Dostupni linkovi

logo-print

Demokratija je mogućnost izbora


RSE: Bogata biografija za jednog mladog čoveka.

ANDRIĆ: Sećam se kada su mi tražili za sajt Građanskog saveza Srbije da napišem svoju biografiju. Bio sam ljut jer su je skratili. Očigledno su smatrali da to nije važno i izvadili su samo ono što se tiče politike i aktivnosti u zadnjih nekoliko godina. Sve u svemu, lepo zvuči.

RSE: Osim što lepo zvuči, neki momenti koji se javljaju u tvojoj biografiji su i razlog zašto si baš ti gost, kada ova emisija ima neki neveseli predznak. Pričaćemo o mogućoj restituciji Miloševićevog režima čiji su simptomi ovi događaji kojih smo svedoci poslednjih nedjelja i meseci. Jedan od njih je i aboliranje članova porodice Miloševića. Da li smo džaba krečili?

ANDRIĆ: Mislim da nismo. I dalje mislim da je ovo sve prirodno. Nisam iznenađen, ali mi je to sve na neki čudan način smešno. Svoj život delim na vreme do 5. oktobra i posle. I privatno se potpuno drugačije osećam. Vreme pre 5. oktobra mi deluje kao neka daleka prošlost. Ne sećam se kako je to onda izgledalo. Sada, kada se nađem sa nekim drugovima koji su bili u Otporu i kada se setimo šta smo sve radili, izgleda mi to sve neverovatno. To je toliko daleko od nas da ne mogu da verujem. Ipak, svi pokazatelji ukazuju na to da se taj režim vraća. Onda je način i stil života bio potpuno drugačiji. Nekolicini ljudi u Otporu, kao i meni, advokat je bio Gradimir Nalić, poznati borac za ljudska prava. Jedno vreme sam išao ulicom s prstom na telefonu, spreman da ga pozovem, ukoliko krenu da nas hapse. Danas su potpuno drugačiji strahovi, način života i politička borba. Danas u državi ne postoji autoritet kakav je bio Slobodan Milošević. Onda je bio samo jedan krivac - Slobodan Milošević. Svi koji smo se tada bavili politikom imali smo stav prema njemu. Danas, kao da živimo u anarhiji.

RSE: Kada vidim podatke čoveka koji je rođen 1974. godine, koji je postao član Građanskog saveza Srbije 1996. godine i bio jedan od osnivača Otpora, onda je ova priča više nego tužna. Mi nećemo tugovati. Hajde da pokušamo da analiziramo jer je mnogo različitih informacija oko čitavog slučaja Marka Miloševića. Šta se tačno dogodilo, po tvom mišljenju? Zašto je Zoran Milovanović, koji je teretio Marka Miloševića za pretnju motornom testerom, izjavio u novom iskazu u Okružnom sudu u Požarevcu da se ne seća prinude? Zašto misliš da je promenio iskaz?

ANDRIĆ: Vratio bih priču malo unazad. U Otporu sam bio zadužen za kampanju. Puno mi je vremena to oduzimalo, ali se tačno sećam tog slučaja. On je raznim transportnim vozilima dovezen u Beograd. Neki naši prijatelji su ga izvukli iz Požarevca. Bio je šokiran i u strahu. I meni je tada ispričao tu prču o motornoj testeri. Tada smo sedeli i razmišljali šta da radimo. Sticajem okolnosti ja sam bio i član Građanskog saveza Srbije i učestvovao u kampanji - Srbija je naša zemlja. U njoj su bili Velja Ilić, Protić i Svilanović. Odlučili smo da zamolimo Velju da proba da skloni tog dečka. Odvezao sam ga kod Velje. Jedan od Veljinih telohranitelja ga je preuzeo i od tada se negde skrivao. Vidim da je on danas u Novoj Srbiji, stranki Velje Ilića. Kontakata sa njim nemam. Video sam ga samo tada u životu. Mislim da mu je to sugerisano od stranke. Mislim da on oseća isto što i svi mi. Shvatio je da protiv njih, u ovom trenutku, ne može da se bori lično. Mogao je opet da beži i da se sakriva, ukoliko ne promeni iskaz, ili da povuče iskaz i da ne strahuje. Mislim da je strah ključni razlog. Nije mi ostao u sećanju kao dečko koji bi uzeo novac. Ne želim ni da ga branim, ni da ga podržavam. Bio je jako šokiran i traumiran time što mu se dogodilo. Plašio se za svoj život i za život svoje porodice. Tada je Marko bio zakon u Požarevcu. Mislim da smo mi tada u njegovo ime podneli tu krivičnu prijavu. Tada je pravna služba Otpora bila jaka i ona je sve te slučajeve štitila.

RSE: I njegova majka je rekla da je u pitanju strah.

