Dostupni linkovi

logo-print

Ipak optimizam


RSE: Naravno, mi ćemo da krenemo od onoga što je aktuelno, a to su ova dešavanja: Najpre skidanje optužnice sa Marka Miloševića i slučaj 'Testera', koji se onda pretvorio nekim čudom u poviku na Velimira Ilića koji se u svom maniru obraćao novinarima B92. Videli smo, danas je bila neka sednica Vlade nakon koje je sve to kao razjašnjeno. Evo da vidimo sada od početka kakav je vaš stav kada saberemo ova dva slučaja, ne bih da ih odvajamo, i šta ste vi zaključili - šta se nama dešava?

ALIGRUDIĆ: Ja bih rekao nešto drugo, ali ima neposredne veze sa ovim. Danas sam listao novine u kancelariji, ali ne mogu više da se setim u kojim novinama, pošto sam mnogo toga pročitao, u svakom slučaju, pojavio se jedan tekst Brane Crnčevića, u kome je on rekao nešto o celom ovom slučaju pa je otprilike, evo parafraziram, ne mogu da citiram: Da je izgleda došlo do utrkivanja u disciplini ko je više srušio Miloševića od 5. oktobra do danas. Pa mi se čini da se ta rasprava o tome ‘ko je više’ i danas nastavlja, iako se, kada je reč o politici, ne slažem u mnogo čemu sa gospodinom Crnčevićem. Premda mislim da je on jedan sjajan novinar i pisac, jednostavno u ovoj stvari čini mi se u pravu. Tako otprilike koristiću naš politički žargon, dakle ta porodica Milošević, ona je u našem svakodnevnom političkom žargonu, i pojedine političke stranke i ljudi koji razmišljaju o politici, vole da se bave porodicom Milošević svakog dana i u neizmernim količinama, i u tom smislu svakoga dana sve više napreduju. Mene konkretno porodica Milošević kao društvena kategorija uopšte ne zanima, dakle ono čega se ja sećam i čega se vi sećate i čega se sećaju svi oni koji slušaju ovu emisiju, jeste režim koji je bio oličen pre svega u Miloševiću kao autoritarnom lideru tog režima, da ne prepričavamo sada sve mane i loše strane tog režima, ali naravno upadaju u oči i ti članovi porodice. Interesantno je da se svako bavi ulogom supruge u takvim odnosima, kada je reč o državnim poslovima, o njenom uticaju na gospodina Miloševića i njegove odluke. Zatim se javnost naravno i bavila svim onim članovima gospodina Miloševića koji su se sami trudili svojim aktivnostima da budu poznati po nečemu, recimo koliko sam ja zapazio iz medija ranije, jer nikakva lična saznanja neposredna nemam, da se Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića, ponašao u privatnom životu prilično bahato, to je najblaže što se može reći. I naravno, kada se sve to sabere, jer toliko ljudi nema stomak da to podnese, sigurno je i to razlog zbog čega se mnogi i danas bave time. Postoje tu i priče o tekovini 5.oktobra, neko to smatra revolucijom, ali mislim da jedina prava korenita promena kod nas treba da bude promena pravnog sistema da bismo dobili ono čemu smo težili, jer ako je reč o krivičnom pravu i odgovornosti, da svako bude kažnjen za delo za koje se sudskom presudom utvrdi da ga je počinio, kao isto tako da niko ne može biti kažnjen za delo koje nije počinio. Kada je reč o ovoj priči i optužnici protiv Marka ''Testeraša'' koji je napao ''Otporaša'', kada se time bavimo, mi zaboravljamo da postoji nekoliko aspekata te stvari, recimo neko se pita: Zašto je povučena optužnica, to je nešto strašno. Ja lično, koji malo drugačije razmišljam o svemu tome, osim tog pitanja mogao bih da se pitam i nešto drugo, recimo: Zašto je tako sastavljena optužnica? Da li je moguće da jedan takav mlad bahat čovek, ja sam ga tako namerno nazvao u ovoj emisiji, ima samo taj jedini greh, odnosno optužbu na osnovu tvrdnji jednog čoveka člana ''Otpora'' da je bio napadnut od strane njega i njegovih prijatelja motornom testerom, pa je kasnije navodno opovrgavao takav iskaz. Ako se optužnica samo sastoji na osnovu toga iskaza pa taj iskaz bude povučen, a recimo sada govorim kao pravnik i pokušavam da se stavim na mesto nekoga ko treba da zastupa ovu optužbu, šta on treba da radi sa takvom optužbom i kako treba da zastupa takvu optužbu. Dakle to su pitanja, pa onda to otvara nova pitanja koja mogu da utiču na njega da promeni iskaz, ili obrnuto, ko je mogao da utiče na njega da da u prvom redu takav iskaz, da nije bio napadnut, jer sada ovo može da zvuči blasfemično, ali možda i nije bio napadnut. Dakle sve to ima prizvuk, da ne kažem ni da je dobro ni loše, ali posle petooktobarske atmosfere, sa jednim podsećanjem na to da su članovi porodice Milošević bili pod posebnom lupom nametanja krivično-pravne odgovornosti, da je čak bila i neka jedinica po nazivu '' Poskok'' u vreme DOS-a, koja je probala da se bavi razotkrivanjem krivičnih dela, pa je čak i Marko Milošević bio na njihovoj meti, onda je ta jedinica rasformirana i onda od svega toga nije bilo ništa. Ostala je ova jedna jedina optužba, pravnički gledano čudno zasnovana, zapravo i nije čudno sve do momenta dok se iskaz nije opovrgao. Naravno onda se od toga može praviti političko pitanje, a ko je sklon da pravi politička pitanja nego one stranke koje se bave politikom i koje misle da na taj način postižu politički efekat ili da pogoduju biračkom telu za koje oni veruju da je njima naklonjeno, pa onda oni vole da čuju takve komentare. Pa onda imamo da je Velimir Ilić bio sticajem okolnosti prozvan, ja zaista ne razumem kako je neko njega mogao prozvati, u svakom slučaju, neko je njega izabrao kao pogodnog. Interesantno je da je čovek lak na jeziku i da je reagovao kako je reagovao i da je rekao to što je rekao, i sada se pravi pitanje oko toga i sve u svemu to je jedan cirkus, i toj priči nema kraja.

RSE: Da li se vama čini da je upravo ta priča sa Velimirom Ilićem mnogima poslužila, i mnogim vašim koalicionim partnerima u Vladi, upravo da skrenu pažnju sa ove priče o porodici Milošević, na jednog Ilića koji je incidentan bio i ranije?

