Subota, 23. juli, 2005.
Subotama ne radim ništa. Subota je dan kada ljudi posle radne nedelje rade još malo, instaliraju kasetofon u kola, peru kola, uglavnom su kola u pitanju, dakle. Subota je i glavni dan za klađenje, ali ja se ne kladim još od finala Evropskog prvenstva u fudbalu 2000. A kola sam odavno zapustio. Jedini subotnji ritual koga se držim je ležanje u krevetu, jer ja mrzim radnu nedelju, bila ona u školi ili u redakciji. I odmah je kažnjavam opštim subotnjim neradom. Kasnije, formalno više nije bila subota, ali subota je sve dok ne legneš da spavaš, otišao sam u KST. Bilo je 3.00 izjutra i ja sam sve svoje čitaoce našao na Osamdesetim u KST-u. Kako se gde okrenem, bivam prepoznat. Osmesi i mrštenja i dobacivanja i nabacivanja, a pošto sam bio pod dejstvom nedozvoljenih supstanci halucinogenog kalibra, sve zajedno mi je izgledalo kao da smo čitaoci i ja dobili zasluženu kartu za pakao, a pakao je KST subotom uveče, ako niste znali. Da bi pakao bio potpun, na takvom mestu moraš da sretneš i bivšu ribu, kako znojava igra u društvu nepoznatih muškaraca koji te mrko gledaju, jer je nekad bila tvoja, a oni se još uvek muče oko nje. Otišao sam kući i iscepao nekoliko njenih fotografija.
Nedelja, 24. juli, 2005.
I pored flešbekova od prethodne noći, uspeo sam da odem kod oca na tradicionalni nedeljni ručak. Mi smo porodica koja se drži tradicije. Sve tradicionalne vrdnosti srpskih porodica smo praktikovali na svojoj koži: ljubav, mržnju, varanje, laganje i licemerje. Ali ručak je bio dobar. Faširane šnicle i grašak. Uveče sam otišao u Zemun, na tradicionalno druženje s bratom od strica i još par drugara. Sam kraj vikenda i početak radne nedelje obeležavamo radno, gledajući italijanski fudbal, a kad ga nema, gledajući «Utisak nedelje», a kad su gosti kao prošle nedelje, onda samo sedimo i prepričavamo kome je kako bilo u Crnoj Gori, ko se sprema u Bugarsku, a ko u Grčku, ko vrišti dok svršava, a ko dogovara grupnjak s tri ribe, i ostale uobičajene stvari.
Ponedeljak, 25. juli, 2005.
Prvi dan leta, jer ima 750 stepeni, a ja u kancelariji u «Plejboju» nemam erkondišn. Dress code su makar farmerke, što znači da tokom radnog dana izvršni urednik razmišlja samo o svojim skuvanim testisima, a to ne pomaže u završavanju avgustovskog broja. Uveče se nalazim s dva ortaka, koji se međusobno ne poznaju, ali ja volim kad tako upoznam ljude s kojima se družim, jer ja nisam budala, družim se sa super facama, pa sam tako i ovog puta napravio dobar spoj. Naravno, sve je to valjalo zaliti nedozvoljenim supstancama halucinogenog kalibra, što nas je odvelo pravo na 25. maj, pa na Senjak, pa na stepenište Zavoda za izgradnju, gde smo blejali do 4.00 ujutru, jer sutra je radni dan, valjalo bi spavati makar pet sati. Zaspao sam u 5.00, što znači da su i četiri sata bila dovoljna. Preporuka samo za to veče: izlazak meseca iznad Pančevačkog mosta. Prvo smo mislili da je u pitanju smak sveta i neko vreme vrištali, a onda smo ukapirali da je u pitanju mesec i sebi kupili sladolede.
Utorak, 26. juli 2005.
