Dostupni linkovi

logo-print

Mora da postoji novi početak


RSE: Mnogo je događaja koji sustižu jedni druge. Ljiljana Zelen Karadžić, supruga Radovana Karadžića, je pozvala svoga supruga da se preda Haškom tribunalu zaradi svoje porodice. S obzirom da ističete da je Haški tribunal i dalje najvažnije od svih pitanja na putu Srbije ka Evropi, da li mislite da ovaj njen poziv ima neko značaja, da li može uticati na ubrzanje tog procesa? Zašto se to dogodilo baš u ovom trenutku? Nedavno je bio uhapšen sin Radovana Karadžića. Da li mislite da je bilo nekih pritisaka?

DRAŠKOVIĆ: Ne bih se u to upuštao. Sama izjava će pokazati da li će imati nekog učinka ili ne. Sigurno da nije u pitanju samo jedna porodica koja trpi. Mnoge porodice, ceo narod i država trpe. Naredba je Evrope i sveta da se optuženi moraju pojaviti pred Sudom u Hagu, ili, u protivnom, za nas se zatvaraju vrata Evrope.

RSE: Supruga Radovana Karadžića je izjavila:

''Bolno mi je i teško da te zamolim, a ipak te molim, svim svojim srcem i dušom, da se predaš. To će biti žrtvovanje za nas, za našu porodicu. U nadi da si živ i da možeš da odlučuješ svojom voljom, molim te da doneseš odluku i učiniš to radi svih nas. Iz sve svoje bespomoćnosti i sve svoje nemoći jedino što mogu da učinim je to da te molim.''

Komandant međunarodnih snaga u Bosni i Hercegovini izjavio je da je Karadžić sramota za vlastitu zemlju. Savetnik predsednika Srbije, povodom ovog poziva, izjavio je da je situacija veoma ozbiljna i da ćemo, verovatno, veoma brzo znati tačan odgovor, motive i uslove pod kojima je Ljiljana Zelen Karadžić pozvala svoga supruga da se preda. Luka Karadžić, brat Radovana Karadžića, smatra da je poziv rezultat neprimerenih pritisaka. Šta možemo dalje očekivati iz ove priče?

DRAŠKOVIĆ: Videćemo. Znam da će nam bez toga, putevi koji vode ka političkoj stabilnosti, biti zatvoreni. Bez političke stabilnosti nema ni stranih investicija, nema ni kredita, nema ulaganja, nema radnih mesta, nema većih plata. Sve je to jedno s drugim povezano. Bez te političke stabilnosti i sa tim kamenom oko vrata, koji se zove Haški tribunal, naše šanse da sačuvamo u državnim okvirima Srbije Kosovo i Metohiju, bivaju tanje. I bez toga su prilično tanke. Potrebno je i mnogo napora i mnogo mudrosti da se izborimo za sve to.

RSE: Spadate u one političare koji govore istinu, koja je nepopularna. Jedan deo političke javnosti se pravi da nije obavešten o stvarima kojima se vi bavite, a koje su od krucijalnog značaja za zemlju. Sve to se direktno nadovezuje na priču koja ovih dana ne silazi sa naslovnih strana svih medija. To je sporazum sa NATO paktom. Iz Koštuničinog kabineta dolazile optužbe na vaš račun, da ste svojevoljno potpisali dogovor sa Alijansom, a da oni o tome nisu bili obavešteni. Da li to spada u onaj isti arsenal neobaveštenosti, koji je već postao tradicionalan kada je reč o srpskom premijeru, ili je ovde nešto drugo u pitanju?

DRAŠKOVIĆ: Ne može se reći da je bilo ko bio neobavešten. Svi su, itekako, bili obavešteni. Kada je konkretno reč o samoj proceduri, ona je maksimalno ispoštovana. Ta procedura je trajala nekoliko meseci. Ne želim da ponavljam da su sva nadležna ministarstva u Srbiji i Crnoj Gori konsultovana, da su svi davali primedbe i sugestije. Pravni tim Ministarstva spoljnih poslova je maksimalno činio sve u pregovorima sa NATO. Primedbe su bile, uglavnom, tehničke prirode, a ni jedna načelne, da se nešto ugradi u sami tekst sporazuma. Šta se moglo ugraditi u jedna tipski tekst sporazuma, kakav su sa NATO-m potpisale sve članice NATO, sve članice Evrope i Partnerstva za mir? Nema ni jedne zemlje u našem okruženju koja nema takav ugovor sa NATO-m. Kako nam može neko tvrditi da je bio neobavešten, kada se u ključnim odredbama, o kojima je reč, ovaj sporazum ni malo ne razlikuje od onoga koji je Milošević potpisao u Dejtonu. Ne razlikuje se ni od Kumanovskog sporazuma. Saglasan je i sa tekstom Rezolucije 1244, Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu. Što bih ja sada gubio vreme pričom o nečemu što se zna. Pred Srbijom su dva puta. Jedan put je Partnerstvo za mir, NATO, Evropska unija. To je put koji nas vodi ka prijateljstvu i savezništvu sa Evropskom unijom i NATO-m. Mislim da je to najveći državni interes i najveći interes građana Srbije. Drugi put nas vodi u neprijateljstvo sa Evropom i NATO-m. Neka Skupština odbije sporazum i od svega toga neće biti ništa. Ne mogu da verujem da to može da se desi i da u Parlamentu državne zajednice većina poslanika digne ruku za izolaciju Srbije i Crne Gore, da budemo crna rupa i da idemo ponovo u sukobe sa NATO paktom, sa Evropskom unijom i SAD-om. Nešto drugo je u pitanju. Neko bi hteo, ne osporavajući Sporazum, da se istovremeno udvori i radikalskom biračkom telu u Srbiji, tom telu koje sada narasta, kako ankete kažu, da im se ne zameri. Neko bi hteo da istovremeno bude i za NATO i protiv NATO, i za Evropu i protiv nje. To ne može.

