Dostupni linkovi

logo-print

Neko mora početi


KARABEG: Gospodine Petrovci, Vi ste svoju glumačku karijeru započeli u Beogradu. Igrali ste u mnogo predstava i filmova. Da li ste ikada zajedno nastupali sa gospodinom Cvetkovićem?

PETROVCI: Kako da ne. Mnogo puta. Upoznali smo se još kao studenti. Imali smo tu sreću da smo igrali u predstavi koja je u ono vreme bila hit - "Kosančićev venac 7". Smejem se dok ovo pričam, sećam se - Cvetković je igrao Slovenca i bio je jako smešan. Bili su to lepi trenuci. Igrali smo zajedno i u filmovima i na televiziji.

KARABEG: Gospodine Cvetkoviću, Vi se, naravno, takođe sećate predstave "Kosančićev venac 7" Slobodana Selenića?

CVETKOVIĆ: Da, režirao je Zoran Ratković. Bila je to jedna od velikih predstava Ateljea 212, u kojoj smo svi uživali. To je bila prva velika uloga Envera Petrovcija. Njegov nastup obeležio je tu predstavu koju smo igrali čak celu deceniju sa velikim uspehom. Nažalost, danas u Pozorišnom muzeju Srbije postoji samo jedan snimak te predstave, sve ostalo je sećanje. Enver i ja smo igrali i u jednom filmu koji se zvao "Stepenice za nebo", režirao ga je Miroslav Lekić, to je bio njegov prvi igrani film. Taj film je u to vreme bio neki refleks razmišljanja mlade generacije o svojoj budućnosti, u zemlji u kojoj smo tada još uvek relativno, ma kakvi relativno, idealno živeli. To je bilo početkom osamdesetih godina.

KARABEG: Tako je bilo osamdesetih godina, posle su došla druga vremena. Gospodine Petrovci, kada ste napustili Beograd?

PETROVCI: Napustio sam ga de facto, ali de jure ga nikada nisam napustio. Ja sam i dalje građanin Beograda. Napustio sam ga kada su me pozvali da osnujem dečije pozorište u Prištini. Ni sanjao nisam da ću toliko dugo da ostanem u mom rodnom gradu. Ovde sam osnovao privatnu Akademiju umetnosti. Sada pravim i pozorište.

KARABEG: Koliko ste bili odsutni iz Beograda?

PETROVCI: Šest godina uopšte nisam dolazio u Beograd, osim što sam došao na jedno suđenje i ostao jedan dan.

KARABEG: Gospodine Cvetkoviću, koliko znam, neki beogradski glumci se nisu baš lepo poneli prema gospodinu Petrovciju kad je otišao u Prištinu. Bilo je i nekih izjava koje, da upotrebim najblažu reč, nisu bile korektne.

CVETKOVIĆ: Neću vas slagati ako kažem da ja te glumce ne poznajem. Ili ako postoje, ja ne želim da ih upoznam. Sa takvim ljudima ja jednostavno ne želim da komuniciram. U ratnim vremenima, kako tamo, tako ovde, pričale su se raznorazne priče. Ako bi ih čovek hteo da uzme zdravo za gotovo, onda bi svašta mogao da pomisli o ljudima koji su mu prijatelji. Ali ja se danas tih priča uopšte ni ne sećam, a Enver mi je ostao u sećanju kao najbolji kolega i jedan od najboljih studenata na Akademiji. Skoro sam radio jednu predstavu sa rediteljem Egonom Savinom i setio sam se trenutka kada sam bio na prvoj godini Akademije i gledao jednu predstavu, to je bila ispitna vežba, ali fascinantna, u kojoj je igrao Enver, a tu su bili i Dara Džokić i Sonja Knežević i Gordana Gadžić i Danica Maksimović i Branislav Lečić i Vlado Kerošević i Dragoljub Denda. Svi su oni moji jako dobri prijatelji, bez obzira gde se danas nalaze. Evo, Vlado Kerošević je u Tuzli, Enver je u Prištini, ovi ostali su u Beogradu.

KARABEG: Gospodine Petrovci, koliko znam, u Vaš stan, stan čije ste vlasnik, provalio je jedan Srbin sa Kosova i u njega se uselio. Taj stan Vam je sudskom odlukom vraćen krajem decembra 2003. godine, a nakon toga brutalno Vas je napao beogradski list "Internacional", tvrdeći da su u Vašem stanu boravili albanski teroristi. U zaštitu vas je uzeo Fond za humanitarno pravo, koji je oštro protestovao protiv govora mržnje ispoljenog u tekstu "Internacionala". Kako ste sve to doživeli?



