Dostupni linkovi

logo-print

Najbolji je srednji put kojim idemo


RSE: Ove nedelje je u Beogradu, nakon susreta sa zvaničnicima Srbije i Crne Gore, generalni sekretar NATO-a rekao da mu nije jasno kako je moguće da se Ratko Mladić i dalje nalazi na slobodi. ''Ne mogu da objasnim, a ni drugi ljudi ne mogu da objasne, kako je moguće da deset godina posle masakra u Srebrenici konačan zaključak treba da bude - mi ne možemo da nađemo Ratka Mladića''. Mediji su preneli da su naši zvaničnici pokušali što slikovitije da objasne da su svesni problema Mladić. U trenutku dok je generalni sekretar NATO-a izgovarao ove reči, videli smo vas, koji ste bili tamo prisutni sa ostalim domaćim zvaničnicima, kako pravite jedan pokret rukom, kao da ste se za trenutak uhvatili za glavu. Da li je to bila reakcija na reči generalnog sekretara?

DAVINIĆ: Ne, nije to bila reakcija na to. I ja sam to primeteo. Retko gledam vesti i sebe na televiziji, ali znam šta se dešavalo. Kosa mi je tada bila duža i pala mi je na čelo. Digao sam je sa očiju. To je bio taj pokret. Nakon toga sam mnogo skratio kosu jer mi je ta lokna smetala. Interesantno da neki pokreti koje čovek učini iz sasvim drugih razloga, mogu kod gledalaca, ili kod ljudi koji posmatraju tu scenu, da stvore neki mnogo značajniji zaključak. To je bila najobičnija mahinalna reakcija.

RSE: To znači da se sledeći put, pri takvim posjetama, nećete držati za glavu.

DAVINIĆ: Ne. Otići ću da se ošišam pre nego što strani zvaničnici dođu.

RSE: Da li je problem u načinu objašnjavanja ili u tome što tvrdnja da niko u ovoj zemlji ne zna gde je Ratko Mladić nije objašnjiva. Kako ste vi pokušali da generalnom sekretaru NATO-a objasnite šta je sa Mladićem?

DAVINIĆ: Pokušao sam da mu objasnim, ne sa stanovišta gde je on bio do 2002. godine, ili sa stanovišta da li mu je pomagao ovaj ili onaj, nego da mu detaljno objasnim šta mi radimo u ovom trenutku, šta rade sve nadležne službe, svi nadležni državni organi, da ga nađemo i identifikujemo i da taj problem konačno rešimo. Utrošio sam dosta reči i napora da mu objasnim da čitavo državno rukovodstvo, svi faktori u zemlji, kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori, kao i na nivou državne zajednice, su svesni da ovaj problem mora da se reši i da rade na tome. I meni je nejasno zašto ne možemo da ga nađemo, uprkos svim naporima koji se ulažu. Ti napori su izuzetno veliki, s obzirom da je ulog mnogo veliki. Onda, kada ga budemo pronašli i kada taj slučaj rešimo, klupko će početi da se odmotava unazad pa ćemo videti gde su pravljene greške, šta se dešavalo i ko je za šta odgovoran. U ovom trenutku je najvažnije da taj slučaj rešimo i da se on nađe tamo gde očekuje međunarodna zajednica, a to je u Hagu.

RSE: Sada naše vlasti govore da ne znaju gde je Ratko Mladić, za razliku od tvrdnji u nekom prethodnom periodu kada se govorilo da on nije u zemlji, sada priznajemo da jeste u Srbiji.

DAVINIĆ: Ne priznajemo ni da jeste, niti da nije u Srbiji. Polazimo od radnog stava da moramo da preturimo sve u Srbiji, da ne ostavimo niti jedan kamen ne preokrenut kako bi smo bili apsolutno sigurni da li se on nalazi, ili ne, u Srbiji. Nakon te, veoma složene operacije, u kojoj učestvuje veliki broj faktora, moćićemo sa sigurnošću da kažemo gde se krio, da smo ga pronašli, ili da kažemo da se on ne krije u Srbiji i da ga nismo našli, a uložili smo sve moguće napore da to učinimo. Sada se postavlja pitanje da li će međunarodna zajednica biti zadovoljna sa jednom takvom konstatacijom, u slučaju da kažemo da ga nismo našli. U ovom trenutku oni nam kažu da će to prihvatiti, ali bi smo morali da kažemo gde je. Tako je nastao drugi problem - identifikovati gde je Ratko Mladić. Mi u ovom trenutku polazimo od pretpostavke da moramo sve da uradimo da tu stvar razjasnimo što pre. Nadam se da ćemo u tome biti uspešni.

RSE: Kada ste penzionisali pukovnika Dragomira Krstića, koga bivši šef Državne bezbednosti, Goran Petrović, navodi kao organizatora obezbeđenja Ratka Mladića do 2002. godine, da li ste to učinili nakon Petrovićevih navoda, ili ranije?

DAVINIĆ: Postavlja se pitanje šta znači čin penzionisanja. U slučaju ovog oficira situacija je složenija jer se on nalazio na generalskom mestu. Nije bio unapređen u čin generala, ali se nalazio na generalskom mestu. Da je ostao u službi, mogao je da dobije čin generala. Sva generalska mesta, bilo da se radi o unapređenjima ili penzionisanju su u nadležnosti Vrhovnog saveta odbrane. Predlozi se upućuju od strane ministra. Sa predlozima se Vrhovni savet odbrane usaglašava ili ne. Obično se usaglasi. Predlog o penzionisanju sam uputio pre izvesnog vremena i Vrhovni savet odbrane je prihvatio moj predlog za njega i za još jedan broj stvarnih generala. Oni se ne pominju jer nisu kontraverzni, kao ovaj pukovnik. Personalna služba već mesec dana daje rešenja o penzionisanju. Radi se o 1900 oficira koji su u julu penzionisani. Svakoga dana na moj sto dolazi po nekoliko rešenja koje potpisujem. Njegovo rešenje je došlo pre nego što je njegovo ime izašlo na prve stranice pojedinih novina. Nije to neodgovoran odnos prema tome šta potpisujem. Potpisujem dnevno po stotine dokumenata koje mi moji saradnici dostavljaju sa preporukom da ih potpišem. Neke stvari čitam, a neke ne. Rešenja o penzionisanju su forma i jako su dosadni za čitanje. Potpisujem ih jer je pomoćnik ministra odbrane za personalna pitanja to usaglasio sa zakonom i dao mi na potpisivanje. O tome nemam šta da razmišljam.

RSE: Da li je zbog toga nastao spor koji je zbunio mnoge? Izjavili ste da Krstović jeste član Generalštaba. Danas smo iz Generalštaba dobili informaciju da je na bolovanju, a nakon toga je usledilo saopštenje iz vašeg ministarstva da je penzionisan.

DAVINIĆ: Nema tu nesaglasnosti, nego ljudi ne shvataju proceduru penzionisanja u vojsci. Ni ja je nisam shvatao do pre izvesnog vremena, ali me je pritisla muka pa sam naučio. Zbog finansijskih i budžetskih ograničenja smo morali da smanjimo jedan broj oficira, vojnih lica, da ih penzionišemo i da ukinemo radna mesta civila. Dobio sam primedbe od Ministarstva finansija. Kada sam ih obavestio da je traženi broj ljudi zaista penzionisan i da su radna mesta ukinuta, ništa se nije desilo, moj budžet i plate ostale su na istom nivou. Dobio sam obaveštenje da postoji otpusni rok za civile od mesec dana, a za vojna lica je otpusni rok tri meseca pošto moraju da iskoriste godišnji odmor, izvrše primopredaju i još neka pravila. To sve omogućava da se ti ljudi drže na radnom mestu još tri meseca. To je izazvalo probleme sa Ministarstvom finansija. Ovaj čovek, datumom penzionisanja, može da ostane u radnom odnosu još određeni broj nedelja, pa čak i meseci, pre nego što se skine sa platnog spiska i dok ne skine uniformu.

