Dostupni linkovi

logo-print

Problem je u državi, a ne u crkvi


Naime Jovan Bajford napisao je naučnu studiju o Nikolaju Velimiroviću, ukazao na antisemitizam, anti-zapadnjaštvo i misticizam u njegovim delima. Bilo je to dovoljno da se na Jovana Bajforda sruči lavina zloslutnih reči, a u predgovoru je episkop Atanasije, izmedju ostalog, napisao da je „površne i niske kritike protiv Nikolaja Velimirovića sastavio, odnosno skrpio, Jevrejin Džon Bajford iz Londona“. Jovanu je Atanasije sa zadivljujućom lakoćom promenio ime u Džon, kao što ga je optužio da je mrzitelj Srpske pravoslavne crkve i srskog naroda. I najcrnje je da se Jovan Bajford, pišući o antisemitizmu Nikolaja Verlimirovića, citiram: „ozbiljno stavio u službu antisemitizma“, smatra episkop Atanasije U uredničkom sastavu biblioteke Hrišćanska misao, koja je izdala knjigu protiv Bajforda, pored ostalih su i mitropolit Amfilohije, episkop Atanasije, akademik Matija Bećković, profesor doktor Vojislav Koštunica. Jovan Bajfod naprotiv misli da je srpska crkva propustila priliku da se distancira od Velimirovićevog napada na Jevreje. Štaviše, da je ne osudjujući Nikolaja, crkva antisemitizmu dala legimitet i omogućila opstanak antijevrejskih ideja u crkvenom diskursu, retorici konzervativnih političkih snaga. Bajford ukazuje na činjenicu da je upravo Velimirović idejni lider i mladima, koji se okupljaju oko „Obraza“, „Dveri“ i „Justinovaca“. Helsinški odbor za ljudska prava u Beogradu objaviće Bajfordovu studiju o Velimiroviću.

Jovan Bajford od 1990. živi u Engleskoj, u koju je otišao posle završene gimnazije u Beogradu. Doktorirao je 1999., a teza mu je bila „Teorija zavere u Srbiji u vreme NATO bombardovanja“. Beogradski centar za ljudska prava uskoro će objaviti Bajfordovu disertaciju, pokušaj da objasni kako se antikomunistička ideologija zamenila sa antizapadnjačkom, i šta se sve koristi kao opasna politička simbolika u dokazivanju da postoji zavera protiv srpskog naroda. Bajfor predaje socijalnu psihologiju na univerzitetu u Notingemu. Njegovi stuidenti ne razmišljaju ni o Balkanu, ni o nacionalizmu, ni o religioznim, etičkim predrasudama koje govore o identitetu. „U Engleskoj prepoznaju da sam stranac“, kaže Bajford,“ ali ne zbog imena, već zbog engleskog akcenta“. Sa jednostavnošću govori o tome da se ne oseća strancem ni u Engleskoj, ni u Jugoslaviji. Kada mašta, mašta o putovanjima u nepoznate mu krajeve. Uostalom, misli i živi tako da mu nije teško poverovati da je njegov dom, kuća tamo gde je njemu dobro. Jovan Bajford spada u mlade naučnike, tek mu je 32 godine, medjutim, mirnoća, jasnoća i uverenost sa kojom iznosi svoje stavove, odišu intelektualnom mudrošću. U mišljenju i kritičnosti pronalazi sopstveni identitet. Prosto, nije moguće ne osetiti žaljenje što nije stalno u Beogradu. Uverena sam da bi raskrinkavanje brojnih predrasuda u srpskom javnom životu, i tako neophodne promene, tada bile lakše

RSE: Da li je vaša sudbina vezana sasvim za Englesku, ili biste mogli zamisliti život u Srbiji, ili bar negde u regionu?

BAJFORD: Nema razloga zbog čega ne bih mogao tako nešto da zamislim, i da sam, iako u Egleskoj živim već 15 godina, vezan, kako porodičnim vezama, tako i profesionalno i prijateljski što se tiče mojih odnosa sa ljudima, sa Beogradom i sa Srbijom. Tako da sam vrlo često tu, i mogao bih da zamislim da živim u Srbiji jednog dana, kada situacija bude malo bolja.