RSE: Čini se da bi većina to htela.

DRAŠKOVIĆ: To ne može. Apsolutno sam za to da Srbija za svog saveznika i prijatelja ima najmoćnije države Evrope i najjaču vojnu organizaciju i silu u istoriji sveta. Nisam za to da ta najjača vojna sila sveta bude ponovo neprijatelj moga naroda i države. Mislim da je u nacionalnom interesu da uđemo u Partnerstvo za mir najkasnije do kraja ove godine. Tako smo se i dogovorili i tako glasi usvojena državna politika. Moramo da učinimo sve da do početka 2007. godine, ili početkom iste, uđemo u punopravno partnerstvo NATO pakta. Zašto? Zato što ne postoji ni jedna država na svetu koja je u NATO, a koja se raspala. Zato što je još uvek na snazi Rezolucija 1244, Saveta bezbednosti UN-a. Ulaskom u NATO ćemo, za važenja te rezolucije, završiti priču oko Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija tada ostaju sigurno u državnim okvirima Srbije i neće biti nikakvih, ni nametnutih rešenja, ni ucenjivanja, da se odreknemo dela svoje državne teritorije. Ko hoće drugi put i ko ima većinu za taj naopaki put za Srbiju, ko hoće opet u godine zla koje su vladale od 1990. do 2000. godine, evo Srpske radikalne stranke, evo ostalih ''patriota'' i neka glasaju za njih, ali sa svešću da se rezultat takvog izbora, ovoga puta, ne može opozvati i da Srbija više neće imati priliku za popravni ispit. Posledice bi bile više nego katastrofalne. Verujem da se ništa od ovoga neće desiti i da će razum i odgovornost da prevagnu. Ovim polemikama oko azbuke smo prilično uzdrmali svoje pozicije koje smo mukom uspevali da gradimo i osvajamo i u Briselu i u Vašingtonu. Ljudi ne mogu da shvate o čemu se radi.

RSE: Vi se stalno obračunavate sa ''patriotizmom'', što mnogi danas zloupotrebljavaju. Pesma Dositeja Obradovića, Vostani Srbijo, napisana je pre toliko vremena, a toliko je aktuelna i danas.

DRAŠKOVIĆ: Kao da je juče napisana. Od 1990. godine stotinama puta na mitinzima, i SPO-a i svih demokratskih antimiloševićevskih koalicija, ta pesma je zauzimala kultno mesto. Radilo se o tome da se Srbija podigne i vostane. I danas se radi o tome da Srbija vostane. Taman kada se učini da smo se počeli uspravljati, nađu se oni koji je bace u blato, u nesreću, u poraz, u jade koji su vladali od 1990. do 2000. godine. Kratko pamtimo i skupo plaćamo zaborave. Nikako da shvatimo da nesreće koje se zaboravljaju plaćaju se time što se ponavljaju. Ako je Srbija posle onih deset godina užasa spremna da se zanese i ponese za autorima naše najveće nesreće u istoriji, za vođama te nesreće, njenim tvorcima, ako 2005. godine nije u stanju da pamti šta je bilo pre pet godina, onda za Srbiju nema nade.

RSE: Dositej Obradović, reformator, je bio nepopularan u Srbiji. Zoran Đinđić je voleo da uzima njega kao primer toga da su reformatori uvek nepopularni. U toj pesmi je upravo njegova posvećenost da se Srbija približi Evropi i da okolne zemlje budu njeni prijatelji. Tada je ubeđivao srpski narod da to jesu prijateljske zemlje koje pružaju pomoć. Danas je sve okrenuto naglavačke.

Slobodan: ''Ja sam iz društva Istina o antifašističkoj borbi od 1941. – 1945. godine. Pozdravljam vaše stavove o Kosovu, o Partnerstvu za mir, o Haškom tribunalu, o Srebrenici. Međutim, i vašom zaslugom, Srbija se jedina odrekla antifašizma kao učesnica antifašističke koalicije. Mislim na onaj antifašizam koji su prihvatili saveznici iz Drugog svetskog rata. Druge republike, bivše države Jugoslavije, kao i Crna Gora, toga se nisu odrekle. Srbija prihvata lažni antifašistički stav, ne poštujući stavove saveznika NOB-e, o Draži Mihajloviću koji se borio protiv okupatora. Da li takav stav presudno utiče na dobro susjedne odnose sa Bosnom, Hrvatskom i sa Crnom Gorom jer su četnici Draže Mihajlovića pravili stravične zločine na tim prostorima?''