ALIGRUDIĆ: Budimo precizni, ne verujem odgovor je NE. Mislim da su pojedini koalicioni partneri, znači ove stranke koje su sa DSS-om u vladi, reagovale upravo onako kao što sam malo pre objasnio, znači na jedan činjenični nadražaj, sa jedne strane su reagovale tako kako oni misle da u datom trenutku moraju da reaguju, da bi pogodovale biračkom korpusu za koji oni veruju da njime raspolažu. Ili da na taj birački korpus mogu da utiču, znači oni anticipiraju reakciju pojedinih građana za koje smatraju da mogu biti njihovi birači, već sutradan ili da već danas jesu i pokušavaju da prema njima budu na taj način otvoreni. To je sasvim legitimno i u redu i to svakako ne ugrožava rad vlade i to smo već hiljadu puta videli do sada i to nije sporno. Dakle ne mislim da to ima neke veze, ali kod ovog termina ‘aboliranje porodice Milošević’, znate, abolicija je jedan čin, a znam da ga vi niste upotrebili u strogo formalnom smislu, ali ja ne mislim da to čak može i u tom smislu da se kaže, jer aboliranje bi trebalo da pretpostavlja sledeće: da recimo ja, koji ne želim, od jednom počnem da govorim krajnje pozitivno o tim ličnostima. Pa da kažem: Znate šta, mi smo sve pogrešno posmatrali, pa čitav sistem gospodina Miloševića, oni su svi odigrali krajnje pozitivnu ulogu, u datom momentu je podcenjena njihova pozitivna strana, a precenjena negativna. Znači ,to bi bilo aboliranje, to naravno niko ne radi, to nema nikakvog rezona niti imamo argumenata za tako šta. Prema tome bez obzira na događaje koji su kasnije nastali, odnosno svi događaji koji su nastali nakon 5. oktobra i posle izbora 2003. godine, određene stvari se popravljaju u tom nekom smislu šire posmatranog društvenog miljea, ali ne mislim da bilo ko ima pravo da promeni mišljenje i da nekog abolira u tom smislu, a abolicija u krivično-pravnom smislu se zna šta je. Postoje državni organi koji mogu dati aboliciju krivično-pravnog gonjenja, u ovom slučaju to niko nije učinio., a ako neko misli da je akt javnog tužioca, povlačenje, ustvari, skriveni akt abolicije, to bi moralo da se dokaže. Jednostavno, ne bih želeo da to komentarišem. Polazim od sledeće činjenice, postulata, koji je zaista takav, da ja lično ne znam šta tačno stoji u spisima predmeta kod tužilaštva, znam onoliko koliko i naši slušaoci to znaju, koliko su mogli da pročitaju iz novina. Oni koji se bave pravom profesionalno, znaju ili, koji su radili u pravosuđu ili, neko sa kim su razgovarali, a je njima blizak, ko je radio u pravosuđu, mogu znati kako izgledaju ti predmeti i šta je neophodno da bi jedna optužnica opstala na pravnoj snazi u toku postupka. To su prosto okolnosti. Šta je tu stvarno tačno, ne znam. Imam jedan osećaj da se preterano time bavimo, premda ne mislim da je to potpuno nevažno i bojim se da ko god da otvara tu temu, otvara je iz nekih drugih razloga, koji su opet u političkoj ravni. Možda nekima odgovara da se ta tema nametne kao glavna, da se ne bi druge teme otvarale u političkom životu. Ne bih da optužujem,, ali recimo opozicionim strankama, ako vladajućoj koaliciji nešto krene dobro, npr. pregovori sa MMF-om, najava o skorom početku pregovora o stabilizaciji, o pridruživanji ili postoji najava da bi se moglo desiti da se utvrđivanje formalnog teksta ustava reši do kraja godine, onda najava o prilivu stranih investicija, u sledećih par meseci ćemo imati bolju situaciju u tom pogledu, sve će se to reflektovati na bolji društveni standard u toku sledeće godine, onda, dakle, pojedini delovi opozicije gube na svojoj snazi i onda je potrebno dati jednu vrstu šlagvorta da se otvori jedna druga tema. Na toj temi se suviše dugo insistira, za moj ukus, i mislim da čak prelazi u neukus.

RSE: Kada kažete, da kada je reč o političkim strankama, često su politički razlozi zašto se jedna tema otvara. U tom smislu se u ovoj priči ona pretvorila u jednu ujdurmu i papazjaniju, u kojoj se ne zna ko skuplja političke poene i za čiji račun. Ali zato ovaj slučaj Marka Miloševića i ne samo njega, već i njegove majke koja je skinuta sa Interpolove poternice, dozvoljavam sebi da sagledavam iz aspekta sa kojeg sagledavaju porodice žrtava. Recimo, ako se porodica Ivana Stambolića oseća veoma bedno, uniženo i povređeno, ako Danica Drašković pominje smrt svoga brata i nesreću na Ibarskoj magistrali i ako brat i deca novinara Ćuruvije pominju sve to, ako vidimo da ništa od svega toga nije procesuirano, i vi kažete naravno, nije ni od 2000., da je on optužen samo za vitlanje testerom, OK!, ali ni vi ni vaša vlast nije ništa učinila dalje. Kako vi odgovarate na njihova pitanja, a da ne bude politikantski?

ALIGRUDIĆ: Jedini način da odgovorim na ta pitanja, koja smatram krajnje prirodnim, jer vi ste dobro rekli, to su pitanja postavljena sa aspekta žrtava i smatram ih sasvim normalnim. Međutim, hajde da vidimo, postavlja se pitanje da li neko dalje zloupotrebljava, u političkom životu, postavljanje takvih pitanja. Dakle, da li se sada i time manipuliše. Odgovor na takva pitanja država može da da ako je dovoljno moćna, ako je dovoljno stala na noge, da ima ozbiljno izgrađen pravosudni sistem koji može da reaguje nezavisno od političkog pritiska. Ako takvo nešto napravimo, onda se odgovor daje sam po sebi. Često se dešava, ne samo u ovim poznatim slučajevima, mnoga nezadovoljstva rodbine žrtava pojedinih zločina kojima je suđeno u okružnom sudu u Beogradu itd., nikada neće svako biti zadovoljan izrečenom kaznom. Sa tog aspekta je normalno. Nikada porodicama žrtava reakcije države neće biti dovoljne.

RSE: Kada će doći do reakcije države, kada je reč o žrtvama?

ALIGRUDIĆ: Što se tiče žrtava zločina koje ste pomenuli, znate da akcije države postoje. Naime, pravosudni organi sude akterima tih zločina, ta suđenja su u toku, neka su delom i okončana prvostepenom presudom, a onda to ide dalje. Dakle, nije došlo do pravosnažnog presuđenja tako da još uvek ne znamo do kraja taj ishod, ali to treba prepustiti pravosuđu. Na sreću ili nažalost, zavisi sa koje strane se gleda, to je jedini odgovor koji se može dati. Teško da možemo ići logikom da političari svojim političkim stavom mogu zadovoljiti interes žrtava. Interes žrtava nije samo njihov interes, on je i interes društva. Jer ako mi uspemo da zaštitimo žrtve tako što ćemo ih zaštititi preko opštih principa koji važe za sve, pa makar to sa aspekta porodice žrtve delovalo nedovoljno, ali ako se zna da je primenjen princip prema svim i ako se zna da će uvek i u svakom slučaju biti primenjen, onda ćemo imati sistem pravne države kojoj težimo. Teško je to gledati samo sa tog aspekta, pogotovo kada postoji jedno euforično stanje, jer žrtve su uvek u euoforičnom stanju, ne mislim ništa loše tim. Međutim, stanje pristrasnosti žrtava je u svakom slučaju psihološki, socijalno i na svaki drugi način prihvatljivo, država i njeni organi ne smeju buti u stanju pristrasnosti, ni jednog trenutka. Mislim da političke stranke i političari u Srbiji greše što upadaju u stanje pristrasnosti i pokušavaju da to svedu na pitanje politike. Mi moramo taj začarani krug političke osvete u Srbiji prekinuti i reći: politička osveta i politička pristrasnost više ne postoji. Mora da postoji ozbiljan pokušaj da se napravi nezavisno pravosuđe, nezavisno tužilaštvo, relativno dobra policija, nigde u svetu ne postoji savršena policija, koji će pokušati da deluju nepristrasno po državnoj partiji.

