Dostupni linkovi

logo-print

Istina o zločinima može da bude lekovita


RSE: U jednom intervjuu ste rekli da o optimizmu ne možemo da govorimo ako istovremeno ne govorimo i o njegovom antipolu - pesimizmu. Rekli ste da su pesimisti ljudi koji za svako rešenje imaju dva problema, a optimisti su ljudi koji za svaki problem imaju dva rešenja. Da li ste vi optimista ili pesimista?

RAŠKOVIĆ: Lepo od Vas što ste to izvukli. Znači da i vama to nešto govori. Ja sam optimista.

RSE: Vidimo da se strasti nisu smirile u dvema bivšim republikama Jugoslavije, Hrvatskoj i Srbiji. Potpuno se različito gleda na Oluju. U Srbiji se Oluja obeležavala parastosima i protestima prognanih, a u Hrvatskoj se slavi kao Dan oslobođenja. Koja su dva rešenja za taj problem?

RAŠKOVIĆ: Problem je koncepcija. To govori da je hrvatska država vrlo daleko od toga da se suoči sa onim što je radila i sa svojim ratnim zločinima. Organizovano proterivanje 250.000 ljudi sa teritorije od 21.000 kilometara kvadratnih, što je veličina Slovenije, i ubistvo 2.600 ljudi u samo nekoliko dana nakon proterivanja, pri čemu su ubijani samo civili, mahom stariji ljudi, ili deca koja su izginula u toku granatiranja prilikom bežanja, govori o tome da hrvatska država ne može još da se suoči sa onim što je radila. U ovom trenutku nema pomirenja. O dva rešenja možemo govoriti kada govorimo o ljudima koji su žrtve tih politika. S jedne strane je politika Miloševića i krajiških Srba, koji su bili njegovi pioni. S druge strane je politika Franje Tuđmana i njegovog društva. Krajiški Srbi za svoj problem imaju dva rešenja. Jedno rešenje je lokalna integracija ovde. Vrlo je teško provesti ceo život kao nečija politička kost u grlu. Kada sam počela svoju karijeru komesara za izbeglice Republike Srbije 2001. godine, priča o lokalnoj integraciji bila je zabranjena. Nije bila zabranjena samo od strane bivšeg režima, nego su tu priču zabranjivale i Evropska komisija i Evropska unija, smatrajući da je lokalna integracija blagosilanje etničkog čišćenja. Insistiralo se na povratku, a na uslovima povratka niko ništa nije radio. Drugo rešenje je povratak. Za to rešenje se opredelilo mnogo manje ljudi. To rešenje je teže. Teže je vratiti se tamo gde niste dobro došli. Tamo je oteto 50.000 stanarskih prava, a 30.000 kuća je razrušeno, dok je vrlo mali broj njih renoviran. Posla nema. Ni ovde ti ljudi nemaju, niti kuću, niti posao, ali se snalaze. Ovde nemaju tog osećaja velike netrpeljivosti koji je tamo prisutan. U nekim sredinama, gde su Srbi nekada bili većina i gde su na ovim majskim izborima postigli rezultat na lokalnom nivou, oni imaju šansu za slobodu izbora, na drugo rešenje. To rešenje je povratak, ukoliko to još uvek žele.

Đaković Anđa: ''Za sina ne znam deset godina. Bila sam i tamo i ništa nisam saznala. Ako je mrtav, ne znam ni gdje mu je grob. Da je dobro, nije.''

Janja iz Krajine: ''Kome sada da se vratimo? Uvrijeđena sam do kraja života. Mi to tim ljudima ne možemo oprostiti jer nas ovo boli. Kako je rat počeo, ne znam. Imam snajku i dvoje unučadi od pokojnog sina. Da mi sin nije tamo sahranjen, bilo bi nam ovdje dobro. Ovo su rane koje se nikada neće izbrisati.''

RSE: Kako čujete Janju i Anđu?

RAŠKOVIĆ: I prva i druga priča su podjednako strašne. Prva žena ne zna ni gde je grob njenog deteta. Uvek se sećam rečenice Vladana Desnice koji je rekao da je posle sahrane bol začešljan. Ona već deset godina nema priliku da začešlja svoj bol. On je stalno tu, a to je užasno. Druga priča je priča većine ljudi. Uspomene koje oni nose su vrlo gorke. Nije samo teško ne imati stan, kuću ili posao. To su egzistencionalni problemi koji su realniji, ali teški. Svakako da treba voditi računa o realnosti. Nešto što je mnogo važnije od toga je psihološki aspekt. Hrišćanstvo kaže da treba praštati, što je tačno, ali je strašno teško, pogotovo kada nemate pokajanje druge strane i kada ta strana nema uvid u ono što je uradila, niti želi da ga ima. Dok mi ovde tugujemo, dok smo na parastosu, dok majke i očevi poginulih i nestalih nose ruže pred hrvatsku ambasadu i spisak nestalih, sa željom da ga oni preuzmu, niko ne izlazi da taj spisak uzme i potpuno ignoriše njihov bol. Mesić i Sanader dele odlikovanja, polažu cveće i vence i slave pobedu. Vrlo je teško praštati nekome ko slavi što sam te ubio i isterao i koji misli da je dobro što sam to radio jer si ti agresor. Srbi su isterani iz svojih kuća, sa njiva, iz škola, fabrika, bolnica. Nije važno ko je rat počeo, važno je šta se desilo na kraju. Na kraju su ti ljudi, na pravdi Boga, organizovanom državnom ofanzivom, usred evropskog mira, isterani. Isterano je 250 hiljada ljudi za jedan dan, ali ne u Kini koja ima milijardu i 200 miliona stanovnika, već u jednoj Hrvatskoj koja ima četiri miliona stanovnika.

