Dostupni linkovi

logo-print

Palanačka filozofija


Nakon objavljivanja filma “Život i priključenije Radovana Karadžića”, gde je javnost u jednom segmentu upoznata sa “intelektualnim” razgovorima između Dobrice Ćosića i Radovana Karadžića o ništavnosti srednjovropske filozofije, postavlja se pitanje da li je filozofija palanke usud srpskog polit-kulturnog establišmenta. Ako jeste, i posle ovog filma, kao i pre, teško je ne složiti se sa ocenom književnika i publiciste Mirka Kovača kada kaže da bi bez Dobrice Ćosića, oca srpske nacije, grobara Titove Jugoslavije i prvog predsednika fantomske Miloševićeve Jugoslavije - ovaj svet danas, zasigurno bolje izgledao.

Inicijativa mladih za ljudska prava poklonila je nedavno akademicima Srpske akademije nauka i umetnosti komplet knjiga kao podsticaj za dalje obrazovanje. Ova akcija usledila je nakon objavljivanja snimljenog presretnutog telefonskog razgovora između Radovana Karadžića i Dobrice Ćosića, u kojem su se ova dvojica složili da je srednjoevropska filozofija ništa, da Češka ima dva pisca -– Kafku i Švejka. Misli se verovatno na Jaroslava Hašeka, autora ‘Dobrog vojnika Švejka’, gde jedan prema Ćosiću okončava istoriju, a drugi, izvinite na izrazu kojim citiramo Ćosićeve reči, ‘zajebava’. Možda je Dobrica Ćosić, kako kaže naša sagovornica, Gorica Mojović, funkcioner Demokratske stranke, samo produkt nesrećnog društva koje ne trpi kvalitet, a vapi za estradom, onom eksplicitnom, ali i estradom u kulturi:

“Kao što je estrada na takozvanoj kulturnoj sceni nešto što je već popularno i što uvek može da bolje prođe u masama, tako je i u politici i u javnom životu, pa ako hoćete i u nauci, taj estradni tip političara, to imamo upravo i ovih dana na delu, estradni tip takozvanih naučnika, estradni tip umetnika, uvek bolje prolazio u javnosti od uistinu ozbiljnih, talentovanih i uistinu vrednih ljudi.”

U tom smislu, moguće je da je Dobrica Ćosić u književnosti i kulturi srpskog naroda samo ono što je udovica Željka Ražnatovića Arkana na estradnom nebu. Oboje su skupo plaćeni umetnici. Ipak, Ćosić je mnogo opasnija pojava od puke estradizacije kulture i nauke. Ne može biti slučajno da je otac srpske nacije već decenijama vrhovni arbitar u Srbiji čiji se javni i tajni radovi nadvijaju kao crn oblak nad pokušajem Srbije da se odvoji od, u suštini, filozofije krvi i tla koju nastavljaju Ćosićevi sledbenici, duhovni i politički. Ta tajna moć Ćosićeva, po mišljenju dobro upućenih, ostala je do danas. Obrad Savić, filozof i predsednik Beogradskog kruga, kaže da ga razgovor Ćosića i Karadžića nije iznenadio:

“Nije me iznenadio iz prostog razloga što sam već tamo negde devedesetih, dakle tokom zastrašujućeg raspada Jugoslavije, napisao jedan tekst o Akademiji nauka koji se zove ‘Finalisti emisije Znanje i imanje’. Dakle već tada mi je bilo potpuno jasno šta se krije iza tih zidina, da su to potpune duhovne olupine, dakle ljudi koji su duhovno mrtvi.”

Književnik Brana Crnčević najpre zamera što je takozvani presretnuti razgovor uopšte emitovan, a potom u razgovoru za Radio Slobodna Evropa konstatuje:

“Kazati da pisački razgovori nisu obavezujući ni politički, pa ponekad ni intelektualno, ne znače jednostavno ništa. Šta bi se dogodilo da su, recimo, ta dvojica u presretnutom razgovoru govorili o Dostojevskom, pa da je Dobrica Ćosić rekao da mu se ne dopada Dostojevski, a recimo Karadžić rekao da je, ipak, on kao psihijatar kompententniji, pa kaže ‘ima nešto u njemu’. To je razgovor o srednjoevropskoj literaturi koji ne obavezuje ni sabesednike, ni nas da o tome razmišljamo. Literatura kao literatura. Srednjoevropska je negde u osnovi, ako se govorilo već o Havelu, preko Česlava Miloša ili preko drugih ljudi o njima, sjajna. Ali mislim da se ova dva sabesednika prosto igrala literature i napravili komentar koji je zaista zloupotrebljen, po mom uverenju.”

RSE: Znači, Vaš konkretan odgovor na to pitanje koje se zapravo povezuje i sa marginalizacijom Konstantinovića potpuno, znači kao jednog intelektualca koga zapravo nigde nema, a Dobrica Ćosić koji je toliko isturen u svim establišmentima koji su postojali ovde, dakle, da li je sudbina srpskog političkog kulturnog establišmenta filozofija palanke?

CRNČEVIĆ: Naravno da nije. Znate, srpski kulturni establišment trpi sve pritiske globalizacije, prestrojavanja, pravljenja novih rang-lista, priznanja ili nepriznanja neke literature čiji su predstavnici, bliže smrtnoj tački nego životnoj tački, ostareli. Rade Konstantinović je za mene zanimljiv pisac, Dobrica Ćosić je zanimljiv pisac i u njihovoj trci za pozicije ja ne učestvujem, ne glasam ni za jednog ni za drugog. Prosto mislim da je dobro što obojica postoje.

I na kraju, vraćamo se još jednom slici i utisku koji otac nacije ostavlja nakon emitovanog dijaloga sa Radovanom Karadžićem. Obrad Savić:

“Ne radi se samo tu o deficitu nekakve kulture u kojem bi oni trebali da pokažu nekakav uzorni nivo znanja o srednjoevropskom kulturnom i civilizacijskom prostoru, nego se tu radi o potpunom civilizacijskom skandalu.”

Gorica Mojović:

“Dakle, kakvi sagovornici, takva i filozofija. Palanačka.”
XS
SM
MD
LG