RSE: Vi ste, od kada se bavite politikom, bili oduvek u opoziciji i borili ste se protiv režima Slobodana Miloševića. Da li se vama čini da se vraćamo u period devedesetih?

ALIGRUDIĆ: Ne! Znam i zbog čega to pitate. Mislim da nismo na pravom tragu i da se više nikada nećemo vratiti u vreme koje je ostalo iza nas. Mnoge stvari su se bitno promenile i više se ne mogu vratiti unazad. Ne mogu se događaji vratiti, ne mogu se društveni odnosi koje smo prevazišli vratiti. Nisam vodio bitku protiv Slobodana Miloševića tako što bih voleo da ga obesim na Terazijama, kao što bi neki voleli da se desi političkom protivniku, nego sam vodio bitku protiv njega iz želje da se promene društveni odnosi i da počnemo da radimo po drugim pravilima, pa nadajući se, ako se uspostave druga pravila, da prinudimo članove zajednice u tom društvu, da nauče da poštuju pravila, pa se onda neće dešavati ekscesi koji su se dešavali u vreme Miloševića. To je bila moja namera, a ne da nekoga lično proganjam. Zato sam i na početku razgovora rekao da me porodica Slobodana Miloševića ne zanima. Mene zanima sledeće, da ako je neko od članova te porodice počinio kakvo krivično delo, što se mene tiče, društvo treba da bude bez ikakve milosti prema njima i oni moraju biti kažnjeni i zna se ko to radi u društvu, kakva je podela posla, da to rade pravosudni organi za koje mi političari, ako smo dobronamerni, moramo svim silama da se trudimo da postignemo punu nezavisnost pravosuđa. Ne kažem da je to postignuto, ali na ozbiljnom smo putu da takvu stvar napravimo. Neke stvari se, prosto vremenom, moraju složiti. Imamo recimo, to sada oko izbora sudija. U jednom trenutku smo upali u ćorsokak u vezi sa tim, sa jednim strašno velikim uticajem zakonodavne vlasti na pravosudnu, u smislu izbora organa ili čak izvršne vlasti, kada je reč o tužiocima. Pomerili smo se od toga i otišli korak dalje. To je takođe, pokazalo svoje negativne strane, ali to je jedini pravi put. I naravno, nekom se učinilo da u poslednje dve sednice Skupštine Srbije, da je došlo do nekakvog konflikta između Visokog saveta pravosuđa i Skupštine Srbije u pogledu broja predloga za sudije koji su prvo osporeni, a zatim nisu izglasani na Skupštini. E, to je normalno. Na kraju će, polako ta dva nezavisna organa, morati da pronađu svoj habitus, svoj balans i praktično će terati sebe da nađu jedan zdrav balans koji je najbolji za društvo. Tako se to postiže. Ne možemo, nažalost, to uraditi za mesec, dva ili tri. To je proces koji traje. Mi se, dok vodimo razne sudske postupke koji podižu javnost na noge, na neki način, ustvari istovremeno nalazimo u postupku ozbiljnih promena u pravosuđu koji nisu okončani i to sigurno izaziva rasprave. Optimista sam u tom smislu, mislim da idemo nabolje.

RSE: Da, vi ste inače, optimista kada mislite da se devedesete nikako ne mogu vratiti i pored simptoma koje imamo.

Slušaoc: Slobodan

''Narod, obično kaže, s kim si - takav si, a okruženje gospodina Koštunice jeste Ćosićevi krugovi. Dakle, tu je Srpska pravoslavna crkva, gospodin Bećković itd. Gospodin Amfilohije kaže da, kada je počeo rat, služi na čast Miloševiću. Kako vi zamišljate zajednicu Srbije i Crne Gore, kada se Koštunica, još 1992. godine, zalagao i protiv tadašnje federacije, a kasnije rekao da nemaju prava na referendum, odnosno da je to stvar Srbije? I, kako je moguće da, kada ceo svet reaguje na sramno, skandalozno ponašanje ministra, Koštunica ćuti? Podsećam. Pored brojnih skandala, i onaj skandal u Australiji, gde je na otvorenoj tribini gospodin Ilić rekao da su nestašice struje u Srbiji zato što je ministar Hrvat. Da li vi gospodine znate ijednog predsednika vlade na svetu koji dozvoljava svom ministru da se obrati predsedniku jedne strane države sa ultimativnim zahtevom i da gospodin predsednik uopšte ne reaguje?''

RSE: Kada ste već to pokrenuli, znači imamo situaciju gde je premijer na ovo odćutao, a recimo imamo situaciju gde je gospodin Dinkić rekao da je Velja Ilić najfantastičniji i najefikasniji ministar u vladi. Kako vam to zvuči?

Slobodan:
''Našla se družina koja bi za vlast učinila sve. Nema ni obraza ni obzira.''

RSE: ali čudi me da vas više pogađa ćutanje Koštunice nego, izjava Dinkića?

Slobodan:
''Oni su prethodnu vladu rušili besmislicama u odnosu na brojne skandale. Gospodin Nikolić je rekao da je učinio sve da se optužnica povuče, protiv Marka. Kako je to postigao kada je progon najavljen u Skupštini?

ALIGRUDIĆ: Zaista, mnogo pitanja je postavljeno i, nažalost, pogrešno interpretiranih činjenica u odnosu na ono što se dešavalo, pa onda dolazi i do pitanja. To sve ima neku unutrašnju logiku, kada čujete ovako nešto, ali dosta je toga netačno. Pogoto kada je reč o Koštuničinom okruženju. Kada je o tome reč možemo razlikovati dve vrste okruženja. Prvo su lični prijatelji, recimo, ja u te ne spadam, ja sam samo njegov politički saradnik.

RSE: A ovi koje je gospodin Slobodan spomenuo su njegovi lični prijatelji?

ALIGRUDIĆ: Neki možda i jesu, ali kada bi mi ovde naveli ko je kome sve lični prijatelj u politici u Srbiji, mnogo daleko bismo otišli i onda bi to ispala jedna vesela menažerija. Prema tome, mislim da na taj način ne možemo gledati na stvari.

RSE: Zašto se vi onda ograđujete da niste lični prijatelj?

