U zemljama Zapada muzičke top liste formiraju se na osnovu stvarne prodaje muzičkih CD-a. Naime, svaka prodaja muzičkih sadržaja je, preko naplatne kase, povezana kompjuterski sa centralom, koja na taj način pravi tačnu evidenciju koliko je kojeg proizvoda prodato. Na taj način se formiraju top liste svakih sedam dana. Iza ovakvog načina vrednovanja stoji sama moćna fonografska industrija. No, i tome se izgleda doskočilo.
Neki producenti u Njemačkoj su, a sve da bi dokazali da im slava ne blijedi, odlučili da doskoče ovome barometru, pa su preko svojih ljudi sami kupovali svoja djela i na taj način sebi obezbijedili poslovnu reputaciju, kao i učešće na takmičenjima, kao što je posljednje takmičenje za pjesmu Evrovizije. Naime, to takmičenje je za uslov imalo učešće onih pjesama koje su dogurale do određenih mjesta na top listama. No, prevara je otkrivena. Doduše kasno, ali je ukazala na slabosti sistema.
I taman kada se ta afera stišala, pojavila se nova. Veliki koncern Sony, koji je, zajedno sa Bartelsmanom, vlasnik gotovo svega u muzičkom izdavaštvu, na svojim platnim listama imao je i poznate radio voditelje i disk džokeje. Drugim riječima, moćni Sony je preko radijskih disk džokeja kreirao ukus publike, a samim tim uticao i na prodaju, a preko toga i na pozicije na top listama.
*****
Na južnoslavenskim prostorima ne postoje mehanizmi za precizno mjerenje prodaje nosača zvuka. Podatke o prodaji proizvoljno daju diskografske kuće, a ne postoje jedinstvene top liste, već stotine lista koje objavljuju sve vrste medija, svaki prema afinitetima svojih muzičkih urednika ili svojih slušalaca, gledalaca ili čitalaca.
Naši sagovornici o ovoj temi su Petar Janjatović, muzički kritičar iz Beograda, Zlatko Berbić, vlasnik Radija „Kameleon“ iz Bosne i Hercegovine, Momčilo Bajagić, muzički umjetnik, Rodoljub Stojanović, direktor izdavačke kuće „Multimedia Records“ koji su ujedno i predstavnici firme „Universal“, te Ljupčo Jolevski, muzički kritičar iz Skopja.
JANJATOVIĆ: Čak ni u bivšoj Jugoslaviji, a da ne govorimo o periodu posle 1991. godine, nikada nisu postojale ozbiljne, zvanične top liste koje su se radile na osnovu izveštaja prodaje. I danas je ovde u Srbiji i Crnoj Gori situacija slična. Dakle, razne medijske kuće, radio stanice i televizije prave svoje top liste. Tu i tamo se pojavi poneka top lista koja daje malo ozbiljniji uvid u slučaj. To je, recimo, lanac CD shopova u Srbiji koji se zove IPS, koji nedeljno izbacuje listu najprodavanijih izdanja u njihovim prodavnicama. Dakle, prave listu domaćih izdanja i top listu stranih. Te top liste daju neki koliko-toliko realan uvid u popularnost određenih ploča i određenih bendova kod nas. Ali, dakle, nešto što je na nivou vrlo organizovanog sakupljanja podataka i pravljenja zvanične top liste prema prodaji u celoj zemlji, to ne postoji, a čini mi se da će dugo vremena proći dok do tako nečega ne dođemo.
RSE: A ti neki podaci, koje čujemo u zvaničnim izjavama predstavnika diskografskih kuća, misliš da su namjerno frizirani da bi skrenuli pažnju na određenog izvođača?
JANJATOVIĆ: Pa apsolutno, s obzirom da je veoma teška situacija sa diskografijom kod nas. Iz mnogo razloga – od platežne sposobnosti prosečnog kupca do stanja sa piraterijom – ovde su tiraži minorni. Mislim da je potpuno smešno govoriti o nekim ozbiljnijim ciframa kojima se razni razbacuju. Tako da je sad krenula, naravno, i ona uobičajena akcija da se diskovi prodaju na kioscima, uz neka novinska izdanja. Recimo, primer Željka Joksimovića, koji je objavio neku svoju kompilaciju koja je i pre toga već bila u zvaničnoj prodaji, pa je sad specijalno napravljena za kiosk prodaju. Mislim da su štampali negde 50.00 tiraža, a prodali su negde između 4.000 i 5.000, čak i po toj sniženoj ceni. Naravno da nigde nikada nisu rekli da su prodali deset puta manje od onoga što su planirali. Mislim da je slična situacija i sa Bajaginom novom pločom koja je, ako se ne varam, štampana u nekih 50.00 – 60.000 tiraža, a takođe nije preterano dobro prošla, međutim krenula je reklama: Doštampavanje zbog velikog interesovanja…“ i tako dalje. To su, dakle, klasični marketinški potezi koji treba da navedu publiku da skoči na neko izdanje. A bitno je reći da Bajagina ploča košta 160 dinara na kiosku, što je maltene slična cena po kojoj prodaju i pirati na kartonskim kutijama svoja piratska izdanja.