RSE“ Niste vezani samo za Beograd i Srbiju, nego i za drugu jednu državu regiona?

BAJFORD: Sada sam vezan i za Sloveniju, ona je sada moja tazbina.

RSE: S obzirom da je vaš otac Englez, majka iz Srbije, i s obzirom na čudni spoj vašeg imena i prezimena, pretpostavljam da ste pečat drugačijeg nosili i u Srbiji i u Engleskoj. U Srbiji čudno prezime, u Engleskoj čudno ime. Ja vas pitam, zapravo, za vaš problem identiteta, da li ste ga imali?

BAJFORD: Tačno tako, ali misli da baš zbog tih stvari nisam imao problem sa identitetom Jer, jednostavno, kada vas posmatraju kao nekoga ko je drugačiji, i na jednom i na drugom mestu, to pitanje identiteta nije toliko važno. Pitanje tog kolektivnog identiteta postaje mnogo manje važno, nego pitanje nekog ličnog identiteta. Tačno je da su me u Srbiji, upravo zbog prezimena, zbog toga što su moji roditelji bili poznati, znalo se da je moj otac Englez, obično posmatrali kao Engleza. Ne kao nekoga ko je njima stran, ali mojim prijateljima, profesorima u školi, je moje englesko poreklo na neki načinj bilo interesantno, i to su oni i potencirali u svom odnosu prema meni.

RSE: Znači, odrastali ste u Srbiji, u kojoj biti Englez nije bilo ništa loše?

BAJFORD: Ne, naprotiv, mislim da mi je mnogo mojih drugova zavidelo na mojim godišnjim putovanjima u Englesku. Nikada zbog toga nisam imao nikakav problem, i da bi to predstavljalo neku prepreku u odnosu sa drugim ljudima.

RSE: Vaši drugari su odlazili kod bake i deke na selo, a vi u Englesku?

BAJFORD: Pa mi smo isto odlazili kod bake i deke, samo što su oni bili u Engleskoj, isto na selu, tako da imam vrlo lepe uspomene vezane za detinjstvo u Engleskoj. Tamo smo radili stvari koje nikada nismo radili u Beogradu, a to su: pili čaj u bašti u pet sati, igrali kriket, i bavili se takvim nekim aktivnostima.

RSE: Vi ste sigurno odrastali uz priče vašeg oca o dolasku u Srbiju iz Engleske. Da li je veći civilizacijski šok bio s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih dolazak iz Engleske i dolazak u Srbiju, ili početkom devedesetih odlazak iz Srbije u Englesku.

BAJFORD: Jeste bila potpuno različita situacija u kojoj je on došao u Srbiju, i zbog koje sam ja otišao u Englesku. Ali ljudima danas reći da je neko iz Engleske došao da živi u Srbiji, mislim da bi bio malo šašav. Medjutim, situacija u Engleskoj krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih uopšte nije bila dobra, bila je daleko od ekonomske situacija kakva je u Engleskoj danas. To je bilo vreme kada je u Engleskoj bilo, recimo, restrikcija struje, zbog ekonomske krize radna nedelja je smanjena na tri dana u nedelji, dešavale su se nestašice benzina, itd. Bilo je to vreme i onog hladnog rata. Jednostavno, nije bila atmosfera one političke i ekonomske stabilnosti kakva u Engleskoj postoji danas. Kada se iz današnje situacije gleda da je neko početkom sedamdesetih, mada Englezi u to vreme i nisu bili toliko skloni odlaženju u inostranstvo, iz Engleske došao u Jugoslaviju, nije bila tako dramatična promena, kao kada bi neko iz Engleske došao u Srbiju danas.

RSE: Da li se sećate iz priča vašeg oca kakva je bila tadašnja država, kakva je bila Jugoslavija sedamdesetih godina?