ANDRIĆ: To ne znam, nisam pratio vesti. Strahovi su različiti. Tada je postojao strah od policije. Strah od policije je određen strah. Vrlo retko je policija ubijala, ali je postojao strah od batina, od toga da vas neko ne sačeka u mraku, da vas ne privedu i tuku u zatvoru. Koštunica je uradio najsuprotnije onome što je obećavao. Ovo je zemlja bezakonja. Danas više ne postoji strah od policije i ljude baš briga za policiju. Postoji strah od nekakvog ološa, koji nosi majicu sa likom Radovana Karadžića, koji će možda negde da se skupi i da vas izmlati. Ono što je najgore u jednom narodu je sada na vlasti i to se oseća. Mene to podseća na 1991. i 1992. godinu kada su se nosile trenerke i neki metalni kajiševi. Razlika je samo u tome što oni sada ne rade za DB, kao tada, ali za sebe. Čedomir i ja smo dosta o tome pričali. Prošle godine smo imali dosta vremena za intelektualne razgovore. Došli smo do zaključka da u Srbiji počinje da se događa ono isto što se događalo u Bugarskoj i u Rumuniji 1995. godine. Grupe naoružanih ljudi šetaju ulicom i vlada zakon jačeg. To traje sve do trenutka dok mafija svoj novac ne legalizuje. Mislim da se to vreme polako vraća. Sve češće su ulične tuče i ljudi su nervozni.

Aleksandra: ''Čula sam neverovatnu vest na Studiju B da je Milovan Bojić otvorio kliniku. Da li može da postoji veći dokaz od toga da se vraća Miloševićevo vreme? Ne mogu da dođem sebi. Sve je uzalud i nema nade. Ne znam otkud Ivanu takav optimizam. Nisam htela ni da idem na decembarske izbore. Učinite nešto ako možete. Da li vi Ivane možete išta da učinite? Da li ovi što se bave politikom ne žele da se zamere građanima da bi ostali što duže na vlasti? Šta je u pitanju?''

RSE: Posle pet godina na jednom mestu, kaže vest, okupila su se prepoznatljiva lica režima Slobodana Miloševića, ali i predstavnici Srpske pravoslavne crkve i to u klinici Ostrog. Povod okupljanja bio je otvaranje privatne klinike Ostrog, čiji je rukovodilac medicinskog sektora bivši potpredsednik vlade Srbije i ministar zdravlja, već zaboravljeni, Milovan Bojić. Kliniku je osveštao Patrijarh Pavle, a od crkvenih velikodostojnika bio je prisutan Amfilohije Radović.

ANDRIĆ: To je zločinačko udruženje u svom najlepšem obliku. Tu su svi iz crkve. Verovatno je bio i neko iz vojske, ali ga nisu prepoznali novinari koji su preneli vest. Ubistvom Zorana Đinđića u početku nam nije bilo jasno šta se desilo. Danas je to svima jasno. Demokratsku stranku je preuzeo Boris Tadić sa politikom kohabitacije i nekonfliktnog ponašanja. Mi, koji smo osećali politiku koju je vodila vlada Zorana Đinđića kao svoju, smo marginalizovani i označeni kao ekstremi. U te sukobe nismo ulazili, ne zato što smo hteli, nego zato što su nas terali. Svaka naša svađa sa bilo kim nije bila ni jednog trenutka lična, već je uvek imala neki politički razlog. Danas mi stojimo sa strane. Građanski savez je odlučio da se očuva. Godinu dana smo se bavili sami sobom, a ne politikom. Mislim da se niko u Srbiji u ovom trenutku ne bavi politikom. Koštunica nije uspio 12. marta s koncentracionom vladom, ali je uspio sa koncentracionom vlašću. Sada su svi u vlasti. Svojevremeno smo imali jednu šalu kako je u Crnoj Gori super i kako je to idealna država. To je bilo u vreme kada je Žižić bio premijer. Tada su tamo svi bili na vlasti. Od tada do danas smo i mi postali jedna idealna zemlja. Svi su na vlasti i niko ništa ne dira. Svaki koji na nešto ukaže je ekstrem. Ne treba time da se bavi jer demorališe ljude. Razumem ta osećanja. To je posledica ubistva Zorana Đinđića. Naravno da ne sedimo i ništa ne radimo. U ovom trenutku najbolje što možemo radimo. Vrlo brzo će se videti rezultati onoga što danas radimo, postaće javni i biće na sudu građanima.

RSE: List Danas prenosi komentar glavnog urednika Vremena, koji kaže da se sada nad vešću sezone da je protiv Marka Miloševića povučena optužnica, najviše zgražavaju upravo oni za čijeg je vakta mlađi Milošević optužen samo za vitlanje motornom testerom, majka Mira za podstrekivanje da je dadilji dodelila stan, a kćer Marija za pucanje u vazduh.

ANDRIĆ: Mi smo bili predstavnici vlasti koja je kohabitirala sa Miloševićem, naročito kada smo ga isporučili Haškom tribunalu i zbog kojih je Marko morao da pobegne. To mogu da komentarišem samo lično, pošto me se to lično i tiče. Optužiti nas da smo na bilo koji način to opraštali Miloševiću je davanje izgovora Koštunici i ovome šljamu koji je danas na vlasti. Pod njima Milovan Bojić otvara kliniku.

RSE: Zašto se ništa drugo, sem ovoga, nije moglo desiti?

ANDRIĆ: Zato što je Koštunica isti kao Milošević, ili se trudi da bude kao on.

RSE: Znači da ništa nije bilo moguće uraditi?

ANDRIĆ: Tako je. Nije to ni pitanje pojedinačnog pravosuđa, već je to pitanje klime. Oni su osetili da danas mogu da se skupe. Ne znam čemu se mi čudimo. Oni imaju podršku oba komandanta Srpske pravoslavne crkve. Mogu da kažem da smo mi manjina. Ako smo mi kriminalci, logično je da Milovan Bojić otvara kliniku. Na dan 17. marta 2003. godine Koštunica kao dramatično uvodi vanredno stanje i postavlja Radeta Bulatovića za direktora BIA-e i Tijanića za direktora televizije. Tada se ometa suđenje ubistva Zorana Đinđića i Legija izjavljuje da ima poverenja u sudstvo. Sada sam se baš iznervirao. Ne znam kako je ikome čudno što je Milovan Bojić otvorio kliniku.