RSE: Amnesty International pozvao je danas vlasti Hrvatske da odmah počnu da ispunjavaju obavezu i privedu pravdi sve odgovorne za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti tokom rata od 1991. do 1995. godine, bez obzira na nacionalnost počinilaca i žrtava.

Samir iz Danske: ''Pošto vidim da u Beogradu tuguju, a u Zagrebu slave, bilo bi idealno govoriti o Srebrenici. U Srebrenici je bilo još gore. Tamo je za tri sata ubijeno oko osam hiljada ljudi. Taj dan se pjevalo po Republici Srpskoj, a po Beogradu isto tako. Ne možete vi samo gledati svoje žrtve. Morate gledati i žrtve Bošnjaka, Muslimana, koje su ogromne. To sada priznaju i ovi sa Pala.''

RSE: U vreme Srebrenice smo dosta pričali o njoj. Možemo li sada malo da pričamo o Oluji?

''Naravno da je to tragedija. To je velika odgovornost, prvenstveno Miloševića. On je prvi počeo u Hrvatskoj. On je htio da napravi državu u državi, zajedno sa Martićem. U to su bili uključeni i Rašković i Babić, koji je sada u Hagu. Pravili su Republiku Srpsku Krajinu. Tu su dosta zločina počinili Srbi na početku rata. Činjenica je da su protjerali masu Hrvata. I ja sam žrtva rata.''

RSE: Pričamo o mogućnostima rešenja i pomirenja, o mogućnosti empatije za druge. Vidite li vi, za ovaj problem o kome govorimo, rešenje?

''Vidim ga u tome da Srbija i Hrvatska postanu članice Evropske unije, kao i čitav taj region, da se više ne gleda gdje su granice i gdje ko živi, da se poštuju ljudska prava. U Obrovac su se vratili neki Srbi, ali nema posla. Mislim da je za to odgovorna hrvatska vlast, ali i Evropa koja to gleda, a neće da pomogne. Mislim da bi se vratilo više ljudi samo kada bi se ekonomska slika popravila i kada bi se kuće obnovile. Velika je odgovornost političara, pogotovo Tadića i Mesića. Oluja jeste zločin, ali se ne može upoređivati sa Srebrenicom. Šta vi mislite o zločinu?''

RSE: Možda ste zaista najpozvaniji da govorite o udelu Miloševića u zločinima u Krajini jer ste tamo živeli.

RAŠKOVIĆ: Živela sam u Zagrebu, ali sam imala veze sa Krajinom. Odgovornost Miloševića je zaista velika. Malo mi je krivo zbog toga što je gospodin Samir moga oca, Jovana Raškovića, izjednačio sa Miloševićem, Babićem i Martićem. To nije tačno i to je jedna paušalna ocena. Moj otac je umro 1992. godine, a započeo je svoj politički rat 1990. godine. Maksimalno se zalagao za prava Srba u Hrvatskoj. Uvek je bio protiv rata. Kada su ljudi vikali - Dajte nam oružje, on je rekao - Tražite novog vođu za rat jer ja mogu da vas vodim samo u mir. Nikada iz njegovih usta nije bilo izrečeno u Kninu, ili bilo gde u Hrvatskoj - Ovo je Srbija. Tražio je autonomiju za Srbe, tražila se zajednica opština Knin, Benkovac, Obrovac, Donji Lapac, Gračac. To je hrvatska vlast odbila. Hrvatska je započela oružanu secesiju od Jugoslavije. Na tu oružanu secesiju vrlo nespretno je odgovorila Srbija, JNA, ali pre svega Milošević.

RSE: Nije li JNA započela rat?

RAŠKOVIĆ: Ne. JNA to nije započela, već Hrvatska, ne pitajući sve svoje građane šta oni žele i kako žele. Ideja o nezavisnosti i iskorištavanje mogućnosti iz Ustava 1974. godine su dosta spretno iskorišteni od strane hrvatskog establišmenta na čelu sa Franjom Tuđmanom, koji je činio sve da do rata dođe. Moj otac je upozoravao Miloševića da je Tuđmanu potreban rat u kojem će dobiti ono što u miru nikada ne bi dobio. Milošević nikoga nije slušao, sem samog sebe. Kada je moj otac otišao u Ameriku, 1990. godine, on je, uz pomoć Milana Babića, napravio puč u stranci, skrajnuo mog oca, doveo na čelo Babića, posle kojeg je došao Martić. Zavladala je ratna opcija. Odgovornost Miloševića za celu situaciju je veoma velika. On je Krajišnike, preko svojih piona, zaluđivao uveravajući ih da oni imaju državu. Tako su napravljeni ministri i vlada, a to sve je bilo komično.