Momčilo Bajagić kaže da mu je cilj bio da konkurira piratima:
BAJAGIĆ: Zadnji album je izašao sad pre jedno mesec dana i jako dobro ide. Izradili smo jedan sistem da smo prodavali maltene po ceni pirata, na kioscima i prodali smo preko 30.000.
Na južnoslavenskim prostorima stvar je suprotna od onoga u svijetu – to što si na nekoj listi ne znači da si popularan, kaže Zlatko Berbić, vlasnik Radija „Kameleon“:
BERBIĆ: Pravimo presjek evropskih top lista, američkih top lista, pokušavamo da uguramo neke naše bendove na te top liste i predlažemo ih publici, koja onda glasa za te naše prijedloge. Činjenica jeste da svaki veliki bend koji se pojavi na top listi, ne znači da će proći. Ali je činjenica da radio stanice čine ogroman marketinški, propagandni atak na slušaoce, nudeći stalno te hitove, koji postaju hitovi zato što ih mi guramo kao takve. Edo Majka je svoj prvi CD prodao u nekoliko hiljada primjeraka, koji znamo da je bio veliki hit na svim prostorima bivše Jugoslavije. Danas je produkcija tako mala da mi jednostavno ne možemo praviti top listu da bude, recimo, samo hrvatska, crnogorska, srbijanska ili bosanska. Mi moramo to da izmiješamo, ako želimo da imamo stvarnu top listu i da ta top lista nešto znači. Što se tiče same prodaje, to ne može biti činjenično stanje. Mediji su ti koji prave zvijezde i guraju po top listama.
Problemi Zapada su ništa u odnosu na ove na južnoslavenskim prostorima, kaže Rodoljub Stojanović, predstavnik „Universala“ za Srbiju. Naročito ističe problem piraterije:
STOJANOVIĆ: Po pitanju piraterije, mislim da su Srbija i Crna Gora na jako visokoj lestvici. Mislim da je u ovom trenutku taj procenat čak preko 90 posto. Znači, na svakom koraku, svuda, možeš da nađeš pirate, legalno se prodaju, čak za njih dobiješ i fiskalni račun u Crnoj Gori. U Srbiji to nije slučaj, ali je u Srbiji to jako dobro organizovan kriminal. Danas sam upravo prošao Knez Mihajlovom ulicom i ponovo sam fotografisao sve vinovnike događaja. Mogu da kažem da dvojica stražare dok dvojica prodaju. Tako da možemo slobodno da kažemo da to ulazi u onu kategoriju organizovanog kriminala za koji mi imamo zakon, zakoni su doneti, jako su dobri i kvalitetni, ali samo je pitanje kad ćemo početi da ih sprovodimo.
Ljupča Jolevskog, muzičkog kritičara iz Skopja, pitamo kako se formiraju top liste u Makedoniji:
JOLEVSKI: U principu mislim da u Makedoniji top liste ne postoje. Ima fiktivnih top lista koje rade ljudi po radijima, ali to se ne postiže glasanjem, već ih svako formira kako želi. Recimo dopada mu se neka stvar, on je digne gore za dva meseca ili je digne pravo na vrh. Ono što postoji u Makedoniji, to je top lista stranih izvođača, a ono što se odnosi na domaće pop pevače, rok pevače ili rok bendove, to uopšte ne funkcioniše. Neke top liste postoje na televiziji u nekim kao specijaliziranim emisijama, međutim kasnije se ispostavilo da su ti ljudi koji su radili te top liste praktično naplaćivali kretanja na njima – ako hoćeš da ideš gore, onda plati. Prije jedno godinu i po je bio veliki skandal oko toga ovde kod nas. Ništa se ne može izmeriti po prodaji, zato što su tiraži strašno mali u Makedoniji i praktično ne postoji nijedna oficijalna top lista. Jedna jedina koju ja znam da je iole validna, to je lista koju radi Radio „Antena 5“ i još jedna koja dugo godina funkcioniše, a to je ona na Makedonskom radiju na Drugom programu. Ali, kažem, ja sumnjam u verodostojnost glasanja na tim listama.