BAJFORD: Ja se Jugoslavije sedamdesetih još sećam iz sopstvenog detinstva, s obzirom da sam rodjen 1973. godine, i mislim da je to na neki način bilo vrlo prijatno vreme. Kada sam bio mali, moja baka je meni i mom bratu obećala da kada budemo napunili 18 godina, da će nam putem kredita od svoje penzije kupiti „fiću“, što je sedamdesetih godina bilo sasvim moguće. Ali kada sam napunio 18 godina, to je bila 1991., tada je situacija, naravno, bila mnogo drugačija.

RSE: Kada ste vi odlazili sedamdesetih i osamdesetih godina kod bake i deke u Englesku, kakva je konotacija bila tada doći iz Jugoslavije

BAJFORD: Ljudi su u to vreme Jugoslaviju smatrali komunističkom zemljom, koja ima sve probleme koje su u to vreme imali, recimo, Sovjetski savez, Rumunija, itd. Prema tomje, neki prijatelji moje bake su bili vrlo iznenadjeni da ja i moj brat nismo izgladneli i užasno mršavi, pošto su mislili da u komunističkim zemljama vlada glad. Sećam se da su se uvek plašili da će u Jugoslaviji biti neka užasna kriza. Recimo, kada je Tito umro, oni su mislili da već trebaju da nam pripremaju posteljinu i krevete, pošto ćemo mi doći kao izbeglice, jer ko zna šta može da se desi u Jugoslaviji. Na neki način je to za njih bilo užasno strano, i u čitavom tom hladnoratovskom odnosu su imali mnogo gore mišljenje o Jugoslaviji nego što je to bilo realno.

RSE: Ali 1991. godine ste sa 18 godina, na početku rata, zaista otišli iz te države, ne znam da li u vaš spremljen krevet kod bake i deke?

BAJFORD: Otišao sam neposredno iza svog osamnaestog rodjendana, odnosno ranog jula l991. godine, i moj odlazak u Englesku nije bio taj kopmletan rez, odnosno, nisam odlučio da se zauvek preselim u Englesku, bar u onim početnim godinama je to bilo na neke kratke periode. Kada sam otišao u julu 1991., mislio sam da će to biti odlazak na nekih mesec dana, onda se to produžilo na godinu dana. Posle tih godinu dana imao sam prilike da se vratim u Srbiju, ali sam tada doneo odluku da se ne vratim.

RSE: Zašto? Možda je suvišno pitanje.

BAJFORD: Sećam se vrlo dobro: to je možda bio april 1992. godine kada sam došao u Srbiju, u posetu roditeljima. Šetajući kroz Beograd sam video da to uopšte više nije onaj grad koji sam ja napustio nekih devet meseci ranije. To je bilo ono užasno vreme kada su, recimo, na ulicama i po parkovima spavali dobrovoljci iz raznih paravojnih formacija, pod punim naoružanjem, pojavili su se oni silni kiosci sa pljeskavicama, iz kojih je treštala narodna muzika, užasno mnogo je bilo tako nekog sveta po Beogradu, koji nije bio tamo kada sam ja iz Beograda otišao. Meni se to činilo užasno strano, nisam mogao da vidim sebe da bih se posle boravka u Engleskoj mogao prilagoditi životu u toj sredini.

RSE: Kako vam izgleda Beograd 2005. godine?

BAJFORD: U odnosu na Beograd 1991. mislim da postoji značajna sličnost. Sada možda više nego u proteklom postpetooktobarskom periodu su jasni i kontinuiteti u nekom ideološkom i političkom smislu.

RSE: Mislite da je Beograd 2005. sličniji Beogradu 1991., nego, na primer, Beogradu 2001. godine?

BAJFORD: Sigurno. Možda ne toliko Beograd kao grad, ali Srbija je u svakom slučaju sličnija Srbiji kakva je bila početkom i tokom devedesetih, nego što je bila pre dve ili tri godine. Mislim da je reč opet o nekom izolacionizmu koji vidim kod ljudi i medju institucijama. Mislim da je od 2001. pa do 2003. godine postojao neki optimizam kada se prodje kroz ulice Beograda, postojala je neka nada da se završilo sa prošlošću, i da Srbija ima neku viziju budućnosti ka kojoj korača. Medjutim, mislim da je to sada izgubljeno, i pojavili su se razni likovi, koji u djindjićevskoj Srbiji nisu mogli toliko da dodju do izražaja, koji se ponovo pojavljuju u javnosti i izražavaju svoje mišljenje, i što je najgore, to mišljenje se prihvata kao relevantno.

