Dostupni linkovi

logo-print

Mi činimo čuda neviđena


Sa profesorom Ratkom Božovićem razgovarali smo o posljednjim dešavanjima na crnogorskoj političkoj sceni, političkim tenzijama i drugim aktuelnim pitanjima.

RSE: Gospodine Božoviću, trenutno ste u Herceg Novom no, iako ste na odmoru, pretpostavljam da pratite dešavanja na političkoj sceni u Crnoj Gori. Stoga bih vas pitala u kolikoj su mjeri, po vašoj ocjeni, ozbiljno podignute političke tenzije u protekla dva mjeseca?

BOŽOVIĆ: Političke tenzije su podignute i to, po starom pravilu, uvek kada ne treba. Mi činimo čuda neviđena, tako da imamo staru priču. A imamo je zbog toga što nećemo da vidimo stvarnost nego je vidimo kako bi želio ovaj ili onaj. Crna Gora i Srbija ustvari su, po svim tačkama koje određuju državu, kao dve države. Vlast, novac, vojska, policija, trgovina zapravo apsolutno sve, dve države. A ovde se hoće to nevideti, kako se to kaže odnosno, neki ljudi neće to da vide hoće to da previde. I ponovo se bitka vodi oko završne stvari, po mom mišljenju, bar u stvarnosti, i sad kao da veću vrednost ima virtualna stvarnost nego stvarna stvarnost, tako da je sada ta scena šizofrena i to u celoj zajednici Srbije i Crne Gore. Ona je šizofrena i po tome što se htelo i po onome što stvarno postoji i što je stvarnost.

RSE: Mnogi analitičari već upoređuju atmosferu koja se u Crnoj Gori stvara sa onim što se dešavalo ranih 90-ih, nakon čega je, kao što znamo, uslijedio rat. Na to upozoravaju i mnogi opozicioni političari iz Srbije koji smatraju da se sada u Crnoj Gori sprovodi već viđeni scenario. Ima li mjesta za toliku zabrinutost, odnosno da li ova situacija po vašoj ocijeni može eskalirati?

BOŽOVIĆ: Mislim da, kada smo mi sa svojim iracionalnim strastima i svojim neodmerenostima i krahom političke kulture, usmereni jedni na druge sa ambicijom da uvek bude kriv onaj drugi, a ne mi koji smo najsporniji, onda je moguće da bude kavge. Ali, ja držim da neće biti kavge u toj meri, jer nam neće dozvoliti da se ona realizuje kao mogućnost. Jednostavno, taj scenario je ostvaren ovde nekoliko puta na prostorima eks-Jugoslavije. Razume se, ponovo se istorija vraća natrag, i to evo ovde, uz aktiviranje već viđenog scenarija, kao što ste rekli, ali uz ono što je novo, da je crkva pridodata ovoj priči i da crkva sada priča ovu priču. Sada to deluje krajnje drastično i dramatično, utoliko pre što mešanje crkve deluje anahrono i neočekivano, a to je potpuna neadekvatnost. Jer, ako je crkva izašla iz svoje prethodne frustracije, a ona je bila dugo godina u frustraciji, do sadašnje agresije, onda se te stvari moraju videti dobro i mora se videti da crkva nema smisla da izlazi iz tog okvira u kome ona može da opstaje u civilnom društvu ili u građanskom.

RSE: Znači li to da se slažete sa ocjenama da je mitropolit Amfilohije preuzeo ulogu crnogorskog, prosrpskog opozicionog bloka u predreferendumskoj kampanji?