RSE: Znači ona nije bazirana na prodaji, jer je to nemoguće izmjeriti, nego samo na popularnosti određenih izvođača.
JOLEVSKI: Više na simpatijama prema nekim izvođačima, nego na glasovima ili prodaji određenih proizvoda, diskova, albuma i tako dalje. To čak i ne postoji. Došli smo u period kada je ta diskografska industrija misaona imenica ovde kod nas. Ono što snimaju, objavljuju i štampaju izvođači poput Tošeta Proeskog u Makedoniji ili Bajage u Srbiji, to prodaju za cenu od nekih 150 denara ovde kod nas ili 150 dinara u Srbiji i Crnoj Gori.
RSE: Zanima me ta popularnost koja se stvara prema tim novim idolima, da li je ona vještačka? Da li je stvaraju mediji ili je ona stvarna?
JOLEVSKI: Ja mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Mediji potpomažu da popularnost određenog izvođača ide gore ili dole, ali u suštini se radi o tome da se ovdje kod nas, bar u Makedoniji, zna koji je prvi. I to već traje par godina unazad.
RSE: Znači, živi se na staroj slavi, ustvari?
JOLEVSKI: Otprilike tako nekako. Toše Proeski nema nekog posebnog hita, posebno na zadnjem albumu koji je izašao prije desetak dana. Karolina Gočeva nikad nije izbacila hit pjesmu koja je išla gore na top listama. Rok bendovi imaju tiraže od nekih petstotinjak prodatih diskova, što je strašno simbolično. Jedini stvarni tiraži ovde kod nas su tiraži koje postižu bendovi kao što je bend Sintezis, kao Anastasija, kao Vlatko Stefanovski, kao Mizar. Oni realno imaju tiraže od jedno hiljadu do dve hiljade, ali to su pravi, realni tiraži, tiraži koji se ostvaruju za godinu-dve, čak i tri. Recimo prvi ili drugi album grupe Sintezis još se prodaje. Neki džez albumi se prodaju u tiražima od petsto do hiljadu primeraka ovde kod nas, ali to su stvarni, realni tiraži. Ništa više.
RSE: Što znači da se ipak cijeni prava vrijednost.
JOLEVSKI: Apsolutno. Sve ostalo je ono – ušlo i izašlo. Slava traje negde pet do deset minuta.
RSE: Druga stvar karakteristična za južnoslavenske prostore je postojanje diskografskih kuća unutar velikih medijskih kuća, kao što je produkcija PGP unutar Televizije Srbije, „Orfej“ unutar Hrvatske radio televizije, „City Records“ unutar Pinka ili diskografska kuća unutar Radio-televizije Bosne i Hercegovine. Očigledan konflikt interesa, rekao bi neko sa strane.
JANJATOVIĆ: To jeste konflikt interesa. Ako jedna diskografska kuća iza sebe ima televizijsku kuću, njoj je, naravno, mnogo lakše, bar u toj marketinškoj sferi, da napravi bolju reklamu za svoje izdanje. Ovi drugi, koji, dakle, nemaju iza sebe veliku, gledanu televiziju, nalaze se u gotovo bezizlaznoj situaciji. Na kraju se sve svodi na to koliko je jaka muzika, koliko je jaka pesma, toliko to uspeva i da prođe. U krajnjoj liniji, primer nam je, recimo, jedna mala, ali vrlo agilna beogradska diskografska kuća, koja se zove Bassivity Records. Oni isključivo forsiraju mlade i, rekao bih, veoma talentovane hip-hop autore i njihova izdanja se gotovo po definiciji jako dobro prodaju, bez obzira što nemaju tu jaku medijsku podršku. Ali u pitanju je dobar trend, kvalitetni tekstovi, tekstovi koji imaju dosta političkih poruka i u krajnjoj liniji jednu solidnu bazu među tinejdžerima koje to interesuje. Dakle, kao i kad smo mi bili klinci, ono što nas interesuje, na ovaj ili onaj način ćemo saznati da se to desilo i doći do toga. A ako nas besomučno bombarduju informacijama o nekoj bezveznoj ploči, niko neće ugasiti televizor i otići na ulicu da to kupi.