PETROVCI: Veoma šokantno. Tačno je to što ste rekli, s tim što mi stan nije vraćen 2003. godine, nego tek pre mesec dana. Dakle, šest godina je taj čovek, izvesni Nedeljković, stanovao u mom stanu i pre mesec dana ga je napokon napustio, ali mi je ostavio samo četiri zida. Sve ostalo je rasturio, od štekera do špijunke na vratima, uzeo je i vrata, da ne nabrajam. Nešto kasnije sam saznao za to pisanje u "Internacionalu" i ne samo "Internacionalu", o tome je, koliko ja znam, pisao i "Telegraf" i još neke novine. Ja sam pozvao urednika telefonom, rekao sam da je sve to neistina, apsolutno sve, osim mog imena i zamolio ga da to objavi. On nije hteo da to uradi. Rekao sam da ću da ih tužim, ali on nije obraćao pažnju na moje reči. Onda sam ih tužio i pre nekoliko meseci dobio sam spor. Mislim da su kažnjeni sa oko 7.000 eura. Novac nisam dobio, verovatno će to ponovo da ide na sud, ne znam kako to ide, to radi advokat. Ali, potvrđeno je ono što sam rekao uredniku - osim mog imena i prezimena ništa u tom tekstu nije bilo tačno. Tu je pominjano svašta, stid me je da govorim - da je Enver Petrovci uzeo dva srpska stana u Prištini, da imam dva stana u Beogradu, da su tu stanovali studenti teroristi, da sam spremao ubistvo dve hiljade ljudi. I kad je sudinica pitala urednika odakle mu te informacije, on je izjavio: "Čuo sam od jedne prodavačice novina". To je izjavio pred sudom. Sve mi to sada više toliko i ne smeta, jer ljudi svašta pričaju, ali me je najviše zabolelo ono što je izjavila moja kolegica, neću da je imenujem - hoću da je odbranim od trenutka kada je to rekla - koju sam jako voleo i sad je volim, moja klasna drugarica sa Akademije, s kojom sam rastao i kao glumac i kao čovek. Bili smo jako dobri prijatelji, bila je i ovde kod mene u Prištini, kod mojih roditelja, i ja sam bio kod nje, bio sam uz nju i kad se udala, čestitao joj kad su joj se rodila deca i ona meni, bili smo baš dobri prijatelji. Nije bog zna šta rekla, ali dovoljno je da je posumnjala u mene. To me je najviše zabolelo. Ovo ostalo mogu razumeti, takva su bila vremena i ljudi su verovatno dobijali neke političke poene ako nekog napadnu. Ali ovu moju drugaricu nikako ne mogu da razumem i nikad je neću razumeti.

KARABEG: Gospodine Cverkoviću, sećate li se tog slučaja i mislite li da je beogradska javnost na pravi način reagovala na te uvrede i na sve te gnusobe koje su izgovorene u "Internacionalu" i u nekim drugim medijima?

CVETKOVIĆ: Evo, Enver govori o jednoj svoj kolegici, iskreno rečeno ne pada mi na pamet ko bi to mogao da bude. Ne mogu da verujem da sam izgovorio njeno ime kad sam malopre pominjao sve one glumce i glumice iz Enverove klase na Akademiji.

PETROVCI: Izgovorio si.

CVETKOVIĆ: Naravno da se sećam svega što su napisali u tim novinama, ali se ne sećam da sam to čitao. Neko mi je ispričao, ja te novine kupovao nisam, ni tada, ni sada, niti želim da ih čitam, jer pretpostavljam o čemu pišu. To se posle prenosilo i prepričavalo, toga se sećam, po pozorištima, ali ja jednostavno u to nikad nisam poverovao. Što se tiče reagovanja javnosti, beogradskoj javnosti se može mnogo toga prigovoriti generalno, ali samo generalno, za sve što se dešavalo u tih deset godina, od 1990. do 2000. Međutim, istovremeno se ne sme zaobići glas pojedinca, pre svega umetnika, pravih umetnika i intelektualaca, ne onih zadojenih nacionalnim slepilom i mržnjom, već onih koji su bili sposobni da samokritički pogledaju sve ono što se dešava oko njih. Ti ljudi su tokom tih deset godina ostavili pečat koji je negde zabeležen i zbog toga njihov obraz ne crveni.