Krajina u Hrvatskoj jeste regija koja je posebna, koja je i kroz istoriju bila posebna. Kada su Srbi, napuštajući delove koji su bili pod turskom najezdom, bežali u zapadne delove Balkana, došli su na područje Krajine, koja je tada bila pusta. Prokrčili su šume, nastanili se. Bili su naoružani. Austrijski car ih je iskoristio da budu njegovi vojnici. Srbi su, za razliku od Hrvata, bili slobodni, nisu bili kmetovi, ali su svoju slobodu plaćali time što su u ime cara ratovali svuda gde je trebalo. Tako su oni dobili svoje krajiške teritorije. Imali su teritorije koje su se zvale Vlaške zajednice. Imali su i svoj Ustav koji je ustanovljen, kao i komuna, 1630. godine. To je trajalo do dubine XIX veka, kada su se stvari promenile i kada je napravljena hrvatsko-srpska nagodba.

Mora se priznati da Krajina nema državnost, ali ima jednu teritorijalnu, istorijsku i etničku specifičnost koju su Hrvati nastojali da anuliraju, pogotovo Tuđmanova vlast. Krivicu snosi Milošević, ali ne možemo da kažemo da je Tuđman bez krivice.

RSE: U jednom intervjuu 2001. godine ste rekli, govoreći o ulozi vašeg oca u svim tim sukobima, da je vaš otac, kao i svi umereni ljudi tog vremena, morao da bude skrajnut jer kao takav nije odgovarao ni jednoj ekstremnoj strani.

RAŠKOVIĆ: Moj otac je za Tuđmanov HDZ, bio četnik. Za neke radikalne opcije u Beogradu, bio je izdajnik. Za mundijaliste je bio ratni huškaš. Nikome nije odgovarao.

Slušalac iz Zagreba: ''O povijesti znam dosta. Ne bih se složio sa time da je netko bolji, a netko gori. Svi mi se volimo na isti način i svi mi djecu mazimo na isti način. Ne vidim zašto bi Srbi u Hrvatskoj imali drugi interes od Hrvata u Hrvatskoj, ili zašto bi Hrvati u Srbiji imali drugi interes od Srba u Srbiji. Ako smatraju tu zemlju svojom domovinom, onda je normalno da je interes isti. Ne vidim zašto se morala dizati pobuna u Hrvatskoj, zašto se moralo govoriti da je to Srbija, kada nije. Zašto bi Hrvati u Vojvodini morali govoriti da je to Hrvatska, kada nije. Mislim da se to sve moglo normalno riješiti. Ako je ijedan Srbin ubijen i ako su natjerani da bježe iz Hrvatske, onda je to za svaku osudu. Svi smo gledali osvajanje, ili oslobađanje, Vukovara. Slušali smo kako se tamo pjevalo. Znamo šta se događalo na Ovčari. Bilo bi korektno reći nešto i o tome, a na samo to da su Hrvati kreteni koji ubijaju, a da druge strane tu nema. Niti su Hrvati bolji od Srba, niti su Srbi bolji od Hrvata. Ako su jedni ubijali, onda su ubijali i drugi. Za vrijeme rata, i na jednoj i na drugoj strani, je bilo krasnih ljudi. Ti krasni ljudi Srbe i Hrvate mogu pomiriti, ako smo se uopće posvađali. Kao Hrvat se nisam posvađao ni sa jednim Srbinom, niti mi pada na pamet. Imam prijatelja Srba koji su mnogo bolji ljudi nego mnogi Hrvati, koji su kao ljudi loši. Ljudi koji su u tim nevremenima bili korektni, nas mogu pomiriti. Ovako kako govori gospođa Rašković nas ne može pomiriti, već samo raspiriti mržnju među nama.''

RSE: Mislite na ovaj istorijski osvrt?

''To što ona govori nije točno. Ja sam historičar i znam. Treba čitati sve, a ne samo vaše srpske akademike koji su huškači.''

RSE: Rekli ste - Ako se dogodilo to o čemu pričamo. Da li vi sumnjate da se to dogodilo?

''Ne sumnjam ništa. U svakom ratu ima svačega. Rekli ste da su pred našu ambasadu u Beogradu dostavili popis od dvije tisuće i nešto nestalih. Takvih hrvatskih građana ima mnogo više. Takvih ima svuda. Jedina sumnja koja postoji je ta da li je ta brojka zaista tolika i tko su oni. Ni jedan normalan čovjek ne može reći da je u redu što su naši kreteni poubijali ljude oko Knina. Toga je bilo i na jednoj i na drugoj strani. Sada bi smo trebali biti objektivni i točno ustanovi što se dogodilo.''

RSE: Čiji stav vam je najbliži od ljudi koji su se povodom Oluje oglašavali u Hrvatskoj?

''Meni su najbliži stavovi našeg predsjednika, ali i Puhovski je u pravu za većinu stvari.''

RSE: Mnogo su pomešane emocije kod ljudi kada god su u pitanju obeležavanja bilo kojeg zločina. Neki bi želeli da se veći akcent stavlja na jedne, a neki na druge. Meni je žao što se uvek priča vrti oko brojki. Da li je zaista toliko bitno prebrojavati žrtve i da li je to ključno?