RSE: Kakve to veze ima sa komentarom da ste vi Marka Miloševića optužili samo za vitlanje testerom?

ANDRIĆ: To je samo davanje opravdanja za to što Koštunica radi. Prosto je neverovatno da se i dalje Zoran Đinđić krivi za stvari koje se danas događaju.

Samir iz Danske: ''Zašto nema akcija protiv režima gospodina Koštunice kao što ih je bilo protiv Miloševića? Vidim da nema neke velike razlike između Koštunice i Miloševića, mada niko nema moć koju je imao Milošević. Izgleda da će Marko Milošević biti optužen samo za ono što je napravio od nekih sredstava iz nekih kriminalnih radnji.''

RSE: Neće on biti optužen ni za šta, ali za to ga nisu ni optuživali. Zar ne znate da je on to legalno zaradio nošenjem gajbica?

''To prvi put čujem i pravo je smiješno. To su milioni i milioni eura. Šta mislite o tome što se u Srbiji slavi oslobađanje Srebrenice?''

ANDRIĆ: Predsednica Građanskog saveza Srbije je Nataša Mičić koja je bila u Srebrenici, ne slaveći pobedu, ali obeležavajući taj dan zajedno sa Srebreničanima. Dosta mi je čudno da mi sada, kao društvo, prolazimo kroz nešto, a kao da ništa nismo naučili. Imam utisak da se od mene očekuje da pričam kako je strašno što se Marko Milošević vraća. Za mene to nije tema jer sve ovo nema nikakve veze sa njim. Sve ovo je rezultat vlade Vojislava Koštunice, Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića, Velimira Ilića, Vuka Draškovića, Milutina Mrkonjića, Ivice Dačića i njima sličnih. Tu ne treba imati nikakvu dilemu. Njihovi partijski drugovi su danas otvorili kliniku. Sin predsednika jedne od vladajućih stranaka se vraća u zemlju pošto su ukinite optužnice. Shvatam to kao svoju grešku. Greška je u nama i moramo da činimo dovoljno i da uložimo što više da pokušamo da objasnimo šta se dešava. Akcije protiv Vojislava Koštunice su vezane za Otpor. Ako opet budemo čekali da se osnuje neki novi pokret, kakav je bio Otpor, možemo čekati jedanaest godina. Na žalost, u Srbiji ne postoji u ovom trenutku opozicija. Kada bude postojala opozicija, ona će na određeni način reagovati na ovo. Postoji Građanski savez Srbije i Liberalno demokratska frakcija Čedomira Jovanovića. Tu je i gospodin Batić i gospođa Pešić i njihov 5. oktobar. To je sve. Mi nemamo ni dovoljno medijske pažnje. Pored toga imamo i puno unutrašnjih problema. Konačno, od jeseni će biti i nekakvog političkog delovanja. Situacija je takva da su samo mediji opozicija. To je vrlo zanimljivo posmatrati. Dosta je bilo samo gledanja. Probaćemo da uradimo onoliko koliko je u našoj moći.

RSE: Imamo previše humoristični pristup ovoj stvari, možda zbog toga što je situacija toliko nadrealna da kada bismo joj prišli na neki tragičan način, ne znam kako bismo o tome govorili.

ANDRIĆ: Ja ih ne shvatam ozbiljno. Kada vidim Koštunicu, ne vidim premijera, već nekog čudnog čoveka koji sedi na tuđem mestu. Imao sam isti problem dok je Zoran Živković bio premijer. Vidim ih kao grupu ljudi koja sedi u nekoj prostoriji i priča nešto za šta ne osećam da ima bilo kakve veze sa mnom. Problem su posledice njihovog nečinjenja i koketiranje sa zločinačkim udruženjima, sa Legijom, sa crkvom, sa vojskom, koje su dovele do toga da se Marko vraća u zemlju. Verovatno će sada Marko krenuti da nas gazi svojim brzim kolima i ponovo će nositi gajbice. To je kazna. Da nismo bombardovani 1999. godine, mislim da bi u sred Beograda proradio vulkan. Zlo mora biti kažnjeno.

RSE: Ova priča liči na satiru.

ANDRIĆ: U formi satire je uvek najbolje oslikano ono što se dešava.

Ivan iz Hrvatske: ''Barem prema ovome što mogu da vidim iz vaših izvora, srpsko društvo je ipak više sklono bivšem režimu. To se vidi po tome koliko glasova dobiva DSS i Radikali. Ne čudi me sve ovo što se događa.''