RSE: Govoriš vjerovatno o profinjenim muzičkim ukusima. Međutim, masa upravo reaguje na ono što joj propagira televizija i radio. Nažalost je to tako. A odražava se i finansijki po izvođača, koji se bavi time i od toga živi.
JANJATOVIĆ: Jeste, malo sam se zaboravio. U pravu si.
BERBIĆ: Kao komercijalna stanica smo, naravno, ograničeni samo na ono što nam nudi konkurencija na marketinškom tržištu. Jedva pokrivamo svoje prostore, jer veliki broj stanica daje nisku cijenu reklame. I sama privreda Bosne i Hercegovine ne može da izdrži ovolike atake različitih medija. Što možda daje slobodu demokraciji, ali ne daje mogućnost komercijalizaciji, pogotovo u odnosu na javne servise. S druge strane, mislim da TV kuće koje su ušle u pravljenje vlastite produkcije rade to više zato da ne bi plaćale autorska prava na satelitske antene koja bi morali plaćati ako idu na satelit. Ja sam čuo od njih da je pet ili deset puta veća cijena. Oni to svakako ne mogu izdržati, pogotovo sada ove male televizije koje idu na satelit. Uslovno male, govorim o komercijalnim televizijama tipa televizije Hayat.
STOJANOVIĆ: Naravno da jeste konflikt interesa, međutim ono što je bitnije u sadašnjoj situaciji, to je ono što se zove rasprodaja domaće kulture. Mislim da su u tome svi poklekli i mislim da je to mnogo veći problem vezan za domaće autore, nego za nas koji se bavimo stranom diskografijom. Nama to, možemo slobodno da kažemo, čak i odgovara. Ali s obzirom na to da smo ljudi koji žive i živeli smo od domaće diskografije dugi niz godina, meni lično to smeta. Govorim konkretno o ceni proizvoda. Pokušali su spuštanjem cene da se izbore s piratima, međutim pirati idu toliko nisko da idu ispod cene proizvodnje. Nikada ne možemo da se spustimo na cenu ispod 50 centi, kao što je to sad trenutno slučaj u Crnoj Gori. Kada platite legalnu proizvodnju, autorska prava i sve ostalo što je uključeno u cenu legalnog proizvoda, prosto matematika ne postoji. Tako da mi nije jasno dokle i na koji način će srpska diskografija opstati. Što se tiče tog stranog repertoara, mislim da sve jako dobro ide. Ne prodajemo neke velike količine pojedinačnih naslova, oni se kreću u nekoj kategoriji od otprilike par stotina komada do, recimo, par hiljada u slučaju nekih ozbiljnijih naslova. Recimo pretprošle godine smo imali Metallicu, što je zaista bio jedan od naših najbolje prodavanih proizvoda, odnosno sa etikete „Universala“. A što se tiče ovih trenutnih aktuelnih varijanti, mislim da i po žanrovima najbolje idu heavy metal i rap. Mada, moram da priznam da prodajemo i dosta kvalitetnu klasiku i džez, ta prodaja s godinama raste. Mislim da generalno raste prodaja, s tim da bi morala da raste mnogo brže, jer smo imali onaj period nesrećnog ubistva premijera Đinđića, kada se desila ona čuvena akcija, kada su počišćeni svi nelegalni tokovi, pa je, između ostalog, i taj tok piraterije počišćen s ulice, tako da je, recimo, nama skoro za 80 posto skočila prodaja u tih nekih osam meseci.
BAJAGIĆ: Svako ima svoju kombinaciju sa medijima i svako pravi listu kako mu odgovara. Tako da su mnogo različite i mislim da nisu realne.
RSE: Da li si ikada saznao stvarni tiraž svojih ploča?
BAJAGIĆ: Ne. Teško je ući tome u trag.
RSE: Ko čuva te tajne?
BAJAGIĆ: Disko kuće, trgovački putnici, prodavci… Znamo otprilike, ali nikad nismo znali tačan tiraž. Ima ovde i jedna druga stvar, u Beogradu sada ima jedan apsurd da ima jako puno radija, nekih recimo četrdesetak, a možda samo tri-četiri imaju voditelje, ostali imaju MP3 playere i majstora koji pušta muziku. Uvek su disko kuće pokušavale da imaju svoje ljude koji će da im promovišu, samo je pitanje u kojoj meri.