DRAŠKOVIĆ: Voleo bih da se Srbi i Srbija izvuku iz mržnji građanskoga rata od 1941. – 1945. godine. Srbija je imala dva antifašistička pokreta otpora. Ne do Bog da se odreknemo ni jednoga od njih – ni partizanskoga, ni ravnogorskog. Ne mogu da se odreknem onog pokreta u kojem je bio moj otac. Moj otac je bio partizan. Molio bih Slobodana da analizira sledeće činjenice. Ko 18. aprila 1941. godine odbija da prizna kapitulaciju i izgovara reči da ne priznaje kapitulaciju jer ta reč ne postoji u srpskom jeziku? To je bio štabni pukovnik, Dragoljub Draža Mihajlović. Taj pokret koji se rađa na Ravnoj gori, od svog osnivanja je i antifašistički i jugoslovenski i bori se za Kraljevinu Jugoslaviju. On je legitiman. Draža Mihajlović je bio do 1944. godine ministar u kraljevskoj vladi koja nije sedela u Berlinu, nego u Londonu. U toj kraljevskoj vladi, sve to vreme, sede i hrvatski i bosanski i slovenački ministri jer je to bila jugoslovenska vlada. On je bio jugoslavenski vojni ministar. Valjda je Hitler najbolje znao ko su bili protivnici nemačke okupacione sile u Jugoslaviji. Raspisuje poternice za vođama obe gerile - i za Titom i za Dražom. Činjenica je da su taj građanski rat Ravnogorci izgubili. Građanski rat u SAD-u izgubio je Jug, a dobio Sever, pa je mržnja prekinuta. Zbog čega mi tvrdimo da je bio fašista i fašistički sluga čovek koga američki predsednik odlikuje najvišim ratnim odlikovanjem koje Amerika dodeluje strancima?

RSE: Nadam se da ovu emisiju nećemo potrošiti na beskrajnu priču o ova dva pokreta.

DRAŠKOVIĆ: Možemo se toliko baviti istorijom da pretpostavimo šta bi bilo da nije bilo, ali to što je bilo ne može niko da ispravi, pa ni sami Bog. Svi kažu da nije bilo građanskoga rata, ili da je ishod građanskoga rata u srpskom narodu između ove dve gerile bio drugačiji, da nije pobedio komunistički pokret, sasvim bi bilo sigurno da bi se Jugoslavija obnovila, da bi bila kraljevina, sasvim bi bilo sigurno da se Jugoslavija ne bi raspala.

RSE: Ne možemo da ulazimo u to jer je to priča za koju nemamo vremena. Imamo hiljade važnijih pitanja. Hajde da gledamo u budućnost.

Milovan Janković iz Danske: ''Iz svijetle prošlosti bih pogledao u svijetlu budućnost. Ako dođe do nemira u Crnoj Gori, u vezi sa raspisivanjem referenduma, ima li NATO pravo da interveniše i smiruje narod? Kakav je uticaj Srpske pravoslavne crkve na smirivanje tenzije u regionu? Da li ona gospodinu Draškoviću otežava, ili olakšava, misiju pomirenja u regionu?''

DRAŠKOVIĆ: Ovaj Sporazum odnosi se na kopneni prolaz NATO trupa preko Srbije i Crne Gore radi pristupa područjima u kojima bude narušen mir, koji je uspostavljen od strane UN-a. Na teritoriji naše države, Srbije i Crne Gore, to se odnosi samo na Kosovu i Metohiju. Može da se odnosi i na Makedoniju, ukoliko tamo albanski ekstremisti krenu da cepaju makedonsku državu. U slučaju da albanski teroristi krenu ponovo na Srbe, ako krenu u ostvarivanje najavljenih pretnji, ako krenu da ruše ono još malo crkava i manastira što je preostalo, Srbija i Crna Gora će sve svoje puteve i železnice otvoriti istog trenutka NATO trupama da uđu, intervenišu, da brane srpski narod i mir uspostavljen Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN.

Zašto bi bili nemiri u Crnoj Gori zbog referenduma? Spadam u najveće pristalice zajedničke države Srbije i Crne Gore. Želim da taj referendum ne uspe. Niko ne može osporiti pravo Crnoj Gori da se po tom pitanju izjasni. Amandman na Ustavnu povelju, od pre tri meseca, predviđa tu mogućnost i kaže da taj referendum mora da bude održan prema evropskim demokratskim standardima. Obaveza Evrope jeste da ovoga puta tačno izdiktira te evropske demokratske standarde. To znači da kaže koliki broj ljudi treba da izađe na referendum da bi referendum bio važeći, ko sve ima pravo glasa, koliki je procent dovoljan da bi se proglasilo jedno ili drugo za važeće. Ta pitanja se ne smeju prepuštati dogovaranju. Mi ne umemo da se dogovorimo. Šta god se dešavalo na crnogorskom referendumu, i kakav god ishod bio, na svetu nema Srbija nikoga, niti će imati, bližeg ni dražeg od Crne Gore. Ni Crna Gora na svetu nema, niti može imati, nikoga bližeg i dražeg od Srbije. To mora političarima da bude putokaz. Moramo napokon da ućutkamo ''patriote'' koji se javljaju i koji bi sada da ratuju i sa Crnom Gorom. I ljudi u Crnoj Gori moraju iste takve da ućutkaju i da im ne daju čak ni da govore. ''Nije riječ svilena marama da je vežeš sebi oko vrata, no je riječ tica lutalica''. (Njegoš). Ne smeju se tako lako i neodgovorno izgovarati reči. Kada plane mržnja, onda najžešće plane između najrođenijih. To ne sme da se dogodi.

Delovanje Srpske pravoslavne crkve neću da komentarišem. Crkva mora da bude odvojena od države, i obratno. Objasniću to na primeru vladike Jovana, koji je makedonski državljanin i Makedonac. Formalno i pravno ne bih imao pravo da se uplićem u to kako i zbog čega će ga suditi makedonski sud, ali s obzirom na činjenicu da se pojavljuje krivim zbog toga što se oglasio za kanonsko jedinstvo sa SPC-om, zamolio sam državno rukovodstvo Makedonije da ne budu taoci sukoba koje su proizvele vladike i popovi. Neka oni te sukobe između sebe rešavaju. Ne smeju zbog toga da trpe odnosi između Srbije, Crne Gore i Makedonije i da trpe najbolji odnosi između građana i naroda.