ALIGRUDIĆ: Ne, ne ograđujem se. Hoću da pokušam da dokažem da sam veran član Demokratske stranke Srbije, verujem u tu politiku. Mislim da smo Vojislav Koštunica i ja dobri saradnici na poslu koji radimo. Ne moramo biti lični prijatelji da bi to obavili. Nije to preduslov dobro obavljenog posla. Sa druge strane, neko može biti prijatelj sa nekim, održavati lične kontakte, a politički se sa njim ne slagati i ako to ne možemo da prihvatimo, onda nismo građani koji razmišljaju o politici, nego ultranavijači svojih klubova koji su spremni da se tuku, pred ili posle svake utakmice. To onda nije dobro za društvo. Prema tome, ne slažem se da se radi o nekom krugu koji vrši neki uticaj pa se ispoljava na taj način što se onda utvrđuju neke veze u izjavama koje je neko, nekada dao za koga,čak mogu da tvrdim da ako je dao takvu izjavu onda je reč o Amfilohiju. Ako je Slobodan čuo da je on to rekao. Ja se ne slažem sa tom konstatacijom Amfilohijevom.

RSE: Da li se slažete sa većinom njegovih konstatacija i delovanja?

ALIGRUDIĆ: Vrlo je teško na taj način procenjivati stvari. Jednom dati izjavu, jednom biti u zabludi povodom određene stvari, ne znači biti markiran za ceo život, ne znači da onda postoji zabrana da taj čovek na politički i drugi način razmišlja.

RSE: Da li vam se, recimo, dopao način postavljanja crkve u Rumiji, na način kako je Amfilohije to uradio?

ALIGRUDIĆ: O tome nisam razmišljao. To nisu stvari kojima se bavim. Počeo sam o tome da razmišljam kada sam video reakciju crnogorske vlasti. Potez Amfilohija bi ostao neprimećen da nije bilo poteza vlasti, o tome se radi. Dakle, reč je postavljanju jednog objekta, crkve, koji ima karakter sakralnog objekta. Toga je uvek bilo i biće. U životu nisam čuo da je nešto izazvalo toliko polemike kao ovaj slučaj u Crnoj Gori. Izvlačili su se razni argumenti, da je to posebno sveto mesto za vernike različite veroispovesti. Čitava ta priča, recimo, nije išla na nivou rasprave intelektualaca, nego se čitava rasprava odvijala na nivou vlasti Crne Gore i SPC.

RSE: Šta bi ste vi uradili, da ste vlast Crne Gore, na taj Amfilohijev potez?

ALIGRUDIĆ: Prvo, držao bi se onog čuvenog pravila da vlast ne treba da se meša u crkvene poslove.

RSE: Kako, kada se već umešala vojska Srbije i Crne Gore?

ALIGRUDIĆ: Vidite, ja sam jedan od onih koji je sklon da sve posmatra istim aršinom. Nisam sklon da pravdam poteze jednih državnih organa, a onda da grdim drugu vlast pa da kažem, to nije trebalo. U tom smislu nećete dobiti od mene odgovor u kojem sam pristrasan, na neki način. Kada je crkva već postavljena, ko god da je postavio, njemu neka se raspravlja o tome. Naravno, ne vidim ništa loše u tome. Ovde je reč o momentu pravljenja, građenja. Crnogorska vlast kaže, mi sada treba crkvu da rušimo i nalazi se valjda pravni razlog u tome da ne postoji neki regulacioni plan. Neko ipak mora da zna šta je to Rumija. Nije to kraj u Podgorici, niti je to sokak na Cetinju. Radi se o guduri, planini. Kakav regulacioni plan, to je smešno. Naravno da nema nikakvog regulacionog plana kao što ni na Goču nikada neće biti. Tako da je cela ta priča poprimila pogrešan tok.

RSE: Šta je trebalo uraditi?

ALIGRUDIĆ: Evo, ponavljam. Ne bih uopšte reagovao. Ako postoji pravni razlog, pustio bih da pravo radi samo po sebi. Da sam političar u Crnoj Gori ne bih sebi dopustio da se kaštigam sa vladikom Amfilohijem putem medija. Oni to moraju da shvate, kad-tad, a ja bih znao unapred da bi to bilo samo na moju štetu. Dakle, jednoj takvoj raspravi nema mesta od strane ljudi koji su odgovorni za vođenje vlasti. Pitanje drugo. Vi sigurno znate da se u Crnoj Gori polarizuje atmosfera, kada je reč o pravoslavnom stanovništvu po pitanju nezavisnosti Crne Gore, opstanka državne zajednice, pitanje odnosa prema toj čuvenoj kategoriji srpstva itd. Uvek u društvu je odgovornija vlast od opozicije, i to tvrdim sada za nas. Ako nešto negativno ide u Srbiji, ako građani ne doživljavaju sadašnje stanje kao dobro, onda smo odgovorni mi za to. Ne može da bude odgovorna opozicija.

RSE: Ali ne možete ni da branite postavljanje crkve na taj način na koji je ona postavljena, jer to je čisto inaćenje.

ALIGRUDIĆ: Bilo bi inaćenje ovo, da je neko unapred rekao SPC, znate šta, postoji jedna uredba, jedan zakon ili stav vlasti, da se na toj koti ne sme postaviti nikakav sakralni objekat i vi to jako dobro znate i sada se sa nama inatite. Znači, na tu tezu vaše pitanje ima smisla, ali pošto to nije tako, niko ništa unapred nije zabranio i polemika nije ni postojala, niti je bilo kome palo na pamet da zabrani građenje bilo kakvog sakralnog objekta na Rumiji, nego se reaguje nakon toga što je neko saznao da je postavljena, to je drugo pitanje. To što je neko imao interes, otvorićemo do kraja vrlo brzo. Dakle, neko očigledno, u vlasti Crne Gore ima interes da zbog cele te propagandne priče oko potrebe podrške nezavisnosti da forsira jednu instituciju koja se zove Crnogorska pravoslavna crkva, koja inače nije priznata u pravoslavnom svetu i verovatno postoji jedna vrsta pretenzije oko postavljanja jednog sakralnog objekta u ime jedne ili druge crkve na Rumiji. I to je bio glavni izvor problema. Da toga nije bilo, ne bi bilo ni ovoga o čemu mi sada pričamo.

RSE: Patrijarh Pavle je otišao za Vidovdan u Gračanicu da bude sa kosovskim Srbima na taj dan. Da li bi bilo mesta da se zapitate, ima li razloga, iole, da taj čin kritikujete?

ALIGRUDIĆ: Moramo uvek govoriti o pozadini stvari. Recimo, patrijarh Pavle je otišao na Kosovo, a onda se postavlja pitanje, kakav je interes Crnogorske pravoslavne crkve i njihovih starešina, iako nisu priznati ili kakav je njihov interes da ne odu na Kosovo? Da ne vide šta je sa tim srpskim stanovništvom itd.?

RSE: Vi baš nećete da odgovorite?

ALIGRUDIĆ: Hoću. Ja sam vam na taj način odgovorio. Zaista ne mogu da se na taj način time bavim, niti me to na taj način interesuje.