RSE: Na kraju, ostaje dilema za svakoga od nas – da li smo kupili muzički CD zato što smo sami otkrili vrijednost muzičkog djela ili smo podlegli moćnom marketinškom pritisku. Da li uopšte imamo vremena da razmislimo šta nam se zapravo sviđa. To jest, da li to što volimo stvarno volimo.
Neki producenti u Njemačkoj su, a sve da bi dokazali da im slava ne blijedi, odlučili da doskoče ovome barometru, pa su preko svojih ljudi sami kupovali svoja djela i na taj način sebi obezbijedili poslovnu reputaciju, kao i učešće na takmičenjima, kao što je posljednje takmičenje za pjesmu Evrovizije. Naime, to takmičenje je za uslov imalo učešće onih pjesama koje su dogurale do određenih mjesta na top listama. No, prevara je otkrivena. Doduše kasno, ali je ukazala na slabosti sistema.
I taman kada se ta afera stišala, pojavila se nova. Veliki koncern Sony, koji je, zajedno sa Bartelsmanom, vlasnik gotovo svega u muzičkom izdavaštvu, na svojim platnim listama imao je i poznate radio voditelje i disk džokeje. Drugim riječima, moćni Sony je preko radijskih disk džokeja kreirao ukus publike, a samim tim uticao i na prodaju, a preko toga i na pozicije na top listama.
*****
Na južnoslavenskim prostorima ne postoje mehanizmi za precizno mjerenje prodaje nosača zvuka. Podatke o prodaji proizvoljno daju diskografske kuće, a ne postoje jedinstvene top liste, već stotine lista koje objavljuju sve vrste medija, svaki prema afinitetima svojih muzičkih urednika ili svojih slušalaca, gledalaca ili čitalaca.
Naši sagovornici o ovoj temi su Petar Janjatović, muzički kritičar iz Beograda, Zlatko Berbić, vlasnik Radija „Kameleon“ iz Bosne i Hercegovine, Momčilo Bajagić, muzički umjetnik, Rodoljub Stojanović, direktor izdavačke kuće „Multimedia Records“ koji su ujedno i predstavnici firme „Universal“, te Ljupčo Jolevski, muzički kritičar iz Skopja.
JANJATOVIĆ: Čak ni u bivšoj Jugoslaviji, a da ne govorimo o periodu posle 1991. godine, nikada nisu postojale ozbiljne, zvanične top liste koje su se radile na osnovu izveštaja prodaje. I danas je ovde u Srbiji i Crnoj Gori situacija slična. Dakle, razne medijske kuće, radio stanice i televizije prave svoje top liste. Tu i tamo se pojavi poneka top lista koja daje malo ozbiljniji uvid u slučaj. To je, recimo, lanac CD shopova u Srbiji koji se zove IPS, koji nedeljno izbacuje listu najprodavanijih izdanja u njihovim prodavnicama. Dakle, prave listu domaćih izdanja i top listu stranih. Te top liste daju neki koliko-toliko realan uvid u popularnost određenih ploča i određenih bendova kod nas. Ali, dakle, nešto što je na nivou vrlo organizovanog sakupljanja podataka i pravljenja zvanične top liste prema prodaji u celoj zemlji, to ne postoji, a čini mi se da će dugo vremena proći dok do tako nečega ne dođemo.
RSE: A ti neki podaci, koje čujemo u zvaničnim izjavama predstavnika diskografskih kuća, misliš da su namjerno frizirani da bi skrenuli pažnju na određenog izvođača?
JANJATOVIĆ: Pa apsolutno, s obzirom da je veoma teška situacija sa diskografijom kod nas. Iz mnogo razloga – od platežne sposobnosti prosečnog kupca do stanja sa piraterijom – ovde su tiraži minorni. Mislim da je potpuno smešno govoriti o nekim ozbiljnijim ciframa kojima se razni razbacuju. Tako da je sad krenula, naravno, i ona uobičajena akcija da se diskovi prodaju na kioscima, uz neka novinska izdanja. Recimo, primer Željka Joksimovića, koji je objavio neku svoju kompilaciju koja je i pre toga već bila u zvaničnoj prodaji, pa je sad specijalno napravljena za kiosk prodaju. Mislim da su štampali negde 50.00 tiraža, a prodali su negde između 4.000 i 5.000, čak i po toj sniženoj ceni. Naravno da nigde nikada nisu rekli da su prodali deset puta manje od onoga što su planirali. Mislim da je slična situacija i sa Bajaginom novom pločom koja je, ako se ne varam, štampana u nekih 50.00 – 60.000 tiraža, a takođe nije preterano dobro prošla, međutim krenula je reklama: Doštampavanje zbog velikog interesovanja…“ i tako dalje. To su, dakle, klasični marketinški potezi koji treba da navedu publiku da skoči na neko izdanje. A bitno je reći da Bajagina ploča košta 160 dinara na kiosku, što je maltene slična cena po kojoj prodaju i pirati na kartonskim kutijama svoja piratska izdanja.
