Dostupni linkovi

logo-print

Karton City


Pre nekoliko dana, na jedno od četiri romska naselja bačen je „molotovljev koktel“. Pre toga, stanovnici Novog Beograda danima su protestovali na ulici, zato što je grad nameravao da u njihovom susedstvu postavi montažne objekte u koje bi bi uselili Romi koji sada žive u nehigijenskim barakama od dasaka i kartona. Beograđani su ta njihova nehigijenska naselja nazvali „Karton siti“. U Press klubu govore Kadrija Arif i njegovi rođaci, izbeglice sa Kosova.

RSE: Dobar dan, mi smo iz Radija Slobodna Evropa, i hteli smo da napravimo priču o ovome: kako živite, zašto su vas preselili, kako su vam deca, kako se lečite. Ja ću vas pitati, a vi odgovarajte.

ARIF: Ja ću da pričam, ali ne znam šta.

RSE: Vi ste se doselili sa Kosova. Došli ste kada je bilo bombardovanje?

ARIF: Rodom smo sa Kosova, došli smo 1999.

RSE: Da li vam je neko pomogao, da li vam se neko našao?

ARIF: Ništa nije bilo, sve ću da vam ispričam.

RSE: Imate li adresu?

ARIF: Imam, Avgustina Neta, to je bez broja. Ja sam prijavljen ovde.

RSE: Da li deca imaju zdravstveno osiguranje?

ARIF: Samo za decu nemamo. Rođena su mi dvoje ovde, a dvoje u Peći. Ovo dvoje ne mogu da upišem, jer nemam rodni list za ženu, bio sam u sudu, bio sam u Palati federacije da se žalim, i nikome ništa. Slali su me u neke stare barake, ali mi smo sada navikli u Beogradu, od kontejnera živimo.

RSE: Gde su te barake?

ARIF: Negde je u šumi to. Do sad smo bili tamo, kraj puta. Onda su nam tako rekli, bila je i milicija tu. Treba taj gazda, šta ja znam ko je taj, privatnik.

RSE: Da li su bili korektni prema vama?

ARIF: Ne, nismo bili maltretirani, mi smo izašli dobrovoljno. Moramo da popustimo, naša zemlja nije, znači nećemo nikakve probleme, nećemo u probleme da ulazimo. Ima naših ljudi dosta, ali kako ih ja znam, ima mnogo siromašnih. Od kad su došli ovi ljudi ovde, ja jesam izbeglica, ali nije država ništa pomogla, koliko ja znam. Ni mene, a tu su mi i braća, bio sam kod lekara, svuda sam bio, znači neće niko da te gleda.

RSE: Koliko vas ovde živi?

ARIF: Mislite koliko kuća ima? Ovde ima četiri kuće, četiri barake u krugu.

RSE: A koliko ljudi ovde uopšte živi?

ARIF: Ima nas dosta ovde, mi smo od velike porodice. Mi smo odvojeni, ja sam otac četvoro dece. Znači mama živi sa dvoje dece najmlađeg brata. Ovaj nastariji brat živi sa jednom ženom, drugom bratu je žena trudna, on je posebno napravio, ne možemo svi u jednu gužvu da spavamo. Mala sobica, šupa mala.

RSE: I koliko u ovoj šupi živi vas?

ARIF: Pa tu živi negde oko… četvoro ljudi mogu da spavaju. Što je ovako rašireno, to je da nas ne uvati kiša.

RSE: Dobro, a kada dođe zima, kako se grejete?

ARIF: Bogami, na drva, baš skupljamo drva, tu imamo, vidiš i gore. Skupljao sam drva iz kontejnera. Malo nam i ljudi poklone, dolaze sa kombijem, kolima, poklone nam drva, ali i brašno daju. I od kontejnera živimo dosta. Da se nadamo od države – mi bi umrli. Skupljamo karton i prodajemo. Danas skupljaš, sutra prodajemo, da živimo. Da vidimo nešto za decu, a i mi smo mladi svi, i mi volimo da imamo kupatilo da se kupamo.

RSE: A gde vodu nabavljate?

ARIF: Bogami daleko, voda je odavde negde oko 25 minuta. Struju nemamo, imamo na sveće, i lampu veliku što zapalimo. A imamo svetlo i od bandere, vidi se ovde. Šta da radimo kad je tako.