RSE: Mi smo navikli da govorimo o Miloševićevoj i postmiloševićevoj Srbiji, a vi ste sada upotrebili jedan zanimljiv izraz „djindjićevska Srbija“, i pret-postavljam „postdjindjićevska Srbija“. Tu pravite drastičnu razliku.

BAJFORD: To je neko moje lično mišljenje. Meni su posete Srbiji u vreme vlade Zorana Djindjića bile drugačije nego pre i posle toga. To je bilo vreme kada sam medju ljudima sa kojima se ja družim zaista video neki optimizam, i na neki način i ponos da žive u Srbiji, u smislu da se nadaju da će se nešto dobro dogoditi u narednim mesecima i godinama, a to se sasvim sigurno marta 2003. godine izgubilo.

RSE: Mislim da nas ove priče o vašim impresijama upravo uvode u sasvim ozbiljnu temu, u kojoj vi ne govorite na osnovu impresija, nego govorite na osnovu ozbiljnih istraživanja, a to je nekakva duhovna klima u Srbiji. I moje prvo pitanje iz te oblasti je: otkud vaše interesovanje za teoriju zavere u Srbiji.

BAJFORD: Teorijom zavere sam se bavio u svojoj doktorskoj tezi koju sam odbranio 2002. godine. Ideju da se time pozabavim sam dobio kada sam prvi put boravio u Srbiji nakon NATO bombardovanja. Moja prvobitna ideja je bila da se u tom doktoratu pozabavim nekom komparativnom analizom medija u Velikoj Britaniji i Srbiji za vreme bombardovanja, i onda sam u julu 1999. godine došao u Beograd u nameri da prikupim materijal. Ono što me je tom prilikom fasciniralo bilo je koliko je prominentnu ulogu u medijima u to vreme imala ta ideja o svetskoj zaveri, odnosno da su motivi NATO intervencije u Srbiji bila neka mržnja i zavera prema Srbiji i srpskom narodu. Onda sam odlučio da se tom temom pozabavim više, a pogotovo ono što mi je bilo interesantno u celoj toj temi je bila činjenica da su se u to vreme u Srbiji pojavili odredjeni tipovi teorije zavere, kojih je pre toga bilo relativno malo, ili koji su bili na samoj margini. Radi se, pre svega, o jevrejskoj zaveri, dakle, te antisemitske zavere, i teorije zavere, koje govore o nekim paranormalnim i ezoteričnim aspektima te antisrpske zavere.

RSE: Da probamo da počnemo od ove druge, paranormalne, da li biste to objasnili?

BAJFORD: Ono što je bilo fascinantno tih kasnih devedesetih, odnosno baš u vreme NATO bombardovanja, je da ste vi baš na stranicama „Politike“, i to ne u nekim posebnim dodacima, već u člancima koji se bave političkim temama, mogli da pročitate, recimo, da se protiv Srbije vodi parapsihološki rata. Vi se sećate da je portparol Vojske Jugoslavije, nakon bombardovanja, postao Svetozar Radišić, čovek koji je na stranicama „Duge“ pre šest godina otkrivao aktivnosti Grupe 69, koja je svojim paranormalnim moćima obarala NATO avione, itd. Znači, neke teme kojima su se ljudi ranije smejali. I taj isti Svetozar Radišić je bio smenjen sa mesta urednika „Vojnog dela“ nakon što je objavljivao te neke gluposti na stranicama „Duge“. On je šest godina kasnije napisao jednu knjigu gde je manje-više opisao te iste stvari, a koju je tada objavio Vojno-izdavački institut, i kao što sam rekao, on je kasnije postao i portparol VJ. Znači nešto se promenilo u srpskom društvu, što je uslovilo da te neke, dosta sulude ideje o nekom paranormalnom ratu protiv Srbije, mogu da dobiju takav status u, recimo, krugovima Vojske Jugoslavije.

RSE: Druga vrsta zavere je svetska jevrejska zavera. To baš nije specijalitet Srbije.