Papović, Leskovac:

¨Htela bi da pozdravim vas, Nataša. Vašeg gosta, manje-više, neću da pozdravim, jer malo je dvoličan, izbegava odgovore, pogotovo kada je u pitanju DSS. Drugo, da mu kažem da je danas VESELO stanje, kao što je bilo i početkom devedesetih. Treće, osvrnuo se na tekst Brane Crnčevića. Mislim da od Brane Crnčevića veća palikuća ne postoji, a što se tiče Velje Ilića i tu je malo izbegao direktan odgovor. Ostala sam bez teksta. Mislim da bi on trebao da pije Bensedine, kao što pije ceo naš narod. Pošto takvi političari, kao što je on i gospodin Ilić, sluđuju ovaj narod, pa pijemo svi Bensedine, pa mogu i oni. Da li gospodin Aligrudić gleda nekada Skupštinu Crne Gore i da li vidi kako se tamo poslanici ponašaju?¨

RSE: Kako se ponašaju?

¨Mislim da su vrlo ozbiljni, vrlo učtivi za razliku od naših poslanika.¨

ALIGRUDIĆ: Dobro. Ako očigledno nisam ljubimac slušateljke, možda će joj se dopasti odgovor. Crnčevića nisam pomenuo u tom kontekstu, nego kada imate predrasudu prema onome koga slušate, onda ne slušate pažljivo. Dakle, ja sam upravo u tom kontekstu rekao, kao što je rekla ona. On upravo kritikuje ljude koji iz politike iskaču sa tezama ko je više srušio Miloševića. Ja nisam to govorio u pozitivnom kontekstu, nego u vrlo negativnom, upravo podržavajući tezu da Milošević nije pao na taj način. Na taj način ne bi nikada ni pao. Znači, to jeste svakako narod uradio, to nije sporno., a što se tiče Skupštine Crne Gore, zaista oni imaju jednu drugačiju kulturu ophođenja kada je reč o nastupima u Skupštini, a kada je reč o Narodnoj skupštini Republike Srbije, od samog početka ovog kvazi-parlamentarizma kojeg je Milošević uveo, iz kojeg smo prešli u ovo što danas imamo, očigledno smo sačuvali neke loše manire. Poznavanje parlamentarnog života ne predstavlja samo posmatranje prenosa Skupštine Srbije i Crne Gore. Oni koji su imali prilike da vide kako funkcionišu parlamenti u zapadnim državama, mogli su da vide različite stvari i tradicije. U britanskom Parlamentu imate vrlo žučne rasprave, veoma ružne reči, izuzetno povišene tonove. To u nekim slučajevima deluje čak i gore nego Skupština Srbije i Crne Gore. Imao sam prilike da budem gost u britanskom Parlamentu, u jednom polučasovnom duelu između Tony Blaira i Michaela Howarda i da vidim kako to izgleda između njih, svu kulturu ophođenja prema drugima. Bilo je različitih postavljanja pitanja, različitih komentara i različitih podizanja tenzija od strane poslanika koji su dobijali reč. To je tzv. ¨Question Time¨ i to ide svake nedelje. Tako da je po tome teško bilo šta suditi, ali mislim da je slušateljka u pravu i mislim da moramo da uspostavimo neku političku kulturu. Meni je jako žao ako sam u parlamentu ili van njega, kada sam davao izjave, nastupio na način koji bi se mogao protumačiti kao elementarna politička nekultura ili nipodaštavanje političkih protivnika i sagovornika.

RSE: Vi se niste, ruku na srce, kao šef poslaničke grupe DSS, isticali za skupštinskom govornicom u previše agresivnim nastupima, mada ste imali nekih izjava, onih kada vas novinari presreću na hodnicima, zabeležene kao malo agresivnije. Mada su neke bile, po mom sudu, kada ste bili u pravu, ali ipak ste bili agresivni. Recimo, to je bio slučaj poslanika Lekića. Kada je prešao kod gospodina Karića, onda ste upotrebili veoma teške reči.

ALIGRUDIĆ: Bilo je i pre toga jednom. Znači to mi se dva puta dogodilo u ovoj mojoj kratkoj istoriji šefovanja u poslaničkom klubu. Jednom mi desilo kada je bio u pitanju slučaj Dragiše Đokovića i njegove čuvene ostavke, drugi put vezano za Karića. Naravno, u onom prvom slučaju mogu da govorim da li mi je žao ili nije, a u ovom drugom mi nije žao iz prostog razloga što u nekim slučajevima morate jako odreagovati da bi vaša reakcija ostavila medijskog traga. Vi ste svesni toga kako danas izgledaju naši mediji. Uzmite, recimo ¨Kurir¨, ¨Srpski Nacional¨. Ne želim da govorim ništa loše o tim medijima. Hoću samo da kažem da je uspostavljen standard agresivnosti u njima. Pogledajte za kakvu se foto-priču ¨Nacional¨ opredeljuje kada je reč o udesu kiparskog aviona. Šta je prikazao ¨Danas¨, kada je reč o tom udesu. Sve su to agresivne poruke i takve se biraju. Nas ima raznih. Onda se biraju te agresivne poruke, prosto da bi ste je preneli. Nažalost, u našem političkom miljeu u Srbiji, ponekada je potrebno za pola oktave podići ton da bi se to čulo. Inače ste u pravu. Zaista malo ljudi može da kaže da sam za skupštinskom govornicom ili u javnim nastupima podizao ton.

RSE: Samo bih citirala profesora Arišaja Margalita, koji u svojoj knjizi ¨Pristojno društvo¨, kaže: ¨Pristojno društvo jeste ono društvo čije institucije ne ponižavaju svoje građane, a civilizovano je ono u kojem građani jedni druge ne ponižavaju¨.

Samir, Danska:

¨Na ruševinama džamije koja 1992. zapaljena i srušena, sazidana je srpska pravoslavna crkva. Želeo bih da čujem njegovo mišljenje.

RSEČ Čekajte da pitamo gosta da li zna nešto o tom incidentu.

ALIGRUDIĆ: Nažalost, ne, ali verujem da je sve tako kako slušalac kaže.

¨I još jedno pitanje. Mislim da su izjave gospodina Ilića više podsećanje na onaj bivši režim Slobodana Miloševića. I želio bih da čujem njegovo mišljenje u vezi sa zločinom koji je počinjen u naselju Sileni, kod Priboja. Gospodin Lukić je bio osuđen na 20 godina. Mislim da je to malo za 16 ljudi koje je nestalo ili ubijeno.¨

ALIGRUDIĆ: Ajde od kraja. Malo ili mnogo, kod sudske presude, najsubjektivniji su žrtva i zločinac. Dakle, oni imaju pravo na subjektivan pristup i uopšte neko ko je blizak žrtvama, ne samo porodično nego i teritorijalno, emotivno i na svaki drugi način povezan sa žrtvom, uvek ima osećaj da kakava god kazna bila, da je mala. Pogotovo je teško sameriti uticaj pojedinih ljudi u tom procesu i odvijanju tog zločina. Tako da u tom smislu sam u jednoj vrsti dubokog saosećanja sa svima onima koji su pretrpeli to što jesu, što je zaista strašno. Nijednu drugu reč za to ne mogu da upotrebim. Jednostavno nemamo drugog izbora nego da prepustimo organima pravosuđa koji su u našoj državi ili van nje, u Hagu da urade njihov posao.