Momčilo Bajagić kaže da mu je cilj bio da konkurira piratima:
BAJAGIĆ: Zadnji album je izašao sad pre jedno mesec dana i jako dobro ide. Izradili smo jedan sistem da smo prodavali maltene po ceni pirata, na kioscima i prodali smo preko 30.000.
Na južnoslavenskim prostorima stvar je suprotna od onoga u svijetu – to što si na nekoj listi ne znači da si popularan, kaže Zlatko Berbić, vlasnik Radija „Kameleon“:
BERBIĆ: Pravimo presjek evropskih top lista, američkih top lista, pokušavamo da uguramo neke naše bendove na te top liste i predlažemo ih publici, koja onda glasa za te naše prijedloge. Činjenica jeste da svaki veliki bend koji se pojavi na top listi, ne znači da će proći. Ali je činjenica da radio stanice čine ogroman marketinški, propagandni atak na slušaoce, nudeći stalno te hitove, koji postaju hitovi zato što ih mi guramo kao takve. Edo Majka je svoj prvi CD prodao u nekoliko hiljada primjeraka, koji znamo da je bio veliki hit na svim prostorima bivše Jugoslavije. Danas je produkcija tako mala da mi jednostavno ne možemo praviti top listu da bude, recimo, samo hrvatska, crnogorska, srbijanska ili bosanska. Mi moramo to da izmiješamo, ako želimo da imamo stvarnu top listu i da ta top lista nešto znači. Što se tiče same prodaje, to ne može biti činjenično stanje. Mediji su ti koji prave zvijezde i guraju po top listama.
Problemi Zapada su ništa u odnosu na ove na južnoslavenskim prostorima, kaže Rodoljub Stojanović, predstavnik „Universala“ za Srbiju. Naročito ističe problem piraterije:
STOJANOVIĆ: Po pitanju piraterije, mislim da su Srbija i Crna Gora na jako visokoj lestvici. Mislim da je u ovom trenutku taj procenat čak preko 90 posto. Znači, na svakom koraku, svuda, možeš da nađeš pirate, legalno se prodaju, čak za njih dobiješ i fiskalni račun u Crnoj Gori. U Srbiji to nije slučaj, ali je u Srbiji to jako dobro organizovan kriminal. Danas sam upravo prošao Knez Mihajlovom ulicom i ponovo sam fotografisao sve vinovnike događaja. Mogu da kažem da dvojica stražare dok dvojica prodaju. Tako da možemo slobodno da kažemo da to ulazi u onu kategoriju organizovanog kriminala za koji mi imamo zakon, zakoni su doneti, jako su dobri i kvalitetni, ali samo je pitanje kad ćemo početi da ih sprovodimo.
Ljupča Jolevskog, muzičkog kritičara iz Skopja, pitamo kako se formiraju top liste u Makedoniji:
JOLEVSKI: U principu mislim da u Makedoniji top liste ne postoje. Ima fiktivnih top lista koje rade ljudi po radijima, ali to se ne postiže glasanjem, već ih svako formira kako želi. Recimo dopada mu se neka stvar, on je digne gore za dva meseca ili je digne pravo na vrh. Ono što postoji u Makedoniji, to je top lista stranih izvođača, a ono što se odnosi na domaće pop pevače, rok pevače ili rok bendove, to uopšte ne funkcioniše. Neke top liste postoje na televiziji u nekim kao specijaliziranim emisijama, međutim kasnije se ispostavilo da su ti ljudi koji su radili te top liste praktično naplaćivali kretanja na njima – ako hoćeš da ideš gore, onda plati. Prije jedno godinu i po je bio veliki skandal oko toga ovde kod nas. Ništa se ne može izmeriti po prodaji, zato što su tiraži strašno mali u Makedoniji i praktično ne postoji nijedna oficijalna top lista. Jedna jedina koju ja znam da je iole validna, to je lista koju radi Radio „Antena 5“ i još jedna koja dugo godina funkcioniše, a to je ona na Makedonskom radiju na Drugom programu. Ali, kažem, ja sumnjam u verodostojnost glasanja na tim listama.