RAŠKOVIĆ: Brojke su važne, ne zato što je zločin veći ili manji, ako je broj veći ili manji. Zločin je zločin, makar da je i nad jednim čovekom. Brojke su važne da se utvrde tačne činjenice. Mi još uvek nismo prebrojili žrtve iz Drugog svetskog rata. Treba da se spreči licitiranje sa mrtvima i ta negativna halucinacija da se ništa nije desilo. Pozitivno je kada halucinirate da nečega ima, čega nema, a negativno je kada halucinirate da nema onoga čega ima. Da bi se to sprečilo, potrebno je da se zna tačan broj, po imenu i prezimenu. Složila bih se s tim da ljudi ne treba da se dele na Srbe i Hrvate, već na dobre i loše. Čudi me stav - Ako se desilo. Nije se to desilo samo u Krajini. Došla sam iz Zagreba. Mene su u Zagrebu, usred centra, u Boškovićevoj ulici, kada sam se vraćala sa jednog predavanja u novembru mesecu, napali, skinuli mi cipele na pet stepeni, terali me da trčim bosa, tukli me u glavu, ponižavali. U jednoj situaciji pre toga su me tukli i kamenjem u glavu. Možda sam bila kćerka lidera Srba, ali zar je to način da se napada jedna mlada žena koja tada nikakve veze sa politikom nije imala, sem što je bila kćerka čoveka, vrlo umerenog, koji se bavio politikom.

RSE: Ko su bili ti ljudi?

RAŠKOVIĆ: To su bili ti kreteni sa hrvatske strane. Takvih kretena je bilo i sa srpske strane, uopšte to ne sporim. Nisam iz Zagreba 1991. godine otišla samo ja. Te godine su ljudi odlazili pod pritiskom iz Zagreba, Splita, Osijeka i iz drugih velikih gradova Hrvatske. Nisu odlazili jer su bili nesituirani, što nisu imali službu, ili stan, a u Srbiji ih čekale palate. Nikoga od nas ovde nije čekalo ništa, sem neizvesnosti. Svako je ostavljao svoj zavičaj, svoje prijatelje, svoj posao, kuću, svoje stvari i uspomene, birao između straha i neke relativne sigurnosti i odsustva tog straha. Taj strah je bio vrlo realan. Nismo mi svi valjda bili ludi i nismo znali šta radimo.

RSE: Na koga ste više bili ljuti?

RAŠKOVIĆ: Ja sam bila jako ljuta na hrvatsku vlast jer je meni Milošević bio daleko. Tuđman je tada bio predsednik moje republike koji je kreirao moj život i od njega napravio nakazu.

RSE: Kako bi ste ocenili današnje izjave predstavnika Inicijative mladih koji povodom desetogodišnjice Oluje kažu da današnje izjave zvaničnika u Srbiji pokazuju više ''žal za padom Krajine kao države, nego za patnjama izbeglica''?

RAŠKOVIĆ: Meni to tako ne izgleda i ne bih se sa tim složila.

Dragomir iz Beograda: ''Srbin sam i po ocu i po majki. Rođen sam na Romaniji. Mada, to sve, za mene je potpuno nevažan podatak. Mi sa Romanije imamo sklonost da govorimo ono što mislimo i ono što jeste istina. Svako poštovanje vašem ocu, Jovanu Raškoviću. Moj utisak je da su ova dva gospodina pre mene rekli potpuno identičnu konstantaciju– konačno stati sa ludilom. Ukupna priča vaše gošće je konfuzna, spora i bez jasne poruke. U XX veku smo imali bezbroj ratova u kojima su, uglavnom, učestvovali Srbi. Imate obavezu, kao javna ličnost i kao neko ko se dugo godina bavi politikom, da se na drugi način obraćate svom narodu i da ga pozovete na neko pametnije i zrelije ponašanje, koje ne podrazumeva destrukciju, rat i ubijanje. Da li zaboravljate činjenicu da smo početkom devedesetih, na nekim geografskim prostorima velike zemlje Jugoslavije, pravili destrukciju. Kada se konačno vratilo to ludilo nama, onda smo mi, nebeski narod, koji nije ni za šta kriv. Meni je strašno žao tih stotine hiljada ljudi koji su ostali bez svojih domova i života.''

RSE: Mislim da ste čitav uvodni deo govorili kao neko ko je živeo u Hrvatskoj i neko ko ima teške uspomene, a da niste pričali kao političar.

RAŠKOVIĆ: Priča je autentičnija ako je vaša. Ako ste hteli političara na današnji dan, onda ste trebali da uzmete nekoga ko ima manje rana na svom telu.

RSE: Imam veliko razumevanje za sve što govorite. Sada ste potpredsednik jedne velike stranke koja je dominantna u vladi i iz koje je premijer, Vojislav Koštunica. Hrvatska vlada je nazvala neutemeljenom izjavu premijera Srbije, Vojislava Koštunice, da je akcija Oluja najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata i ocenila da je to bio častan čin u odbrani Hrvatske. Ministarstvo inostranih poslova Hrvatske se takođe oglasilo povodom slične izjave ministra inostranih poslova, Vuka Draškovića.