ANDRIĆ: Ne mislim da je srpsko društvo takvo i da je normalno da se to dešava srpskom društvu, ali je sigurno da je odgovorno za takvo nešto. Ne smiju se zanemariti stvari koje su realne, a to je da je Srbija zemlja u kojoj je duboko i najviše rasprostranjen državni kriminal, naročito pre smene diktatorskog režima. Pokušavali smo u te tri godine da se tome suprotstavimo onako kako smo najbolje znali, bez kompromisa i bez proračunjivosti. To nam se na kraju vratilo ubistvom premijera. Pre to vidim kao jedan trenutni poraz srpskog društva koji neće dugo trajati. Kada je bio usvojen Zakon o lustraciji govorio sam kao predlagač u Skupštini i u jednom delu govora rekao sam kako nisu predstavnici Srba Radikali i SPS, već da su oni incident u istoriji Srbije. Oni su me vređali i psovali, što je običaj u Skupštini. Nakon mene je izašao jedan gospodin iz Srpske radikalne stranke i rekao mi, očinskim tonom, da ne razumem situaciju i da smo mi incident, a ne oni. Tada mi je to bilo smešno, ali iz ove perspektivi više nije. I dalje traje borba oko toga ko je ustvari incident. Ja sam siguran da mi nismo i zbog toga sam i ostao u ovoj zemlji.

Jovašević iz Čačka: ''Čini mi se da je gospodin Andrić celu situaciju ocenio kao smešnu u odnosu na ono kako je bilo. Mislim da ovo uopšte nije smešno i da je ovo nastavak jednog puzajućeg državnog udara. Definitivno sam ubeđen da je početak tog udara 5. oktobar. Zbog toga u njemu nisam hteo da učestvujem, mada sam bio učesnik svih demonstracija i svih protesta. Od pada Berlinskog zida sam se radovao kako će u Srbiji jednom zasijati sunce, ali je mrak sve dublji. Ziloti nam toliko suptilnim rešenjima ulaze u sve pore društvenog i političkog života. Mnoštvom pipaka preuzimaju ono što nisu mogli da ostvare silom.''

RSE: O kome govorite?

''Govorim o režimu koji nastupa i koji dolazi na vlast u ovoj državi.''

ANDRIĆ: Nisam znao da je gospodin Koštunica Zilot.

''Nije, ali ima drugih koji jesu. Amfilohije je Zilot. Govorim o infiltriranju sistema za koji smo mislili da je prošao. Došlo je vreme povratka. Državni udar nikada ne može da se ostvari u nekoj državi bez pomoći neke velike strane sile. Da li mladi gospodin razmišlja o tome? Čuo sam da sve stvari nisu dovedene na pravo mesto što se tiče ubistva Đinđića koje je srpska katastrofa XXI veka.''

RSE: Čula sam na radiju B92 neke monahinje koje pripadaju skupini Zilota i koje imaju negde svoj manastir. Niko od pomenute gospode ne pripada Zilotima. Ziloti postoje kao neka posebna skupina.

ANDRIĆ: To je pitanje vere i ona je najprivatnija moguća stvar. Nije mi jasno pitanje iz nekoliko razloga. Zar je puzajući državni udar kada ubiju premijera? Onda ne znam šta bi bio galopirajući državni udar? Pošto svi misle da je meni ovo smešno, odgovaram da mi ovo nije smešno. Razočaran sam što se ljudi čude tome da je Koštunica predstavnik režima Slobodana Miloševića. Meni je to jasno od kada sam za njega čuo. Učestvovao sam u antiratnoj kampanji, a on je tada podržavao rat. On je bio naše oruđe da se oslobodimo Slobodana Miloševića. Mislim da je ovo jako strašno. Oblik naše bede i propadanja će biti drugačiji nego što je bio pod režimom Slobodana Miloševića. Ne slažem se da je reč o nekakvom ponavljanju ili restauraciji. Isti su učesnici naše tragedije, ali je vodeći u Hagu. Zbog toga sam rekao da nismo džaba krečili. Ovi što su ostali su manje sposobni da nanesu zlo, a on je bio proizvod trenutka i ambicije nekih čudnih stvari koje su mu omogućile to da uradi. Mislim da Koštunica, uz svu želju da slično radi kao i Milošević, nije u takvoj poziciji.

RSE: Situacija je tragična, ali je pristup drugačiji. Orvel je u svojoj Životinjskoj farmi imao pristup putem životinja i kroz smešne priče je prikazao najdublju tragediju. Ima različitih pristupa, ali mi smo odabrali ovaj.

Mirjana Pešić: ''Mladi ljudi treba da se kandiduju i da dođu na vlast, ako su nezadovoljni. Valjda će i to jednom biti. Ne može čovek da veruje da smatrate da je crkva zločinačko udruženje.''

ANDRIĆ: Da ne bude zabune i da budem precizan, deo crkve je deo zločinačkog udruženja.

''Nešto niste upućeni. Ne znate nešto, što ni ja nisam znala. Kada je Patrijarh Pavle došao da preseče slavski kolač kod jednog velikog bogataša, ja sam se od užasa skoro onesvestila. Hrišćanstvo ne gleda na to šta koji čovek radi za života jer će svako za svoja nedela odgovarati. Visoki dostojanstvenici crkve, ako ih pozovu da preseku kolač ili da nešto osvete, oni moraju da dođu, pa čak i kod onoga kod koga ne treba da dođu.''

ANDRIĆ: Mislim da to ostavlja jednu lošu poruku. Kada Patrijarh dođe kod Milovana Božića to znači da je Milovan Božić pozitivan u očima Srpske pravoslavne crkve.

''To ne znači da i ja tako mislim, ali oni ne smeju tako da misle. Oni moraju da dođu i kod zločinca i da očitaju molitvu. Da se Ziloti pojavljuju u takvim razmerama, u to ne mogu da verujem. Da je ovo vreme Broza, ništa od ovoga ne biste smeli govoriti. Sada je ipak demokratija. U ona vremena nismo ni mirno spavali, sada makar mirno spavamo. Zato se lepo kandidujte, mi ćemo birati vas, pa ćemo svi lepo živeti.''