RSE: Znači njegovo penzionisanje nema veze sa Petrovićevim navodima koji su objavljeni u dnevnoj štampi?

DAVINIĆ: Nema. To je čista koincidencija, vrlo nesretna, koja je dala nekim tabloidima mogućnost da nekoliko dana prodaju malo veći tiraž nego obično.

RSE: S obzirom da je to tema koja zaokuplja pažnju, kako svetske, tako i domaće javnosti, da li ste nešto preduzeli da se u toku ova dva dana obave razgovori sa Krstovićem i da se provere navodi koje je izneo bivši šef DB-a?

DAVINIĆ: I jeste i nije. S jedne strane ima potrebe, a s druge strane nema potrebe da se obave takvi razgovori. Ono za šta ga gospodin Petrović optužuje odnosi se na period pre nekoliko godina, na period do 2000. godine. Goran Petrović je rekao da misli da je on i dalje nastavio da se angažuje oko toga za šta ga on optužuje.

RSE: Mislite li da ljudi, koji su Mladića pomagali do 2002. godine, to ne čine i danas?

DAVINIĆ: Sadašnji predsednik Srbije i prethodni ministar odbrane, gospodin Tadić, je dolaskom na svoje mesto preduzeo odgovarajuće korake da utvrdi da li lica u aktivnoj službi pomažu, ili ne, haške optuženike i da li se haški optuženici skrivaju u objektima Vojske Srbije i Crne Gore. Izveštaj koji je tom prilikom napravljen potvrdio je da takvih lica nema i da se oni ne kriju u spomenutim objektima. Preuzimanjem te funkcije, nastavio sam određene provere, vrlo efikasne i vrlo konstantne, na osnovu kojih i dan danas tvrdim da aktivna vojna lica ne pomažu haške optuženike i da se haški optuženici ne skrivaju u objektima Vojske Srbije i Crne Gore. Imamo vrlo precizne načine na osnovu kojih možemo to da utvrdimo i zbog toga sa toliko sigurnosti dajem takvu izjavu. Šta je on radio pre toga, nije predmet mog sadašnjeg istraživanja. S obzirom da je on sada penzioner, potpada pod druga pravila i njegovim eventualnim aktivnostima u prethodnom periodu će se baviti neki drugi organi.

RSE: Petrović navodi da je u to bilo uključeno desetak oficira. Da li postoji mogućnost da ti ljudi koji su ga skrivali, mogu da daju neke informacije koje mogu biti korisne u otkrivanju Mladića?

DAVINIĆ: Naravno da mogu da daju te informacije i mi te informacije od njih i tražimo. Te informacije traže i neki drugi organi. Možemo da tražimo informacije samo od aktivnih vojnih lica. Bez obzira što su neki od njih vojni penzioneri, oni su civili. Nemamo pravo da vodimo službene razgovore sa njima, ali možemo privatne, ukoliko oni to žele. Za ono što kažu u službenim razgovorima, za to su i odgovorni.

RSE: Iako kažete da imate sigurne mehanizme da otkrijete da li se Ratko Mladić krije u nekim vojnim objektima, zanima me da li postoji mogućnost da se od istih ljudi u vojsci koji su učestvovali nekada u skrivanju Ratka Mladića danas očekuje da oni pruže informaciju gde se on nalazi?

DAVINIĆ: To je njihova građanska dužnost. Ukoliko su nešto znali u prošlosti o njemu, trebali bi to i da kažu. Ukoliko sada nešto znaju, trebali bi još više da nam kažu, s obzirom da smo svi svesni da je to stvar od izuzetno velike važnosti za budućnost našeg naroda i naše zemlje.

RSE: Mislite li da bi ti ljudi, koji su ga skrivali, sada sigurno progovorili da nešto znaju?

DAVINIĆ: Smatram da bi trebali da kažu, ukoliko nešto znaju. S obzirom da do sada niko nije izašao dobrovoljno da to kaže, izvlačim dva moguća zaključka. Jedan zaključak je da ništa ne znaju. Drugi zaključak je da ukoliko znaju, a neće da kažu, onda su toliko tvrdokorni da ne obraćaju pažnju na sve što se dešava u zemlji i na to koliko ova zemlja nazaduje zbog toga. Postoje mogućnosti da to saznamo.

RSE: Kako je moguće da vojne službe bezbednosti ne znaju gde je Mladić? Nadam se da mi nećete reći da je on penzionisan i da su za njega sada zaduženi policajci. Po nekoj definiciji, službe bezbednosti su zadužene da znaju sve i svašta. Kako to da ne mogu da saznaju gde se nalazi jedan čovek, pa makar to bio i Ratko Mladić?

DAVINIĆ: Očigledno je da su delovi te službe, ili pojedinci, znali gde se on nalazio do 2002. godine i da je to sada već prihvaćena činjenica. Ne mogu da se izjašnjavam o tome jer mi tada nisu bili dostupni takvi poverljivi podaci. Pre dolaska na ovo mesto sam imao mnogo veće iluzije i očekivanja od tajne službe. Mislio sam da je svemoćna i da zna sve, ali od kada se nalazim na čelu ovoga ministarstva i od kada kontrolišem tu službu moram da kažem da sam prilično razočaran u njenu svemoćnost. Ta služba radi onoliko koliko treba da radi, ali ne preko toga. To znači da nije svemoćna. Kreće se u okviru zakona i onoga šta joj zakon omogućava. Očigledno je da to nije preterano mnogo. To je taman toliko koliko ta služba treba da traži. U pojedinim situacijama, kao što je ova, bilo bi bolje kada bi imali mogućnosti i ovlaštenja da ispreturaju sve i svakoga i da nam kažu gde je Mladić. S druge strane, možda bi bilo loše po demokratska i ljudska prava građana ukoliko bi ta služba imala tako široka ovlaštenja. Možda je bolje da ih nema, a da mi na neki drugi način, i uz pomoć drugih službi, utvrdimo gde se kriju haški begunci.

RSE: Jednom ste izjavili da ste zadovoljni čelnim ljudima vojnih službi bezbednosti, ali ne i ostalim kadrovskim rešenjima. Da li je u međuvremenu promenjena kadrovska struktura u vojnim službama bezbednosti?

DAVINIĆ: Jeste dobrim delom putem penzionisanja. Određeni ljudi su ispunjavali uslove za penzionisanje i mi smo ih penzionisali. Ne bih rekao da ciljamo na ljude koji su na ovaj ili onaj način u toj službi ili u onoj. S obzirom na potrebu smanjivanja budžetskih sredstava koja se daju za vojsku, moramo da je smanjujemo. To radimo time što pooštravamo kriterijume za penziju. Pooštravanje znači smanjivanje uslova. Utvrdili smo određena godišta koja penzionišemo, bez obzira na godine staža. Svi koji su rođeni te godine idu u penziju. Snizili smo i minimalni radni staž za penzionisanje. Jednu takvu principijelnu odluku donosi Vrhovni savet odbrane. Ta odluka se sprovodi i mi ne znamo koga će pogoditi i gde ljudi rođeni tih godina rade. Sticajem okolnosti, u ovoj službi je bilo mnogo ljudi koji su rođeni tih godina. Otišli su u penziju po tim kriterijima, a ne po kriterijima podobnosti. To je proces podmlađivanja, koji pozdravljam, bez obzira da li se radi o ljudima koji znaju više. Došlo je vreme da mlađi, školovaniji kadar preuzme bitna mesta i da rade u značajnim službama.

RSE: Rekli ste i da se sprovodi istraga o Mladiću, ali da o rezultatima istrage ne možete detaljno da govorite. Da li se barem približavate cilju da međunarodnoj zajednici saopštite gde je Ratko Mladić?

DAVINIĆ: Mi na tome radimo, ali kako radimo, kojim tempom i kojim metodama, ne mogu o tome da govorim. Međunarodna i domaća javnost treba da sačeka da u datom trenutku iznesemo svoje analize i saznanja. Nadam se da će to uskoro biti. Možda ćemo utvrditi gde je i reći da je on rešio dobrovoljno da se preda. Možda ćemo reći da znamo gde je, da on neće dobrovoljno da se preda, ali ćemo ga uhapsiti. Postoji mogućnost i da ga ne nađemo.