RAŠKOVIĆ: Moram da odbranim i gospodina Tadića i gospodina Draškovića i gospodina Koštunicu koji su stvari, otprilike, na sličan način objasnili. Ne možemo da kažemo da je Oluja bila ekces. To je bilo etničko čišćenje. Neutemeljeno je ono što govore gospodin Mesić i gospodin Sanader. I kao psihijatar i kao potpredsednik DSS-a smatram da hrvatska strana nije spremna da se suoči sa zločinom. U dva dana je 250 hiljada ljudi etnički očišćeno sa tog terena. Mislim da je svaki dalji komentar izlišan.

Slobodan: ''Vaša stranka je okrenuta prošlosti i nije spremna da se suoči sa istim, što po vama nisu spremni da se suoče Hrvati. Koštunica je pre nekoliko godina rekao da je Srebrenica bila odbrana srpskog naroda. Na žalost, na ovim prostorima važi - Zlo siješ, zlo žanješ. Zaboravljate da su na tim prostorima počeli mitinzi, još devedesetih godina, koji su odavde bili organizovani uz učešće SANU, crkve i književnika, sa parolama - Ovo je Srbija, po Kordunu, po Petrovoj gori i dalje. Onda je bilo kopiranje u Krajini mitinga sa Kosova polja, sa istim tim zastavama. Tada je gospodin Tuđman bio sitan i mali i podržavao ga je samo mali broj ljudi. Njega je stvorio Milošević. Takvo divljanje koje se dešavalo kroz šetanje cara Lazara kroz granice velike Srbije, iskopavanje kostiju, odgovaralo je Tuđmanu. Srbi u Hrvatskoj nikada u svojoj istoriji, do devedesetih godina, nisu bili bliži Beogradu. Tačno je da su Srbi nekada služili za odbranu granica i zbog toga su bili privilegovani i bili su okrenuti Beču. Na pitanje jednom visokom funkcioneru hoće li Srbi u Krajini imati podršku Miloševića, rekao je da će Milošević Srbe u Krajini podržavati dok ih ne iskoristi, a posle će ih odbaciti kao krpu. Mislim da, obzirom na svoj poziv i svoju ulogu, vaša gošća treba da govori o onome šta su Srbi radili od početka. Nesreće je što to ne priznaju, već samo gledaju na jednu stranu, kao na odmazdu za ono što su Srbima ranije radili. Zbog čega osuđujete nevladine organizacije? Kandić i Puhovski su omraženi, a najviše su otkrili zločina koji su počinjeni nad Srbima. Neprekidno vaša partija, pa i vi, osuđujete Natašu Kandić i druge koji se bave otkrivanjem zločina. Zašto DSS osuđuje B92 i ne spominje njenu humanitarnu aktivnost u dočeku izbeglica ovde? Malo objektivnosti ne bi bilo na odmet.''

RAŠKOVIĆ: Neke stvari od ovih koje ste naveli nisam nikada rekla. Ni Koštunica to nikada nije rekao o Srebrenici. Da DSS osuđuje B92, ni to nisam čula. Često gostujem na B92. Nije mi niko zabranio, niti imam negativan stav, prema B92, niti ga ima bilo ko iz moje stranke. DSS nije nikome zabranio pravo na njegovo mišljenje. Ništa od toga što ste rekli ne stoji.

RSE: Koji je sada stav DSS-a ključan kada je reč o nevladinim organizacijama? Putin je rekao da se nevladine organizacije trebaju finansirati samo iz zemlje. Zbog toga se ponovo povela priča kod nas ko finansira nevladine organizacije. DSS često ima negativan stav prema nevladinom sektoru.

RAŠKOVIĆ: Poslednji sastanak predsedništva je bio u julu mesecu jer su sada odmori. Zbog toga ne mogu da vam kažem kakav je stav s tim u vezi. DSS nema, generalno, negativan stav prema nevladinim organizacijama. DSS je imala i ima veliko poštovanje za rad koje su nevladine organizacije obavile u toku devedesetih godina, za vreme Miloševićevog režima. Zaista su tada mnogo pomogle demokratizaciju Srbije i osvetljavale su nekakav put koji je ukazivao na mogućnost slobode i promene. Sa promenama 2000. i 2001. godine prestala je potreba da imamo jedan paralelni demokratski sektor u državi. Država je postala demokratska, a zadržao se taj paralelni demokratski sektor. Možda DSS, kao državotvorna i legalistička stranka, ima proceduralnu primedbu na nevladine organizacije u tom smislu.

Mirjana Pešić: ''Bila je sreća za Srbe kada ste bili visoki komesar za izbeglice. Mnogo vam hvala što ste predivna objašnjena dali u vezi vašeg velikog oca. Ljudi ne znaju i misle da je on potegao rat. Jedan gospodin Musliman je nedavno rekao da su SANU, crkva i patrijarh krivi za rat. Nisu Milošević i njegovi generali bili bebe kada su počeli da vode rat. Ko je kriv, zna se. Latinka Perović je stidljivo naglasila da neki ljudi nisu hteli ponovo da dožive 1941. godinu kada su ustaše vodili skrštenih ruku Srbe na klanje. Mićunović i mnogi Srbi su skrenuli pažnju da Armija ne ulazi u Vukovar, Osijek i u druge hrvatske gradove. Za to postoje dokumenti. Videli smo kako je gospođa Sanda bila tužna kada je govorila o Srebrenici. Da li se može saznati koliko je tačno Srba u Hrvatskoj i u Bosni stradalo?''