KARABEG: Gospodine Petrovci, da li ste nakon tog događaja sa "Internacionalom" bili u Beogradu?

PETROVCI: Rekao sam, bio sam samo jedan dan i to kada sam otišao na suđenje. Prijatelji su mi govorili: "Šta će ti to? Šta imaš da se tužiš? Ništa nećeš promeniti". Ja sam im rekao: "Znam, ali ja želim da zvanično na papiru bude napisano da je sve to laž. Ako ne zbog mene, jer ja tu ništa ne mogu da promenim, onda zbog mlađih generacija, ako se neko jednog dana bude zainteresovao za moju biografiju". Sudiji sam baš ovako rekao: "Suviše sam ljubavi i truda uložio u Beograd, da bih završio u pričama kao terorista". To mi je bio glavni povod. Hteo sam da očistim sebe, bar zvanično. A ljudi neka pričaju, ja im to ne mogu zabraniti. Eto, to mi je bio cilj. I sad sam malo smireniji. Ma šta se događalo po Beogradu, sudovi su ipak radili, sporije ili brže, ali to je funkcionisalo, i ja im se zahvaljujem.

KARABEG: Da li su Vam se javljali prijatelj iz Beograda da Vam daju podršku?

PETROVCI: Mislim da su pisali i "Vreme" i "Danas", javljao mi se Vaš kolega Rade Radovanović iz Beograda, a kasnije i iz Praga. Redovno su mi se javljali Rade Šerbedžija i njegova supruga Lenka. Javljali su mi se Slobo Miletović iz Podgorice, Dragoljub Denda i drugi, ne mogu sad da se setim svih. Pričali smo kako smo, šta smo, gde smo i tako dalje. Mnogi se nisu javili, međutim, moram da priznam, da se ni ja nisam javljao. Bila su takva vremena. Čovek koji je provalio u moj stan, nije mi samo upao u stan, već mi je promenio i tok života. Šest godina nisam hteo da dolazim u Beograd. Kad izgubite gnezdo, onda nekako izgubite i psihologiju da pripadate tom gradu. Ali, zaista, otkad sam napustio Beograd, ništa ozbiljno nisam radio, nešto čime bih ja bio zadovoljan. Ja sam počeo karijeru u Beogradu, tamo se razvijao i ostao. Čini mi se da bih, kad bih se sad vratio u Beograd, nastavio tamo gde sam stao. Ja sam se i ovde bavio pozorištem, ali ne umetnošću, osnivao sam akademije i pozorišta. To nije moj posao. Pisao sam i scenarija, pisao sam i drame, ali ni to nije moj posao, moj posao je da glumim. Pa sam i režirao. Mogao bih da kažem da je moj posao da glumim i da režiram, a ovo ostalo ne. Ovih deset godina mi je prošlo u nekoj nadi da ću početi, napokon, ponovo da glumim. Ali nisam našao sebe u Prištini, moram da priznam.

KARABEG: Gospodine Cvetkoviću, kada ste poslednji put bili u Prištini?



CVETKOVIĆ: To je bilo negde 1983.- 1984. godine. Gostovali smo u Prištini sa "Kosančićevim vencem", sa vanrednim uspehom. Igrali smo u Narodnom pozorištu u Prištini i onda je Enver posle predstave sve nas - ceo ansambl, bilo nas je oko 30, pozvao da dođemo kod njega kući i to stvarno niko od nas neće zaboraviti. Svi članovi njegove porodice čekali su nas na ulazu, mi smo se pozdravili sa svima - od najstarijeg do najmlađeg deteta, koje je imalo dve ili tri godine i kome je bila dužnost da tada ne spava nego da nas sačeka. Bili smo divno dočekani po albanskom običaju i posluženi domaćim specijalitetima. Nikad neću zaboraviti čuveni fli koji je za nas bio specijalno napravljen. To je bio moj poslednji susret sa Prištinom, sa Enverovom porodicom, sa tom kućom i sa tim divnim ljudima.


KARABEG: To je bilo pre dobrih dvadeset godina. A evo, u maju mesecu ove godine, u Prištini je odigrana prva srpska predstava posle 1999. godine. To je komedija "Policijska stanica", čiji je autor i tumač glavne uloge Saša Pantić, Srbin iz Prištine, glumac, koji se vratio na Kosovo. I ostali glumci su bili Srbi. Gospodine Petrovci, kako je ta predstava primljena?