ANDRIĆ: Sigurno.

''Muslimani neće da pričaju o tome da su im stranci pomagali u vreme rata i šta su sve radili. Neće to ni da priznaju, a mi stalno sve svoje iznosimo. I treba negativno da iznosimo. Mislim da je 5. oktobar bio pozitivan. To što pričate o Marku, nisam nigde pročitala.''

RSE: Naravno da ne možemo svi uvek o svemu da imamo iste stavove. Mislim da biste se više razumeli kada biste duže razgovarali. Ivan je mlad čovek koji preemotivno iznosi svoje stavove.

ANDRIĆ: Tako je, ako tako kažete. Nemam razumevanja za takvo ponašanje Patrijarha. Nisam siguran da mora da se ponaša tako. Jedina stranka koju je on posetio je Srpska radikalna stranka. Na otvaranju klinike, pored ljudi iz bivšeg režima, se pojavio i on. Gospodin Popović je to najbolje opisao kada je rekao da je pukovnik u Srpskoj pravoslavnoj crkvi Amfilohije. Crkva treba da radi na nekim vrednostima, u skladu svoje religije. Nisam siguran da je Milovan Bojić uzor kojeg crkva treba da promoviše, ili da je Srpska radikalna stranka ideal političke pozicije. Ne slažem se ni sa čim što je današnja pozicija Srpske pravoslavne crkve i ne osećam se zbog toga, ni manje vrednim, ni uplašenim za neku svoju budućnost. Mislim da će i crkva doživeti reforme kao i sve ostalo.

RSE: Patrijarh Pavle ti je bio simpatičan kada je vodio studente kroz Kolarčevu?

ANDRIĆ: Ne znam kome je tada više pomogao - policiji ili studentima. Pitanja vere su najprivatnija moguća stvar i moraju da ostanu bez komentara. Ponašanje jedne institucije, koja se opredelila da bude državna, zaslužuje komentar.

''Zovem sa juga, iz Leskovca. Bilo mi je toliko teško kada su ubili premijera, a sada mi je još teže kada gledam šta se sve događa. Još mi je teže kada vidim njegove najbliže saradnike koji ne preduzimaju ništa da zaustave ovo zlo. Ako treba, ponovo ćemo na ulice. Ovo što se događa u zadnje vreme meni nije smešno i ne verujem da će ovo samo po sebi da prođe. Da li mladi ljudi misle na svoju budućnost? Milošević je bio opasan, ali mislim i da je Koštunica. Đinđić, taj divni čovek, izgleda da je svoj život dao uzalud i uzalud učinio svoju decu siročićima. Ako nas ne povedu oni koji su bili uz Đinđića, povešće nas Radikali koji će uzeti ulogu Otpora. Gospodin Vučić se predstavlja kao dušebrižnik za ovaj narod, a znamo kakav je bio brižnik. Pod hitno treba da se pristalice Zorana Đinđića i oni koji znaju šta je on hteo od Srbije da napravi, da se udruže i nešto učine. Molim nekoga da nešto preduzme. Da li Građanski savez Srbije može da poduzmu nešto i da ne budu tako veseli?''

RSE: Pratite li rad Građanskog saveza Srbije? Da li vam je jasno šta se u toj maloj, ali vrlo značajnoj, stranci dogodilo?

''Ne znam.''

RSE: Šta se zapravo dešava u toj stranci?

ANDRIĆ: Nismo mi veseli, smejemo se od muke. Naša politika je najbliža onome što je radila vlada gospodina Zorana Đinđića. Sa završetkom vanrednog stanja je izgubila svaku mogućnost da dalje postoji. Nije problem u Koštunici, već u tome što sa ove strane političke scene nije postojao organizovan odgovor na to što je gospodin Koštunica i na to šta on nosi. Posle vanrednog stanja, ta grupa koja je zastupala politiku koju je vlada vodila od 5. oktobra 2000. godine do 12. marta 2003. godine, je izgubila pozicije. Čišćenje je počelo vrlo personalno i otvoreno u toku vanrednog stanja. Krenulo je sukobom sa Vladimirom Popovićem, nastavilo aferom Janjušević-Kolesar i završilo se izbacivanjem Čedomira Jovanovića iz Demokratske stranke. Kroz te afere je izvršen obračun sa politikom Zorana Đinđića. To je najbolje objasnio Boris Tadić kada je rekao da se Demokratska stranka pročistila. I Koštunica je to potvrdio svojom kampanjom u kojoj je propovedao diskontinuitet sa vladom Zorana Đinđića. Tih milion ljudi, koji su bili na premijerovoj sahrani, nije razumelo da diskontinuitet sa vladom Zorana Đinđića znači kontinuitet sa vlašću Slobodana Miloševića. Jasno mi je da i slušaoci misle i osećaju isto što i ja. Mi smo imali dosta unutrašnjih problema i svi su nam danas neprijatelji. U zemlji ne postoji demokratija. Naš glas se jako teško čuje. Ne vlada više diktatorski režim, ali je politička ideja dubinskih reformi marginalizovana. Opšte je prihvaćeno da je to put koji ne može da se sprovede. Na žalost, mislim da je to jedini mogući put. Verujem da ćemo vratiti našu poziciju i ne gubim nadu. U septembru ćemo krenuti u pojačanu kampanju. Grupa oko Čedomira Jovanovića je završila ciklus dugovanja koji su imali prema Demokratskoj stranci. Jasno im je da od te stranke više neće moći da se napravi neka drska stranka. Vodimo jednu stvar koja će dobiti svoj izgled u javnosti krajem septembra, ili početkom oktobra. Naš politički princip je najbliži političkom principu koji je vodila vlada Zorana Đinđića. Vodimo se i principom političke smene generacije u Srbiji. Ne želimo nikakav novi DOS ili nešto slično. Zahvalni smo tim ljudima i osećamo poštovanje prema svakome od njih, ali petnaest godina na političkoj sceni čoveka malo istroši i svi oni nose neke svoje istorije, za koje mislimo da više smetaju nego što pomažu. Mislimo da način kako se sada treba raditi i kako se treba baviti politikom mora da bude adekvatna vremenu u kome živimo. Obraćaćemo se mlađim ljudima.