RSE: Fond za Humanitarno pravo je pokazao neke nove snimke.

ALIGRUDIĆ: Da, čuo sam. I navedeno je da je neko, sa druge strane, osporavao autentičnost pa je onda snimak prikazan u integralnoj verziji. Pravo da vam kažem da i u prvog, kada je snimak prikazan, nisam posumnjao u njegovu autentičnost. Što se tiče tih zločina, DSS ima vrlo jasan stav. Čak ni sudske presude ne mogu te ljude vratiti u život niti popraviti ono što je pokvareno.

RSE: Zašto je onda bilo tako teško doneti deklaraciju o Srebrenici, u Skupštini?

ALIGRUDIĆ: Iz istog razloga zbog kojeg su neke druge stvari ovde komentarisane. Dakle, ne bavimo se ozbiljnom politikom nego politikantstvom. U jednom trenutku bili smo na sledećem stanovištu. Povod za tu priču bila je godišnjica zločina u Srebrenici i nema sumnje da je to zaista težak zločin. Ima različitih mišljenja. Neko misli da je to paradigma svih zločina, a onda se počnu prikazivati i drugi snimci. Srpska radikalna stranka je, recimo, imala potrebu, opet mislim političku potrebu, prikazati snimke zločina koji su počinjeni nad Srbima, što je takođe neosporno.

RSE: Da li je to bila zloupotreba?

ALIGRUDIĆ: Pitanje je. Ako tako posmatramo onda je i jedno i drugo zloupotreba. Ja sam je onda posmatrao u tom kontekstu. Nevladine organizacije koje su prikazivale te snimke, su pošle od pretpostavke da time doprinose osvešćivanju građana Srbije, upoznavanje sa činjenicama za koje se smatra da građani ne znaju dovoljno da bi imali jedan pravilan odnos prema našoj prošlosti. Ja sam ubeđen u nešto drugo. Da građani Srbije imaju pravilan odnos prema tome, da ogormna većina, ni u ludilu ne bi podržala takve aktivnosti u toku rata, na terenu, ubijanje civila i sl. Samo neko bolestan može to da podržava. Srbiji u tom smislu nije bila potrebna neka aktivnost kao što je u Nemačkoj bila potrebna denacifikacija i tome sl. To nije slučaj sa Srbijom. Kada smo deklaraciju predlagali, to je bio jedan tekst Predraga Markovića, koji je bio krajnje korektan, na početku, i većina nas se složila da je to okosnica onoga što treba uraditi. I Demokratska stranka se složila, SRS, SPS, DSS, G17+. Dakle, svi su bili za to da je tekst dobra okosnica, ali da ga treba izmeniti. Naravno, da ne bi forsirali nešto na silu, mi smo napravili jednu pauzu od nekoliko dana da se donesu primedbe. E, kada su donete primedbe, onda smo videli da smo krenuli u potpuno različite priče. Ja sam tada optužio Demokratsku stranku da je opstruirala donošenje deklaracije, jer je insistirala na jednom tekstu koji se razlikovao od pristupa ostalih stranaka, ali bez i najmanje želje da se sedne i da se taj tekst prilagodi nečemu što je za sve prihvatljivo. Da kažem odmah šta je to za sve prihvatljivo. Kada kažem za sve, ne mislim samo na Srbe, ne mislim na političke stranke u Srbiji, mislim i na naše okruženje. Prvo ono što je najvažnije, a to je naše neposredno okruženje. Predrag Marković mi je tada rekao da je imao neke kontakte sa zvaničnicima Bosne i Heregovine, koji su ili upoznati sa tekstom deklaracije i da su se oni u potpunosti složili sa tim. U toj deklaraciji se pominje Srebrenica, Bratunac, pominje se drugi zločini i to je bila okosnica priče. I onda je došlo nešto sasvim drugo.

Slušateljka, Čačak:

¨Mene prilično nervira izlaganje vašeg gosta. Zato što jedno te isto ponavlja bezbroj puta i nikakvu suštinu ne možemo da saznamo iz njegovih objašnjenja. Vrlo je nelogično i neutemeljeno njegovo izlaganje i mislima da svakog čoveka koji želi da živi u jednoj normalnoj državi vređa takav odnos i prema državi i prema institucijama. Način na koji objašnjava kao treba da funkcioniše pravna država, tako što kaže da niko nije zabranio da se negde tamo podižu crkveni objekti pa eto, pravoslavna Crkva se setila da ipak može. Ako je čovek pravnik, treba da zna da u civilizovanoj zemlji kada gradite bilo šta, morate da tražite dozvolu od nadležnih organa, a da vam kažem, mene kao pravoslavnog vernika, vređa da neko donese jednu takvu metalnu crkvu i da je stavi gore. Svako ko je boravio u Crnoj Gori zna da ta crkva gore stoji superiorno i da nadilazi sve crkvene objekte i da, na taj način pokazuje koja je crkva dominantna. Mislim da je to jedna provokacija i da je ovo pravna država, ma koliko voleli Amfilohija, trebali su da mu kažu da to ne čini. Mene on uvek vređa. Počevši od govora nad Đinđićevim odrom do svakog njegovog javnog istupanja. Prosto razmišljam da zbog njega napustim pravoslavnu veru. Morala sam to da kažem, jer, kao ne bi se znalo za to da se nije vlast pobunila. Znate šta? Vlast vrlo dobro zna kakve reakcije može da izazove, i albanskog i drugog naroda koji tamo živi, i ima pravo da reaguje na ono što se dešava u njenom okruženju. Dajte da poštujemo jedni druge i da ne radimo to na silu. U vezi Velimira Ilića. Mnogo je preče od pitanja moja reakcija kao građanina, da me vređa saopštenje Vlade u vezi sa njim, jer vlada jedne države nije vaspitna ustanova da vaspitava nevaspitane, nedorasle osobe koje se bave politikom. Nije stvar u tome da li će Ilić i dalje da psuje, nego otkud on u Vladi? Otkud on u politici? Osim toga, njegovo nasilje nad novinarima nije počelo od ovog incidenta. On je upadao na sednice gradske vlade, kada prate novinari, da bi pretio Zoranu Đinđiću, da bi novinare koji bi se usprotivili nazivao raznim imenima. To je javno činio i na sednicama Skupštine koje prenosi lokalna televizija. Njegov brat je razbijao aparate, tukao odbornike. To se sve događalo ovde, u Čačku. Znači, njegovo nasilje traje 10 godina. I Dinkićevo saopštenje o njegovim fantastičnim rezultatima, baš bih volela da mi neko objasni, da li iko zna čime se taj čovek bavi u ministarstvu? I vašeg gosta je napadao i nazivao pogrdnim imenima.

RSE: Jeste li vi onda razumeli kada su članovi Vlade saopštili da su podržali Ilića, jer ih je on, na početku sednice, upoznao sa stanjem na Kosovu. Šta to znači, po vašem mišljenju?