BAJFORD: Sve teorije zavere koje se mogu pročitati u Srbiji su preuzete. To je jedna od karakteristika samih teorija zavere, zato što je teorije zavere jako teško izmisliti zbog toga što su one tajne. Ono što teoretičari zavere obično rade je da preuzimaju teorije zavere od drugih, jednostavno prepisuju i primenjuju na neki drugi kontekst te ideje i te neke argumente, koji se mogu naći u drugoj, obično stranoj literaturi. Kod nas, recimo, većina tih teorija zavere, tih argumenata su pozajmljeni iz zapadne literature. To se vidi kod naših teoretičara zavere, koji često citiraju ljude kakav je recimo Gari Alen, Džon Kolmen, koji su, zapravo, američki pisci.

RSE: Da li je antisemitizam u Srbiji vezan za tu teoriju zavere, i kako u tome prolaze sami Jevreji u Srbiji?

BAJFORD: Mislim da je antisemitizam vezan za teoriju zavere. Anitisemitizma u Srbiji je bilo tradicionalno malo, i jevrejska zajednica i ljudi koja analiziraju fenomen antisemitizma slažu se da su, zapravo, srpsko-jevrejski odnosi u istoriji bili veoma dobri. Medjutim, ono što je značajno je da, kada se izražava antisemitizam u Srbiji, on je uvek u kontekstu neke tvrdnje o postojanju jevrejske zavere. Prema tome, u Srbiji ima veoma malo tog antisemitizma koji nije tog konspirativnog karaktera.

RSE: Vi ste se dosta bavili Srpskom pravoslavnom crkvom, toliko da ste kao tridesetogodišnjak doživeli da crkva, maltene, baci na vas anatemu. Govorim o jednoj knjizi koja se bavi i vašim stavovima.

BAJFORD: Jeste, to je knjiga koja me je veoma iznenadila, s obzirom da pratim dogadjanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kada sam ovde, to obično činim preko medija. Ta knjiga koju je izdala Srpska pravoslavna crkva, izašla je u leto 2004. godine, i to je bilo njeno prvo izdanje, u kome me nisu spominjali. Medjutim, šest meseci kasnije izašlo je drugo izdanje te knjige u kojoj su se na nekih osamdesetak strana, što bi se reklo, obračunali sa mnom, sa mojim radom koji su tamo osporavali.

RSE: Koji stavovi su im tako smetali da se obračunaju sa jednim mladim čovekom na početku njegove karijere?

BAJFORD: Uglavno je tu bilo presudno to, da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne gleda baš sa oduševljenjem na bilo kakve kritičke napise o vladiki Nikolaju Velimiroviću, koji je i bio predmet moje nedavne studije.

RSE: Znači, sada ćemo pričati o vašim stavovima, istraživanjima vladike Nikolaja Velimirovića, za koga jedni kažu da je najveći mislilac u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugi da je nosilac antievropske ideje. Jedni ističu njegovo stradanje u logoru Dahau, drugi njegovo veličanje Hitlera. Dakle, vladika Nikolaj izmedju svetca i nosioca fašističkih ideja, antisemitizma i slično.

BAJFORD: Ono što je meni bilo najinteresantnije u tom mom radu je upravo kontraverza, koja je vezana za lik i delo vladike Nikolaja Velimirovića. Ta knjiga, koju sam napisao i koja će uskoro biti objavljena, ne bavi se, zapravo, vladikom Nikolajem Velimirovićem kao takvim, nego se bavi sećanjem na vladiku Nikolaja Velimirovića, i načinom na koji ga predstavljaju danas, i načinom na koji su obavljene njegove rehabilitacije od kasnih osamdesetih do danas. Znači, način na koji su pobornici vladike Nikolaja u SPC promovisali lik i delo Nikolaja Velimirovića, i način koji je potisnuo i negirao kontraverzije, koje su od, pre toga, znači od Drugog svetskog rata pa do kasnih osamdesetih potencirale komunističke vlasti, da bi diskreditovale vladiku.

RSE: Vi govorite o četiri kontraverze vezane za vladiku.