RSE: Žarku Koraču.

ANDRIĆ: Gospodina Korača najviše poštujem.

RSE: Ipak nije stvar u godinama.

ANDRIĆ: To sve nema veze sa godinama, ali sa stažom na političkoj sceni. Politika je posao kao i svaki drugi. Ona čoveka dosta iscrpi. Kada međusobni odnosi na političkoj sceni postanu takvi da komplikuju politički rad i utiču, više nego što bi trebalo, na rezultate, tada mislim da je vreme za promene. Ono što je danas okupljeno u Građanskom savezu Srbije, ili oko LDF-a, je naša budućnost. Najbliže politici koju ja osećam kao svoju, predstavljaju Građanski savez Srbije, Liberalno demokratska frakcija, Socijaldemokratska unija Žarka Korača i ono što rade nevladine organizacije.

RSE: A Koalicija 5. oktobar?

ANDRIĆ: Ono što oni pričaju je meni jako blisko, ali duboko verujem u princip političke smene generacija. Koliko kod izgledalo glupo da se nešto toliko malo cepa, nije. Na dugi ili srednji politički rok je potrebno da se politička scene rastrese. Mislim da će to ljudi, koji su tu kraće i koji su mladi, sa drugačijom vrstom energije, tu političku scenu rastresti. Možemo mnoge teme da otvaramo. Mislim da su mnoge stranke pogrešno organizovane kod nas. Ima mnogo stvari koje ometaju taj politički proces. Mnoge stranke su pod jakim uticajem vođa koji daju nekakav pečat bez jasne ideološke orijentacije. Mnoge stranke imaju ideološki predznak u nazivu, ali bez ikakve realne osnove. Probaćemo da se borimo za ideje za koje smo se borili i pre 5. okrobra i od 2000. pa do 2003. godine. Unećemo neku vrstu svežine. Siguran sam da će ljudi to razumeti, naročito ovi koji su verovali u politiku Zorana Đinđića.

Dragomir: ''Mislim da je cela priča gospođe Pešić o tome kako je kod nas hrišćana to normalno i da se ne treba čuditi Patrijarhu Pavlu koji se nalazi na takvim mestima, a ne blamira se na taj način prvi put, pogrešna. Ono što me više iritira je ukupna priča mladog gospodina Andrića, sa kojim sam se jednom prilikom i upoznao. Jedno vreme sam bio jedan od bližih saradnika gospodina Đinđića, pa sam tada i ponešto naučio. On samo evidentira ono što je i najpovršnijem čoveku veoma jasno. Šta vi nudite, u smislu ideje, u smislu programa, u smislu konkretnog plana? Na srpskoj političkoj sceni ima puno ljudi koji prepričavaju ono što mi svi vidimo.''

ANDRIĆ: Mislim da je to jako ozbiljno pitanje i ne mislim da u ovako kratkom roku mogu da odgovorim na to šta mi nudimo. U ovom trenutku mislim da niko osim nas ne govori ovo što i vi mislite. Ako pročitate bilo koje današnje novine, ili bilo koje novine u zadnjih godinu dana, siguran sam da nećete naći ovo što sam govorio u izjavama ljudi iz političkih stranka koje čine vladu, ili iz demokratskih stranaka koje kohabitiraju sa vladom Vojislava Koštunice. Ono što govorimo i što nudimo u ovom trenutku je istina. Istina je jako bolna i jako teška. Ne mislim da je moguće da vam u pet minuta objasnim šta nudimo i kakav je naš program. Suština je u tome što se najveći deo političke scene Srbije u ovom trenutku pravi da je sve u redu i normalno. Malo je nas koji ukazujemo na to da ništa nije normalno. Nije normalno da se Marko vraća u zemlju, da patrijarh ide na skup Srpske radikalne stranke i da blagosilja bolnicu Milovana Bojića, da smo u nikada gorim odnosima sa Makedonijom zbog jednog sveštenika, ne ulazeći u taj problem. Gledajući sa strane, situacija koja je nastala zbog sveštenika i neadekvatnog odgovora na taj problem ugrožava život stotine hiljada Srba koji žive u Makedoniji, upravo insistirajući na činjenici da se radi o uhapšenom Srbinu. Koju god temu da otvorimo ja ću vam reći da je naš stav potpuno drugačiji. Naš program se više može videti, ne iz ovoga o čemu pričam, već u tome šta smo radili od 2000. do 2003. godine.