RSE: Samo jedan deo Srpske pravoslavne crkve ima sukobe i u Crnoj Gori i na nekim drugim mestima.

DRAŠKOVIĆ: Neka se crkva bavi crkvenim poslovima i neka ostavi državu na miru. Zamislite sada da zaseda vlada i donese odluku kada će se postiti, da počne da odlučuje o tome koliko dugo će trajati liturgija.

RSE: Možda se i to desiti, s obzirom na interesovanje premijera.

DRAŠKOVIĆ: To ne može.

Mirko Vojvodić iz Čikaga: ''Zašto ste opet prihvatili da delite vlast sa Miloševićevim ljudima koji su vam u nekoliko navrata umalo došli glave? Zar nisu takvi trebali da dobiju zaslužene kazne? Recimo da međunarodna zajednica i priznala greške prema nama, u šta je teško poverovati, i da Vašington, Pariz, London i Moskva ponovo vrate Srbiji Kosovo, šta bi Srbija sa tom teritorijom koja je, i u najboljim godinama, bila Golgota našeg naroda? Tamo živi 90 posto Albanaca koji nikada, ni jednu srpsku vlast, nisu priznavali. Kako je reagovalo Ministarstvo inostranih poslova povodom prikazivanja holandskog dokumentarnog filma, Bruklinska veze, u kojem Krasnjići objašnjava na koji način, potpuno legalno, poslati oružje do Albanije i dalje na Kosovo?''

DRAŠKOVIĆ: Poznato je da sam bio protiv toga da se ovako naopako napravi politička slagalica u Srbiji prilikom sastavljanja vlade pre godinu i nešto dana. Sastavljena je tako da je jedan blok pro-evropskih stranaka podržavan od strane Socijalističke partije, a da vodeća, Demokratska stranka, u Srbiji ostane u opoziciji zajedno sa Srpskom radikalnom strankom. Na glavnom odboru SPO-a ostao sam u manjini. Dve trećine je smatralo da ne smemo, dva meseca posle izbora, da gurnemo Srbiju u nove izbore jer bi Radikali to kapitalizovali, već da valja ući u ovakvu vladu i činiti korak po korak ne bi li se na kraju sve demokratske snage našle na jednoj strani. Na žalost, još uvek se nisu našle na jednoj strani, ali mi se čini da će se naći. Opet se pred Srbijom ukazuje reka samo sa dve obale. Ili ćemo napred, ili idemo, bez traga, u nazad ka Radikalima i onome vremenu zla.

Srbiji, ni na jednom kongresu, nije oduzeto Kosovo. Formalno i pravno i po Rezoluciji 1244, Kosovo je u državnim okvirima Srbije. Treba razmišljati realno. Nudeći formulu - Više od autonomije, ali manje od nezavisnosti, mi kažemo da hoćemo dve stvari. Prva je maksimalna zaštita, prema evropskim standardima, samo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, i garanciju da se oni vrate, da se podigne što je porušeno. Drugo je da se ne menja ime naše državne granice sa Albanijom i Makedonijom, ali da bude prohodna i otvorena. Neće je čuvati srpska vojska, ne želimo da šaljemo našu decu da ih neko ubija na toj granici, ali neka ta granica ostane na mapama. Prema povelji UN, ne može se na teritoriji jedne suverene države formirati druga suverena država protivno volji te države. Svako proglašenje kosovske nezavisnosti, protivno volji Srbije i Beograda, bilo bi sa stanovišta prava kriminalno i nametnuto. Nametnuto rešenje je zlo rešenje. To je rak rana. To albanski političari moraju da shvate. Napravili smo veliki korak ka kompromisu, pa moraju i oni.

RSE: Pitali su vas da li mislite da SAD neće priznati nezavisnost Kosova. Rekli ste da mislite da neće i da će se Srbija izboriti za cilj - Više od autonomije, a manje od nezavisnosti, a da pri tome to ne znači Republika Kosovo u sastavu državne zajednice. Šta to formalno znači? To što ste rekli je popis zaštite interesa Srba na Kosovu.

DRAŠKOVIĆ: Stanite pred ogledalo i dignite svoju levu ruku. Videćete u ogledalu da ste digli desnu ruku. Ovo govorim svuda. Stavimo pred ogledalo plan Z4 s početka 1995. godine, koji su sačinili eksperti četiri države međunarodne zajednice: nemački, američki, ruski i norveški. Tada su ga ponudili kao rešenje za Srpsku Krajinu. Upravo je bilo ponuđeno - Više od autonomije, a manje od nezavisnosti. Srpska Krajina bi dobila svoj Parlament, svoju vladu, svog predsednika, svoju policiju, svoju monetu, i to uz obavezu Hrvatske da tu monetu štampa i da prihvati njeno ime, kakvo god da bude. Imala je pravo na međunarodne veze, osim sedišta u UN. Imala je dodatno pravo, ako želi, da direktno imenuje jednog ministra i jednu delegaciju poslanika Srpske Krajine u Sabor Hrvatske i u hrvatsku vladu, bez uzvratnog prava centralne vlade u Zagrebu da delegira bilo koga u vladu ili Parlament Srpske Krajine. Krajina je imala obavezu da spoljne granice budu i dalje državne granice Hrvatske. Hrvatska je imala sedište u UN. Srpska Krajina je imala obavezu da po najvišim evropskim standardima poštuju prava hrvatske manjine, uključujući i pravo hrvatske manjine na državljanstvo Republike Hrvatske. Evo nam plana za Kosovo. Ono što je bilo zagarantovano Srbima u Srpskoj Krajini, sada bi pripalo Albancima. Ono što je bila obaveza koja se odnosila na hrvatsku manjinu u Srpskoj Krajini, sada mora poštovati srpska manjina na Kosovu. Što je odbijen plan Z4? Odbili ga Srbi. Odbila ga kampanja Srpske radikalne stranke, Slobodan Milošević i tadašnjih lidera u Krajini. Međunarodna zajednica je ponudila ovaj plana kao rešenje srpskog pitanja u Hrvatskoj. Druga faza je bila da se na isti način reši i albansko pitanje na Kosovu. Plan se zvao i KK (Kosovo, Krajina). Taj plan je mrtva i nije zaživeo, zahvaljujući srpskim budalama.