RSE: Da li ste čuli za izjavu koordinatora Pokreta za nezavisnost Crne Gore, Branka Lukovca, koji je rekao da postoji mogućnost da srpske vlasti trgovinom sa Evropskom unijom, u vezi sa izručenjem Mladića, pokušavaju da odbace referendum o nezavisnosti Crne Gore? On je čvrsto uveren da srpske vlasti godinama kontrolišu haške optuženike, uključujući i Mladića, i da je samo pitanje cene koju će pokušati da isposluju kada ih predaju Tribunalu.

DAVINIĆ: Nisam čuo za tu izjavu. Znam gospodina Lukovca koji je vrlo inteligentan čovek, naš bivši ambasador u Rimu, kao i drugde, naš bivši ministar. Ne shvatam tačno značenje te izjave. Mislim da je pitanje referenduma u Crnoj Gori legitimno pravo crnogorskog naroda. Ukoliko se Crna Gora i crnogorski narod odluči da idu na taj referendum, referenduma će biti. Kakav će biti ishod tog referenduma zavisiće od trenutne situacije. Lično smatram da ukoliko bi smo uspeli za vrlo kratko vreme da pozitivno rešimo pitanje generala Mladića, onda bi to otvorilo vrata za naše ubrzano približavanje euro-atlantskim integracionim procesima i da bi zemlja u celini, državna zajednica, ubrzanim tempom krenula ka Evropi i ka euro-atlantskim integracionim procesima, da bi to ostavilo traga i na ishod tog referenduma. Ukoliko to pitanje ne rešimo, to će imati određeni značaj i uticaj na ishod tog referenduma. Ne bih želeo da spekulišem. Taj referendum je predviđen iduće godine. Ima toliko vremena do tog referenduma da se puno toga može desiti. Po prirodi sam optimista i verujem da će stvari ići u boljem pravcu nego što to neki predviđaju.

Samir iz Danske: ''Do 2003. godine, svi mediji u Danskoj pišu, Mladić je bio u vojnim objektima i gospodin Tadić je znao gdje je Mladić. Mislim da i sada Tadić zna gdje se Mladić nalazi. U pitanju je samo igra koliko će uzeti para od Evropske unije. Mislim da je pitanje dana, maksimalno mjeseca, kada će Mladić biti u Hagu.''

RSE: Potpredsednik vlade, Žarko Korač, je nedavno u jednom intervju rekao da se Mladić nalazio do 2003. godine u vojnim objektima u Srbiji. U trenutku kada je ubijen premijer Đinđić, on počinje da se krije.

DAVINIĆ: Moguće je da gospodin Korač zna nešto više o tome. Ako je to izjavio, verovatno stoji iza toga. Nisam u situaciji, niti da potvrdim, niti da poreknem tako nešto. Moj zadatak u ovom trenutku je da pronađemo generala Mladića i da ga što pre uputimo u Hag jer od toga zavisi budućnost ove zemlje. S druge strane, pravda mora da bude zadovoljena. On mora da ode u Hag i da se tamo odbrani, da se dokaže da nije kriv, ili da se utvrdi da je zaista odgovoran. Samo tako može da se skine stigma sa našeg naroda. U međunarodnoj javnosti se još uvek govori da su Srbi uradili ovo ili ono. Ne može nacija da bude odgovorna. I ja sam deo te nacije. Ne mogu da se osetim odgovornim za ono što su uradili pojedinci, ali sam vrlo rad da ti pojedinci stanu pred lice pravde i da kažu šta imaju da kažu, da na osnovu toga sudije kažu svoje i da na taj način tu stvar konačno završimo. Izvođenjem krivaca pred lice pravde i donošenjem presude će se ubrzati proces pomirenja. Dok god postoji osećaj da je učinjen zločin, a da taj koji je zločin učinio nije kažnjen, teško će doći do pomirenja. Kažnjavanjem izvršilaca zločina završava se jedan proces i tek tada proces pomirenja u nekoj budućnosti može da se ostvari.

Milovan Janković iz Danske: ''Sto hiljada penzionera iz Crne Gore ulaže u vojsku godišnje 400 eura, što daje svotu od 40 miliona eura. Školski brod je prije mjesec dana, uz pratnju gospodina Vujanovića i admirala, krenuo na krstarenje Mediteranom. Penzioneri sa čekom od 50 eura mogu sa obale da im požele srećan put i mirno more. Mislim da je ta vojska napravila veliki broj stanova i zauzela ogromni prostor. Zar nije više dosta tih troškova i takvih luksuznih putovanja?''

DAVINIĆ: Imam puno razumevanja za sudbinu vojnih penzionera. Nastojim da penzije budu redovne, ali to je van moje kontrole jer to zavisi od budžeta država članica. Zalažem se i za to da se penzije povećaju, ali ni to nije u mojoj moći. U mojoj moći je da se velikom broju tih penzionera, koji nemaju rešeno stambeno pitanje, pravo na stan prizna, bez obzira što su penzioneri. Pravimo Pravilnik već godinu dana koji bi im priznao ta prava. Taj novi Pravilnik sam tek sada dobio. Naše službe su jako spore i razmišljaju na stari način. Jednostavnije je raditi na način kako se nekada radilo, nego uložiti napor i imaginaciju i napraviti jedan novi, pošteniji i pravedniji Pravilnik o raspodeli stanova. Predvideo sam da se u posebnu kategoriju stave penzioneri, da se ne boduju sa aktivnim oficirima ili generalima. To je malo, ali činim koliko god mogu. Postoji dobra volja.

Taj brod je nekada bio ponos naše mornarice. Dobio je poziv od Britanaca zbog proslave 200 godine od bitke kod Trafalgara koja je značajna u istoriji Britanije. Naš brod je tamo otplovio, ali je dobio tu mogućnost zahvaljujući donaciji i pomoći drugih zemalja Nije to neki luksuz. Čuo sam da je bio veoma zapažen u takmičenjima koja su održana na toj proslavi. Učestvovao je veliki broj zemalja sa svojim jedrenjacima. U povratku je zapao u oluju. Morao je prinudno da pristane u jednoj od luka Španije. Španci su ga dočekali i napunili svim potrebštinama. Uskoro očekujemo da pristane kod nas. Nije nas to mnogo koštalo, ali je to lepa stvar i možemo da pokažemo drugim narodima da imamo dobre mornare. Da nas je to mnogo koštalo, ne bi smo mogli da ga pošaljemo i ne bi ga ni poslali.

RSE: Oko Sporazuma NATO-a i Srbije i Crne Gore je još jedna stvar o kojoj građani imaju kontradiktorne informacije. Kažete da je Sporazumom ograničen prolaz NATO snaga isključivo na teritoriju Kosova, dok ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković, kaže da Sporazum omogućava NATO snagama, uključujući i KFOR, da u slučaju potrebe reaguju bilo gde u regionu gde su ugrožena ljudska prava i mir, ali da je interes Srbije i Crne Gore vezan isključivo za Kosovo. Tada bi snage KFOR-a, u slučaju sukoba, mogle brzo da dobiju pojačanje. Drašković verovatno zna kakav je tekst potpisao.

DAVINIĆ: Mislim da nema nekih suštinskih razlika između onoga kako sam ja to formulisao i onoga što je ministar Drašković rekao. On je to potpisao, ali obojica smo učestvovali u izradi tog Sporazuma. Hteo bih da razjasnim nekoliko stvari, uključujući i te kontraverze koje su se javile. Radi se o tipskom Sporazumu koji NATO zaključuje sa svim zemljama, ali u našem slučaju Sporazum je prilagođen potrebama ovog regiona i sadašnjeg trenutka. Ovim Sporazumom omogućujemo prolaz, ali to ne znači da će se on i desiti. Tranzit, ili prolaz, je predviđen samo u slučaju određenih potreba koje nisu detaljno specifikovane. Kaže se diplomatski - u slučaju potrebe omogućuje se. Neće te trupe ići samo u pravcu Kosova, već te trupe moraju i da se vrate. Bugarska je članica NATO i ima trupe na Kosovu. Grčka je članica NATO i ima trupe na Kosovu. Imaju ih i Rumuni i Mađari i druge nacije. Ukoliko bude postojala potreba, te trupe će trebati proći kroz našu teritoriju i kada tamo obave poslove zbog kojih su i otišle, moraće i da se vrate. Tranzit će biti dvosmeran. To je ono što je možda formulacija ministra Draškovića.

