinari koji su se posle jednog vrlo dugog perioda, striktno regulisanih stvari, navikli na određene norme ponašanja i njih usvojili kao pravilo. Tada zakoni više nisu potrebi. Mi ni zakone ne poštujemo, a kako ćemo onda poštovati dokumente koje smo sami ostvarili, a koji nemaju snagu sankcija. Našim ljudima treba snaga sankcija. U medijskom svetu postoje Saveti za štampu i Saveti za medije. Regulatorna tela nisu samo tela koja dodeluju dozvole ili odlučuju o tome ko će da bude u eteru, a ko neće. Oni imaju monitoring i prate rad medija. Ako neko krši zakon, ili ima govor mržnje, ako neko vređa, ako neko govori neistinu, ako neko odstupi od svoje programske koncepcije, onda oni imaju pravo da izreknu sankciju. Kada je štampa u pitanju, mi takva tela nemamo. Nemamo ih jer nismo mogli da se dogovorimo da imamo Savet za štampu, pošto je naša medijska scena bila potpuno podelenja, po onoj istoj liniji po kojoj smo se svojevremeno, u vreme krize kada je rat počinjao, podelili po osnovu za Miloševića i protiv njega. Ta široka pukotina je sada nešto blaža i nije više tako oštra kao nekada. Stvarno bih voleo da jednoga dana medijska udruženja mogu na jednoj principijelnoj, profesionalnoj osnovi da se dogovore da imaju Savet za štampu koji će da izriče presude i da kaže nekom tabloidu, novinaru ili uredniku da njegovo ponašanje nije profesionalno.

RSE: Ali to nije presuda. Moglo bi to, kao u Italiji, da se reši licencama.

VELJANOVSKI: To nije presuda, ali jedna moralno izrečena ocena stručne javnosti. Licence negde postoje, a negde ne. Italija nije najbolji primer. Znamo kakav je italijanski medijski sistem i znamo kako Berluskoni tamo vršlja. Zapadne zemlje, koje imaju bolje medijske sisteme, kritički gledaju na italijanski medijski sistem, iako je ona zemlja u sastavu Evropske unije. Čim je neko, ko je na vlasti, mogao da ostvari uticaj na dve televizijske nacionalne mreže, kao i na javni servis, to znači da nešto ne valja. Možda to nema veze sa licencama, ali u svakom slučaju licence nisu uvek najbolje rešenje. Postavlja se pitanje ko izdaje licence. Najčešće to rade medijska udruženja. Znamo da imamo dva velika medijska udruženja i još nekoliko manjih. Ako svima damo mogućnost da izdaju licence, može nam se dogoditi da novinar u jednom udruženju ne dobije licencu, ali je dobije u drugom. To bi kod nas bila zakonitost jer se tako preslikava ono stanje koje smo imali deset godina. Znamo da su u jednom udruženju bili ljudi koji su podržavali Miloševićevu politiku, čak i učestvovali u njegovim mehanizmima propagande, a u drugom su bili novinari koji nisu hteli u tome da učestvuju.

RSE: Dok ste bili direktor Radio Beograda, da li je neko od političara vršio pritisak na to šta ćete objavljivati, a šta ne?

VELJANOVSKI: Ne. Prvoga dana, na sastanku sa članovima kolegijuma, sam rekao da mi od danas radimo kao profesionalci i da je naš rad podložan sudu javnosti. Ako nas javnost osudi i ako bude bilo zahteva u javnosti da se nešto kod nas promeni, jer mi ne radimo svoj posao kako treba, onda treba o tome i da razmišljamo. Nikakvih poziva telefonom nije bilo, niti nikakvih zahteva, sem jednog. Pozvao me predsenik Đinđić u oktobru 2002. godine i predložio mi, da on kao predsednik vlade, ima stalnu emisiju na Prvom programu Radio Beograda. Bio sam prilično time iznenađen. Bili smo kod njega u kabinetu i razgovarali ceo sat. Rekao sam mu da to ne bi bilo dobro jer prva stvar koja će se pojaviti posle donošenja Zakona o radio difuziji je prestanak uticaja vlasti na medije, pa i na javni servis. Zbog toga ne bi bilo dobro da predsednik vlade ima svoju stalnu emisiju. Razgovarali smo dosta dugo o tome. Na kraju je prihvatio moje mišljenje. Nije dobio emisiju.

RSE: Kakvu emisiju je želeo?

VELJANOVSKI: Imao je potrebu za jednom emisijom, koja bi bila jednom nedeljno, u kojoj bi govorio o merama vlade. Rekao sam mu da potpuno razumem njegovu ideju ali da niko od novinara ga ne bi pitao samo za to o čemu on želi da govori, već za neke druge stvari koje u tom trenutku najviše interesuju javnost. U tom momentu su bili aktuelni odnosi između Srbije i Crne Gore, bili su pripremani predsednički izbori. Pitao sam ga da li može da zamisli da budete ceo sat u emisiji a da ga novinari ništa ne pitaju. To bi bilo loše i za njega i za vladu i za nas kao javni servis. Hteo je da ima prostor u kome on, ne opterećen tim svim pitanjima, može da govori o merama vlade. Na kraju smo se sasvim prijateljski rastali i posle toga nije preduzeo ništa, nije pokrenuo inicijativu za moju smenu, mada su me na to neki upozoravali.

RSE: Ko je pokrenuo tu inicijativu? Nova vlast?

VELJANOVSKI: Nije ni ona. Nova vlast je nezakonito imenovala novog generalnog direktora RTS-a, gospodina Aleksandra Tijanića. Pošto sam radio na Zakonu o radio difuziji, i pošto smo upisali proceduru izbora generalnog direktora u taj zakon, nisam mogao sebi da dozvolim da ostanem u tom mediju čiji se generalni direktor nezakonito imenuje. Sutradan sam u Medija centru održao konferenciju za štampu, rekao da je to sve nezakonito, sam sebi sam dao ostavku, raskinuo radni odnos i otišao iz RTS-a. Nakon toga sam imao period od godinu dana bez stalnog zaposlenja.
XS
SM
MD
LG