Tamo gde na geografskoj karti u krugu od 50 kilometara gotovo da nema naseljenog mesta, u srcu Kučajskih planina, na mikoljskom kamenu, podignut je konak manastira Zilota, pravoslavnih monahinja koje su pre dve godine prognane iz manastira Stjenik, koji se nalazi u eparhiji Žičkoj, nedaleko od Čačka. Jedanaest monahinja je utočište potražilo daleko od civilizacije, a izgradnju manastira pomogli su vernici, i ziloti sa Svete gore. Igumanija Efrosimija kaže da drugog izbora nije bilo.
“Mi smo se ovde opredelile da dođemo jer smo tražile mesto koje je najusamljenije u Srbiji, jer nam je vladika Hrizostom žički poručio da nigde ne pravimo manastir, jer gde god da ga napravimo da će nam ga on srušiti. Mi smo onda tražili neku varijantu gde možemo da živimo monaški, da se posvetimo životu za koji smo se opredelili a da nikom ne smetamo, da ne iritiramo nikoga, jer mi nismo imali ideju, da kažem, da mi sada idemo i da neku revoluciju dižemo u crkvi. Znači mi smo shvatili šta se dešava, isključili smo se da ne budemo deo celokupne prevare, jer mi smo tako i rekli vladici Atanasiju Jevtiću i žičkom Hrizostomu, da mi nećemo da budemo do izdaje, a ne da se mi sad hoćemo da se nešto sad borimo sa njima. Našle smo da je to ovde. Znači, dugo smo razmišljale gde ćemo, šta ćemo, pazite to je skoro dve godine otkako smo mi izbačeni. Našli smo da je ta pozicija Kučajskih planina gde nema nigde nikoga.”
Po njenim rečima ziloti su prešli pod jurisdikciju grčke starokalendarske crkve, a sebe smatraju jedinim izvornim pravoslavcima u Srbiji.
“Prvo što mi sa srpskom crkvom, ne mogu da kažem pravoslavnom, jer smatram da smo mi pravoslavni trenutno u Srbiji, jer u Srpskoj pravoslavnoj crkvi više ne postoje ni svete tajne, niti duh sveti, znači ne mogu da kažem da je pravoslavna, mogu da kažem srpska nepravoslavna crkva, što su se oni opredelili za globalizaciju, ze ekumenizam, što neće da izađu iz Svetog saveta crkava, što su obećali da hoće, što su se opredelili za tu politiku a ne za svetotečka predanja, ja smatram lično da će sve više i više zilota biti u Srbiji i mislim da će doći do velikih potresa u samoj crkvi. To je osnovni razlog zbog čega oni nas negiraju. Jer oni znaju šta znače ziloti u Srbiji, da je to u stvari osnova za pravoslavlje u Srbiji. Znači sad kad bi vas neko pitao da li treba da se krsti u srpskoj crkvi mi bismo rekli da ne treba. Da li treba da se pričesti, mi bismo rekli da ne treba. Bilo kakva u svetu tajna da se izvrši mi bismo rekli da to nije dobro jer to je znači isto kao kada biste to završili u bilo kojoj katoličkoj crkvi, razumete. Jer oni jedni druge priznaju što znači da tu pravoslavlja više nema.”
Kakav je vaš stav prema drugim religijama i drugim verama?
“Mi verujemo da druge religije, nažalost, nemaju blagodat i istinitost duha svetoga koji prebiva u pravoslavnoj crkvi i ne možemo da ih priznamo kao ravnopravne crkve, ali apsolutno poštujemo svakog čoveka i volimo svakog čoveka. Znači svaki čovek koji bi došao u našu crkvu, u naš manastir, bilo koje vere da je, mi bismo ga dočekali gostoljubivo i sa ljubavlju, ali zajedno ne bismo mogli biti na molitvi. Znači molitva je sporna kao mesto gde mi ne smemo zajedno biti.”
Daleko u nepristupačnim planinama Homolja, monahinje zilota, što u prevodu znači revnostan, kreću ispočetka. Pale se sveće jer nema struje. Čini se kao u vreme prvih hrišćana.