RSE: Tako je bilo u Krajini, a šta je sa Kosovom?

DRAŠKOVIĆ: Na njegovom tragu možemo tražiti rešenje i za Kosovo, uz kombinaciju sa nekim živim modelima u Evropi. Uvek neobična stanja pametne ljude nagone da nađu i neobična rešenja. Tako se došlo do rešenje južnog Tirola.

Samir iz Danske: ''Ne priča se previše o Hercegovini, o zločinima vojske Republike Srpske i vojske Srbije i Crne Gore, tadašnje SR Jugoslavije. Porijeklom sam iz Trebinja. Ta vojska je spalila, opljačkala i protjerala, neke i pobila, jer smo živjeli u pograničnom mjestu. Sada smo svi rasuti po svijetu. Šta mislite o tim zločinima? Pred mojom kućom, pred mojim očima, ta vojska je ubila moga zeta. Ubio ga je major iz Užica. Od sedam hiljada Bošnjaka u Trebinju, sada živi samo 50 ljudi.''

RSE: Gospodin Dereta vas je uputio da se obratite Nataši Kandić. Vi, verovatno, nikada do sada niste čuli stav gospodina Draškovića po tim pitanjima?

''Rijetko. Šta mislite o izjavama ovih što su bili osuđeni u Nišu, koji su na kraju presude izjavili - Smrt Muslimanima?''

DRAŠKOVIĆ: Reći ću vam svoje mišljenje, ali mislim da vam od njega neće biti lakše, jer nema mišljenja koje može da pobije činjenicu da ste sada bez svoje kuće i zavičaja. Nekoliko miliona ljudi je na isti način, sa prostora bivše Jugoslavije, ostalo bez kuće, bez zavičaja, a do 200 hiljada njih i bez života. To je bila vojska pod komandom ideoloških, komunističkih, generala koji su hteli da brane vlast Slobodana Miloševića i petokraku u trenutku kada je već bilo jasno da je komunizam pao svuda u Evropi. Ovde dolazi Gorbačov i Slobodan Milošević mu tada, kao sekretar Gradskog komiteta, drži predavanje o Marksu i Lenjinu. To je autistička svest koja je zloupotrebila i ljude koji su išli u tu vojsku. Društvo koje je vodilo tu vojsku, na celoj teritoriji ex Jugoslavije, gurnulo je sve skupa nas u jedno veliko krvavo kolo i ubili su Jugoslaviju. Nije se Jugoslavija raspala. Nju su ubili. Nju su dva veka stvarali najbolji, da bi je za tri godine ubili najgori predstavnici Srba, Hrvata i Muslimana. Treba da se odreknemo svih tih najgorih. Treba u budućnosti da pokušamo da iscelimo ratne rane koje su ogromne i koje ne mogu da budu zaboravljene. Razbijanjem Jugoslavije izgubili smo svi, ali niko toliko kao oni koji su stvaranje Jugoslavije najviše i platili, a to je srpski narod. Preko dva miliona Srba životima je platilo stvaranje Jugoslavije, najlepšeg sna Južnih Slovena za poslednja dva veka, i njeno obnavljanje 1945. godine.

RSE: Šta možete reći o masakru u Srebrenici?

DRAŠKOVIĆ: Srpska je obaveza da osudi taj veliki zločin koji je napravljen srpskom rukom, ali je istovremeno i obaveza, hoće li je oni ispuniti ili ne, to je na njima, i Muslimana i Hrvata i Albanaca, da isto tako odlučno i iskreno osude njihove Srebrenice. Niko nije toliko insistirao na tome da donesemo deklaraciju u Skupštini Srbije povodom osude zločina 11. jula, kao što sam to insistirao ja i SPO. Ako bih ja sada počeo da ređam zločine počinjene nad srpskim narodom u oba svetska rata, to ne bi vodilo ka pomirenju. Mislim da je bolje da ja, kao Srbin, osuđujem srpske zločine. Ali, moraju i muslimanski intelektualci i političari da osuđuju njihove zločine nad Srbima, i ove u ovome ratu i one iz Drugog svetskog rata. Ima mesta za svačija pokajanja, i hrvatska i albanska i srpska, ako mislimo na budućnost.

RSE: Velika je manipulacija žrtvama u Srbiji.