BAJFORD: Uglavnom su to četiri kontraverze, i to četiri, koje se, manje-više, stalno ponavljaju u tom kritičkom diskursu prema vladiki Nikolaju, koje su vrlo značajne. Kao prvu bih izdvojio Nikolajev antisemitizam. Najčešće se citiraju „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“ kao najkontraverznije njegovo delo, što ono i jeste. Ali se antisemitske tvrdnje mogu naći i u drugim njegovim delima, uključujući i „Srpski narod kao teodul“, zatim „Indiska pisma“, „Nove besede pod gorom“, itd. Druga kontraverza koja je vezana za njega je, kako smo spomenuli, pozitivne stvari koje je on rekao o Hitleru 1935. godine. Značenje onoga što je on želeo da kaže je osporavano, iako oni koji osporavaju interpretaciju tih Velimirovićevih reči, vrlo retko i citiraju šta je to zapravo on rekao. Kada se pročita šta je on zapravo rekao te 1935. godine, postaje jasno da se on tu pozitivno izrazio o nemačkom fireru. Zatim, tu je i kontraverza oko Velimirovićeve veze i njegovog ličnog prijateljstva sa Dimitrijem Ljotićem, reči koje je on izrekao na Ljotićevoj sahrani, gde se opet vrlo afirmativno izrazio o njemu. Činjenica je da je lobirao u Ljotićevo ime kod jugoslovenskih vlasti, nakon što je ovaj uhapšen u jesen 1940. godine. Postojala je i veza izmedju „Ljotićevog zbora“ i „Bogomoljačkog pokreta“, koji je funkcionisao pod patronatom Nikolaja Velimirovića.

RSE: Šta je razlog da je crkva od izdajnika Nikolaja napravila svetca? Šta je to u nasledju što je bitno, da li je to njegov antikomunizam?

BAJFORD: Rekao bih da se rehabilitacija Nikolaja Velimirovića odvijala u dve etape. Prva etapa je bila upravo ta, koja se odigravala krajem osamdesetih i početkom devedesetih, i razlog zbog koga je Nikolaj bio toliko istican kao značajna ličnost u SPC, bio je njegov antikomunizam. Činjenica da su obožavatelji Velimirovića, pre svega Atanasije Jevtić, Artemije Radosavljević i Amfilohije Radović, videli prvo njegove antikomunističke napise kao nešto što bi moglo biti veoma korisno u obračunu sa komunizmom. A drugo, činjenica je da su se oni odlučili da Velimirovića vrate u javno sećanje i medju Srbe, i smatrali da će, kada Velimirovića vrate u Srbiju, doći do te neke evangelizacije, odnosno hristanizacije Srbije, kojoj su oni težili. On je za njih bio simbol nečega što su oni tada, krajem osamdesetih, želeli da postignu.

RFE: Sad smo daleko od kraja osamdesetih godina, komunizam više nije opasnost, da li je proglašavanje Nikolaja za svetca 2003. godine prelomni trenutak u kome je crkva praktično dala legitimitet desničarskim idejama.

BAJFORD: Da, mislim da je ono što se dogodilo 2003. godine presudno čitavoj toj apoteozi Nikolaja Velimirovića, koja je završena njegovom kanonizacijom. Jer ono što se u Srbiji dešavalo krajem devedesetih, a naročito NATO bomba-rdovanje, kada je bila ta druga etapa u Velimirovićevoj rehabilitaciji, a to je bilo kada se nije toliko potencirao njegov antikomunizam, koliko njegovo antizapadnjaštvo. Tada, krajem devedesetih, Velimirović je ponovo gurnut u prvi plan kao nekakav simbol antagonizma izmedju Srbije i Zapada, kao neko ko je analizirao i prozreo svo zlo koje Srbiji može doći sa Zapada. Da je Nikolaj simbol toga antizapadnjaštva, jasno se moglo videti, recimo, kada je glavna komemoracija povodom treće godišnjice NATO bombardovanja u Srbiji bilo otkrivanje spomenika Nikolaju Velimiroviću u manastiru Soko, gde su prisustvovali patrijarh i Nebojša Pavković. Tu se jasno videlo da je za njih Velimirović, NATO bombardovanje i sve to neki simbol konflikta izmedju Zapada i Srbije.