PETROVCI: Mene je tih dana nazvala jedna beogradska novinarka i upitala me da li mogu da joj nabavim karte za tu predstavu. Ja sam joj odgovorio da o tome ništa ne znam. Otišao sam u Pozorište i ta predstava se stvarno igrala. Publika je bila mešana. Nije bilo mnogo publike, jer predstava nije bila najavljena, pa mnogi za nju nisu ni znali. Ljudi su je vrlo lepo primili, jer je predstava simpatična. Tu su bili i ministar za kulturu i ministar za povratak, bio je još jedan ministar, mislim za decentralizaciju, nemam pojma kako se to kaže. Saša Pantić mi je rekao da mu je vrlo smetala policija koja je bila ispred zgrade Pozorišta. Rekao mi je: "Šta ima da čuvaju Pozorište"? I zaista, policija nije bila potrebna. Kad sam pitao ministra i direktora Pozorišta zašto nisu reklamirali predstavu, rekli su da su prosto imali neki strah, pa su odlučili da za početak ne prave nikakav veliki marketing. Ali, ispalo je mnogo bolje nego što su očekivali. Ja, inače, mislim da je narod mnogo pametniji nego što političari misle. Ljudi su prolazili pored pozorišta, oni koji su išli na predstavu ulazili su u zgradu, drugi su nastavljali svoj put, sve je bilo normalno, predstava je odlično prošla.

KARABEG: Ali bila je samo jedna, je li tako?

PETROVCI: Da, samo jedna u Prištini.

KARABEG: Igrala se i u srpskim enklavama.

PETROVCI: Da. U srpskim enklavama je bilo i mnogo drugih predstava.

KARABEG: Gospodine Cvetkoviću, da li ste znali za tu predstavu? Čini mi se da se u beogradskoj štampi nije previše pisalo o njoj?

CVETKOVIĆ: Nikad čuo. Evo sad sam od vas prvi put čuo o tome.

KARABEG: Gospodine Petrovci, Vi u septembru krećete sa svojim pozorištem. Da li planirate saradnju sa srpskim glumcima, da li ćete igrati dela srpskih autora?

PETROVCI: Apsolutno. Ali ne zato što su srpska, već zato što su to dobre drame. Razmišljam o Biljani Srbljanović. Pročitao sam nekoliko njenih drama. Razmišljam i o rediteljima, ne znam da li su Srbi ili nisu, jer ih tako ne biram, nego ih biram po tome kako rade. Nisam ih pitao šta su, ali među njima verovatno ima i Srba. U razgovorima sam s nekim od njih, od nekih sam već dobio pozitivan odgovor. Ne postavljaju nikakve uslove. Napravio sam jedan mali apartman u samom požorištu, gde bi reditelj ili gostujući glumac mogao da odsedne.

KARABEG: Gospodine Cvetkoviću, da li biste pozvali pozorište gospodina Petrovcija da sa svojom predstavom gostuje u Ateljeu 212?

CVETKOVIĆ: Sutra. Nema nikakvih problema oko toga. Enver i ja smo već u nekim pregovorima da nešto zajednički radimo, ne u ovom smislu u kome ste me Vi pitali, ali što se toga tiče, ja ću oberučke prihvatiti svaku njegovu ponudu da se sa svojim pozorištem predstavi beogradskoj publici. Enver ima otvoren poziv da dođe u Atelje 212 kad god želi i pod kojim god uslovima želi.

KARABEG: A da li bi Atelje sa nekom svojom manjom, kamernijom predstavom, s obzirom na prostor kojim raspolaže gospodin Petrovci, gostovao u njegovom pozorištu?

CVETKOVIĆ: Što se mene tiče, sasvim sigurno. Ja bih to prihvatio i verujem da bismo za to dobili podršku i Ministarstva za kulturu i Sekretarijata za kulturu Skupštine Beograda, koji su naši osnivači. Kad je reč o zvaničnim instancama, ne bi bilo nikakvih problema. Ali treba računati s tim da će postojati ljudi, i sa te i sa ove strane, koji će biti skeptični prema odlasku u Beograd ili u Prištinu.

PETROVCI: Na zvaničnom nivou ne bi bilo prepreka. Problem je u ovome što kolega Cvetković kaže.

KARABEG: Mislite da glumci ne bi hteli da putuju iz Beograda u Prištinu ili iz Prištine u Beograd, ili se bojite reakcije publike?