RAŠKOVIĆ: Teško da ću moći da odgovorim na ovo pitanje. U toku je istraga. Postoje imena i prezimena onih koji su poginuli i koji su nestali. Problem je oko utvrđivanja tačnog broja žrtava i nestalih. Znamo da je strašnih zločina i njegovog prikrivanja bilo na svim stranama. Neki ljudi, koji su stradali u jednom slavonskom selu, su u bačvama prebacivani i bacani u jame bezdanke u Lici. Obzirom na konfiguraciju terena, vrlo te teško sve to pronaći. Detaljno pretraživanje terena i u Bosni i u Hrvatskoj i u Srbiji treba da uradi ona strana koja je vlasnik te teritorije, kao što smo i mi u Srbiji otkrili 2001. godine hladnjaču sa telima Albanaca i masovna stratišta u Batajnici. Nadam se da će i druge strane imati dovoljno snage, hrabrosti i poštenja da se pozabave otkrivanjem stratišta.

RSE: Kada ste govorili o Srebrenici, rekli ste jednu rečenicu zbog koje sam ostala zatečena. Mislim da ste rekli da ne treba toliko pričati o prošlosti jer to nije dobro za zdravlje budućih naraštaja.

RAŠKOVIĆ: Nisam mislila na priču. Mislila sam na slike. Slike ubijanja smo prikazivali i opet ih prikazujemo. Pa je onda Radikalna stranka pustila film sa ubistvom Rogića i jednog sveštenika. Bilo je strašno kako su na to sve reagovala i moja deca i prijatelji moje dece i ja i moji prijatelji. Setila sam se onih groznih vremena Dnevnikovog dodatka, kada smo za vreme večere, svako veče, gledali mrtve, poubijane, izmasakrirane. Uplašila sam se ponovnog vremena Dnevnikovog dodatka. Hajde da pričamo o tome, samo ne prikazujmo slike. Videli smo ih, ali sada to ne treba ponavljati iz večeri u veče, da ponovo imamo slike ubijanja i s jedne i s druge strane. Nije dobro, za mentalno zdravlje dece, da rastu sa takvim slikama. Već imamo jednu izgubljenu generaciju, generaciju kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih. To su deca kojoj smo zbog rata oduzeli detinjstvo. Ne treba sada, deset godina posle rata, takvim sličnim slikama ponovno oduzimati drugoj generaciji detinjstvo. Mislim da samo istina o zločinima, zločincima, žrtvama u svim narodima može da bude lekovita za ove prostore. O tome treba pričati, ali kvalifikovano, a ne da celu priču vode mediji sa slikama.

RSE: Bila sam tom rečenicom zatečena, obzirom na vaše ranije stavove i na vašu profesiju, koja se zasniva na tome da je najgore od svega potiskivati.

Đurković iz Zemuna: ''Da li su nevladine organizacije bile dobre i podobne dok su kritikovale Miloševića, a sada, kada kritikuju ovaj sistem, više nisu?''

RAŠKOVIĆ: Nevladine organizacije su vrlo zaslužne za demokratizaciju društva i dale su veliki doprinos procesu demokratizacije. Ne treba da se penzionišu, ali po mom mišljenju i mišljenju moje stranke, treba malo drugačije da organizuju svoj rad. Ima ih previše. Treba na transparentan način rešiti njihovo finansiranje.

''Da li će neko u ovoj državi Srbiji odgovarati zbog toga što su se hapsile izbjeglice iz Hrvatske i prisilno odvođene nazad na ratište? Zašto se ne kaže da su izbjeglice iz Knina vodile srpske vlasti u Kninu? Oni su im naredili da se hitno isele iz Knina, u roku od pola sata, da ne bi narod stradao pošto će oni braniti Knin. I za to neko mora da odgovara.''

RAŠKOVIĆ: Zaista su bile mobilisane izbeglice sa svojih radnih mesta, adresa i ulica i odvođene na front. To je bilo za vreme bivšeg režima. Naravno da za to treba snositi odgovornost. Ne znam kako će to biti organizovano. Svakako da postoji ogorčenje zbog toga. Znam iz prve ruke da su ljudima rekli da treba da se evakuišu jer će biti okršaja u Kninu. Vojnicima je rečeno da se povlače na rezervni položaj u pravcu Srba. Kada su prešli Srb, svima je bilo jasno da nikakvog rezervnog položaja nema. To je već vojna stvar koja ne spada u moj domen.

Lukšić: ''Rodom sam iz Boke Kotorske. Želim od srca čestitati našoj Sandici na izboru za potpredsjednika stranke. Prava osoba, na pravom mjestu. Ne mogu prežaliti što su neljudskim potezima iz Knina protjerali uvaženog muža, našeg velikog i čuvenog akademika, Jovana Raškovića koji, vjerujem, da bi sa Tuđmanom uspio napraviti autonomiju u Krajini. Mjesto toga su Milošević i Tuđman napravili rat i doveli taj divni narod u egzodus. Ovo govorim jer sam povezan sa Kninom. Tamo sam boravio svake godine za ferje, kao pitomac Jugoslovenske ratne mornarice, kod svoje tetke. Sin od moje tetke bio je nerazdvojni prijatelj pokojnog Jova Raškovića. Puno mi je žao tog divnog naroda koji je stradao pod obostrano ludim glavama.''

