Dostupni linkovi

logo-print

Ne postoji originalna ideologija


Gost Press kluba je prof. dr. Nikola Samardžić, profesor na Katedri za istoriju Beogradskog unuverziteta i član Liberalno-demokratske frakcije.

RSE: Da kažem da ćete još samo kratko vreme biti član ove frakcije, jer ona treba da preraste u šta?

SAMARDŽIĆ: U svakom političkom sistemu u savremenom dobu se deluje u sistemu političkih stranaka. Tako da će ta frakcija nužno prerasti u stranku, jer nije bilo razumevanja u Demokrtskoj stranci ni da se ta frakcija zadrži, niti da se čelni ljudi te stranke i aktivno članstvo vrate onoj politici koju je ta stranka zastupala do kraja 2003. godine.

RSE: To znači u vreme Đinđića i još posle njega?

SAMARDŽIĆ: U vreme Đinđića, i posle njega, dok je trajala Živkovićeva vlada.

RSE: Moja je informacija da će to biti u septembru, da li je to tačno?

SAMARDŽIĆ: U septembru, u oktobru, u onom trenutku kada bude očigledno da je Srbiji potreban jedan novi podstrek te vrste kako bi ponovo krenula da vrši pritisak i na vladu, i na političke stranke, i na društvo u celini, pa i na međunarodnu zajednicu, da Srbija ponovo krene svojim demokratskim i reformskim putem.

RSE: Koliko odbora mislite da ćete moći da formirate na samom početku?

SAMARDŽIĆ: Odbori postoje u celoj Srbiji, odbori frakcije, i imamo danas najmanje 70 aktivnih odbora, koji su u svakom trenutku sposobni da aktivno deluju na svaki politički način; da sazovu konferenciju za štampu, lokalne proteste, mitinge, itd.

RSE: Iz frakcije odlazite i držite mitinge po unutrašnjosti Srbije. Recimo, koliko se ljudi sakupi na tim mitinzima?

SAMARDŽIĆ: Mi smo u junu započeli tu kampanju „Srbiji se žuri“, a ustvari smo nastavili obilazak odbora i naših gradova i sela, koji se započeti sa Čedimirom Jovanovićem, on je to radio i ranije. On je započeo još u martu, ali je zbog pokušaja atentata i pretnje ubistvom jedno vreme morao to da obustavi, tako da je to nastavlejno u punom obimu u junu. Mi smo, manje-više zadovoljni odzivom građana, koji je negde bio zaista fenomenalan. Podsećalo je to na kampanju 1996-97. godine, kada sam učestvovao kao običan član Demokratske stranke. U Novom Pazaru je bilo, recimo, jedno 5.000 ljudi, u Kraljevu hiljadu, u Kragujevcu isto toliko. U Zrenjaninu nešto manje, ali je tu bio jedan toliko emotivan naboj, koji ste mogli da osetite, da je to bilo fantastično. To čoveku, kao pojedincu, vraća poverenje da Srbija raspolaže jednim značajnim demo-kratskim potencijalom.

RSE: Ko su ljudi koji su u vašim odborima, jesu li to neki ljudi koji su vrlo orijentisani moderno prema Evropi, intelektualci, ili je to neka vrsta običnog sveta?

SAMARDŽIĆ: Mene raduje upravo činjenica da nas podržavaju građani iz svih slojeva, svih nacionalnosti, i manje-više različitih opredeljenja. Ne postoji neka ideologija, politička ili ekonomska, koju možete danas ponuditi Srbiji, a da ona bude naročito originalna. Pre svega mislim na ekonomiju, tu su stvari vrlo koncizne, vrlo konkretne, i tu ne postoje neka magična spasonosna rešenja. Građani tu dovoljno osećaju kao potrebu da se organizuju i stvore jednu vrstu političkog pritiska, koji će tradicionalno dominantne političke, intelektualne i privredne elite uterati ponovo u onaj bezizlaz, u kojem su se one našle već 2000. godine, ali zbog svih ovih stvari koje su se desile neposredno petog oktobra, i unutrašnjih i spoljnopolitičkih, tadašnji pokret je imao relativno ograničene domete.

RSE: Koliko je meni poznato, vaša frakcija je veoma bliska sa Građanskim savezom i partijom Žarka Koraća. Računate li na još nekog, kao svoje istomišljenike ili koalicione partnere?