CVETKOVIĆ: I jedno i drugo. Ja se sećam našeg prvog odlaska u Sarajevo. Mi smo 1996.-te, godinu dana nakon završetka rata, gostovali u Sarajevu sa predstavom "Art" francuskog autora Jasmine Reze, u organizaciji švajcarskih ambasada iz Beograda i Sarajeva. Oni su došli kod mene i pitali me da li bismo želeli da idemo, ja sam rekao - OK. Bilo nas je trojica glumaca u predstavi. Ja sam sa svakim razgovarao i svi su se složili da idemo. Putovali smo u pratnji oklopnih transportera, u Sarajevu smo imali policijsku pratnju. Ništa nam se nije dogodilo, bili smo divno dočekani, ali imali smo neko osećanje neprijatnosti. Na kraju krajeva, bilo je i neprijatnih pitanja na raznim intervjuima, iako je naš stav prema ratu bio dobro poznat. Ja mislim da bismo imali isto to osećanje i sada kad bi nam neko sutra rekao - hajde da idemo na Kosovo da igramo predstavu.

KARABEG: Gospodine Petrovci, da li se plašite reakcije prištinske publike, kada bi, recimo, jedna grupa glumaca iz Ateljea 212 gostovala u Prištini?

PETROVCI: Ja se ne plašim naroda, ja se plašim jednog čoveka koji bi eventualno, iz ne znam kakvih razloga, mogao da pokvari veče. Publike se ne plašim, jer kad bih se plašio ne bih učestovao u ovom razgovoru. Dakle, uvek postoji mogućnost da se nađe neko ko bi mogao da napravi incident. Ali neko mora da krene, a ko će drugi nego kolega Cvetković i ja. Kad je reč o Prištini, ne znam ko bi to drugi radio osim mene. Ja moram da počnem, ako neko misli da grešim, neka misli. Ali ja poznajem građane Prištine, razgovarao sam sa njima, neki mi i kažu: "Zašto ne odeš u Beograd da odigraš nešto?". Pitam ih kako bi reagovali, kažu da bi im bila čast. Dakle, ima pametnih ljudi, većina građana tako misli. Kad sam svoje studente na Akademiji pitao da li bi prihvatili da im dovedem profesora koji će im predavati na srpskom, oni su me upitali: "Da li je on pametan"? Rekao sam: "Naravno, zbog toga ga i pozivam". Oni su mi onda rekli: "Ako je pametan, ako ima šta da nam kaže, neka dođe. A da li će govoriti srpski ili engleski, to nam uopšte nije bitno". Mlada generacija je mnogo mudrija u tom smislu. Oni plaćaju školovanje i zato im je stalo da profesori budu što bolji. Stalo im je da nauče što više, a uopšte im nije važno kako se ko zove. Zbog toga i zaključujem da ogromna većina ljudi ne bi imala ništa protiv da moje požorište gostuje u Beograda, niti da Atelje 212 dođe u Prištinu.

KARABEG: Kada možemo očekivati prva gostovanja na relaciji Beograd -Priština i Priština - Beograd?

CVETKOVIĆ: Što se Envera i mene tiče, ja zbilja mislim da mogu da govorim u naše zajedničko ime, mi tu stvar možemo da uradimo sutra. Na tom putu postoji mnogo prepreka koje će nam drugi postavljati. Rekao sam, najviše zazirem od pojedinaca, i sa jedne i sa druge strane, čije reakcije mogu biti vrlo radikalne, ali pretpostavljam da bi sve to moglo da se realizuje do kraja ove ili u prvom tromesečju sledeće godine, ukoliko Enver i ja nastavimo da se bavimo time, da tu stvar guramo.

PETROVCI: Ponavljam, neko mora početi, a ko će drugi nego kultura. Ne treba čekati da se političari dogovore. Kada razgovarate s ljudima stičete drugačiji utisak od onoga koji imate kada čitate medije. Evo jednog primera. Čovek koji je oboleo i mora na lečenje pita svog kolegu "Da li smem da odem u Beograd da se lečim"? Ovaj mu drugi odgovori: "Ja sam bio, idi, nikad te bolje neće dočekati". "Ali vidiš šta pišu novine". "Ma pusti novine, ovo je istina što ti kažem". Stvari idu sporo, ali idu. U Prištini već postoji razmišljanje da se slobodno može ići po bolnicama Beograda i da će lekari učiniti sve za pacijenta. Zašto ne bismo i mi krenuli, pa da moja predstava ode u Beograd, a Atelje 212 dođe ovde. Uveren sam da bismo i mi u Beogradu i Atelje u Prištini bili lepo primljeni.
XS
SM
MD
LG