RSE: Rekli ste da ste u dogovore oko Sporazuma bili uključeni vi i ministar Drašković. Da li su bile uključene i vlade Srbije i Crne Gore, pošto imamo neke informacije da vlada Srbije nije bila sa tim upoznata. Čović vas je zbog toga kritikovao.

DAVINIĆ: Ne vidim zašto bi nas gospodin Čović trebao da kritikuje. On je koordinator određenog tela koje se bavi pitanjem Kosova, Metohije i juga Srbije. Ovo su pitanja koja se tiču bezbednosti i ona su u domenu Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva odbrane. Mi se konsultujemo sa odgovarajućim ministarstvima. Da li je vlada bila informisana ili ne, otvara pitanje šta se podrazumeva pod definicijom vlade. Ministarstvo finansija, jer se radi o nekim poreskim i dadžbinskim olakšicama, je bilo konsultovano. Bilo je konsultovano i Ministarstvo pravde, i to iz obe države članice državne zajednice. Odbor za zakonodavstvo na nivou državne zajednice je takođe bilo konsultovano. Moj utisak je da vlade, i jedne i druge države članice, nisu imale taj Sporazum na dnevnom redu kako bi se o tome izjasnile. Ukoliko se donese stav da sve o čemu odlučuje Savet ministara prethodno moraju da odobre članice državne zajednice, onda bih postavio pitanje u čemu je svrha Saveta ministara. Ministri iz Saveta ministara treba da se konsultuju sa svojim vladama i da imaju ovlašćenje da donose odgovarajuće odluke i da o tome glasaju na Savetu ministara. Nekoliko ministarstava je konsultovano u ovom slučaju, a da li je trebalo konsultovati i vladu kao celinu, ili su bile dovoljne konsultacije sa ministarstvima koja su najposrednije angožavana, to je stvar diskusije. Postavlja se pitanje suštine ovoga Sporazuma. Da li je ovaj Sporazum u našem interesu ili ne? Tu treba da se izjasni naša javnost i vlada. Ako je u interesu, Sporazum će se ratifikovati i u Skupštini, a ako nije, onda neće. Stalno prebacujeme diskusije na neke sporedne teme. Danas sam razgovarao sa jednim brojem ambasadora koji su veoma začuđeni ovom diskusijom koja se kod nas odvija. U svetu su jedan i jedan dva, a kod nas to nije tačno. U novembru prošle godine usvojili smo strategiju odbrane državne zajednice. U njoj se kaže da je naš strateški cilj ulazak u euro-atlantske integracione procese. Definisali smo NATO kao krajnji cilj, a prvi korak ka NATO je Partnerstvo za mir. Onoga trenutka kada uđemo u Partnerstvo za mir i u NATO, moraćemo te sporazume da zaključimo. Da li smo ih zaključili danas ili sutra, za mene je irelevantno. Ovaj Sporazum je zaključen danas. Moglo je i da se čeka da uđemo u Partnerstvo za mir. Ako pošaljemo generala Mladića sutra u Hag, onda ćemo sutra ući i u Partnerstvo za mir, pa smo mogli da sačekamo. Nisam siguran da ćemo Mladića poslati u Hag za mesec dana. Tada bi taj Sporazum čekao taj trenutak. Ne mogu da preuzmem tu odgovornost da odlažem potpisivanje tog Sporazuma iz tehničkih razloga što nismo u Partnerstvu za mir, jer je on isključivo vezan za naše nacionalne interese na Kosovu i Metohiji. Onaj koji se buni protiv tog Sporazuma i nalazi mu falinke tehničke prirode, mora da uzme odgovornost za ono što može da se desi na Kosovu sa stanovišta izbijanja nereda i svega onoga što može da ugrozi srpsko stanovništvo. Za mene je prioritetna stvar da obezbedimo sve sa naše strane, kako sutra niko ne bi mogao da nam kaže da smo bili smetnja da oni reaguju onako kako treba. Ako smo ovim Sporazumom omogućili NATO trupama da uđu u roku od nekoliko sati na teritoriju Kosova i Metohije u slučaju destabilizacije tog regiona, onda smo mi sa naše strane učinili sve. Ja sam za taj Sporazum jer meni niko neće dati ovlaštenje i niko neće stajati iza moje odluke da uđemo u Kosovo da branimo Srbe. To nismo uradili ni u slučaju pogrome. I dobro je što to nismo uradili jer se međunarodnoj zajednici i svetu, na žalost, i po cenu života koje su Srbi izgubili i naših silnih izgubljenih kulturnih, istorijskih i crkvenih spomenika, pokazalo ko tamo vlada. Ne mogu da peruzmem tu odgovornost da zbog nekih tehničkih razloga i zbog nekih prepucavanja u našoj javnosti mi ne uradimo sve ono što međunarodna zajednica od nas sa pravom traži da bi izvršila svoj deo obaveze. Činjenica je da strategija odbrane nije prihvaćena konsenzusom, nego većinom glasova. Bilo je ljudi koji su upravo zbog NATO-a glasali protiv nje. Naravno da će oni danas glasati i protiv tog Sporazuma. Velika većina je ipak glasala za. I među tim političarima koji su se svesrdno zalagali za prihvatanje državne strategije odbrane, ima kritičara ovog Sporazuma, pa mi nije jasan taj stav.

RSE: Opet imamo još jednu stvar koja nije objašnjiva za međunarodne zvaničnike. Jedna od kontraverza tog Sporazuma je imunitet NATO vojnika. Pojedini analitičari navode da ima loših iskustava sa terena na kojemu je NATO angažovano jer NATO vrlo teško prihvata odgovornost za nešto što se podrazumeva: kretanje po putevima, saobraćajne nesreće, nanošenje štete trećim licima i slično.

DAVINIĆ: Kada se radi o privilegijama i imunitetima, oni su dati u skladu sa Bečkim dokumentom o privilegijama i imunitetima koje dobijaju strane diplomate. NATO vojnici, i svi oni koji bi u tom kontekstu prolazili kroz našu zemlju, imaju ista prava, privilegije i imunitete kao neki ambasador NATO zemlje, ili službenici NATO ambasade na našoj teritoriji. Ta izjava je deo nesporazuma i kampanje protiv NATO-a. Ništa tim vojnicima ne dajemo više nego diplomatima. Ako član ambasade neke NATO zemlje napravi saobraćajnu nesreću ili prekršaj, prema njemu će se primeniti pravila te konvencije. Ista ta pravila će se primeniti i na tog vojnika ili na taj konvoj. Nema nikakve razlike. Pravila su data Bečkom konvencijom o pravima i privilegijama, međunarodnim dokumentom koji je prihvatio čitav svet, pa i mi.

RSE: Da li su sve te stvari definitivno precizirane u samom tekstu Sporazuma, ili kasnije može doći do neke situacije da se neke odredbe široko tumače?

DAVINIĆ: One su precizirane time što se oslanjamo na Bečku konvenciju koja sve to definiše. Ona se jako dobro primenjuje u svakom pogledu, pa prema tome, primenjivaće se i ovde. Ti sporazumi su uglavnom tipskog karaktera. Oni moraju da budu usaglašeni sa sporazumima koje prihvataju druge zemlje. Zamislite da dođete u situaciju da krenete nekim konvojem prema Kosovu, ali ste krenuli iz Austrije, pa idete preko Mađarske i sada ulazite na našu teritoriju. Pravila su slična onim koja su potpisala i Mađarska i Austrija i Hrvatska. Trupe prolaze brzo i ne mogu da razmišljaju na tom putu gde važi kakav propis. Zbog toga nam je i rečeno - ili ćete prihvatiti Sporazum onako kako su ga i druge zemlje prihvatile, uz neke manje izuzetke koji su tipični za vašu zemlju, ili ga nećete uopšte prihvatiti.