SAMARDŽIĆ: Mislim da su tu, pre svega važni ti lični odnosi koje imamo sa pojedincima iz navedenih stranaka i još sa nekima, recimo iz Pokreta 5. oktobar. S druge strane, mi smo zaista fokusirani na građanstvo, dakle, na obične ljude, koji su se toliko puta u Srbiji pokazali spremnim da daju sve do sebe kako bi poradili na nekom opštem dobru. Po tome je Srbija zaista izuzetna u ovom regionu, i postoje razlozi za optimizam kad je neka njena bliska budućnost u pitanju.

RSE: Vi ste stvarno optimista sada, kada je puno sveta pesimistički raspoloženo, jer vide ljudi da se rekonstruiše Miloševićev režim. Da su ponovo tu svi oni ljudi koji su bili na tapetu 2000. godine, zbog kojih se Srbija digla, dakle Miloševićeva porodica, neki ministri, kao recimo Bojić, koji sad sa još nekim ljudima otvara kliniku, i neki drugi ljudi. Odakle vama taj optimizam?

SAMARDŽIĆ: Ako se uporedi sa političkim stanjem u zemljama u regionu, mislim da Srbija tu prednjači sa svojim političkim potencijalom. Naravno, tome doprinosi činjenica da je Srbija izgubila niz ratova u novijoj istoriji, i obično su takva društva više spremna na obračun sa novijom prošlošću, i sa svim onim tokovima koji su doveli do uzastopnih poraza. Samo nekolikom primera, recimo Hrvatske, koja nije bila naročito spremna da govori o svim aspektima operacije „Oluja“ od pre deset godina. Ili bosansko društvo, koje nije spremno da sa svoje strane prizna da su počinjeni zločini nad Srbima, i da su Srbi bili u jednoj užasnoj političkoj situaciji nekoliko decenija pre nego što je izbio rat. To je bio jedan od motiva da se pokrenu, to nije bio samo Beograd i njegov zločini uticaj. Recimo, bili smo na jednoj konferenciji u Prištini i tamo su studenti univerziteta napravili vrlo jedne moderne, prozapadne manifestacije u prilog Ramušu Haradinaju, koji je ista vrsta ubice kao Radovan Karadžić, ili Ratko Mladić. To kod nas prozapadno orijentisani studenti nikada ne bi uradili, nikada ne bi dali podršku jednom zločincu, jednom ubici kakvi su Mladić, Karadžić ili Haradinaj, ili bilo ko. Tu postoji jedna razlika, koja ide u prilog Srbiji, dakle, da ona raspolaže jednim autentičnim demokratskim potencijalom, koji je umrtvljen s vremena na vreme. Naravno, ljudi moraju da žive svojim običnim životom i da se staraju o samima sebi i svojim porodicama. Ali s vremena na vreme oni dobiju jednu energiju, i ja nekako osećam da se ta energija ponovo pokreće u ljudima.

RSE: Spominjali ste studente, ali na Beogradskom univerzitetu postoji puno organizacija kao što je „Obraz“, „Sveti Justinijan“, koje su dramatično radikalne, koje su pristalice i Mladića i Karadžića.

SAMARDŽIĆ: Da, ali oni se ne obraćaju svojim manifestacijama zapadnom demokratskom svetu, oni se obraćaju Rusiji, krugovima oko Dobrice Čosića, patrijarha, Amfilohija, kriminalnim krugovima u vojsci, policiji, mafiji, dakle, to je ta njihova ciljna grupa. Govorio sam o albanskim studentima koji su, tobož, proevropski, prodemokratski orijentisani, koji prave manifestaciju u korist jednog ordinarnog zlikovca, kakav je Haradinaj.

RSE: Živimo u jednom beskrajnom zanimljivom društvu, zanimljivom vremenu, zanimljivom trenutku, gde nam se svakog časa andrenalin diže, jer imate hiljadu senzacija u toku od mesec dana, desi se toliko stvari u ovom društvu, otkrije se toliko afera, pokrene se toliko bitnih pitanja. Kako vi to tumačite, kako mi izdržavamo taj andrenalinski nalet dramatičnih informacija?