DRAŠKOVIĆ: Mi smo još uvek daleko od ovoga načina razmišljanja. Toga sam svestan. Ugledajmo se na veliku nemačku naciju. Ta nacija vrhunske evropske filozofije i evropske kulture, poezije i nauke u jednom trenutku je zalutala za jednim molerom. U njeno ime počinjeni su najteži zločini u dotadašnjoj svetskoj istoriji. Sada sa zgrade nemačkog Parlamenta, u ujedinjenoj Nemačkoj, u Berlinu, pogled pada na jevrejsko groblje i jevrejski kompleks koji su Nemci u centru Berlina podigli. Tako svaki član vlade i Parlamenta, čim pogleda kroz prozor, vidi taj jevrejski memorijal, da se seti i opomene kako nikada više nemački narod ne bi poželeo slično ni da pomisli, a kamoli da uradi. Zamislite koliko smo mi daleko od toga. Pod čijim bi sve parlamentima trebalo praviti jasenovačke ili srebreničke komplekse. Bilo bi lekovito. Mi smo na nivo svesti da se nas tuđa bol ne tiče. Samo pričamo o svom bolu. Mislim da ti, koji toliko javno pričaju o srpskom bolu, najmanje ga osećaju. To je manipulacija srpskim žrtvama koje su ogromne i kojima svi moramo da se klanjamo. Da vidimo te srpske patriote koji stalno naplaćuju u krvi? Imali su vlast od 1990. do 1999. godine. Da vidimo kako su zbrinuli taj nesretni srpski narod? Na koliko su sahrana, ubijenim i poginulim ljudima, otišli? Šta je sa porodicama, sa invalidima? Ništa. Njihova je lična sreća, i finansijska i partijska, zidana na nesreći svoga naroda.

RSE: Kako ste videli emitovanje filma koji je Srpska radikalna stranka emitovala u Sava centru odmah nakon obeležavanja godišnjice masakra u Srebrenici?

DRAŠKOVIĆ: To je ta priča. Kada se zlo podstiče i kada se zlu sudi, kako to mogu isti ljudi? Gde bi sada bila Srbija, Bosna, Hrvatska da nije bilo takvih ekstremista koji su sreću videli u ratu, u stvaranju Velike Srbije, Velike Hrvatske, Velike mudžahedinske Bosne, u stvaranju Turske i povratku Turske na Balkan? Bajraktari tih priča ubili su sve nas. Sada niko od njih ne kuka glasnije. U tome je suština licemerja. Ona Jugoslavija je bila dovoljno velika i za Veliku Srbiju i za Veliku Hrvatsku i za Veliku Bosnu, Sloveniju i Makedoniju.

Ljiljana Petrović iz Pariza: ''Koliko mi je poznato, gospodin Drašković je na čelu pregovaračkog tima ispred Srbije i Crne Gore. Kako će se odvijati pregovori sa Evropskom unijom, obzirom na postojanje duplog koloseka? Da li će postojati pregovarački timovi i na nivou republika? Koja će biti vaša uloga i uloga vašeg tima? Kako će se to sve dešavati? Po vašoj oceni, koliko će na ishod pregovora sa Evropskom unijom uticati najavljeni referendum o nezavisnosti Crne Gore?''

DRAŠKOVIĆ: Država nam je kao jedna skija i na njoj dva skijaša. Imamo dupli kolosek i dva državna tima. Formirani su, i državni tim za pregovore Srbije, i državni tim za pregovore Crne Gore. Imamo i tim državne zajednice koji predvodim ja kao ministar spoljnih poslova. Ekonomija, carine, trgovina, policija, pravosuđe, sve to je u nadležnosti dve države članice, pa i u nadležnosti njihovih pregovaračkih timova. Na nivou državne zajednice zastupljene su obe države koje se koordinišu i peglaju nesporazume između dva tima. Duplim kolosekom se može ići samo do momenta dok se ne potpiše Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji. Tada će biti samo jedan potpis. Tada neće postojati tri potpisa. Ono osnovno što je na nivou državne zajednice, jeste brzo uključenje u Šengensku listu Evropske unije. To jeste u nadležnosti državne zajednice. Ne može niko da pregovora o tome, osim onoga ko nosi legitimitet države, a država je samo jedna i zove se Srbija i Crna Gora. Ne možete ni mnogo toga da uradite jer ono što vi treba da radite, rade prethodno republike. Moramo na svaki državni prelaz u Srbiji i Crnoj Gori da dovedemo civilno policijsko osoblje. Crna Gora je to već uradila. Nema vojske na državnim granicama. Svaki granični prelaz mora da se osavremeni na evropski način. Svi prelazi između sebe moraju biti povezani i svi moraju biti povezani sa sistemom Evropske unije. Kada je reč o integrisanom upravljanju granica, tu je Crna Gora korak ispred Srbije. Kada je reč o putnim ispravama, potpuno novim, za koje je Evropa zainteresovana, o ličnim kartama i pasošima u kojima je skener svakoga čoveka, kao i krvna grupa, tu je pak Srbija otišla mnogo dalje od Crne Gore. Tu se sada pojavljuje problem. Ne možemo da krenemo u štampanje pasoša i ličnih karata, koji su evropskog kvaliteta i koji se ne mogu falsifikovati jer ne znamo kako nam se zove država. Šta će da piše na pasošu? Srbija ili Srbija i Crna Gora? Sve do zaključivanja sporazuma nikakav ishod referenduma u Crnoj Gori na to neće uticati. U toku pregovora, ako se Crna Gora izjasni za nezavisnost, samo zaključivanje sporazuma biće tada za izvestan period odloženo. Tada ćemo pristupati kao dve države, sa dva odvojena potpisa.

RSE: Što opet nije ništa strašno.