RSE: Da li potpisivanje tog Sporazuma znači da NATO ima neke osnovane strepnje od novih sukoba na Kosovu? Nedavno smo čuli od nekih albanskih intelektualaca da će tih sukoba biti. Imamo i priču nekih vojnih analitičara u Beogradu koji tumače taj Sporazum tako da Zapad neće prihvatiti nezavisnost Kosova i de se ovaj Sporazum pravi kao eventualna zaštita od nekih sukoba pošto će Albanci biti nezadovoljni svakim rešenjem koje nije nezavisnost?

DAVINIĆ: Nije ovaj ugovor pregovaran u zadnja dva-tri dana, već nam je dat pre četiri godine. Već četiri godine pravnici u raznim našim institucijama vode bitku sa tim Sporazumom, uglavnom time što su ga stavili u fioku. Smatrali su da je to malo osjetljivo i da oni ne moraju da budu ti koji će se izjasniti. Izjasnili su se u smislu da on nije dobar. Pre četiri godine osećaj posledica bombardovanja iz 1999. godine je bio mnogo prisutniji i niko nije hteo da zagrize i da kaže da je ovaj Sporazum u našem interesu i da ga treba prihvatiti. Mesto toga je gurnut u fioku. Pronađeno je nekoliko pravnih razloga zbog čega o tome treba razmišljati. Četiri godine se razmišljalo. Da je taj Sporazum potpisan pre četiri godine, onda se ono što se dešavalo 17. marta 2003. godine ne bi dešavalo onako kako se dešavalo, nego bi to sve prošlo mnogo bolje po nealbansko stanovništvo jer bi trupe NATO mogle da uđu na tu teritoriju za par sati. To je trebalo odmah da nas natera da razmislimo o tom Sporazumu, da ga izvadimo iz birokratske fioke i da kažemo da je on, možda, i u našem interesu. Sporazum se kiselilo do pre nekoliko meseci, kada smo počeli da razmišljamo o tome da se približavaju pregovori o konačnom statusu, da taj status može da se odredi i na način koji može da ugrozi bezbednost i naše zemlje i našeg stanovništva. Nekome je palo na pamet da kaže da je možda ipak dobro taj Sporazum zaključiti. Mi smo ga pogurali, porazgovarali o tome i došli do zaključka da je to neophodan deo sistema bezbednosti koji mi gradimo. Tako je došlo do potpisivanja tog Sporazuma.

RSE: Verovatno isti odgovor važi i za jednu od spekulacija koja se pojavila - da iza Sporazuma stoji potraga za haškim optuženicima.

DAVINIĆ: Tako je.

Milovan iz Beograda: ''U poslednjih nekoliko godina kriterijum za obračun penzije do 1. 8. 2004. godine bio je jedan. Posle toga počeo je da važi drugi kriterij. Tako smo došli do apsurda da vojna lica istog čina i istog položaja imaju različite penzije i do 30 posto. Kako će to da se reši? Vojno tužilaštvo je ukinuto. Veliki broj pravnih sporova koji su pokrenuti kod tog Tužilaštva stoji netaknuto. Nastao je pravni vakum. Šta planirate sa tim da uradite?''

DAVINIĆ: Radimo na oba pitanja. Moram da izrazim veliko žaljenje zbog toga što se prema toj, veoma značajnoj kategoriji naših ljudi, a to su vojni penzioneri, ljudi koji su dali ogroman doprinos ovoj državi, pa i onoj bivšoj, društvo ponelo na neadekvatan način. Na žalost, to su stvari koje su van direktne kontrole ministra odbrane, ali ima veze sa nama. Svesni smo tog problema. Pokrenuo sam to pitanje sa nadležnim ministarstvima, uključujući i Ministarstvo finansija i sa Penzionim fondom. Sa rukovodstvom Penzionog fonda razmatramo taj problem i pokušavamo da nađemo odgovarajuća rešenja. Moje finansijske službe su pripremile neka rešenja, ali njihova realizacija zavisi od Ministarstva finansija.

Radimo i po pitanju Vojnih tužilaštva. Zakon o prenošenju nadležnosti rađen je u zadnjem trenutku prema Ustavnoj povelji. Napravljen je jedan nacrt zakona koji je usvojen. Nakon usvajanja tog zakona shvatili smo da nismo popunili sve praznine. Pravni sporovi su se zbog toga našli u procepu. To smo odmah uočili i preduzeli smo inicijativu da se zakon izmeni i dopuni. Sada to stoji na nivou Odbora za pravna pitanja Saveta ministara gde Služba za zakonodavstvo ima neko svoje mišljenje da to ne treba tako da se radi, već traži da se to jednim težim putem reguliše. Sada se borimo sa birokratijom da se to pitanje reši. Ukoliko ostane nerešeno, imaće posledice za određena lica i određene slučajeve.

Pripadnik 125. klase Vojne akademije: ''Naša klasa je upisala Vojno tehničku akademiju. U toku našeg školovanja naziv i statut Akademije je preformulisan u Vojnu akademiju odsjeka logistike, čime je dovedeno u pitanje naše zvanje po završetku školovanja. Mi smo pravnim putem, u više navrata, nekim zahtevima i molbama pokušavali da razrešimo pitanje našeg zvanja koje ni do danas nije rešeno. Za manje od mesec i po dana završavamo školu, a ne znamo kakav će nam status biti po završetku školovanja. Da li možete da nam date neku konkretnu informaciju šta se događa sa time? Ako mogu da vas zamolim da uspostavite neki kontakt sa nama kako bi smo organizovali neki sastanak na nivou Odseka logistike Vojne akademije kako bi ste rešili taj problem i omogućili nam da ostvarimo naša prava iz razloga što nam je to izuzetno bitno zbog našeg daljeg stručnog usavršavanja.''

DAVINIĆ: Upoznat sam sa ovim pitanjem. Na žalost, ne mogu da vam kažem koje je rešenje, ali smo svesni tog problema i nastojimo da nađemo rešenje. Vi se prestrojavate u hodu. Menjamo sistem školstva koji je primeren onom starom načinu ratovanja, razmišljanja i organizaciji vojske. Pokazalo se da je to bio dobar sistem, ali za ono vreme. Za ovo novo vreme taj sistem nije dobar i mi ga sada kompletno menjamo. Formirao sam jednu grupa koja treba do septembra da izradi čitav jedan plan školovanja. Izvlačimo Vojnu akademiju iz sastava Generalštaba i prebacujemo je u Ministarstvo odbrane, u Sektor za ljudske resurse jer to traže i euro-atlantski integracioni procesi. Čini mi se da još nismo uspeli da nađemo rešenje za vas, ali smo svesni problema. Obratite se mom kabinetu i napišite pismo u kome ćete se osvrnuti na ovaj naš razgovor. Sa velikim zadovoljstvom ću, zajedno sa saradnicima, da se sastanem sa vama i da porazgovaramo o tome. Vaše pitanje mora da se reši na pravičan način. Nisam kompetentan da donesem krajnju odluku o tome, ali ste vi dovoljno kvalifikovani da iznesete potrebne argumente i da se borite za vaš status sa mojim stručnim službama koje će imati moj nalog da vam izađu maksimalno u susret, da iznađu ona rešenja koja će biti pravična.

''Zahvaljujem se na pomoći. Svestan sam tih reformi i mislim da ih sprovodite u pravom smeru. Mi smo pokušali da ostvarimo kontakt sa vama i vašom kancelarijom, ali nismo uspeli. Da li možete da nam obezbedite direktan kontakt na koji možemo da se obratimo, da dostavimo dokumentaciju direktno vama?''