RSE: Šta je sa liberalnim misliocima, liberalnom strujom, liberalnim nasledjem liberalnih ideja u okviru Srpske pravoslavne crkve, mimo Nikolaja Velimirovića?

BAJFORD: Ako govorimo o Srpskoj pravoslavnoj crkvi danas, postavlja se pitanje šta se pod tim smatra. Postoje različita tumačenja ko zapravo predstavlja SPC. Siguran sam da u SPC medju sveštenstvom ima veoma liberalnih ljudi, medjutim, oni se ne čuju. U Srbiji ljudi retko idu u crkvu, procenat ljudi koji se deklarišu kao pravoslavci znatno je veći od ljudi koji idu u crkvu, komuniciraju sa duhovnicima, itd. Znači za većinu pravoslavnih u Srbiji je crkva ono što vide u medijima, izveštaji koje čuju o stavovima Sinoda SPC, ono što na televiziji govore Atanasije, Artemije Radosavljević, Amfilohije Radović, itd. Taj javni imidž SPC je danas iz sebe potisnuo sve one struje, koje su oličavale neki liberalizam.

RSE: Da li se u tom smislu nešto promenilo, s obzirom da su u okrilju SPC, i vi se time bavite u svojim radovima, mnoge od tih desničarskih organizacija, kao što su „Obraz“, „Dveri“…?

BAJFORD: Kad se govori o tim omladinskim desničarskim organizacijama u Srbiji, obično se govori o otečastvenom pokretu „Obraz“, srpskom saboru „Dveri“ i studentskoj asocijaciji „Sveti Justin Filozof“, iako mislim da te tri organizacije ne treba stavljati u isti koš, jer se one znatno razlikuju, kako po svojim programima, tako i po svojim aktivnostima. Medjutim, medju njima postoje vrlo jasne veze, mislim da se oni veoma dobro razumeju i veoma dobro druže. U svakom slučaju može se videti način na koje su te organizacije, koje su svoje aktivnosti počele na margini, polako počele približavanje matičnom toku SPC. Najbolji primer za to je organizacija srski sabor „Dveri“, čiji časopis uredjuje Branimir Nešić, koji je od jeseni 2004. godine i operativni urednik „Pravoslavlja“. Znači, glavnu publikaciju Patrjaršije Srpske pravoslavne crkve uredjuje čovek, koji uredjuje i časopis srpskog sabora „Dveri“. Aktivnosti „Dveri“ redovno posećuju visoki sveštenici SPC, uključujući, recimo, i Irineja Bulovića, Atanasija Jeftića, Irineja Dobrijevića, itd. Njihove aktivnosti, naročito one poznate tribine na Mašinskom fakultetu, reklamiraju se na sajtu SPC. Prema tome, kada se danas gleda Srbija, ne može se više govoriti o ekstremnim desničarskim organizacijama i nekom matičnom toku u crkvi, jer je zaista teško odrediti gde su granice, gde jedan započinje, a gde se drugi završava.

RSE: A kada je reč o odnosu crkve i države? S obzirom da je crkva duboko involvirana u sva otvorena politička pitanja: odnos Crne Gore i Srbije, Beograda i Prištine, Makedonije i Srbije, itd. Da li se pravoslavlje praktično tretitra kao državna religija, SPC kao državna crkva?