RSE: Vidi se i po celoj priči, ali ovde ne možemo izlagati program Građanskog saveza Srbije. Njihov program možete pročitati na njihovom sajtu.

''Mislim da nas ima puno koji smo se razišli iz DOS-a i da je došlo vreme da treba ponovo skupiti te ljude. Svetlana Lukić ima mnogo svojih istomišljenika. Čeda Jovanović i Građanski savez, takođe. Sve to treba organizovati, da se skupimo i da nešto pokrenemo jer je ovo postalo nepodnošljivo. U Sudu je stanje svakog dana sve gore i gore. Gospođa Pešić je rekla da Patrijarh mora da ide i kada ga zločinac pozove. Nije istina. Patrijarh Pavle se oglašava samo kada su u pitanju zločinci. Skoro je rekao da je on pastir zaštitnik svih hrišćanskih duša i da traži zaštitu porodice Karadžić. Odričem se hrišćanstva kada čujem takve stvari.''

RSE: Mogu li se svi oni okupiti i kakvog bi efekta takvo okupljanje dalo?

ANDRIĆ: Siguran sam da ogromna većina onih ljudi koji su nekada podržavali našu stvar, u ovom trenutku oseća isto kao i ja, kao vi, kao i većina. Na žalost smo bili prinuđeni da se bavimo malo više sami sobom i da napravimo neke logističke pripreme za neki novi nastup. Ako je to ohrabrenje, u narednih mesec dana, ili dva, će se znati plodovi našeg rada. Tajna će se saznati. Mislim da je Čedomir Jovanović, u poslednje vreme, dosta vukao celu stvar i da je na sebe preuzeo mnogo više odgovornosti u otvaranju nekih tema. Dosta stvari je moralo i nama da bude jasno, naročito onih koje se tiče budućeg delovanja, pravljenja plana i neke vizije. Sve to će se vrlo brzo saznati. Naš unutrašnji rad je pri kraju. Vreme prolazi i nama kao i svima. Ne želim da budem član Evropske unije sa 50 godina. Ne sedimo mi skrštenih ruku. Nemam drugo opravdanje osim da je i nama bilo teško i onemogućavano da se bavimo onim što znamo da radimo.

Mirjana: ''Stvarno je ovaj mladi čovek, koga smo poštovali i poštujemo, osveženje i nadamo se da nas neće razočarati. Jednom mi je bilo odgovoreno da Srpska pravoslavna crkva treba da čuva nacionalni interes i zato je tolika umešanost crkve u sve pore društva. Rekla sam da će to mešanje dovesti do konflikata. Da li će sada crkva biti povod za neku eskalaciju sukoba između Srbije i Crne Gore i Makedonije? Optimista sam, ali se bojim.''

ANDRIĆ: Jako dobro poznajem političku situaciju u Makedoniji i mislim da ni jedan problem koji postoji između Srbije i Makedonije nije smeo da se vodi na takav način da se toliko zaoštre odnosi. U ovom trenutku je na vlasti u Makedoniji i jedna široka koalicija koju čini i regionalna srpska stranka. Ti ljudi vide Srbiju kao neku svoju maticu i jako je dobra komunikacija između Beograda i njih. Oni žive u divnoj harmoniji sa makedonskim narodom. Ovo će sigurno imati katastrofalne posledice i po njih same jer im se život dosta komplikuje. Za odnose između Srbije i Crne Gore i Srbije i Makedonije ne može crkva da bude osnovni razlog. Razlog je dublji. Sigurno će oko crkve da bude povod jer je crkva preuzela na sebe jednu ulogu vođe. Zbog toga je ona i tema našeg razgovora. Siguran sam da oni ne zastupaju nacionalne interese Srbije i da je njihov stav manjinski. Smatram da je njihov stav suprotan stavu Srba i ostalih 40 posto građana Srbije.

RSE: Kako komentarišeš to da je OEPS uzeo u razmatranje slučaj vladike Jovana?

ANDRIĆ: Ne govorim samo o tom slučaju jer ne znam šta se dogodilo. Govorim o bilo kakvom slučaju koji može toliko da ugrozi odnose između dve zemlje. To je u XXI veku nedopustivo. Nije mi jasno zašto ni jedan državnik iz Srbije nije otišao u Skoplje? Skoplje je tri sata kolima od Beograda. Čini mi se da se namerno pravi kriza. Moj prijatelj se šali i kaže da čim se na nacionalnoj osnovi zaoštre odnosi, mora da će neko u Hag. U spoljnjim odnosima neke države najvažniji su odnosi sa susedima, zbog mnogo stvari. Kako može na takav način da se komunicira u XXI veku i to još sa zemljom sa kojom kroz istoriju nismo imali nikakav problem? Šta je sa tim gospodinom, ne znam, osim što mi je jasno da je u pritvoru i da je svešteno lice. Ne verujem državnoj televiziji pa da znam da je on u pravu, ali ne znam ni da nije. Kako je moguće da Boris Tadić nije otišao u Skoplje i pokušao da reši taj problem?

RSE: Rekao je da je to problem dve crkve.