RSE: A kada se deca razbole, šta radite?

ARIF: Ne pitaj, sve za pare, idemo i platimo.

Brat: Imali smo neke izbegličke kartice, i možda su propale od kiše, selili smo se tamo, seli se ovamo, i sad nemamo. I kad odemo da vodimo dete kod lekara, kažu idi vadi drugu. Kada odemo u opštinu Novi Beograd, kažu: nemamo više prava da vam damo. Policija nas zvala, mi bez dokumenata, kažu: daj dokumenta. Odakle nama dokumenta, a bez njih neće niko da nas prijavi. Ako bih išao da nas neko prijavi, tražili bi sto evra da me prijave, a odakle nama toliko para.

RSE: A da li deca idu u školu?

Brat: Ne idu u školu. Kako bi mogla da idu u školu kada nemaju nikakav dokumenat. Prijavio sam jedno dete, hoću da mi ide u školu najstariji sin, vadio sam dva izvoda, autobusom sam išao da vadim, ćerku i sina da prijavim u školu. Stvarno je bez škole teško.

RSE: Kako se odnose ljudi prema vama, da li vas psuju?

Brat: Ovde u Tošinom bunaru ima jedna naša Ciganska mala, to su benzinom zapalili. Zapalili su isto tamo neke ciganske barake na Bežanijskoj kosi. Dole protestvuju protiv nas, nedaju nam tamo da živimo, da postave neke kontejnere, i nismo nigde, uopšte.

RSE: A da li vas ovde neko napada?

ARIF: Bogami da, pre četiri dana je to bilo, bacali su kamenje, i ja sam izašao. Ja spavam u onim crnim kolima, ne smem unutra, šta ja znam, može neko da nas zapali, ja imam tu četvoro dece, ja se plašim. I baš je dobro da ste vi došli, pa bih vas zamolio da se i vi tu angažujete, mi smo dosta siromašni ljudi, a nemamo više gde. Mi nismo radi nas došli ovde u grad Beograd, nego isto kao što su svi Srbi. Mi smo Cigani, ali šta su dužni i nama to treba da daju. Ja bih vas zamolio, i opštinu Novi Beograd, da nas pomogne, i što brže, teško da dalje ovako živimo. Kao što ljudi vole za decu da imaju kupatilo, i mi smo ljudi kulturni, ne volimo đubre da pravimo. I mi smo ljudi, volimo da imamo kontejnere, i da imamo neka prava, ali nama niko ne daje neka prava.

RSE: Imate četvoro dece, da li su oni kršteni?

ARIF: Ne.

RSE: Vi im dajete imena, nemaju krštenice?

ARIF: Imaju oni imena i moje prezime, imaju krštenice, imaju rođeni izvod.

Brat: Ja bih trebao sad da prijavim dete na Novom Beogradu u opštini, i oni nam tamo kažu: mi vas više ovde ne prijavljujemo, vi ste ovde privremeno raseljena lica, i nemamo prava da vam damo nikakav dokumenat. Kakvo je to čudo, ja ne znam.

RSE: Dole ispod „Gazele“ se nalazi ono što zovu „Karton siti“.

Brat: E, pa tu sam ja.

RSE: Pa vi ćete dobiti neke montažne zgradice.

Brat: Dobićemo, ali ne daju, bunu se svaki dan, ne znam zašto.

ARIF: Zato sam hteo da vas zamolim da li možete nešto na brzinu da vidite, pošto ste došli sa nama da posedite, i da vidimo za decu. Ko ne voli da mu danas deca idu u školu, nije važno da li su vaša ili naša deca, važno je da idu u školu, da završe nešto od škole. Bez škole ljudi mogu da imaju veliku pamet, ali bez škole ne može niko. To voli svako, ne samo ja.

RSE: Imate puno dece ovde, ne znam čija su. Uvek kada sam prolazila kolima dok ste bili pored puta, deca su dolazila da traže neku paru, nemaju.

Brat: Da, moja ćerka prosi, nemaju. Ja prodajem papir, ja ne mogu, zaradim 400 dinara, a ona hoće nove patike, nema sa čim da kupi, i šta onda da radi, mora i za leba da prosi. Nedaj Bože, ja ne volim da pljačkam, kradem, da ubijem, to neću da radim. Volim da radim pošteno.

RSE: Mala deca od pet godina šetaju između kola.