BAJFORD: Mislim da je tu više problem u državi nego u crkvi. Niko ne može crkvi da zabrani da izražava svoje mišljenje po pitanju nekih političkih tema, ali je problematično kada država mišljenje crkve smatra previše ozbiljnim. Mislim da se to jasno vidi sada, recimo sa situacijom u Makedoniji, nakon hapšenja Zorana Vraniševskog, koji je poznatiji kao arhiepiskop Jovan, jer je činjenica da nije državljanin Srbije. Jedina stvar koja arhiepskopa Jovana vezuje za Srbiju je činjenica da je on sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Upravo je to ono što ukazuje na vrlo značajan problem u vezi reakcije srpske države na njegovo zatvaranje. Sasvim normalno da će SPC da protestvuje, s obzirom da se radi o nekome koga je ona izabrala za svog arhiepiskopa, ali ne vidim zbog čega se srpska država oseća prozvanom da se umeša u taj spor. Ne znam da li bi, recimo, srpska država reagovala na isti način da je sveštenik neke druge veroispovesti, koji opet nije njen državljanin, ali i da je državljanin Srbije, a da je pripadnik neke male verske zajednice, uhapšen iz sličnih razloga u nekoj susednoj državi. Pretpostavljam da ne bi. Ovde je došlo do nekih vrlo žučnih reakcija, čak i do kršenja medjunarodnih ugovora izmedju JAT-a i makedonske aviokompanije, što je JAT dovelo još u težu ekonomsku situaciju nego ona u kojoj se on ranije nalazio. Ono što je važno u celoj ovoj temi je da srpska država počinje da tretira SPC kao nekakvu državnu religiju, čiji su problemi i problemi srpske države. Mislim da to u celoj ovoj situaciji predstavlja najveći problem. I po drugim pitanjima SPC, može se reći, ima pravo da izrazi svoje mišljenje na političke teme, niko joj to ne može osporiti, ali je problem u tome da država previše ozbiljno shvata ono što crkva radi, i to posmatra sa velikim autoritetom. Desilo se da je za vreme ovog spora izmedju SPC i makedonske države, glavni čovek koji se tu istakao da brani interese SPC u vladi Srbije, bio ministar za kapitalne investicije Velja Ilić. A desilo se da je u oktobru prošle godine, kada je patrijarh pozvao Srbe na Kosovu na bojkot kosovskih izbora, Velja Ilić rekao: „Svetu treba reći da je Srpska pravoslavna crkva, u vezi sa učešćem na predstojećim izborima na Kosovu i Metohiji, iznela svoj stav, i da je to stav svih gradjana Srbije pravoslavne vere. Posle patrijarha se ne govori, njegove odluke se ne komentarišu, i tu ne treba imati mnogo dileme“. Znači jedan ministar demokratski izabrane vlade u Srbiji smatra da je zapravo patrijarh taj, neizabran od strane gradjana, koji govori u ime većine gradjana. Znači, to je onaj momenat gde se Srbija polako i neformalno udaljava od ideje demokratije, ka onoj ideji sabornosti, koju toliko guraju one desničarske snage.

RSE: A odnosi Srpske pravoslavne crkve i Crnogorske pravoslavne crkve?

BAJFORD: Mislim da je tu situacija, manje-više ista, i da je tu opet u pitanju crkveni spor, u koji država apsolutno nema razloga da se meša. Kanonska jurisdikcija je pitanje crkve, a ne pitanje države. Pogotovu, što je meni tu naročito problematično je da se odnosi izmedju SPC, CPC, srpske države, crnogorske države pretvaraju u jedan isti problem. I onda se se problemi međucrkveni, međudržavni mešaju, što ne može biti ni pozitivno ni korisno.

RSE: I vi, ako vas dobro razumem, zapravo zamerate mnogo više državi na njenom ponašanju, nego crkvi?

BAJFORD: Svakako, mislim da se u principu može voditi debata u crkvi o tome koliko ona treba da učestvuje u političkim dogadjajima i da komentariše politička pitanja. Ni jednoj verskoj zajednici to niko ne može zabraniti. Pitanje je samo na koji će im način legitimno i demokratski odabrane institucije u zemlji, koje su zadužene za vodjenje države, poklanjati pažnju, i zbog čega će jednoj verskoj zajednici poklanjati više pažnje nego drugoj. Zbog čega će forsirati jednu religiju, u jednoj multikonfesionalnoj državi.

RSE: Pomenuli ste u da se pripremaju vaše knjige u Beogradu?

BAJFORD: Pripremaju se i jedan i drugi rad o rehabilitaciji Nikolaja Velimirovića, i trebalo bi da izadju u narednih nekoliko meseci u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava, a moj doktorat na temu teorije zavere u Srbiji u vreme NATO bombardovanja, objaviće beogradski Centar za ljudska prava.
XS
SM
MD
LG