DAVINIĆ: Vrlo sam voljan da vam dam direktne brojeve telefona na koje možete da se javite, ali se bojim da će stotine ljudi čuti taj broj i da će navaliti sa svojim problemima. Broj ću ostaviti u studiju pa ga preuzmite.

RSE: Da li je ustupanje predmeta civilnom pravosuđu istraga o pogibiji dvojice gardista na Topčideru za Vojsku završena?

DAVINIĆ: I jeste i nije. Taj slučaj je predat civilnom sudstvu zbog toga što je sa 31. decembrom ugašeno vojno pravosuđe u tim aspektima i slučaj je prebačen na civilne organe. Sa tog stanovišta, sada su za konačnu odluku o tome nadležni civilni organi. Kada se kaže vojno pravosuđe, onda se misli na Vojsku i Ministarstvo odbrane. Vojno pravosuđe sa Vojskom i Ministarstvom odbrane ima samo zajedničku jednu reč, a to je vojno. Vojno pravosuđe je nezavisni organ. Nije pod kontrolom ministra odbrane. Niko ne može da da naređenja kako će se istraga vršiti, ili da se istraga podešava prema onome kako vojska želi. Taj organ je radio istragu, došao je do odgovarajućih zaključaka koji nisu bili konačni. Slučaj je predat civilnim organima i oni sada na tome rade. Pre izvesnog vremena tražili su da se bivši vojni pravosudni organi izjasne o nalazima do kojih su došli. Pretpostavljam da će taj slučaj biti u doglednom vremenu popuno razjašnjen. Sticajem okolnosti sam upoznat sa nalazima civilnih organa koji se ovim pitanjem bave, ali pošto nije konačan, ne bih hteo o tome da govorim.

RSE: Ovaj slučaj je izazvao burna reagovanja javnosti. Reaguju porodice, advokati, kao i stručna javnost. Mnoge kontradiktornosti prate taj slučaj. Osim tog slučaja, postoji još nekoliko slučajeva gde su vojnici na odsluženju vojnog roka izgubili život. Skoro svi slučajevi su tretirani kao samoubistvo. Nisu svi slučajevi do kraja razjašnjeni. Ima još porodica koje sumnjaju u taj nalaz. Štete li svi ti slučajevi ugledu Vojske? Imamo podatke da je u poslednje vreme sve manji i manji odziv regruta na poziv za odsluženje vojnog roka.

DAVINIĆ: Ti zaključci nisu baš tačni i ne mogu se povezati sa činjeničnim stanjem. Kada neko izvrši samoubistvo, teško je za porodicu da to prihvati. Moguće je i da postoji osećaj krivice. Ako porodica nije osetila da neko ima takve tendencije, nije mu pomogla, ili ih nije sprečila, kada se to desi ona se oseća odgovornom. Prva reakcija jeste da se ne radi o samoubistvu, već da je dotični ubijen ili mu je neko naneo zlo. U našim sredinama, pogotovo van velikih gradova, kada neko izvrši samoubistvo, taj čin se ne prihvaća. U Japanu, izvršiti samoubistvo, je najčasniji čin koji neko možete da izvrši. U zadnjem slučaju mladi čovek je izvršio samoubistvo. To je civilni organ utvrdio. On nije mogao da bude sahranjen po crkvenim obredima jer naša crkva samoubistvo ne priznaje. U maloj sredini to nije prijatna stvar. U svim tim slučajevima, sem u ova dva slučaja sa Topčidera, istražni organi su definitivno došli do zaključka da se radi o samoubistvu. Porodice to ne prihvataju i advokati koji se tu javljaju, ili grade svoju političku karijeru, ili zarađuju pare na bolu drugih ljudi.

RSE: Ali u slučaju dvojice gardista sa Topčidera imamo izveštaj nezavisne komisije da je postojalo treće lice.

DAVINIĆ: To je problem i to pokušavam da objasnim, ali mediji to zanemaruju. Novinari kojim to objasnim i koji me intervjuišu, ne napišu ono što kažem. Rade to svesno jer to što ja kažem ne prodaje novinu. Vojni istražni organ je izvršio uvid i došao je do zaključka da je došlo do ubistva i do samoubistva, ali da su involvirane samo te dve ličnosti. Nije se tu, niti stručna javnost, niti bilo koja druga javnost, uzbudila zbog toga, već je jedan broj bivših političara, i jedan broj tabloida, našao u tome zgodnu temu i to odmah povezao sa mogućnošću da se u tom objektu kriju haški optuženici. Haški optuženici su, izgleda, jedan kamen zakačen za naš vrat i stalno nas davi. Neko je iskoristio priliku da fantazira o tome da se tu nalaze neki haški optuženici i da je bezbednost Ratka Mladića ubila te vojnike jer su ih primetili. Kada bi svako mogao da ode tamo i pogleda to sklonište, da vidi kako je objekt konfiguriran, mogao bi da vidi da je to obična besmislica. Postojala je i još jedna teorija, da se tu dešavaju neke kriminalne aktivnosti i onoga trenutka kada su ti vojnici tuda prolazili, roba se iznosila i ubili su ih da to ne bi rekli ostalima. To su ordinarne gluposti. Tačno se zna kada dolazi straža, kuda ide i koliko dugo, kada dolazi do objekta, kada izlaze i kada se zatvaraju vrata. Nakon dva sata ponovo straža obilazi isti taj put. To je kontinuirana radnja. Oni koji bi se bavili nekim kriminalnim radnjama, znali bi kada straža ulazi u taj objekt.

RSE: Šta onda sa tom komisijom?

DAVINIĆ: Vojni istražni organ je završio istragu. Možda je bilo nekih propusta u konstatacijama jer je to jedan složen slučaj i vrlo je teško poverovati da jedan puca na svoga druga iz čista mira u datom trenutku i da posle toga ubije sebe. Zbog panike i zbog prašine koja se digla, javili su se glasovi da se stvori nezavisna komisija. Nakon konsultacija između članova Vrhovnog saveta odbrane i mene došli smo do zaključka da ne bežimo od toga da se stvori jedna nezavisna komisija. U toj komisiji su bili: ja kao ministar odbrane, ministar policije, načelnik Državne bezbednosti, zamenik ministra pravde, gospodin Buturović, bivši vojni tužilac, ali kao predstavnik jedne nevladine organizacije i još jedan predstavnik nevladine organizacije koji je bio ujedno i predsednik komisije. Ta komisija je angažovala jedan broj stručnjaka, balističara i onih koji su radili autopsiju. U tom procesu rada, ti stručnjaci, uprkos standardima i nekim moralnim normama, su izlazili u javnost i davali obaveštenja o tome šta oni misle da se tu desilo. Oni to nisu smeli da rade, niti da je trebalo da to rade. Radili su za ovu komisiju, ali su radili najmanje za nju. Radili su za sebe, za javnost i za one koji su ih stalno intervjuisali. Tako je stvoren utisak da ono što govore stručnjaci koji rade za specijalnu komisiju, je i stav te specijalne komisije. Kada se to sve svelo na izveštaje, podneli su ih nama, članovima te specijalne komisije, koji smo o tome odlučivali. Postoji jedan jedini izveštaj specijalne komisije, koji niko ne tumači na pravi način. Taj izveštaj ima šest redova. U njemu stoji da je komisija došla do zaključka da je situacija i suviše složena i da traži dalja razjašnjavanja nekih kontraverznih situacija i da bi bilo najbolje da se istražni postupak nastavi. Komisija nije rekla da se radi, niti o ubistvu, niti o samoubistvu. Nije potvrdila izveštaj vojne komisije, niti ono što su ti eksperti govorili javnosti, nego je rekla da slučaj zahteva dalju istragu. To je rekla jer je već znala da slučaj prelazi u civilne ruke i da će to dovršiti civilni organi koji imaju određeni kredibilitet. Civilni organi na tome rade. Oni su napravili istragu i imaju određene stavove. Sticajem okolnosti znam koji su njihovi stavovi. Oni nastoje da ih verifikuju i sa jednim i sa drugim ekspertima i videćemo šta će saopštiti javnosti. To je bio razlog zbog čega sam na osnovu ovlašćenja Vrhovnog saveta odbrane otvorio podzemno sklonište za jedan broj novinara koji su u njega ušli i pregledali ga. To sklonište nije u upotrebi. Da ste se i vi našli među onima koji su ga obišli, videli bi ste da je tamo nemoguće da se sakriva bilo ko, a da vas oni ljudi koji tamo rada na održavanju ne zapaze i ne saopšte drugim organima da se tu neko krije. Objekt ne može da se koristi za bilo koje druge svrhe, osim za namjenske, a pogotovo ne za sakrivanje bilo kakvih begunaca. Izjave o ubijanju vojnika su bitne samo za ljude koji su željni svoje ponovne političke afirmacije, samo zbunjuju javnost i to im ne služi na čast. Onoga trenutka kada se izveštaj civilnih organa obelodani, onda bi neko morao za sve te prethodne izjave da snosi odgovornost.

