Dostupni linkovi

logo-print

Da vidiš, bona, što mi je lijepo!


„Pa vratila sam se, četvrta je godina, Spavala en' anamo, u djevera, u podrumu. I sad mi djever u podrumu, pa ja molim njiha da dadnu mu kol'ko pa bilo, pa ako baš ne mognu praviti, nek mu dadnu mat'rijal. Ha, izlijepićemo nešto. Eto ti.“

Na pitanje da li osjeća strah jer živi sama, a nakon svega što se desilo, nana Zilka kaže kako joj to pitanje najčešće upućuju i njena djeca.

„Fino mi, fino, djeca mi govore: mama strah te, a mene nije strah. Ja sam uvijek sama bila. A meni je šteta što ja nemam i krave, pa mi šteta što ja nemam ni ovaca. Ja sam to sve držala: i konja, i ovce, i krave, ali danas, da mi je čo'ek živ, ihh, nabavila bi ja, ali nemam penzije, nemam plate, nemam ništa. Djeca me ne mogu pomoći, meni stariji sin nema noge, mlađi ne mere. Dvije i po godine nije plate naplatio.“

Umjesto stare i velike, danas je izgradjena mala, ali nova kuća, na ogromnu Zilkinu radost:

„Napravila mi, bogami, donacija, Bog im dao! Pa me pitaju: jesi li nano zadovoljna? Ma sine, prezadovoljna! I da vidiš, i 'vamo imam, i da vidiš, bona, što mi je lijepo! Bog im dao, ko je god učestvov'o, pola dinara, što se rekne! E vidi što mi je lijepo! Kažu: jel' te mama strah? Ma nije me strah kad su moja vrata! Nisu tuđa!“

Ni život bez električne energije za nanu Zilku ne predstavlja teškoću.

„E sad će nama, ako Bog da, struja. Što će me biti strah kad bude struja? Eh, evo mi fenjera, a ovo pletem nastolice, ono da se sjeda. Ovo mi je noćni rad, a ono mi je danski rad: heklanje. Ondar kerice ispletem, pa deset maraka, meni dosta. Ja morem kupiti šta god hoću namirnica. Nema mi ko ni jesti.“

O putešestviju tokom ratnih godina:

„Bila prvo na Košticama, sa Koštica u Goražde. Šćero, ja sam odatle otišla pješice u Hrasnicu. Pješice, a čo'ek mi bio bolestan. Sve polako, polako. Pet dana i pet noći putovala iz Goražda dok smo došli u Hrasnicu. Evo ovud, s ovog brda, pucaju granate, ma da ti oči ispadnu, a ja mećem govedima, a mužu kažem: ti si slaba života, hajde polako, a ja ću ponijeti nešta nama. Gdje god dođe, slabo srce, ja sam, kaže, gladan. Eh, samo imam nešto sitnog šećera i hljeba, evo, pojedi ti, a ja neću. Bio mi dobar.“

Kao da je čekala to pitanje, Zilka kaže kako se u rodnom selu osjeća bolje nego tokom izbjeglištva u gradovima.

„Hiljadu puta ljepše! Za mene. A nek radi šta ko hoće. Ono, jest pomalehno, a ja njima vako kažem: nemojte zajedno ni dolaziti, rasporedite se. E, pa ja! Što će mi nešto vel'ko, a šjutra ću možda umrijeti. Ali, gladan je narod sada. Ja sam mislila da će malo popuštati narod ovo iza rata, ali jok. Sve se skrhalo u Saraj'vo. Nek ide, nek zemlju radi! Mora nestajat' preduzeća. Viđećeš ti mojijeh vrtova i ljepote! Motiku, i polahko, okopam krompire, malo krastavice okopam, zalijem, imamo vode, i što nećemo sijati, što nećemo ići na svoje?“

Vlasnica jedine obnovljene kuće u Omačini je Zilka Džabija. Ako nije moglo više, onda je barem izbor bio pravedan.
XS
SM
MD
LG