SAMARDŽIĆ: Mislim da je to jedna dinamika, koja ima svoje dobre i loše strane. Naravno da su ljudi kod nas u konstantnom stresu, i jedan od osnovnih problema Srbije je taj što naši građani u većini nisu još uvek u stanju da taj stres racionalizuju, tj. da upru prstom u onaj suštinski izvor njihovih problema.Budući da se kod nas decenijama ostvaruje jedan sistem dimnih zavesa, koji građanima u svakom smislu pokušava da skrene njihovu pažnju sa onih događaja i onih procesa koji su veoma bitni. Dakle, kod nas je bila institucija pojedinaca veoma sklonih takvoj manipulaciji. Jedna od centralnih ličnosti novije srpske istorije, kakav je, recimo, Aleksandar Ranković, koji je sprovodio antistaljinistički proces, sprovodeći staljinističku politiku u Srbiji, koja danas ima neka svoja ishodišta u ideološkim konceptima vlade Vojislava Koštunice. On je neka vrsta komiranog Rankovića ili Ćosića u tom jednom političkom i ideološkom smislu, i taj kontunuitet se oseća. Svi ti ljudi su umeli veoma dobro da osete mentalitet društva kojim su manipulisali, da ga zavaravaju. Kao što ovih dana, recimo, Koštunica iznosi gluposti ministra Ilića, kako bi prikrio svoju saradnju sa ratnim zločincima, sa mafijom, kako bi prikrio pljačku javnih preduzeća, koja postoji i koja će se odvijati, naravno, u senci privatizacije. Mislim da je to jedan ustaljen sistem vladanja Srbijom. Sistem koji premijer Đinđić, recimo, nije uspeo da ovlada, on je presecao sve afere veoma oštro i veoma principijelno, i to se završilo, naravno, njegovom pogibijom.

RSE: Mislite li da je Koštunica jedini kriv? Moguće je da on i ne zna masu stvari, možda kriju od njega, kao što su i od pokojnog Tita krili masu stvari, pa je on bio neupućen, pogotovu u poslednjim godinama života. Dobro, Koštunica je relativno mlad čovek u odnosu na to vreme, ali možda ne zna o svim tim aferama, nema dokaze da je neko iz njegovog kruga kriminalac.

SAMARDŽIĆ: On zna koji njegovi saradnici sarađuju sa ruskom službom bezbednosti, on zna na koji se način privatizuju preduzeća, šta rade Labus i Bubalo, na koji način oni, verovatno, ubiraju neke provizije. To je dužan da zna kao premijer, to je njegov posao, i on se veoma borio, ne birajući sredstva, mogu reći, da bi postao premijer i da bi vladao Srbijom. Spreman je na svu vrstu kompromisa, na sreću Srbije, pre svega što se tiče zahteva međunarodne zajednice, Evropske unije, međunarodnog monetarnog fonda, kako bi se određeni reformski procesi u Srbiji ipak nastavili.

RSE: Spomenuli ste da postoji saradnja nekih ljudi iz tog njegovog okruženja sa ruskim službama državne bezbednosti. Da li je to ono što se govorilo: mnogi kod nas čekaju da dođe do promene odnosa snaga u svetu, da Rusija ojača, pa će to, kao, biti neka vrsta našeg zaštitnika? Ili je nešto drugo u pitanju?

SAMARDŽIĆ: Pitanje koje je uvek bilo tajanstveno u našem društvu: uvek se govorilo, barem u beogradskoj čaršiji, šta rade američke i zapadne službe konkretno, a nikad se nije znalo čime se bavi Ruska ambasada u Beogradu. Otprilike sam ponešto čuo o tome, zato što sam iz takve porodice. Moj otac je bio prozapadno orijentisan, više je pratio šta se događa sa te strane i ukazivao mi je na taj jedan kontunuitet slavjenofilstva, i svega što je Srbiju guralo dalje od evropskih liberalnih i demokratskih procesa. U svakom slučaju, u sve ono što se desilo neposredno petog oktobra trebalo bi uključiti i prisustvo Rusije, koja je nezaobilazni faktor u međunarodnim odnosima, koja ponovo kreće tim poststaljinističkim putem pod Vladimirom Putinom, koji je obnovio i kolekti-vizam i nacionalizam u onom smislu u kome se on razvijao u Rusiji u post-staljinovoj epohi. Tako da, verovatno, postoje neka određena očekivanja i u nekim krugovima u Srbiji. Tim pre što su ogromom delu naše inteligencije, i našim tradicionalnim dominantnim elitama, prilično daleke savremene ideje demokratije i liberalizma. Pa čak i veliki deo naših levih intelektualaca je potekao iz marksističko-lenjinističke sfere, koje su se teško odricali, uprkos činjenici da su mnogi od njih i dugo boravili u Americi, ali to je jedno društvo za nas prilično nerazumljivo, tvrdo i tuđe, i ne verujem da je moglo da im bude naročito blisko, bez obzira na vreme koje su tamo proveli.