RSE: Znači ona nije bazirana na prodaji, jer je to nemoguće izmjeriti, nego samo na popularnosti određenih izvođača.
JOLEVSKI: Više na simpatijama prema nekim izvođačima, nego na glasovima ili prodaji određenih proizvoda, diskova, albuma i tako dalje. To čak i ne postoji. Došli smo u period kada je ta diskografska industrija misaona imenica ovde kod nas. Ono što snimaju, objavljuju i štampaju izvođači poput Tošeta Proeskog u Makedoniji ili Bajage u Srbiji, to prodaju za cenu od nekih 150 denara ovde kod nas ili 150 dinara u Srbiji i Crnoj Gori.
RSE: Zanima me ta popularnost koja se stvara prema tim novim idolima, da li je ona vještačka? Da li je stvaraju mediji ili je ona stvarna?
JOLEVSKI: Ja mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Mediji potpomažu da popularnost određenog izvođača ide gore ili dole, ali u suštini se radi o tome da se ovdje kod nas, bar u Makedoniji, zna koji je prvi. I to već traje par godina unazad.
RSE: Znači, živi se na staroj slavi, ustvari?
JOLEVSKI: Otprilike tako nekako. Toše Proeski nema nekog posebnog hita, posebno na zadnjem albumu koji je izašao prije desetak dana. Karolina Gočeva nikad nije izbacila hit pjesmu koja je išla gore na top listama. Rok bendovi imaju tiraže od nekih petstotinjak prodatih diskova, što je strašno simbolično. Jedini stvarni tiraži ovde kod nas su tiraži koje postižu bendovi kao što je bend Sintezis, kao Anastasija, kao Vlatko Stefanovski, kao Mizar. Oni realno imaju tiraže od jedno hiljadu do dve hiljade, ali to su pravi, realni tiraži, tiraži koji se ostvaruju za godinu-dve, čak i tri. Recimo prvi ili drugi album grupe Sintezis još se prodaje. Neki džez albumi se prodaju u tiražima od petsto do hiljadu primeraka ovde kod nas, ali to su stvarni, realni tiraži. Ništa više.
RSE: Što znači da se ipak cijeni prava vrijednost.
JOLEVSKI: Apsolutno. Sve ostalo je ono – ušlo i izašlo. Slava traje negde pet do deset minuta.
RSE: Druga stvar karakteristična za južnoslavenske prostore je postojanje diskografskih kuća unutar velikih medijskih kuća, kao što je produkcija PGP unutar Televizije Srbije, „Orfej“ unutar Hrvatske radio televizije, „City Records“ unutar Pinka ili diskografska kuća unutar Radio-televizije Bosne i Hercegovine. Očigledan konflikt interesa, rekao bi neko sa strane.
JANJATOVIĆ: To jeste konflikt interesa. Ako jedna diskografska kuća iza sebe ima televizijsku kuću, njoj je, naravno, mnogo lakše, bar u toj marketinškoj sferi, da napravi bolju reklamu za svoje izdanje. Ovi drugi, koji, dakle, nemaju iza sebe veliku, gledanu televiziju, nalaze se u gotovo bezizlaznoj situaciji. Na kraju se sve svodi na to koliko je jaka muzika, koliko je jaka pesma, toliko to uspeva i da prođe. U krajnjoj liniji, primer nam je, recimo, jedna mala, ali vrlo agilna beogradska diskografska kuća, koja se zove Bassivity Records. Oni isključivo forsiraju mlade i, rekao bih, veoma talentovane hip-hop autore i njihova izdanja se gotovo po definiciji jako dobro prodaju, bez obzira što nemaju tu jaku medijsku podršku. Ali u pitanju je dobar trend, kvalitetni tekstovi, tekstovi koji imaju dosta političkih poruka i u krajnjoj liniji jednu solidnu bazu među tinejdžerima koje to interesuje. Dakle, kao i kad smo mi bili klinci, ono što nas interesuje, na ovaj ili onaj način ćemo saznati da se to desilo i doći do toga. A ako nas besomučno bombarduju informacijama o nekoj bezveznoj ploči, niko neće ugasiti televizor i otići na ulicu da to kupi.
RSE: Govoriš vjerovatno o profinjenim muzičkim ukusima. Međutim, masa upravo reaguje na ono što joj propagira televizija i radio. Nažalost je to tako. A odražava se i finansijki po izvođača, koji se bavi time i od toga živi.