U utorak ujutru iznenadila me bivša devojka na vratima stana. Proveli smo lepo jutro uz nes kafu i čaj. Te večeri smo otišli u bioskop da gledamo «Rat svetova». Oduvek smo bili dobar tandem za bioskope, a ovo nam je oboma bio drugi put da gledamo «Rat svetova», pošto nam se film baš baš svideo. Ja sam ga prvi put gledao prošle nedelje s ortacima iz osnovne, a ona, takođe prošle nedelje, s nekim ko očigledno nije toliko šarmantan u bioskopu, kao ja. Posle smo jeli lubenicu. Moja bivša devojka misli da sve ume, ali ne ume da izabere lubenicu.
Sreda, 27. juli, 2006.
U sredu me dve stvari nisu iznenadile. To što sam se ponovo posvađao sa svojom bivšom devojkom i to što je smenjen Jovan Prijić. Jovane Prijiću, srećno ti bilo u daljoj karijeri, a svima nama srećno bilo s novim specijalnim tužiocem i nerešenim statusom Dejana Milenkovića Bagzija i planovima za bekstvo iz zemlje posle bekstva iz zatvora višestrukog osuđenika Milorada Ulemeka Lukovića Ceme Legije. Zaključio sam da je toliko toplo da ne mogu ni ljudski da se iznerviram, Vlada dobro zna kada da udari na poštene građane - kad je polovina na moru, a druga polovina na aparatima za disanje. I tako, ode Prijić. Sve je to valjalo zadimiti nedozvoljenim sredstvima zelenog kalibra, pa sam uveče otišao kod ortaka i tamo gledao najbolji film Vudija Alena ikad, «Anything Else», sa Džejsonom Bigzom i Kristinom Riči, u glavnim ulogama. Podsetili smo se svih bivših devojaka ovog sveta, smučio nam se život, ali smo se i smejali do suza - Eto zbog čega je Vudi Alen car. Posle filma sreli smo se s drugom iz osnovne, koji je 1991. pobegao iz zemlje i razmišljali na šta bismo mi ličili da smo pre celog tog sranja otišli hiljadama kilometara daleko. U međuvremenu, on je živeo u Indoneziji, Australiji, Americi i Londonu. Proputovao je ceo svet, bavi se postprodukcijom reklamnih spotova, jedva govori srpski. U dve stvari smo slični: imamo iste probleme s ribama i konzumiramo iste nedozvoljene supstance, mada su neke od njih u nekim zemljama i dozvoljene. Rastali smo se u dva iza ponoći, a naš drug iz osnovne se nervirao, jer mu je previše rano. On je Srbiju ukapirao kao mesto gde svi izlaze u ponoć i dolaze kući u 6.00 ujutru. Ali ne i mi, lepi moj, ne i mi.
Četvrtak, 28. juli, 2005.
Još dva iznenađenja. Ljiljana Zelen Karadžić pozvala je svog muža Radovana da se preda. Njegov brat Luka, poznati šofer, odmah je apelovao na Radovana da to ne čini, a koga će moj kolega pisac poslušati, ostaje tek da se vidi. Sledeći šok bila je kratka vest o tome kako će se u najpropalijem od svih propalih srpskih čudovišta, Zastavi, sklapati hit auto srpskih policijskih snaga i niže srednje klase, čedo večito propalog Fiata, Punto. Dolina gladi pretvoriće se u Dolinu Punta, a ja apelujem na odgovorne da po svaku cenu nastave da sklapaju i Jugo, tek da se ne bi zaboravilo kako je voziti najružniji auto na svetu, koji ne radi kišnim i neparnim danima. Mada, nisam siguran koliko će srpski Punto zapravo biti daleko od toga.
Petak, 29. juli, 2005.
Palo mi je na pamet da li da jednog od ovih dana odem na Adu i potpisujem svoje knjige na Samizdatovom štandu, ali pošto na Adi ljudi korom od lubenice gađaju zvučnike kad s njih krenu vesti B92, zaključio sam da bi najbolje bilo da na Adu ipak odem inkognito, biciklom, na četrdeset stepeni, jer nema lepšeg provoda od vožnje bicikla po opustelom letnjem Beogradu, pa čak i po cenu sunčanice. Ali tek pošto završim prelamanje avgustovskog broja.