RSE: A šta istorija kaže? Vrlo često se može čuti da je Rusija u prošlosti, kad god se ponašala kao naš zaštitnik, u suštini nama odmagala, da li je to tačno?

SAMARDŽIĆ: Apsolutno. Postoji nešto što bih ja nazvao ruskim mitom u srpskoj istoriji, dakle, uverenje da je Rusija, kao, blizak slovenski prostor, što je potpuna je besmislica. Rusko poreklo, kultura, pa i religioznost su nešto veoma daleko od Srbije, koliko je i Rusija geografski više udaljena. Nama je kulturno mnogo bliža jedna Italija, ili Austrija, ili čak Turska, ili Bugarska, potpuno svejedno, od Rusije. To je jedan iracionalni činilac, koji je pomagao političkim elitama u Srbiji da manipulišu društvom, da ga održavaju u tom nekom pred-modernom stanju, da Srbijom manipulišu kao sa jednom nepismenom seljačkom zemljom, koja je opterećana kolektivizmom i tradicionalizmom.

RSE: Danas imamo, kao najaču stranku u Srbiji, Radikalsku stranku. Nije, naravno, Toma Nikolić najjači političar, nije ni Šešelj, koji je u Hagu, ali Radikalska stranka jeste jako popularna. Koji je to kontinuitet od vremena Pašića i radikala u prvoj polovini prošlog veka do danas? Šta je to tako primamljivo, tako atraktivno u Radikalskoj stranci, taj populizam, ili nešto drugo?

SAMARDŽIĆ: Taj kontinuitet od Pašića, preko Rankovića, Ćosića i Miloševića, mislim da danas više održava Demokrtska stranka Srbije, nego što je to Srpska radikalna stranka. SRS je usredsređena na ratne i tranzicione gubitnike, i na najsiromašnije i najneobrazovanije slojeve, kojima manipuliše svojom dema-gogijom. Naravno da ima tu nešto od te Pašićevske uobraženosti, i od te jedne azijatske arogancije. Međutim, mislim da je u pitanju neka vrsta socijalnog pokreta, ili socijalnog bunta, ili socijalne manipulacije, bez nekog naročitog ideloškog sadražaja. Za Srbiju, za njenu budućnost, mislim da je mnogo opasnije delovanje Demokratske stranke Srbije, koja je za sebe vezala isti onaj sloj inteligencije, i uticajnih pojedinaca i institucija, koji su iznele na svetlost Miloševića i održavale njegovu politiku. Sve one političke snage koje žele da menjaju Srbiju, ne samo njenu politiku i ekonomiju, nego i njen politički mentalitet i društveni karakter, trebalo bi da se prefokusiraju na taj jedan osnovni problem, na taj kotinuitet, o tome vi upravo govorite.

RSE: Vi kažete da je Demokratska stranka Srbije opasnija, a mnogi eksperti u koje imamo poverenja i neka istraživanja govore da je moć Demokratske stranke Srbije sve manja i manja, i da bi relativno brzo mogla da padne vlada Vojislava Koštunice. Zašto je onda opasan DSS?

SAMARDŽIĆ: Mislim da ta procena nije tačna, da DSS nije politička stranka, nego je više jedna vrsta okosnice svih onih snaga koje pokušavaju da Srbiju vrate u neku njenu predmodernu predistoriju. Drugim rečima, oni su sada samo jedna politička etiketa celog tog zločinačkog udruženja, koje je sve svoje snage ugradilo u Miloševićeve ratove, razaranja, pljačku. Vrlo je karakteristična jučerašnja izjava ministra policije, koji ima i sam prestupničku prošlost, koji tvrdi da je, recimo, Momčilo Mandić protivzakonito isporučen. On to, naravno, nije uradio kao neko ko štiti Ustav i zakonitost, nego, pre svega, štiteći jednog od finansijera tog zločinačkog udruženja, koje je, verovatno, učestvovalo i u atentatu na Zorana Đinđića, i koje danas, manje-više, vlada Srbijom.

RSE: Zašto mislite da je Mandić učestvovao u atentatu na Zorana, kad se njemu pripisuje da je on glavni finansijer Karadžića, dok se ovaj skriva, i dok ima četu ljudi oko sebe koji ga štite?