JANJATOVIĆ: Jeste, malo sam se zaboravio. U pravu si.
BERBIĆ: Kao komercijalna stanica smo, naravno, ograničeni samo na ono što nam nudi konkurencija na marketinškom tržištu. Jedva pokrivamo svoje prostore, jer veliki broj stanica daje nisku cijenu reklame. I sama privreda Bosne i Hercegovine ne može da izdrži ovolike atake različitih medija. Što možda daje slobodu demokraciji, ali ne daje mogućnost komercijalizaciji, pogotovo u odnosu na javne servise. S druge strane, mislim da TV kuće koje su ušle u pravljenje vlastite produkcije rade to više zato da ne bi plaćale autorska prava na satelitske antene koja bi morali plaćati ako idu na satelit. Ja sam čuo od njih da je pet ili deset puta veća cijena. Oni to svakako ne mogu izdržati, pogotovo sada ove male televizije koje idu na satelit. Uslovno male, govorim o komercijalnim televizijama tipa televizije Hayat.
STOJANOVIĆ: Naravno da jeste konflikt interesa, međutim ono što je bitnije u sadašnjoj situaciji, to je ono što se zove rasprodaja domaće kulture. Mislim da su u tome svi poklekli i mislim da je to mnogo veći problem vezan za domaće autore, nego za nas koji se bavimo stranom diskografijom. Nama to, možemo slobodno da kažemo, čak i odgovara. Ali s obzirom na to da smo ljudi koji žive i živeli smo od domaće diskografije dugi niz godina, meni lično to smeta. Govorim konkretno o ceni proizvoda. Pokušali su spuštanjem cene da se izbore s piratima, međutim pirati idu toliko nisko da idu ispod cene proizvodnje. Nikada ne možemo da se spustimo na cenu ispod 50 centi, kao što je to sad trenutno slučaj u Crnoj Gori. Kada platite legalnu proizvodnju, autorska prava i sve ostalo što je uključeno u cenu legalnog proizvoda, prosto matematika ne postoji. Tako da mi nije jasno dokle i na koji način će srpska diskografija opstati. Što se tiče tog stranog repertoara, mislim da sve jako dobro ide. Ne prodajemo neke velike količine pojedinačnih naslova, oni se kreću u nekoj kategoriji od otprilike par stotina komada do, recimo, par hiljada u slučaju nekih ozbiljnijih naslova. Recimo pretprošle godine smo imali Metallicu, što je zaista bio jedan od naših najbolje prodavanih proizvoda, odnosno sa etikete „Universala“. A što se tiče ovih trenutnih aktuelnih varijanti, mislim da i po žanrovima najbolje idu heavy metal i rap. Mada, moram da priznam da prodajemo i dosta kvalitetnu klasiku i džez, ta prodaja s godinama raste. Mislim da generalno raste prodaja, s tim da bi morala da raste mnogo brže, jer smo imali onaj period nesrećnog ubistva premijera Đinđića, kada se desila ona čuvena akcija, kada su počišćeni svi nelegalni tokovi, pa je, između ostalog, i taj tok piraterije počišćen s ulice, tako da je, recimo, nama skoro za 80 posto skočila prodaja u tih nekih osam meseci.
BAJAGIĆ: Svako ima svoju kombinaciju sa medijima i svako pravi listu kako mu odgovara. Tako da su mnogo različite i mislim da nisu realne.
RSE: Da li si ikada saznao stvarni tiraž svojih ploča?
BAJAGIĆ: Ne. Teško je ući tome u trag.
RSE: Ko čuva te tajne?
BAJAGIĆ: Disko kuće, trgovački putnici, prodavci… Znamo otprilike, ali nikad nismo znali tačan tiraž. Ima ovde i jedna druga stvar, u Beogradu sada ima jedan apsurd da ima jako puno radija, nekih recimo četrdesetak, a možda samo tri-četiri imaju voditelje, ostali imaju MP3 playere i majstora koji pušta muziku. Uvek su disko kuće pokušavale da imaju svoje ljude koji će da im promovišu, samo je pitanje u kojoj meri.
RSE: Na kraju, ostaje dilema za svakoga od nas – da li smo kupili muzički CD zato što smo sami otkrili vrijednost muzičkog djela ili smo podlegli moćnom marketinškom pritisku. Da li uopšte imamo vremena da razmislimo šta nam se zapravo sviđa. To jest, da li to što volimo stvarno volimo.