Subotama ne radim ništa. Subota je dan kada ljudi posle radne nedelje rade još malo, instaliraju kasetofon u kola, peru kola, uglavnom su kola u pitanju, dakle. Subota je i glavni dan za klađenje, ali ja se ne kladim još od finala Evropskog prvenstva u fudbalu 2000. A kola sam odavno zapustio. Jedini subotnji ritual koga se držim je ležanje u krevetu, jer ja mrzim radnu nedelju, bila ona u školi ili u redakciji. I odmah je kažnjavam opštim subotnjim neradom. Kasnije, formalno više nije bila subota, ali subota je sve dok ne legneš da spavaš, otišao sam u KST. Bilo je 3.00 izjutra i ja sam sve svoje čitaoce našao na Osamdesetim u KST-u. Kako se gde okrenem, bivam prepoznat. Osmesi i mrštenja i dobacivanja i nabacivanja, a pošto sam bio pod dejstvom nedozvoljenih supstanci halucinogenog kalibra, sve zajedno mi je izgledalo kao da smo čitaoci i ja dobili zasluženu kartu za pakao, a pakao je KST subotom uveče, ako niste znali. Da bi pakao bio potpun, na takvom mestu moraš da sretneš i bivšu ribu, kako znojava igra u društvu nepoznatih muškaraca koji te mrko gledaju, jer je nekad bila tvoja, a oni se još uvek muče oko nje. Otišao sam kući i iscepao nekoliko njenih fotografija.
Nedelja, 24. juli, 2005.
I pored flešbekova od prethodne noći, uspeo sam da odem kod oca na tradicionalni nedeljni ručak. Mi smo porodica koja se drži tradicije. Sve tradicionalne vrdnosti srpskih porodica smo praktikovali na svojoj koži: ljubav, mržnju, varanje, laganje i licemerje. Ali ručak je bio dobar. Faširane šnicle i grašak. Uveče sam otišao u Zemun, na tradicionalno druženje s bratom od strica i još par drugara. Sam kraj vikenda i početak radne nedelje obeležavamo radno, gledajući italijanski fudbal, a kad ga nema, gledajući «Utisak nedelje», a kad su gosti kao prošle nedelje, onda samo sedimo i prepričavamo kome je kako bilo u Crnoj Gori, ko se sprema u Bugarsku, a ko u Grčku, ko vrišti dok svršava, a ko dogovara grupnjak s tri ribe, i ostale uobičajene stvari.
Ponedeljak, 25. juli, 2005.
Prvi dan leta, jer ima 750 stepeni, a ja u kancelariji u «Plejboju» nemam erkondišn. Dress code su makar farmerke, što znači da tokom radnog dana izvršni urednik razmišlja samo o svojim skuvanim testisima, a to ne pomaže u završavanju avgustovskog broja. Uveče se nalazim s dva ortaka, koji se međusobno ne poznaju, ali ja volim kad tako upoznam ljude s kojima se družim, jer ja nisam budala, družim se sa super facama, pa sam tako i ovog puta napravio dobar spoj. Naravno, sve je to valjalo zaliti nedozvoljenim supstancama halucinogenog kalibra, što nas je odvelo pravo na 25. maj, pa na Senjak, pa na stepenište Zavoda za izgradnju, gde smo blejali do 4.00 ujutru, jer sutra je radni dan, valjalo bi spavati makar pet sati. Zaspao sam u 5.00, što znači da su i četiri sata bila dovoljna. Preporuka samo za to veče: izlazak meseca iznad Pančevačkog mosta. Prvo smo mislili da je u pitanju smak sveta i neko vreme vrištali, a onda smo ukapirali da je u pitanju mesec i sebi kupili sladolede.
Utorak, 26. juli 2005.