DRAŠKOVIĆ: Sve je manje strašno od neke zle krvi koju bi mogao neko da promoviše između Beograda i Podgorice, između Srba i Crnogoraca, bilo ovde, bilo u Crnoj Gori. To je nešto što se ne sme ni po koju cenu dogoditi.

RSE: Ima pokušaja raspirivanja mržnje.

DRAŠKOVIĆ: Zašto su se, 60 godina posle Drugog svetskog rata, izmirili partizani i četnici sa Nemcima, ali nikao da se izmire između sebe? Zato što su braća. Tu kada padne krv, tada je najteže pomirenje. Zato se to ne sme dozvoliti.

RSE: Vi koji imate veze sa Crnom Gorom, kako gledate na ovu situaciju koju imamo, ne beogradske Crnogorce koji sada osnivaju neki pokret? Da li to ide u prilog pomirenju, ili u prilog raspirivanju mržnje?

DRAŠKOVIĆ: Mislim da bi trebalo da ide u prilog ovome da nipošto ne sme da dođe do bilo kakve drame ili nečega težeg. Želim da referendum ne uspe i da se očuva zajednički državni krov Srbije i Crne Gore. Ako neko ne zna kako izgleda budućnost, onda mora da zna da su svi putokazi u budućnost u prošlosti. Nikada nisu bili tako dobri odnosi između Socijalističke Republike Srbije i Socijalističke Republike Crne Gore, kao što su bili odnosi između Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore. Srbija i Crna Gora su međunarodno priznate istog dana, 13. jula 1887. godine na Berlinskom kongresu. U tom trenutku to su bile dve suverene srpske države. Jedna je bila srpska Atena, a druga srpska Sparta. Činjenica je da Komunisti, od 1943. godine, promovišu crnogorsku naciju. Činjenica je i da je crnogorska nacija sada realnost koje se mora poštovati i koju niko ne sme osporavati. Ta crnogorska nacija, u ovom trenutku, je sastavljena od dve nacije: od Crnogoraca koji su Srbi, i od Crnogoraca koji su postali Crnogorci. Opet su u pitanju braća. Jedan živi u Beogradu, a drugi u Podgorici. To je sve isto. Neka iz Brisela kažu koji su standardi, kada već ne umemo sami sebi da uredimo život. Neka nam standarde do kraja života uređuju drugi.

Dušan iz Beograda: ''Smatram da je sporazum sa NATO-m velike težine i da je morao biti donet uz suglasnost i izjašnjavanje građana Srbije i Crne Gore, da moraju biti jasno definisana prava i obaveze obe strane potpisnika. Da li se mi u međunarodnim kontaktima doživljavamo kao ravnopravna strana, kao partner koga treba uključiti u sistem kolektivne bezbednosti i ostale oblike integracija, ili kao poražena strana kojoj treba nametnuti sve i svašta? Po meni se u SPO dogodio neobjašnjiv zaokret. Od jedne zdrave nacionaldemokratske stranke, postao je stranka izrazito građanske orjentacije, kojoj su bliske stranke proistekle iz bivšeg komunističkog režima.''

DRAŠKOVIĆ: Već sam rekao, ali me niste čuli. Ovo je tipski sporazum koji su sa NATO potpisale sve zemlje Evropske unije i sve zemlje našeg okruženja. Nisu sve te zemlje poražene. Da li je Sporazum trebao da ide na referendum? Zašto da ne. Bilo je vremena da se taj referendum organizuje za poslednjih pet godina, pet puta. Ali je sada vreme za taj referendum isteklo. Milošević je sličan sporazum potpisao u Dejtonu. Bez ovog sporazuma ne možemo u Partnerstvo za mir. Bez toga ne možemo u NATO. Bez NATO ne možemo u Evropsku uniju. To je put koji su prešle sve bivše socijalističke zemlje koje su sada u Evropskoj uniji. Izgleda da se u Brisel najkraće ide preko Vašingtona. Ovo je moralo da se uradi jer je ovo sporazum u državnom interesu. Ko hoće u sukob sa NATO-m, neka traži i referendum. Neka sporazum obara u Skupštini, ali to će biti obaranje budućnosti ove zemlje.

SPO je od svoga osnivanja nacionalna i demokratska partija. Naš nacionalizam je bio izvorni, i ostao je izvorni, onaj zdravi, državotvorni, srpski i nacionalizam koji svoju sreću nikada nije tražio u nesreći drugoga. Naš nacionalizam je kao nacionalizam Francuza, Amerikanaca, Engleza. Ništa više i ništa manje od toga. Naš nacionalizam je uvek bila odbrana temeljnih vrednosti i vrlina srpskog naroda, a ne sramoćenje i rušenje tih vrednosti i vrlina.

Blagoje: ''Tužan sam da je od velikog SPO-a postala stranka koja se bori za cenzus i svi kažu da neće uspeti. Zašto se više ne radi na odbrani SPO-a i vas od organizovanih laži koje se na vaš račun pričaju po svim medijima i novinama? U tu svrhu bi trebali da sastavite jedan objektivan spisak tema i primera, ne više od deset, koji bi obavezno morali da koriste svi članovi, a naročito funkcioneri SPO-a. Daleko više i upornije bi ste trebali ove stavove da propagirate u medijima. SPO treba da bude primer kako nema nagomilavanja funkcija i da objavi spisak svojih članova i nestranačkih lica koje je on delegirao u vlast. Trebali bi ste da pokušate da aktivirate bivše članove i da se zaduže ljudi koji će u medijima blagovremeno da intervenišu na laži koje se plasiraju o SPO-u i vama. Nema reakcija ni u Skupštini kada Radikali pričaju neistine o gospodinu Draškoviću. Uopšte se ne javljaju poslanici SPO-a. Narod to prihvata zdravo za gotovo.''