Belić Miodrag, interno raseljeno lice iz Peći: ''Hteo sam ovu emisiju da oćutim iz protesta, ljutnje i zbog tuge. Iz protesta jer mi, vaši slušaoci, koji u druženju sa osobama koje su sebi čvrsto trasirali put besmrtnika, često u želji da što više kažemo, budemo neodmereni pa poremetimo tok svojih misli i same emisije. Iz ljutnje jer izbeglice iz Krajine ni za deset i više godina nisu ama baš ništa postigli. A čemu se ja, interno raseljeno lice, nadam. Mogao bih kompetentno da govorim i o jednim i o drugim. U Puli mi je tetka, posle Bljeska, zatočena živa u svom stanu da bi od gladi i žeđi umrla. Setili su se nje tek kada je smrad leša zasmetao njihovim nosnicama. Otključali su stan, telo zavili u deku i bacili u kontejner. U stan, u kome su moja tetka i deda živeli 40 godina, uselio se Hrvat iz Knina. Tetka se zvala Milanka Belić. O nama, raseljenim licima sa KOSMET-a, mogu da kažem da ne osuđujemo Hrvatsku i Hrvate iz razloga da se i mi povedemo njihovim primerom i da izvršimo reintegraciju okupiranih teritorija. Ovoga puta, ne samo vi, svojim divnim glasom, govorite o teškim temama. Omogućili ste nam druženje sa divnom ženom koja svojim likom, pameću i glasom, a ne retko i suzama, pokušava da učini sve što može da pomogne svojim sapatnicima, za razliku od goropadne pećske snajke koja je isterivala porodice iz srbijanskih seoskih škola i domova pre jeseni jer na jesen deca polaze u školu, a seljani i seljanke se žene i udaju. Razlike ima, ne samo u obrazovanju i kulturi, već i u vanzemaljskoj lepoti. Vi, gospođo Sanda, niste slali decu svojih partijskih kolega u Grčku na more, već ste paketiće, spremljene za izbeglice i raseljena lica, delili na JUL-ovskim promocijama. Partijska opredelenost je donosila samo nevolje, a nikad povlastice, to znam iz iskustva. Kada ćemo u zemlji Srbiji, sa toliko izbeglica i raseljenih lica, doneti Zakon o izbeglicama i raseljenim licima, tim pre što se, izgleda, sprema još jedan egzodus Srba iz Makedonije i Crne Gore?''

RAŠKOVIĆ: Osećam potrebu da se zahvalim na lepim komplimentima koje sam dobila. Zakon o izbeglicama postoji. Ono što ne postoji je Zakon o interno raseljenim licima. Zakon o interno raseljenim licima je stalno u planu, a kao nije bilo za njim potrebe jer su interno raseljeni sa Kosova i Metohije u svojoj zemlji i trebalo bi da za njih važe isti zakoni. Zakoni važe, ali ne mogu tehnički da se sprovedu jer je problem i registracija kola i ženidba i odlazak u školu i kod lekara. Sve te tehničke poteškoće bi trebale da se reše zakonom, ili nekim određenim podzakonskim aktima. Dok sam bila komesar za izbeglice, sačinili smo nacrt zakonskih izmena koje bi tim ljudima mogle da olakšaju život. Ne znam šta se s tim desilo dalje, ali mislim da je tu stvar stala. Obećavam da ću se angažovati da se neke stvari zakonski ili podzakonski srede što pre, tako da ljudi mogu bar lakše da žive i da lakše podnose nevolju koja ih je zadesila.

RSE: Čuli ste vest da je Mira Marković iznajmila stan u Hagu da bi bila u blizini svoga supruga. Kako vam to zvuči?

RAŠKOVIĆ: Nisam za to čula.

RSE: Skinuta je sa Interpolove poternice i odjednom je sada u Hagu.

RAŠKOVIĆ: Da. Pre toga se nije znalo ni gde je ni šta je s njom. Odjednom je isplovila i iznajmljuje stan u Hagu. Bilo bi glupo da sada, kao psihijatar, prodajem priču o nekoj prokletoj Jerini u vidu Mire Marković koja je za sve kriva. Što se samog JUL-a tiče, mogu da kažem da je JUL jedna od gorih stvari koje su se desile Srbiji i srpskom narodu. Ona je bila predsednik Upravnog odbora bolnice Laza Lazarević u kojoj sam radila. Nikada nisam htela da se upoznam sa njom.

Dragica: ''Da li ste gledali film - Ima li pilota u avionu? A da li ima Srba u Srbiji? Više od 15 godina samo slušam o Srbima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, s Kosova, iz Crne Gore i Makedonije. Kao komesar za izbeglice ništa niste za njih učinili, a trebali ste se povezati sa komesarima iz drugih republika da se nešto učini, a ne pričati o Drugom svetskom ratu. Za to ste imali prilike na godišnjicu pobede nad fašizmom. Pretpostavljam da su Srbi iz Srbije prognani iz Srbije, da su izbegli i poubijani. Znate li šta su građani ove Srbije preživljavali devedesetih i šta dan danas preživljavaju? Kažete da ste doživeli kamenovanje u centru Zagreba. Ja sam ovde od Srba iz Bosne i Hercegovine i Slavonije doživela to da sam izbačena iz svoga stana i smeštena na psihijatriju 1996. godine. Dan danas se sudim na Sudu u Strazburu. Uz puno poštovanje na godišnjicu, ali je strašno da niko o nama ništa ne priča. Mnogi su došli ovde i pre nego što je počeo rat i gužva, doneli novac i zavladali Srbijom. Vidimo kakve kuće i vile svi imaju. Kako komentarišete izjavu Aleksandra Karadžića koji kaže da se gnuša na sve ratne profitera koji se koriste Radovanom Karadžićem za svoje nezakonito bogaćenje?''