BOŽOVIĆ: Ne znam ko je sve preuzeo, mislim da mi obično fiksiramo jednu ličnost, ali to je izgleda ona grudva snega koja ide sa vrha brda i do podnožja može napraviti haos. To deluje utoliko čudnije što bi crkvu hteo da vidim, i što je normalno da se vidi, kao jednu pomiriteljsku kategoriju, kao nešto što zapravo ne stvara kamen spoticanja u multietničkom i multikulturnom društvu, već na neki način pomaže da se ostvari jedna komunikacija koja je relevantna, hrišćanska. Prema tome, ovde imamo jednu priču zatvorenog društva koje kasni u svemu, iako bi trebalo sada malo bliže da vidimo šta je to ovde, kao i o celoj zajednici Srbije i Crne Gore. Dakle, propuštena je šansa koja je mogla da se dogodi 5. oktobra, gde je trebalo da dođe do potpunog diskontinuiteta, stare snage su preživele, a posle atentata na Đinđića vratile se ponovo na političku scenu kroz političke partije i tajne službe. Tajne službe su ovde žive i one pulsiraju i prisutan je veliki košmar, i mi vidimo da je zapravo bila velika tragedija i ovde i drugde. Nije došlo do pročišćavanja političkog prostora, i možda je ključna greška to što nije došlo do otvaranja dosijea, a izgleda da se nisu mogli ni otvoriti jer, to bi bila blamaža i za one koji su bili u DOS-u i one koji su odlučivali o tome. To je paradoks. Čini se da tajna policija ucenjuje prljavim biografijama i tamo i ovde. To je dio te priče, jer crnogorska priča se ne može pričati nezavisno od one priče koja je na neki način osmišljena i u Beogradu i u Srbiji. Meni se čini da ona ide sa ovim elementima starog, jer stari je sistem preživio, i sve je staro i po starom i njega ima i ako nije ovde. Dakle on je u Hagu, ali njegov duh i ideje su zapravo ovde u ovom našem košmaru.

RSE: Iako se zvanični Beograd, od kada je izbila afera metalne crkve na Rumiji, ne oglašava, dio srpskih političara i analitičara tvrdi da se sve odvija pod patronatom, budnim okom premijera Srbije Vojislava Koštunice. Šta vi mislite o tome?

BOŽOVIĆ: To ne znam, ali da je to dobro organizovano, više je nego sigurno. Stare snage su preživele, posle atentata na Đinđića vratile se na političku scenu kroz partije i sve ono što se dešava u Srbiji i ovde. Nije ovo samo košmar, nego i apsolutna strategija povratka starog sistema i metoda. I zato sam rekao da je on tu, iako je u Hagu. To znači da nismo razumeli suštinu Miloševićeve vlasti, ni konačan pokušaj da ne bude više prisutan.

RSE: Posebno je sada zanimljiva uloga i djelovanje SPC u posljednjih par mjeseci, posebno kada je riječ o Crnoj Gori. Čini se da je imalo više uticaja nego svo prethodno djelovanje opozicionih stranaka, uključujući i pokret za očuvanje državne zajednice. Kao sociolog, kako objašnjavate da 200 godina nakon Francuske revolucije, čija je jedna od važnih tekovina razdvajanje crkve i države, ovdje crkva ima toliki uticaj?

BOŽOVIĆ: Ovde imamo nevolju entropijskog društva, dakle društva u rasulu sa stanovišta nekih političkih standarda i racionalnog opstajanja, na taj način što se stvarao slobodan prostor u koji se ubacila crkva. To deluje gotovo neočekivano. U analizi bi sigurno mogli dokazati da je država i crkva u nekoj korelaciji i da crkva ima ambiciju da uspostavi harmoniju sa državom i to na način da ona dominira. Da nametne svoj rezon državi. To deluje, u najmanju ruku, kao što je bilo nekada davno u nekim vizantijskim vremenima kada smo imali tu harmoniju. E, ta harmonija ovde nije moguća i to je sada jedan od problema. Ovde opstaje, ali na jedan krajnje nakaradan način, jer onda bi mogli da definišemo i koja je to država ovde i koje je to društvo ovde i koje su ambicije tog društva u odnosu na Evropu i svet. Tu moramo stati kao pred čudom jedne velike zastarelosti i zaostalosti u odnosu na proplamsaje koji bi išli ka promeni tranzicije ili ako hoćete, evropskim integracijama. Sve je to drugačije ovde i izgleda da hoće da se uspostavi kao normalno, zato što je drugačije i hoće tvrdoglavo da se odbrani to što je drugačije, a to ne pripada ovom vremenu nego nekom drugom koje je već prošlo i prohujalo. U tome vidimo jedan veliki nesporazum sa vremenom. Inače, ovde se, u političkoj zajednici, silno gubilo vreme. Moram da kažem, političke elite su u borbi između sebe potrošile mnogo vremena građanima i državi tako da smo mi gubitnici u vremenu. Delujemo kao oni koji su u nastojanju da stignu na voz koji ide do Evrope i sveta, zakasnili. Meni se čini da, ono što je najvrednije za ljudske živote i opstajanje, ljudsko vreme se užasno raubuje. Ovde se troši individualno i kolektivno vreme nemilice. Ponovo se javlja ona poznata stvar, da smo veliki umetnici u povratku nazad.