RSE: Još uvek ne znamo kakav će biti izveštaj civilne komisije. Eksperti iz nezavisne komisije su izneli da oni misle da je tu bilo i treće lice.

DAVINIĆ: Da, oni kažu da ne može da se isključi treće lice. Cilj mi je da se taj slučaj razjasni na jedan kredibilan način. Verujem da se nikada neće razjasniti i da će uvek ostati dilema da se kaže da je postojalo treće lice. Tako ostaje svakom pojedincu da se na bazi nečega opredeli. Pitali smo ih da li mogu da ukažu na koji način je došlo do pojave trećeg lica, kako možete da držite na nišanu obojicu vojnika, da uzmete pušku od jednoga, a da on ništa ne uradi, da pucate na jednoga i onda da pucate iz te puške i na drugog, a da ih istovremeno držite u stanju da oni ne reaguju pred ubistvom onog drugog? Odakle je to lice došlo? Ti eksperti su rekli da to nije u okviru njihovih ovlaštenja, da tim neće da s bave i da su samo došli do zaključka da je tu možda bilo treće lice. Nesumnjivo je da je pucano iz jedne puške. Pucala je i druga puška, ali nije nikoga ranila. Neko mora da se bavi i tim pitanjem otkud treće lice, kako je razoružalo te vojnike. Zbog toga je za mene verovatnije da se to desilo između njih dvojice i da niko treći nije involviran.

RSE: Nadajmo se onda da će civilno pravosuđe pokrenuti sva ta pitanja i dati odgovore na njih. Bilo je više slučajeva samoubistava u vojsci. Da li je pokrenuto neko istraživanje u vojsci, šta se dešava i zbog čega do toga dolazi?

DAVINIĆ: Naravno da je vršena istraga, ali je i poduzeto niz koraka. To sam konstatovao pre nekoliko dana, pa sam odmah bio demantovan. Do pre nekoliko dana smo imali samo dva slučaja samoubistva i to je rekord koji ne postoji ni u drugim armijama. Jedan vojnik se ubio nekoliko minuta posle ponoći, 1. januara, a drugi se ubio 30. juna. Za šest meseci imali smo samo dva stradanja i to samoubistva. To je daleko niže od proseka u bilo kojoj armiji i daleko niže od proseka koji se kod nas bilo kada desio. Nažalost, nekoliko dana nakon toga, desila su se dva slučaja. Jedan civil koji radi u vojsci, čovek od 56 godina, se ubio u vojnom objektu koji je čuvao. Ostavio je pismo. Drugi je podoficir koji je popravljao nešto u kući svoje rođake, pao je u cisternu i udavio se. Kada se radi o vojnicima koji su na straži, ili na nekom odgovornom mestu, samo smo imali dva slučaja. To mediji nisu zapisali, niti su ovu analizu dali, jer dobra vest, nije vest.

RSE: Šta savetujete vojnim obveznicima koji su u inostranstvu i koji su zbog boravka u inostranstvu izbegli služenje vojnog roka? Da li im preti hapšenje, ako tokom leta dođu u zemlju?

DAVINIĆ: Jedan broj ljudi ima legitiman boravak u inostranstvu i imaju sve papire na osnovu kojih mogu da odlože, i to vrlo lako, služenje vojnog roka. Oni moraju da se obrate našim diplomatskim ili konzularnim predstavništvima koji mogu na licu mesta da im odlože služenje vojnog roka. U određenim slučajevima predstavništva moraju da šalju njihove zahteve Ministarstvu odbrane. Nekada je Generalštab bio svemoćan i odlučivao je o tim stvarima. Sada o tome odlučuje Ministarstvo odbrane, Sektor za ljudske resurse. Napisao sam jedan propis koji sam uputio našim predstavništvima u kome sam rekao da ako za tri meseca Ministarstvo odbrane ne odgovori na njihove zahteve, automatski im se odgađa služenje vojnog roka, jer ne želim da dozvolim da ta deca stradaju zbog birokratije u Ministarstvu odbrane. Postoji i jedan broj lenjih. Dobili su poziv kojem se nisu odazvali, pa su odgovarajući vojni organi dali nalog za njihovo privođenje, ali sud nije doneo odluku o njihovom privođenju. Ti su bezbedni jer smo zaustavili sve takve prijave. Tamo gde je sud već doneo odluku da ih privedu, civilna policija će ih privesti. Tu sam imao spor sa Tužilaštvom jer sam tražio da ih Tužilaštvo ne hapsi dok ne regulišemo njihov status. Slučaj nije rešen jer se tadašnji vršilac dužnosti tužioca, gospodin Janković, tome usprotivio. U jednoj emisiji sam mu rekao da je sramota takav njegov stav i izrazio sam nadu da neće biti izabran za tužioca. Na žalost, on je izabran. Ministar za dijasporu je takođe ogorčen jer i on pokušava mladim ljudima da izađe u susret, da rešimo to pitanje.

RSE: Za ljude protiv kojih postoje krivične prijave bi bilo bolje da ne dolaze u zemlju dok se to pitanje ne reši?

DAVINIĆ: Jedno moguće rešenje je da ovlaste svoju familiju, ili advokate, da odu u Tužilaštvo i da se raspitaju za njihov slučaj, da obaveste Tužilaštvo da će oni doći određenog dana sa potrebnim dokumentima, da će se pojaviti pred sudom da opravdaju svoj izostanak i da traže da im se odloži služenje vojnog roka. Mogu i u inostranstvu da daju odgovarajuću dokumentaciju na osnovu koje bi im se legalno odložilo služenje vojnog roka i te prijave povukle. Na njima je teret da se sada izbore da ne dođe do hapšenja. Ministarstvo tu ne može ništa više da uradi i nemamo kooperativan stav Tužilaštva.

RSE: Pre par dana, ministar pravde u vladi Srbije, Zoran Stojković, predlaže kao najbolje rešenje amnestiju.

DAVINIĆ: To je jedan od mogućih načina. Ja sam sa njim razgovarao na tu temu. Jedini problem je u tome što je procedura, da bi se taj zakon doneo, malo duža, ali je sigurnija. Ona ne može preko leta da se donese. Naš cilj je bio da regulišemo situaciju još ovoga leta, ali to neće moći.

Dušan iz Beograda: ''Gospodin ministar reče da se ovim Sporazumom povećava moguća brzina reagovanja NATO snaga u regionu u slučaju potrebe. Kao što se nama nameće obaveza poštovanja svih međunarodnih obaveza, naročito ove haške, zar nije njihova obaveza da osiguraju bezbednost na KOSMET-u uvek, a ne samo kada se nešto desi? Šta čine naši organi da postave svoje prioritete u tom smislu? Dinkić govori o suficitu u budžetu Republike Srbije sa oko 30 milijardi dinara. Finansijsko stanje u vojsci je pred kolapsom. Govori se o profesionalizaciji vojske. Ako se ima u vidu činjenica koliko košta jedan profesionalni vojnik, zašto se konstantno smanjuje stručno vojno osoblje u vojsci bez nekih većih ulaganja u savremenu opremu? Da li se svesno ide na urušavanje vojske kao institucije, kako u budućnosti ne bi mogla da odgovori, ne samo na nove terorističke pretnje, već i na krupnije bezbednosne izazove?''