DRAŠKOVIĆ: Zahvaljujem se gospodinu Blagoju, ali budućnost SPO-a je u mladim, obrazovanim ljudima koji najbolje razumeju šta je to što SPO hoće kao svoj novi zadatak, a to je Evropa. Imali smo sabor SPO-a i ti mladi ljudi su izabrani za potpredsednike. Po celoj Srbiji je trenutno u toku podmlađivanje stranke, uz uvažavanje starijih kadrova, prvoboraca i mene samoga. Budućnost SPO-a i Srbije je u mladosti. Svaki dan odgovarati na laži je ispod dostojanstva. Ćutanje je neki prezrivi odnos prema svim tim lažima. Tačno je da je došlo do velikog urušavanja SPO-a i ima onih kojih nije bilo kada smo postajali, ali takav je život. Početkom XIX veka, koja je to vojska i država na prostoru bivše Jugoslavije postojala? Postojale su samo dve države, Srbija i Crna Gora. Sada smo u situaciji da ne znamo ko smo, a stvorene su tolike postojeće države kojih onda nije bilo, a mi još ne znamo svoje granice. Budućnosti ima i mora da postoji novi početak za Srbiju i Crnu Goru.

RSE: Nakon decenijske satanizacije i vas kao predsednika te stranke i SPO-a, nakon zatvora, nakon toga što ste jedva sačuvali živu glavu, možda je neprimereno govoriti o rejtingu stranke. Ovo što sada radite, kao državni funkcioner, verovatno se razlikuje od većine lidera drugih stranaka koji više daju akcent na rejting svoje stranke, nego na državna pitanja. Vi ste to promenili, pa to, verovatno, smeta nekim od simpatizera.

DRAŠKOVIĆ: Ne mogu ja kao ministar spoljnih poslova voditi politiku i govoriti da su ovo stavovi SPO-a. Moram da branim politiku koju vodi Savet ministara Srbije i Crne Gore, dok su u skladu sa mojim uverenjima. Onoga trenutka kada ne budu u skladu sa mojim uverenjima, neću ih ni sprovoditi. Moglo bi sto saveta ministara i sto vlada Srbije da donese odluku da sprovodim politiku Srpske radikalne stranke, ali to nikada ne bih činio jer mislim da moram da vodim odgovornu politiku u interesu naroda i države.

Mladen iz Beograda: ''Kada je formirana opozicija koja se posle nazvala DOS, Vuk Drašković, kao lider SPO-a, i njegova stranka su kotirali kao najjača opoziciona stranka. Imao je priznanje i od Koštunice i od Đinđića. Što tada nije išao zajedno sa njima na izbore?''

DRAŠKOVIĆ: DOS je formiran u prostorijama SPO-a, 10. januara 2000. godine. Šta bi bilo da nije bilo budvanskog atentata? U tom trenutku SPO proizvodi DOS. Besmisleno je sada o tome raspravljati. Činjenica je da sam bio odvojen od Srbije, da sam bio u kućnom pritvoru, da me je štitila crnogorska policija u mom stančiću. Niti sam osećao šta misli Srbija, a Srbija je bila suviše daleko od mene.

RSE: Sve to znamo. Koliko je vama bilo teško da uđete u vladu koju podržava SPS, smo već pričali. Čini mi se da SPS gradi svoj rejting kritikujući, kao i Radikali, svaki potez koji vi povučete, tako da taj večiti rat ne prestaje. Šta je sa ostalim članovima vlade? Kako sa premijerom izlazite na kraj koji vrlo često ima suprostavljene stavove onima koje vi zastupate?

DRAŠKOVIĆ: Zastupam dogovorenu, usvojenu državnu politiku. Ako neko odskače i odstupa na momente, više ili manje, od te politike, onda to sigurno nisam ja.

RSE: Šta je sa ostalim strankama?

DRAŠKOVIĆ: I dalje se držim toga da je potrebno da sve pro-evropske i demokratske snage u Srbiji postignu konsenzus i jedinstvo oko ključnih državnih i nacionalnih pitanja i da jedni drugima, po tim pitanjima, nikako ne smemo biti ni u jednoj prilici opozicija.

RSE: Najviše se ne slažete oko pitanja koja se tiču reforme policije i Agencije za državnu bezbednost.

DRAŠKOVIĆ: Ne može se to reformisati. To mora iz temelja da se menja. Buldožer treba da dođe, da sruši temelje, da se raspuste te službe bezbednosti, da se stvore nove.

RSE: Smena tužioca za organizovani kriminal je izazvala veliku buru.

DRAŠKOVIĆ: Nije izazvala nikakvu buru. Nije se mnogo uzburkao ni Prijić sam. Nadam se da to nikako neće dovesti u bilo kakvu opasnost sve ove započete procese u specijalnom sudu koje je pokrenuo specijalni tužilac i da neće uticati na ishod suđenja ubicama Zorana Đinđića.

RSE: Da li mislite da će taj proces ostati u rukama Prijića?

DRAŠKOVIĆ: Rečeno je da hoće i da će mu to biti glavni zadatak.

RSE: Za kraj nam Vuk Drašković poklanja pesmu:

NIRVANA
(Vladislav Petković Dis)

Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
XS
SM
MD
LG