“Pa jeste. Mi smo na neki način želeli pravo monaštvo i ovde smo ga dobili.”
Koji je moto vaš, zilota?
“Pravoslavlje i smrt. Spasenje duše. Nemamo oca, to je cilj. Spasenje duše u pravoslavlju.”
“Mi smo se ovde opredelile da dođemo jer smo tražile mesto koje je najusamljenije u Srbiji, jer nam je vladika Hrizostom žički poručio da nigde ne pravimo manastir, jer gde god da ga napravimo da će nam ga on srušiti. Mi smo onda tražili neku varijantu gde možemo da živimo monaški, da se posvetimo životu za koji smo se opredelili a da nikom ne smetamo, da ne iritiramo nikoga, jer mi nismo imali ideju, da kažem, da mi sada idemo i da neku revoluciju dižemo u crkvi. Znači mi smo shvatili šta se dešava, isključili smo se da ne budemo deo celokupne prevare, jer mi smo tako i rekli vladici Atanasiju Jevtiću i žičkom Hrizostomu, da mi nećemo da budemo do izdaje, a ne da se mi sad hoćemo da se nešto sad borimo sa njima. Našle smo da je to ovde. Znači, dugo smo razmišljale gde ćemo, šta ćemo, pazite to je skoro dve godine otkako smo mi izbačeni. Našli smo da je ta pozicija Kučajskih planina gde nema nigde nikoga.”
Po njenim rečima ziloti su prešli pod jurisdikciju grčke starokalendarske crkve, a sebe smatraju jedinim izvornim pravoslavcima u Srbiji.
“Prvo što mi sa srpskom crkvom, ne mogu da kažem pravoslavnom, jer smatram da smo mi pravoslavni trenutno u Srbiji, jer u Srpskoj pravoslavnoj crkvi više ne postoje ni svete tajne, niti duh sveti, znači ne mogu da kažem da je pravoslavna, mogu da kažem srpska nepravoslavna crkva, što su se oni opredelili za globalizaciju, ze ekumenizam, što neće da izađu iz Svetog saveta crkava, što su obećali da hoće, što su se opredelili za tu politiku a ne za svetotečka predanja, ja smatram lično da će sve više i više zilota biti u Srbiji i mislim da će doći do velikih potresa u samoj crkvi. To je osnovni razlog zbog čega oni nas negiraju. Jer oni znaju šta znače ziloti u Srbiji, da je to u stvari osnova za pravoslavlje u Srbiji. Znači sad kad bi vas neko pitao da li treba da se krsti u srpskoj crkvi mi bismo rekli da ne treba. Da li treba da se pričesti, mi bismo rekli da ne treba. Bilo kakva u svetu tajna da se izvrši mi bismo rekli da to nije dobro jer to je znači isto kao kada biste to završili u bilo kojoj katoličkoj crkvi, razumete. Jer oni jedni druge priznaju što znači da tu pravoslavlja više nema.”
Kakav je vaš stav prema drugim religijama i drugim verama?
“Mi verujemo da druge religije, nažalost, nemaju blagodat i istinitost duha svetoga koji prebiva u pravoslavnoj crkvi i ne možemo da ih priznamo kao ravnopravne crkve, ali apsolutno poštujemo svakog čoveka i volimo svakog čoveka. Znači svaki čovek koji bi došao u našu crkvu, u naš manastir, bilo koje vere da je, mi bismo ga dočekali gostoljubivo i sa ljubavlju, ali zajedno ne bismo mogli biti na molitvi. Znači molitva je sporna kao mesto gde mi ne smemo zajedno biti.”
Daleko u nepristupačnim planinama Homolja, monahinje zilota, što u prevodu znači revnostan, kreću ispočetka. Pale se sveće jer nema struje. Čini se kao u vreme prvih hrišćana.
“Pa jeste. Mi smo na neki način želeli pravo monaštvo i ovde smo ga dobili.”
Koji je moto vaš, zilota?
“Pravoslavlje i smrt. Spasenje duše. Nemamo oca, to je cilj. Spasenje duše u pravoslavlju.”