U utorak ujutru iznenadila me bivša devojka na vratima stana. Proveli smo lepo jutro uz nes kafu i čaj. Te večeri smo otišli u bioskop da gledamo «Rat svetova». Oduvek smo bili dobar tandem za bioskope, a ovo nam je oboma bio drugi put da gledamo «Rat svetova», pošto nam se film baš baš svideo. Ja sam ga prvi put gledao prošle nedelje s ortacima iz osnovne, a ona, takođe prošle nedelje, s nekim ko očigledno nije toliko šarmantan u bioskopu, kao ja. Posle smo jeli lubenicu. Moja bivša devojka misli da sve ume, ali ne ume da izabere lubenicu.
Sreda, 27. juli, 2006.
U sredu me dve stvari nisu iznenadile. To što sam se ponovo posvađao sa svojom bivšom devojkom i to što je smenjen Jovan Prijić. Jovane Prijiću, srećno ti bilo u daljoj karijeri, a svima nama srećno bilo s novim specijalnim tužiocem i nerešenim statusom Dejana Milenkovića Bagzija i planovima za bekstvo iz zemlje posle bekstva iz zatvora višestrukog osuđenika Milorada Ulemeka Lukovića Ceme Legije. Zaključio sam da je toliko toplo da ne mogu ni ljudski da se iznerviram, Vlada dobro zna kada da udari na poštene građane - kad je polovina na moru, a druga polovina na aparatima za disanje. I tako, ode Prijić. Sve je to valjalo zadimiti nedozvoljenim sredstvima zelenog kalibra, pa sam uveče otišao kod ortaka i tamo gledao najbolji film Vudija Alena ikad, «Anything Else», sa Džejsonom Bigzom i Kristinom Riči, u glavnim ulogama. Podsetili smo se svih bivših devojaka ovog sveta, smučio nam se život, ali smo se i smejali do suza - Eto zbog čega je Vudi Alen car. Posle filma sreli smo se s drugom iz osnovne, koji je 1991. pobegao iz zemlje i razmišljali na šta bismo mi ličili da smo pre celog tog sranja otišli hiljadama kilometara daleko. U međuvremenu, on je živeo u Indoneziji, Australiji, Americi i Londonu. Proputovao je ceo svet, bavi se postprodukcijom reklamnih spotova, jedva govori srpski. U dve stvari smo slični: imamo iste probleme s ribama i konzumiramo iste nedozvoljene supstance, mada su neke od njih u nekim zemljama i dozvoljene. Rastali smo se u dva iza ponoći, a naš drug iz osnovne se nervirao, jer mu je previše rano. On je Srbiju ukapirao kao mesto gde svi izlaze u ponoć i dolaze kući u 6.00 ujutru. Ali ne i mi, lepi moj, ne i mi.
Četvrtak, 28. juli, 2005.
Još dva iznenađenja. Ljiljana Zelen Karadžić pozvala je svog muža Radovana da se preda. Njegov brat Luka, poznati šofer, odmah je apelovao na Radovana da to ne čini, a koga će moj kolega pisac poslušati, ostaje tek da se vidi. Sledeći šok bila je kratka vest o tome kako će se u najpropalijem od svih propalih srpskih čudovišta, Zastavi, sklapati hit auto srpskih policijskih snaga i niže srednje klase, čedo večito propalog Fiata, Punto. Dolina gladi pretvoriće se u Dolinu Punta, a ja apelujem na odgovorne da po svaku cenu nastave da sklapaju i Jugo, tek da se ne bi zaboravilo kako je voziti najružniji auto na svetu, koji ne radi kišnim i neparnim danima. Mada, nisam siguran koliko će srpski Punto zapravo biti daleko od toga.
Petak, 29. juli, 2005.
Palo mi je na pamet da li da jednog od ovih dana odem na Adu i potpisujem svoje knjige na Samizdatovom štandu, ali pošto na Adi ljudi korom od lubenice gađaju zvučnike kad s njih krenu vesti B92, zaključio sam da bi najbolje bilo da na Adu ipak odem inkognito, biciklom, na četrdeset stepeni, jer nema lepšeg provoda od vožnje bicikla po opustelom letnjem Beogradu, pa čak i po cenu sunčanice. Ali tek pošto završim prelamanje avgustovskog broja.