SAMARDŽIĆ: Zoran je ubijen u akciji „Stop Hagu“, dakle u akciji koja je trebalo da spreči isporučivanje svih onih koje potražuje Haški tribunal, i naravno, akcije koja je trebalo da se obračuna sa organizovanim kriminalom u Srbiji. To što protiv nekih, koji su pritvoreni u akciji „Sablja“, nisu pronađeni dokazi, ne znači da oni i dalje nisu sumnjivi, i da se na njih ne može ukazivati kao na potencijalne učesnike u premijerovoj likvidaciji. To su tvrdnje od kojih, politička grupacija kojoj pripadam i građani koji nas podržavaju, nikada nećemo odustati. To je jedna sušta potreba da se ukaže na grupe koje su, ako ništa drugo, stvarale atmosferu u kojoj je likvidiran premijer. Uostalom, sam taj izlazak građana na ulice prilikom njegove sahrane je legitimacija takvih tvrdnji.

RSE: Baš u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića je stopiran još jedan pokušaj velikih promena u Srbiji. Htela sam da vas pitam o onome što se dešavalo prethodno, i to mnogo ranije. Na izjave jednog prozapadnog političara s kraja 19. veka, Milana Piroćanca, da se u Srbiji sve ponavlja, i to na isti način. Ne znam one promene početkom prošlog veka, koje su zaustavljane, ali znam da je reforma Kire Gligorova 1965. godine zaustavljena, ona je onemogućena. Pa onda, recimo, liberali u Srbiji: Latinka Perović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac, to je zaustavljeno. Pa je onda došla jedna vrsta reforme sa Milkom Planinc, koja se zalagala za neke evropske standarde kad su kamate, cene i slično u pitanju.

SAMARDŽIĆ: Kad nije bilo kafe i ulja?

RSE: Jeste. I najzad Dragoslav Avramović. Dakle, svi su ti pokušaji promena zaustavljani. Đinđićevo ubistvo je zaustavljanje promena takođe. U čemu je taj naš usud da ni jedna promena ne može da donese rezultat?

SAMARDŽIĆ: Čitav niz događaja koje ste naveli, u njima su učestvovale ugavnom iste ličnosti oko Dobrice Ćosića, koji je učestvovao u rušenju reformi 1965. godine. Pa je načisto ušao u jedan klinč sa Titom, koji je Titu ukazivao na porast nacionalizma i težnju da Srbi dominiraju Jugoslavijom. Zbog toga se Tito obračunao i sa Maspokom u Hrvatskoj i sa liberalima u Srbiji, što je iznelo Ćosića na pijedestal jednog istinskog i najmoćnijeg disidenta u Jugoslaviji. On uopšte nije bio disident, on je bio suština sistema i demonska suština nesreće u kojoj mi živimo. Isto se dogodilo sa reformom Ante Markovića, pa je isti taj krug ljudi iz Simine 9a, iz Crkve, iz Akademije učestvovao u rušenju Slobodana Miloševića, koji je prekinuo tu reformu. Isto tako mislim da su reformu Milke Planinc zaustavili srpski komunisti iz vremena pre Osme sednice. Tako da je to jedan kontinuitet, koji se može pratiti kao sukob pojedinaca, koji pokušavaju da Srbiju evropeizuju i modernizuju, i oni koji im pružaju otpor. Naravno, modernizatori u Srbiji nisu bili dovoljno odlučni i dosadni, niti su dovoljno jasno propagirali svoje mišljenje. Najkarakterističnija je Latinka Perović, koja je govorila jedno, a radila drugo; ustvari je mnogo bolje radila nego što je govorila. Drugim rečima, njeni govori i istupanja bili su dimna zavesa, koja je trebala da posluži u prilog reformama koje su bile vrlo očigledne, i koje su doprinele napretku Srbije. Veoma je karakteristična činjenica da se Srbija izuzetno brzo menjala i napredovala u svim tim kratkim periodima, da je ovo društvo uspevalo da pokrene ogromnu energiju u svakom od tih perioda koji su bili kratki. Recimo, reforme iz 1965. su se osećale u razdoblju između 1969. i 1971. godine, reforme Milke Planinc ne verujem da su se osetile, osim u monetarnoj sferi, pošto je smanjila spoljnotrgovinski deficit. Reforme Ante Markovića su bile blagorodne najviše u Srbiji, tu su bile najveće plate, najviše privatnih preduzeća, stvorio je jedan nov preduzetnički duh. Reforma Dragoslava Avramovića je za jedno vreme stabilizovala monetu, ljudi su se oporavili, a da ne govorim o reformama Zorana Đinđića, koje su ipak u ogromnoj meri transformisale i privredu i srpsko društvo.