RAŠKOVIĆ: Mislim da sin Radovana Karadžića ima mnogo bolji uvid ko sve, kako i na koji način upotrebljava ime njegovog oca. Koliko sam mogla, kao građanin, da primetim, zaista se mnogi ljudi skrivaju iza Radovana, iza politike i velikih reči, iza srpstva da bi neke svoje želje ostvarili.

RSE: Pronašla sam jedan intervju iz novembra 2000. godine u kojem ste govorili o stanju psihijatrije u Srbiji. To je za mene jedan od vaših najduhovitijih intervjua koje sam imala prilike da pročitam. Tada ste radili u bolnici Laza Lazarević. Rekli ste: ''Kada je čovek bolestan, ide lekaru, a ne frizeru. Nama je napravljena lepa frizura, ali smo i dalje veoma bolesni''. Zašto ste to rekli? To ste rekli jer je u bolnici Laza Lazarević neupotrebljiv mokri čvor, u njoj nema odelenja za posebne pacijente, u njoj postoji samo luksuzna direktorska kancelarija, a sve drugo je kao u najstrašnijim horor filmovima. U trenutku kada je Mira Marković, koja je tada bila predsednik Upravnog odbora, trebala da dođe, tamo je postavljenja veštačka trava, a zgrada je obojena, po njenom nalogu, u ružičasto sa belim šljaštečim rešetkama samo sa spoljašnje strane. Da li je to moguće?

RAŠKOVIĆ: Zgrada je ofarbana u jednu rozikasto narandžastu boju. Zli jezici kažu da je kreator odabira te boje bila Mira Marković. Vreme JUL-a je bilo užasno vreme. To je bila vladavina Potemkinovih sela. Pošto sam radila u bolnici, svima je tada bilo teško, i sada je. Tada nije bilo lekova, ćebadi, ukratko ničega. Onaj deo gde su se održavali sastanci Upravnog odbora i stepenice kojima su oni prolazili, imale su itison plave boje. Neko veštačko cveće je bilo postavljeno duž tog puta. Sređeno je odelenje koje je bilo preko puta direktorovih prostorija i te prostorije. Ljudi koji su dolazili tamo i koji su odlučivali o sudbini bolesnika, lekara, sestara i tehničara, koji su tamo radili i zarađivali svoj hleb, nisu pojma imali u kakvim uslovima radimo i što je važnije, u kakvim uslovima žive bolesnici.

Mirjana iz Novog Sada: ''Strašno je na koji je način narod isteran iz Hrvatske. Optimista sam, ali se bojim. Nevladine organizacije nisu samo doprinele demokratizaciji, nego doprinose i sada, vode računa o zbrinjavanju izbeglica i oko drugih stvari. Problem sa Makedonskom crkvom i vladikom Jovanom je previše ispolitizovan i politički je počeo da se raspravlja. Mislim da je Vaseljenska patrijaršija, kao vrhovni Pravoslavne ortodoksne crkve, važna. Kako bi bilo da vladike iz Makedonije naređuju ministru Iliću kako da betonira most u Novom Sadu. Ljudi koji nisu kršteni i koji su do juče bili ateisti, koji psuju, sada odjednom prave peticiju oko toga.''

RAŠKOVIĆ: Pravljenje peticije i skupljanje potpisa je demokratski čin. Mislim da je to dozvoljeno na svaku temu, pa čak i ako ste ateista imate pravo na svoje mišljenje o tome da li je jedan sveštenik, i još vladika, zatvoren. Zaista je to presedan da u XXI veku neko sedi u zatvoru jer se moli bogu. Čula sam da su nadbiskup Hočevar, koji ovde vodi katoličku zajednicu, i hamdija Jusuf Spahić, takođe dali neki savet i preporuku Makedoncima da se vladika Jovan pusti. To me je obradovalo. Mislim da bi najbolji način bio da se on pusti. Gospodin Crvenkovski po zakonu ima pravo da pomiluje. Mogao bi to da uradi i da dovede u red odnose naše dve zemlje, pa i samu Makedoniju da izvadi iz nekog ćorsokaka u koji je sada upala.

RSE: Kako kometarišete izjavu predsednika Tadića koji kaže da crkvama treba ostaviti da to rešavaju?

RAŠKOVIĆ: Teško je to ostaviti samo crkvama. Tu se već umešalo sudstvo i javno mnijenje i to više nije samo neka kanonska stvar. Teško je sada, kada se već toliko zakuvalo, dići ruke i reći neka se crkve time bave. To me podseća na ono Miloševićevo vreme. Uverili su krajiške Srbe da imaju državu, pa su ih onda ostavili na cedilu.
XS
SM
MD
LG