Brat: To je bila moja ćerka.

RSE: Da li ste očekivali da će i vama da ponude te male zgradice, ili samo ovima ispod „Gazele“?

ARIF: Niko nije došao do sada kod nas da nas pita za novu baraku, ništa. Oni su se preselili otuda ovde, i ja ne znam ništa kako se to radi.

RSE: A koliko je tamo bilo vas pre nego što ste se preselili?

ARIF: Nisam bio predstavnik Roma tamo, predsednik Roma je bio Imer Kovači, ja sam se žalio kod njega, ali teško: kad ja ne znam da ti pomognem. Neko želi da se vrati na Kosovo, neko ne želi. Ali ja mislim, tamo mi je ubijen najstariji brat, pa imam stričeve ubijene, i ja se čisto ne bih vratio. Imam strah u sebi, nemam poverenja. Bio sam za kola tamo, išao sam i došao, nisu se još opametili Albanci.

RSE: A koje mesto?

ARIF: Rođen sam u Brovinu, tamo sam i živeo.

RSE: Kako čekate budućnost, kako čekate starost?

ARIF: Pa šta da ti kažem sad, tako moramo da živimo kad je bio rat. Šta da radimo, nedaj Bože sad da uzmem decu i bacim ispod kola, nedaj Bože. Nisam kriv, Bog je pisao, moramo da živimo tako.

RSE: Penziju nećete imati?

ARIF: Nema penzije jer nigde ne radim, ćale mi je radio pre ovde na Novom Beogradu, i brat koji je pre rođen ovde, onaj najstariji je ubijen tamo. Sad ne znam šta da radim, teško da se vratim, ne bih se vratio nikad.

RSE: A da li se vratio neko od vaših odavde?

ARIF: Ima dosta iz našeg naselja koji su se vratili. Imaju strah, pa malo žive tamo, čas dolaze ovamo. Baš i meni su nudili, ali ja ne volim tamo da se vratim.

RSE: Koliko imate godina?

ARIF: Imam 28.

RSE: A koliko vam je najstarije dete?

ARIF: Jedanaest godina sad će da napuni, a najmlađe ima osam. Igraju se tu.

RSE: A da li se druže odrasli i deca sa onima koji malo dalje imaju barake?

Brat: Ja baš imam tamo baraku. Ja sam brat stariji od njega, nismo rođena braća.

RSE: I istu ovakvu baraku imate?

Brat: Istu ovakvu, to je šupa, nije kuća, tamo je zima. Prošle zime sam mogao samo da sedim ovako. Ja imam petoro dece, sad sam došao sa papirom, kolica puna, sutra moram da prodajem; ovaj hoće mleko, onaj higijenske, sve oćedu. Imam petoro dece, ovako moram da živim, ja ne znam šta da radim.

RSE: Gde spavate, imate li krevete?

ARIF: Imamo dušeke na kantama, skupljamo te krevete, daju nam ljudi ovde, dolazu. Gde da spavam kad nemam, na zemlji? Ne znam šta da radimo, para nemamo.

RSE: Taj karton koji skupljate i prodajete vam omogućava da imate bar za osnovnu hranu?

ARIF: Moram da kupim cipele za decu, moram 50 kila brašna, moram ulje, moram sve. A teško je to što mi skupljamo papir, sa hiljadu dinara šta ćeš da radiš, ja imam već četvoro dece. Shvaćam da je sve skupo, ali za decu, bogami, šta ćeš da radiš.

RSE: Dok ste živeli na Kosovu, da li ste imali svoju kuću?

ARIF: Jesmo, imao sam svoju kuću, imao sam plac svoj, imao sam sve. Radio sam privatno, pravio sam aluminijumska vrata i prozore, izloge, imali smo firmu našu.

RSE: I šta je sada sa firmom?

ARIF: Sada je sve srušeno. Imali smo mašine dobre, imao sam dobru kuću tamo, ali …šta da radiš sad.

RSE: A šta vi kažete u vašim godinama: da li ste očekivali da ćete ovde da živite u kartonu?

Ujak: Ja sam njegov ujak. Moramo da živimo, kuda ćemo, nemamo kuda, na Kosovo ne smemo da idemo, nikako tamo. Jedan je pravio nekakav problem, a svi su to platili. Svi smo ostavili kuće i izašli na put.