DAVINIĆ: U pravu ste da se radi o obavezi međunarodne zajednice da obezbedi sve uslove za stabilnost i bezbednost svih građana na teritoriji KOSMET-a. Rezolucijom 1244, Saveta bezbednosti, preneli smo privremeno suverenitet na međunarodnu zajednicu. Ako imate suverenitet, imate i odgovornost da organizujete život onako kako se to čini u svim normalnim državama. Naravno da međunarodna zajednica u tome ne uspeva i da je to veliki problem. Sada čovek može da zauzme filozofski stav i da kaže da to je njihova obaveza i da moraju da nose odgovornost, a ako to ne učine mi ćemo ih kritikovati za sve živote koji će biti izgubljeni i zbog onoga što nisu uradili kako treba. Naš pristup je malo drugačiji. Ta obaveza i dalje postoji i niko ne može da umanji odgovornost međunarodne zajednice. Ali, ako treba birati između toga da mi budemo u pravu i da kažemo kako oni ne odgovaraju svojoj međunarodnoj obavezi, da ne omogućimo da se bilo šta drugo uradi i da se pripomogne u kriznoj situaciji ovakvim Sporazumom kako bi oni mogli brzo da stignu i da pojačaju u slučaju potrebe svoje snage, onda mi se čini da ne bismo uradili sve što je u našoj moći. Ovako možemo sa većom argumentacijom i većom snagom da kažemo da niste u stanju da odgovorite obavezama koje ste preuzeli time što ste od nas uzeli suverenitet. To ne znači da mi stalno ne tražimo i stalno ne insistiramo. Odmah nakon tih događaja mi smo preduzeli sve diplomatske i političke korake i imali smo diskusije koje su urodile vrlo pozitivnim rezultatima. Jedan deo problema 17. marta 2003. godine je bio u tome što veliki broj jedinica, sem američkih, nisu imale pravo da upotrebe oružje. Pravilo upotrebe oružja je takvo da im ne dozvoljava mogućnost da ga u takvim kriznim situacijama upotrebe. Sve zemlje koje sada tamo imaju trupe su donele nova pravila za upotrebu oružja, novi način pravila za reagovanje u takvim situacijama. Tamo su dovedene druge trupe koje su sposobne da reaguju jer to nije frontalni rat. To je određeni rat koji mogu da izazovu albanski ekstremisti. Trupe su prilagođene takvim akcijama. One su sposobne da preduprede sve. Ovaj sporazum je za svaki slučaj. Bolje je sprečiti gubitak života, nego izgubiti živote i reći da su omašili.

Smanjivanje vojske nije rezultat nečije želje da se vojska razbije, da ne može da brani ovu zemlju. Naprotiv. Izazovi naše bezbednosti su drugačiji. Ne očekujemo frontalni rat, već rat protiv terorizma, uključujući i taj koji može da dođe sa Kosova i Metohije u slučaju nezadovoljavanja onih ambicija ekstremnih elemenata na Kosovu i Metohiji koje hoće isključivo nezavisnost. Zbog toga sada organizujemo našu vojsku na takav način da imamo veći broj profesionalca. Nećemo našu decu da izlažemo stradanjima kojima su bila izložena u prethodnom periodu. Želimo da imamo efikasnu, dobro organizovanu i dobro naoružanu vojsku koja će moći da se suoči sa tim i takvim izazovima. Ona velika vojska za frontalni rat nam više nije potrebna jer nema opasnosti od frontalnog rata. Imali smo problem sa finansiranjem, ali budžet je smanjen svima. Država nije u stanju privredno da obezbedi sva potrebna sredstva i svi moramo da trpimo. Uspeli smo da postignemo dogovor sa Ministarstvom finansija da se plate u vojsci povećaju, ali moramo da vršimo uštede na drugim planovima. Koristićemo prodaju viška vojne imovine da zadovoljimo druge potrebe. Imamo dosta imovine koja nam nije potrebna. Samim tim što smanjujemo vojsku, imamo i višak naoružanja i objekata. Na taj način ćemo obezbediti sve što je vojsci potrebno.

RSE: To znači da ste prevazišli onaj spor koji ste nedavno imali sa stranačkim kolegom i ministrom finansija, Mlađanom Dinkićem? Rekli ste da je upravo zbog novih izazova potrebno da nabavimo novu opremu i naoružanje. Dokle se u tome stiglo?

DAVINIĆ: Delimično smo to uspeli da uradimo. Definisali smo šta nam je potrebno. To je borba protiv terorizma. Mi tu borbu protiv terorizma definišemo malo drugačije od zapadnih zemalja koje je vezuju isključivo za islamski terorizam, mudžahedine i ostale teroriste koji udaraju i po Evropi. Mi u terorizam ubrajamo i ekstremne elemente na Kosovu i Metohiju koji bi u slučaju da se njihova želja za brzom nezavisnošću ne ostvari, mogli da preduzmu i oružane akcije. Takva upozorenja dolaze i od albanskih političara na vrlo odgovornim mestima. To zabrinjava i međunarodnu zajednicu. Mi moramo da se pripremimo za eventualnu mogućnost da se takve terorističke akcije preliju i na našu teritoriju. Zbog toga smo se na jugu Srbije organizovali na takav način da možemo da suzbijemo i predupredimo takve pokušaje. Zato nam je potrebno novo naoružanje. Za sada smo identifikovali koje je to novo naoružanje, ali nismo obezbedili finansijska sredstva da ih kupimo. Sada smo u procesu realizacije te kupnje. Prodajemo imovinu, ali to ide sporo pošto vlada Srbije ide jednim vrlo složenim birokratskim postupkom odobravanja. Ima i dosta spekulanata sa tom imovinom koji čekaju da cena padne, ne nude ono što mi procenjujemo da je vrednost.

RSE: Da li je vojska u ovom trenutku spremna da odgovori na neki eventualni izazov od ovih koje ste pomenuli?

DAVINIĆ: Jeste. Ovo je visoko profesionalna i obučena vojska koja radi na svom daljem usavršavanju. Imamo nekoliko specijalizovanih i antiterorističkih jedinica koje su u odličnoj formi. Ono što pogađa vojsku, to su male plate, ali njihova stručna i borbena sposobnost za sada još uvek nije bitno ugrožena. Ne treba te ljude dovoditi u situaciju da se patriotizam i njihova profesionalnost toliko zloupotrebe i da im se ne pruže i ovi drugi uslovi koji oni od nas očekuju, a to su adekvatna primanja i oprema koja je najmodernija.

RSE: Možete li reći nešto ukratko o reformi vojske?

DAVINIĆ: Na planu reforme vojske je puno toga učinjeno. Izrazito sam zahvalan pripadnicima Vojske Srbije i Crne Gore koji zdušno na tome rade. Bez njihovog zalaganja i vizije ne bi se ništa moglo uraditi. U našem je interesu da proces reforme što pre dovedemo do kraja. Strani posmatrači, koji to gledaju stručno bez političkih konotacija, smatraju da je naš proces reforme suštinski najbrže urađen i najbolji od svih zemalja u tranziciji. To znači nešto.

RSE: Neki domaći posmatrači kažu da reforme idu u dobrom smeru, ali strašno sporo.

DAVINIĆ: Imate dve vrste kritičara. Jedni su protiv reformi i protiv našeg ulaska u NATO. Šta god da smo uradili kažu da je to uništavanje vojske, baš zbog toga da ne bi imali sa čim da se branimo. Oni drugi smatraju da je vojska u prošlosti bila odgovorna za sve, da toj vojsci ne treba ništa davati i da treba raditi radikalnije i sve to očistiti. Ne držim se ni jednog ni drugog principa i mislim da je srednji put najbolji, a to je put kojim idemo.
XS
SM
MD
LG