¨Za mene je to skandal. Podržavati Velimira Ilića u nečemu je prosto skandalozno.¨

RSE: Kažite mi, iskreno ako možete, kojoj stranci pripadate u Čačku?

¨Ne pripadam ni jednoj stranci. Nemam nikakav politički angažman. Vrlo sam upoznata zato što mi je pretio i on i njegova braća na razne načine, zbog toga što ovde od tajkuna i njega ne možete da živite. Mi smo ovde doživeli da nam lokalni tajkun dolazi pred vrata sa bagerima i da nam ukopava visokonaponsku mrežu od 10.000 volti. Mi već danima šaljemo, uz pomoć lokalne inspekcije, odeljenja za urbanizam. Ni policija ni niko mu ništa ne može. Da li je to pravna država? Da li ja kao građanin mogu da se usprotivim lokalnim tajkunima da oni mogu da postavljaju jednu tako opasnu visokonaponsku mrežu?¨

ALIGRUDIĆ: Naravno da svako može i treba da se suprotstavi bespravnim aktima. Uvek ću to podržati. Svako može da se ponaša kako hoće i da nosi posledice za svoje ponašanje. To je njegova stvar. Imao sam danas prilike da se čujem sa premijerom, da porazgovaramo o nekim stvarima. Uopšte mi nije pomenuo da je bilo reči o podršci Velimiru Iliću u tom smislu da podržavaju njegove javne istupe prema novinarima. Mislim da se ta podrška odnosila na nešto drugo. Da je to ustvari izraz koji se odnosi na zahtev za razrešenje. Verovatno je na Vladi procenjeno da je sve ono što se desilo ovih dana u sledećem kontekstu: da je bilo provokacija, da je na provokaciju neadekvatno i loše reagovano. Kada se cela ta situacija izmeri, onda zaslužuje razrešenje. U tom smislu je dobio podršku, a ne podršku za sve što je učinio. U tom smislu, mislim da se pogrešno tumači to što je objavljeno u agencijskim vestima.

RSE: Kako vi to tumačite da se u Vladi uvek svi dogovore oko svega? Recimo, Velja Ilić je blizak, barem po izjavama gospodina Karića, njegovoj stranci. Gospodin Dinkić je bio u strašnom sukobu sa Karićem. Sada, odjednom Dinkić toliko hvali Ilića. Sa druge strane, evo vi ste iz DSS-a. Uvek vas optužuju da vi sve ovo činite i da se sve ovo dešava zato što ste napravili ‘deal’ sa socijalistima, da bi Vlada opstala, a svi ostali, šta oni rade? Da li zaista verujete da Vlada može da podrži Velju Ilića, a ne mislim uopšte da je on za sve glavni i odgovorni, jer mislim da on ništa sam ne može da radi? Nego, ko stoji iza toga i da li zaista verujete da postoji nekakav ‘deal’? Osim onoga koji se vama spočitava.

ALIGRUDIĆ: Koliko znam, ne postoji nikakav ‘deal’. Barem kada je reč o tom konkretnom slučaju. Inače, koalicione vlade su vrlo specifične. Sastoje se iz niza kompromisa jer biti, u koaliciji ne znači biti u jednoj stranci. Nije to narodni front. Nismo se mi okupili kao grupa istomišljenika pa sada udaramo u isti gong. To je grupa političkih stranaka koja se između sebe čak i dosta razlikuje, ali napravili smo kompromis oko nečega što se zove ‘minimalni program vlade’, da bi ova država mogla da funkcioniše. Ako ste aludirali na slučaj Marka Miloševića, tu sam potpuno siguran da nije napravljen nikakav ‘deal’.

Belić Miodrag, Peć
¨Vama gospodine Aligrudiću, kao šefiu poslaničke grupe DSS, imam da postavim dva pitanja. Šta se radi ili misli raditi sa nama raseljenim licim? I šta je sa pompezno najavljenim fondom za Kosovo i Metohiju i da li se iz tog fonda izdvajaju sredstva za interno raseljena lica? Šta je sa reintegracijom u sredinama u kojima živimo? Drugo pitanje. Zašto više sluha imate za zahteve nacional-socijalističke partije, SPS nego za desničarsko monarhističku i narodnjački pokret, SPO, koji vam je i koalicioni partner?¨

ALIGRUDIĆ: Interno raseljena lica su veliki problem koji imamo. On je tesno vezan sa problemom Kosova i Metohije, a to je možda najveći problem Srbije i način na koji će se to rešiti izgleda ne zavisi samo od nas samih nego imamo po tom pitanju i snažan međunarodni faktor. Mi smo sada, nažalost kao država, u poziciji da se borimo za uticaj Beograda na rešavanje tog problema, jer se ni to ne dozvoljava u punoj meri. Vuku se potezi od strane UNMIK-a, bez i najmanje želje da se konsultuje nešto što bi bio stav Srbije u celom pitanju, iako je Kosovo i Metohija po Rezoluciji 1244, sastavni deo Srbije. Cela ta situacija je dovela do velikih problema. Najveći problem je povratak interno raseljenih lica. Uvek bih voleo da postavim jedno kontra-pitanje: šta bi neko drugi uradio da je na mestu onih koji vrše vlast. Mislim da mi za Kosovo i Metohiju moramo imati konsenzus svih u Srbiji. Tu nesme biti vlasti i opozicije. Mislim da je to jako važno da bi videli koji je to način da sačuvamo gole živote onih ljudi koji imaju nameru da ostanu tamo, da se integrišu u taj prostor, da mogu normalno da žive, da budu bezbedni, pa da se nakon toga, kada se apsolutna bezbednost postigne, vidi šta će biti sa statusom te naše pokrajine.

RSE: Da li je vama, lično malo muka od te priča, standardi-status, status-standardi? Da li će neko reći kosovskim Srbima, konačno istinu?

ALIGRUDIĆ: Ako vrtite te dve reči kao mantru, onda one postaju otužne. Istina je da je njima sada jako teško i da postoje oni koji su uporni u tome da ostanu i da postoje oni koji ne znaju da li će sutrašnji dan dočekati na prostoru Kosova i Metohije. Istina je takva da Kosovo i Metohija jesu pod međunarodnim protektoratom, da on ne uspeva da sačuva elementarne interese nealbanskog stanovništva, da sačuvaju goli život na prostoru Kosova i Metohije. Poslednja vest koju smo danas čuli je stav Eidea koji je jednostavno konstatovao da uopšte nije zadovoljan stanjem. Da nije ni približno onome što je čuo od strane UNMIK-a. Tako da je njegov izveštaj veoma značajan u tom smislu. Za nas je najvažnija stvar da oni ljudi koji tamo žive mogu da žive bezbedno i država Srbija, onoliko koliko je u moći, mora da se trudi. Kada kažem ¨država Srbija¨, ne mislim na DSS, pojedine političke stranke i Vladu. Mislim na sve nas zajedno, a to se postiže samo brižljivim i jedinstvenim stavom. U kontaktima koje sam imao sa predstavnicima pojedinih međunarodnih institucija ili sa zvaničnicima nekih država, kao što sam imao sa nemačkim zvaničnicima, izveo sam nepobitan zaključak da samo kristalno jasan i zajednički čvrst stav može biti određeni pomak. Svaka šupljina i propust u tome može da napravi veliku nesreću, kao što je do sada bilo. Duboko verujem da smo kao ljudi, kao građani ove države, sposobni na ovakav iskorak. Pokazali smo da jesmo i mislim da možemo to raditi i dalje. Ako pogledate izjave predsednika države Borisa Tadića, predsednika vlade Vojislava Koštunice, i drugih zvaničnika koji oličavaju vlast u Srbiji, videćete da tu postoji visoki stepen podudarnosti, ako ne i identičnost u tim stavovima.