ANDRIĆ: Nisam siguran. Mislim da je to neka reakcija nakon nekog vremena. Očigledno da to nije samo problem između dve crkve kada naša vlada uputi demarš drugoj, kada od njih nešto traži i kada podnese tužbu pred OEPS-om i pred Sudom za ljudska prava u Strazburu. Mislim da to nije način rešavanja problema. Način rešavanja problema je odlazak u Makedoniju, da se ispitaju mogućnosti i da se nađe neki način da se iz toga izađe. Gledao sam neki spot za izgradnju tornja na Avali. Taj toranj je vrlo jak simbol onoga što predstavlja vlada Vojislava Koštunice. Podržavam ideju da se izgradi toranj, ali mi je isto tako neshvatljiva ideja da će izidati toranj isti kakav je zidan šezdesetih godina. Za Srbiju 40 godina kao da ne postoje. Možete li da zamislite koliko je tehnika napredovala i koliko se sve razvilo u poslednjih 40 godina, a vlada Vojislava Koštunice će graditi isti toranj kakav je bio.

RSE: Možda će biti spušten direktno vojnim helikopterima na Avalu?

Slobodan: ''Suština sukoba u Makedoniji ili u Crnoj Gori, po mome, jeste u tome što Srpska pravoslavna crkva ne priznaje Makedoncima ili Crnogorcima njihovu narodnost već tvrdi da su oni Srbi. Zbog toga se poistovjećuje sa Radikalima. Makedonska djeca, koja su krštena u crkvama u Srbiji, se upišu u knjige kao Srbi. Djeca koja su krštena u Crnoj Gori se takođe pišu kao Srbi. Niko ne pita njihove roditelje za mišljenje. Zaista je čudno da Patrijarh podržava sve postupke gospodina Amfilohija, počev od sramnog govora na sahrani Đinđića, i sramnog govora na sahrani majke Karadžića kada je rekao da je rodila junaka. Srpska pravoslavna crkva je proglasila svetog Jovana Vladimira kao srpskoga sina. Napominjem da je sveti Jovan Vladimir umro 1016. godine, a da se hrišćanstvo podijelilo 1054. godine. Ovo je direktno narušavanje međunacionalnih odnosa. Ne zaboravimo da je Patrijarh još uvek član Odbora za zaštitu djela Radovana Karadžića. Zašto sve bivše republike, pa i građani Srbije, bježe od politike Srbije? Zašto vječito tražimo krivca u nekom drugom? Prvo su bili krivi Turci, pa komunisti, pa Slovenci, pa Hrvati, pa Bosanci, a evo sada i Crnogorci i Makedonci.''

ANDRIĆ: Vrlo zanimljiva konstantacija. Potpuno se slažem da je jedna od stvari koja dosta šteti to večito traženje krivca u nekome drugome. To je ta politika, ili linija manjeg otpora, koja čini da se na kraju neuspeh proglašava uspehom i obrnuto. Uvek postoji krivac. Nikada neće krivac biti neko od nas i nikada neće biti ovde jer bi to značilo da smo neuspešni. Uvek je neko drugi kriv. Kada se tako ponaša neki čovek, onda to nema neki poražavajući efekt, osim što je to možda smešno. Kada se jedno društvo ponaša tako, onda je to dokaz nezrelosti tog društva. Ne mogu da kažem da je naše društvo podržavalo ili da nije znalo za stvari koje su Slobodan Milošević, i ostali ljudi okupljeni oko njega, radili devedesetih. Odgovornost postoji. Zato je suočavanje sa prošlošću jako važno i zato je Srebrenica, simbolično, jako važna za nas. Vidimo kako je reagovala ta druga, konzervativna, strana. Ona je odmah prebacila stvar na Oluju i na neke druge zločine koji su činjeni nad Srbima, koji po sebi nisu sporni, ali nisu tema. Po jednima smo mi zločinci, a po drugima žrtve. Te dve stvari ne mogu da se poistovete ni na jedan način. To da je neko drugi kriv je bila jedna od osnovnih linija politike Slobodana Miloševića, danas Vojislava Koštunice i sutra bilo kog političara koji će krenuti njihovim putem.

Zoran iz Pančeva: ''Mislim da smo mi jedan moralni patuljak u okruženju naših suseda i da se stalno brukamo. Mislim da velika većina ljudi nije sklona promenama. Ne možemo da aboliramo ni nas ni društvo u kojem živimo za ono što se dešavalo drugima i što smo im mi uradili. Nismo hteli da znamo šta se dešava. Optimizam koji Ivan iskazuje je meni drag, ali mislim da je bez pokrića. Ipak će neko sa strane morati da nas utera u red.''

ANDRIĆ: To je pitanje motivacije. Naše društvo je posle Slobodana Miloševića na kratko izašlo iz toga. Sada se pod Koštunicom ponaša kao pacijent koji ima neizlečivu bolest. Svima će biti lakše ako se sa tim suočimo. Čudno mi je da čujem ovoliki broj istomišljenika u javnom nastupu. Demokratija nije jednostavna i jasna. Demokratija je mogućnost izbora, a nisam siguran da je imamo, pošto su Koštunica i Tadić jedno. Dovešćemo se u poziciju da imamo mogućnost izbora. Ne treba imati zabludu. Mi jesmo u većini, ali na adekvatan način. I 5. oktobar je pokazao da smo u većini. Tužan povod, ali jako važan, sahrana premijera Đinđića je pokazala da smo u većini. Nedostatak iskustva u tome što se zove demokratija i politički život u demokratiji nas vode do toga da kažem da smo skloni skretanju sa nekog puta, ali sve se uči. Ostajem optimista, bez obzira na opšti pesimizam.
XS
SM
MD
LG