RSE: Da li se u tom kontekstu može posmatrati i zahtjev za uvođenje vjeronauke u škole? Srbija je uvela, a SPC je zatražila to isto i od zvanične Crne Gore, na šta je odmah stigao odgovor od ministra prosvjete da ne dolazi u obzir. Ima li mjesta vjeronauci u svjetovnim školama?

BOŽOVIĆ: Mislim da je u Srbiji veronauka uvedena iz političkih razloga. Ne bih atakovao na nešto što već postoji kao mogućnost tamo, ali čini mi se da je to pitanje trebalo postaviti vrlo ozbiljno. Naša škola je bila lišena saznanja o svetim knjigama, istoriji religije i vrednostima kulturne religije. To se moralo naći kao sadržaj u programima, to nije sporno. Vidim smisao izučavanja onog što je religijska svest, religijska praksa ili način života. U onome što bi moglo značiti kao nauka o religiji, ali veronauka pripada prostoru koji nije u školskom sistemu, nego je slobodno biran od ljudi kao izraz njihove intimne opredeljenosti.

RSE: Da li je to kod nas došlo do zbrke da ljudi miješaju svjetovni predmet koji bi se bavio istorijom religije, a možda i svakom ponaosob, od uvođenja vjeronauke?

BOŽOVIĆ: Sigurno. To su potpuno različite stvari. Ja sam za to, da se zna šta je istorija religije, šta je u religiji važno, da se znaju svete knjige koje su preskočene u našem školskom sistemu, jer to su velike greške, ali ne treba ići u drugu krajnost da veronaukom, kobajagi, odgovorimo na pitanja na koja nije odgovorila škola.

RSE: Vratila bih se na podignute tenzije, između Srbije i Crne Gore. Kako procjenjujete ponašanje crnogorske vlasti sa jedne strane i opozicije na drugoj strani u ovoj, prilično nategnutoj situaciji?

BOŽOVIĆ: Neprekidno vidim strančarenje kao elemenat koji ne dozvoljava da se vide državne stvari i državni razlozi kako treba. Prema tome, mi imamo logiku stranačkog pridobijanja biračkog tela i to je veliki problem i ovde i u Srbiji. Kako bi sada razumeli da se crkva pojavila kao maltene, najjača snaga naspram vlasti, dakle, ne opozicija, nego baš crkva. Znači da je to jedna konfuzna situacija u kojoj ne vidim ozbiljne civilizacijske koncepte, niti razlog za svađu zbog nekakve koncepcije ili moguće ideologije. Tu nema ni jednog ni drugog. Imamo jednu orijentaciju ka civilnom društvu, ka promenama, ka Evropi i velike teškoće su u tome i velike sile, ometanje tog starog društva i starih ideologija i tog starog sistema koji je preživeo jer, kažem, naša najveća nesreća je što su te stare metode preživele u našim partijama i strankama.

RSE: Kako vam izgleda perspektiva odnosa Srbije i Crne Gore za, otprilike godinu dana?

BOŽOVIĆ: Mislim da će se stvari učiniti definitivnim. Da će se ono što je faktičko stanje učiniti konačno mogućim i u političkom smislu. Dabome, sa svim nesporazumima koje imamo i koje ćemo imati u međuvremenu, ali držim da neće biti tragičnih ishoda jer nema razloga da ih bude. U tome je čitava srećna okolnost. Tako vidim tu stvar. Imaćemo one snažne radikalske snage ili kleronacionalne, koje će gubiti svoje pozicije u odnosu na ono što će se dogoditi kod moguće realizacije dve države. Prosto realnost mora biti ona koja je već prisutna. Insistiram na tome da tu podelu već imamo, a sve ovo drugo je priča o nemogućem, naša stara priča. Takva je bila i o staroj Jugoslaviji, takva je bila i o tome da se na silu zadrži neko ko se zadržati ne može. Meni se čini da je život mnogo uporniji od ambicija političara.
  • 16x9 Image

    Biljana Jovićević

    U novinarstvu je od 1998. godine. Radila tri godine na Radiju Crne Gore. Od septembra 2001. je izvještač iz Podgorice za RSE, a od jula 2009. je stalni član redakcije u Pragu.

XS
SM
MD
LG