RSE: Malopre ste pomenuli crkvu, a ja imam utisak da je ona sve jača i sve prisutnija u našem svakodnevnom i političkom životu?

SAMARDŽIĆ: Ja opet mislim da je crkva sve slabija kao religiozna institucija, da je sve manje istinskih religioznih i pristojnih ljudi odlazi u crkvu, i koji crkvi veruju.

RSE: Ko je onda forsira, ona je prisutna?

SAMARDŽIĆ: To što crkva postaje politička organizacija, ne znači da ona suštinski ne slabi, i ona od sebe odbija tradicionalne vernike, koji u njoj nalaze duhovno utočište i neki element svog kolektivnog i ličnog identiteta. Sve ono što crkva predstavlja, ona je danas sve to manje. Ako gledate domaće filmove iz, recimo, 1985. godine, svi se ljube dva puta, danas se svi ljube tri puta. Dakle, crkva je učestovala u čitavom jednom nizu novokomponovanih običaja, u izgradnji jednog neoazijatskog, neovizantijskog folklora, koji je doprineo jednoj užasnoj podeli društva. Na one koji postaju sumnjičavi prema takvim naporima crkve da stvori jednu novu vrstu kolektivnog identiteta, i one koji se sa tom vrstom crkvene politike identifikuju. To je vrlo karateristično za Crnu Goru, koja je suštinski nereligiozna, ona je na samom dnu religioznosti od svih evropskih zemalja. Tamo su uterivali stoku u crkve za vreme Drugog svetskog rata, neposredno posle su ubijali sveštenike, jer celo to društvo je u suštini ateističko, nezainteresovano za religioznost. Danas se to društvo podelilo na crkvenoj osnovi, ne samo na nacionalnoj, što je jedna potpuno neverovatna činjenica u svetlosti tog jednog kontinuiteta nepostojanja neke duboke suštinske religioznosti u crnogorskom društvu. Na isti način se cepa i društvo u Srbiji. O svemu tome daje dovoljnu sliku taj potez Amfilohija Radovića, koji vojnim helikopterom spusti konzervu na vrh planine, i oko toga izbije jedna užasna svađa.

RSE: Kako vidite Srbiju kroz pet godina, da li ste pesimista ili optimista?

SAMARDŽIĆ: Optimista sam po prirodi, ali, naravno, Srbija ne raspolaže boljom strukturom, koja ide u prilog bilo kakvom optimizmu. S druge strane, ukoliko uspe neki nov reformski pokret u Srbiji, našta ukazuje niz događaja u čitavoj Istočnoj Evropi, da su se posle pada Berlinskog zida vratili komunisti i socijalisti na izborima 1992.-93. godine, pa su se oni nekako istopili tokom vremena, nadam se da će se to i u Srbiji dogoditi. S tim što Srbija živi tu svoju istoriju najmanje deset godina posle. S druge strane njen politički establišment ipak ne pripada u celini toj hladnoratovskoj epohi, upravo zahvaljujući činjenici da Srbija kasni u svojim reformama i demokratizaciji, pa i to može da bude neki razlog za optimizam.

RSE: Mislite da imamo taj kapacitet da taj jaz između nas i drugih zemalja iz socrealističkog bloka, pošto kasnima za njima deset godina, da to brže prevaziđemo.

SAMARDŽIĆ: Događaji se prelivaju u celom regionu; nadam se da će Hrvatska nastaviti da napreduje, da se bogati, da će ulazak Bugarske i Rumunije u Evropsku uniju biti odraz realnosti, a ne samo želje EU da se ponaša onako kako se ponašala u doba hladnog rata, da otima nešto što je pripadalo sovjetskoj imperiji. Dakle, nadam se da je taj porces zasnovan na realnim procenama, a ne na željama Evropske unije da se osveti Sovjetskom savezu za neke odnose iz razdoblja hladnog rata. Nadam se da će i ta društva napredovati, i da će se taj napredak i bogatstvo prelivati i u Srbiju. Neka geografska nužnost igra izuzetnu ulogu u istoriji, i to je nemoguće prevazići. Drugim rečima, ako Srbija želi unazad, mislim da joj ostatak regiona to neće dozvoliti. Naravno, ono što su „crne rupe“ Zapadnog Balkana su Bosna, Kosovo, Zapadna Makedonija i Crna Gora, gde još uvek postoje tradicionalne zajednice, organizovani kriminal i uverenje da pojedinac nije ništa na ovome svetu, ako neodoljvo ne podseća na svoje bliže i dalje pretke.
XS
SM
MD
LG