RSE: Da li ste bili na Kosovu kada je bilo bombardovanje?

Ujak: Jesam, svega se sećam, svi smo bili tamo. Imam babu tamo, osamdeset godina ima, pet-šest dece, nema šta da jede, nema šta da pije, nema gde da živi, po putu je. Sad sam ovde pravio malu kuću na polju, nisam pitao nikoga, sam sam pravio.

RSE: Da li se neko od vaših vratio ili je otišao u neko drugo mesto, gde bi mogao bolje da živi: Kraljevo, ili Smederevo, Kragujevac?

Ujak: Ja bih otišao, nego nema leba tamo kao ovde. Sad da izađem, pola džaka leba mogu da skupim po kantama. Nigde nema leba kao ovde. Ko oće da živi, ko neće – ne mora.

RSE: Znači, u Beogradu se najbolje živi?

Ujak: Najbolje.

ARIF: Najbolje se živi zato što ima po kontejnerima: stari pleh skupljamo, kartone, ima drva, malo gvožđa nađemo, i tako to, shvataš. Pomalo prodajemo leba, pa karton - moramo da kupujemo svaki dan da jedemo. Vidim po nama da je teško, evo ide i zima… Još kao dete sam dolazio ovde i dosta znam, ali volim da još više znam. Idem u starost i molim državu da pomogne, ne samo meni, nego svim Romima u Beogradu, jer dosta ima siromašnih. Ja sam dosta siromašan, ali neki teško imaju da jedu, da se obuku, ne idu u školu, nepismeni ljudi. Teško se živi zato što nismo zaposleni, kao prvo, a kao drugo, niko nam ne da privatno da radimo, jer mi bi voleli da radimo. Dosta radimo, ali teško, vidi kako živimo. Zimi može sneg da pada unutra, pa mi onda popravljamo.

RSE: Puno je i mladih Beograđana i školovanih, nezaposleno. Velika je ne-zaposlenost.

ARIF: Vi ste u pravu, ali bih vas ja zamolio da vidite ovde. Koliko ja znam, ovde ima društvo Roma, predsednik Roma, ali oće samo za sebe. Kako mogu da dođu ovde i komanduju nama Ciganima kada nema ni da sto dinara da deci, da mogu da jedu. Dođe on kao predsednik Roma i kaže: daj mi dvesta dinara, da bi dao one kartice društva Roma. Odakle ja da uzmem dvesta dinara.

RSE: Da li imate nešto od toga što imate te kartice?

ARIF: Ništa nismo dobili. Jedan put su doneli ovde one pomorandže, i više ništa.

Ujak: Neko je dobio drva, neko šporet.

Glas: Jedanput smo dobili neki šporet, ali više ništa.

Brat: Ja nisam dobio brašno od kada sam došao ovde pre četiri godine.

ARIF: Ja nisam dobio ništa od kada sam ovde u Beogradu, a imam i ličnu kartu, i žena mi ima ličnu kartu. Nas treba da prihvati i ova država, jel‘ treba mi da umremo u gradu Beogradu. Gde idu Srbi, idu i Cigani, znači Srbi ne mogu bez Cigana. Znači, i mi hoćemo da živimo, i vi. Ja bih vas zamolio da nas pomognete, jer je teško ovako da se živi. Mi se plašimo, jer ima tu ljudi, po 20-30 mladića uđe u šumu, tu se svašta radi, ja se plašim da spavam, ali šta da se radi kad moram. Plašim se i da se vratim. Da idem dalje, gde da živim: nemam platu, nemam zemlje, nemam para makar da kupim jedan ar. Ili da nam da država, daj mi dva ara, brate. Ni vodu da nam dovede neko, nemamo ništa obezbeđeno. Da vidiš odakle uzimamo vodu, skroz daleko, moramo da guramo na kolicima, samo za decu, da nam ne budu prljava.

RSE: Da li je to voda i za piće?

ARIF: Bila pre voda tu, a sad su tu zatvorili, sada ima tamo na ćošku, dole. Ja bih vas zamolio da dođe neko do nas iz opštine da vidi, bre, kako živimo. I mi jesmo ljudi, svi smo ljudi, ali teško je. Ja sam čovek nepismen, imam dosta u glavi, ali je teško, verujte, teško. Hvala od vas što ste došli, sve najbolje.

XS
SM
MD
LG