RSE: Kada se vratimo u prošlost, dakle u godine Miloševićevog režima, da li DSS i premijer Vojislav Koštunica, smatraju da je pod: a) Vodio pravedni rat koji je izgubio
b) Vodio nepravedan rat koji je zločinački, i
c) Vodio pravedan rat koji je dobio, kako je tvrdio?

ALIGRUDIĆ: To nije ni, a ni b, ni c. Mislim da je Slobodan Milošević vodio potpuno pogrešnu državnu politiku, generalno gledano, vodio pogrešnu politiku prema Kosovu i Metohiji, da nije uvažavao međunarodne promene koje nastaju, pre svega u Evropi, nije uvažavao prestanak jednog posebnog oblika bipolarnosti u svetu.

RSE: Što znači da je Milošević glavni krivac što smo ovde gde smo.

ALIGRUDIĆ: Ima raznih krivaca, da se ne vraćamo još u Titovo vreme. Znači, ima svega i svačega što je doprinelo.

RSE: Ali za početak ne bi bilo loše da se reklo kosovskim Srbima kolika je krivica Miloševića.

ALIGRUDIĆ: Mislim da oni to vrlo dobro znaju, ubeđen sam u to.

Đorđević, Barajevo:

¨Da li je moguće da ne može da govori u ime svoje stranke?¨

ALIGRUDIĆ: Nažalost, ne mogu da budem ličniji nego što sam. Upravo zbog toga što jesam član političke stranke i ovde nisam došao zato što sam vam simpatičan ili mislite da sam mnogo pametan, već što obavljam jednu javnu funkciju. Naravno, dok izgovaram ovo, ja se trudim da to budu stavovi moje političke stranke. Neke stvari su takve da moram da kažem da je to i moje lično mišljenje. Džaba ga ako nekom smeta što kažem ono što mislim.

Zdravko, Beograd:

¨Hteo bih da pitam gospodina Aligrudića, kako on živi?¨

RSE: U kom smislu?

¨U tom smislu što moja supruga i ja živimo u Beogradu, imamo dvoje dece i zajedno primamo 20.000 dinara. Kako on uspeva da preživi sa platom ili kako bi on uspeo da preživi sa mojom platom?¨

ALIGRUDIĆ: Odmah ću reći. Teško bih uspeo da preživim sa vašom platom, što verujem da je i vama veoma, veoma teško i pretpostavljam da morate da se trudite na svaki drugi način da skupite kraj sa krajem. Trenutna moja pozicija je: imam suprugu, nemamo dece. Moja pozicija jeste zadovoljavajuća jer moja supruga ima jako malu platu, ima 9.000, ali ja imam onu platu iz poslaničkog kluba koja je negde oko 80.000. Dakle, to je jasna stvar i s tim mogu pristojno da prođem iz meseca u mesec. Da bih podsetio na jednu stvar: moja plata ne dolazi iz stalnog radnog odnosa već je vezana za mandat koji može svakog trenutka prestati. Nakon toga ne postoji ni jedna garancija da se mogu vratiti svom poslu i da mogu pristojno zarađivati. Prema tome, kada je reč o odnosima u plati, jeste to nešto što može da iritira, kada se posmatra na taj način, a to svakako priznajem i prihvatam, ali sa druge strane, nije reč o meni, nego je reč o svim onima koji se bave javnim funkcijama. Sve te funkcije su privremene i hvala Bogu da je tako, da ne treba da dugo trajemo na njima. I naravno, posle te javne funkcije, čovek treba da bude sposoban da se vrati nekom svom poslu.

RSE: Recite mi, Prvoslav Davinić ili Mlađan Dinkić u priči o posrednom preuzimanju ministarstva odbrane, ko je u pravu?

ALIGRUDIĆ: Nemam pojma. Moram da priznam da sam bio na odmoru do pre dva dana i tu njihovu raspravu nisam dovoljno ispratio. To je nešto najnovije u toj priči oko trošenja finasijskih sredstava. Čuo sam danas da je moj kolega, šef poslaničke grupe G17+, Miloljub Albijanić, dao neku izjavu, da će organi stranke preseći ko je tu u pravu.

RSE: Kako da na kraju rezimiramo celu priču? Recimo, vi ste se u ovoj emisiji opredelili kao optimista i pored svih nedaća. Međutim, kada sve skupa uzmemo u obzir, vi ste jedini gost sa kojim nisam pričala o suđenju za ubistvo, jer ne znam kuda bi više mogla ta priča da odvede s obzirom na jako čudan tok suđenja. Koja bi uopšte bila vaša poruka građanima što se tiča života u Srbiji?

ALIGRUDIĆ: Da budu optimisti. Mislim da to nije neutemeljen optimizam. Čuli smo dosta toga u ovoj emisiji. Da smo se vratili u neko staro vreme, da imamo period stagnacije itd. Jedno što je činjenica, pošto ne mogu nikoga da pravim blesavim u ovom društvu, to je da im objašnjavam kako svi u ovoj državi lepo žive, to oni tako ne osećaju, ali postoje ozbiljni pokazatelji da idemo napred, u mnogim sektorima društva. Dakle, ova priznanja koja smo dobijali do sada od evropske komisije. Pre svega od gospodina Pribea kroz davanje mišljenja za pozitivnu ocenu studija izvodljivosti, kroz uopšte sve ono što možemo smatrati ozbiljnim društvenim napretkom, kroz veoma ozbiljan zakonodavni rad koji je ozbiljno približio zakonodavstvo Evropske unije. Mi stvaramo uslove koji će omogućiti da ovde dođe do ozbiljnih promena u životu, kada je reč o životnom standardu stanovništva. To je naš krajnji cilj. Ako neke stvari u ovom trenutku ne idu najbolje, to je zato što nešto ne može preko noći i ja znam da ovo što sada izgovaram zvuči kao fraza koja služi da umiri građane, ovoga puta to nije tako. Treba biti svestan toga da smo zaista mnogo toga uradili.

RSE: Hoćete da kažete da to što govorite nije demagogija već vaša duboka vera?

ALIGRUDIĆ: Zaista moja duboka vera koja nije nepokrivena nego utemeljena na nečemu što su materijalni, realni rezultati. Očekujemo da dođe do ozbiljnih investicija do kraja ove godine i da stvari krenu nabolje.
XS
SM
MD
LG