Ovakav sporazum dugo je pripreman i u osnovi je sasvim rutinska stvar: potpuno je nezamislivo da neka zemlja teži članstvu u Partnerstvu za mir i u Severnoatlanstskom savezu, a da prethodno pravno ne uredi ovu problematiku. I poslednje što je bilo kome potrebno jeste da se od toga pravi unutrašnjepolitički teatar, i to ne samo između vlasti i opozicije – što bi i bilo razumljivo – nego unutar vlasti same.
Iz Vlade Srbije, zapravo iz njenog jezgra oličenog u premijeru Koštunici i ministrima iz njegove stranke, sada dolaze glasovi da oni nisu bili upoznati sa detaljima, odnosno samim potpisivanjem ovog sporazuma. Pa onda nekako i nije baš jasno stoji li službena Srbija iza tog sporazuma ili ne. U javni se opticaj, dakle, iznova pripušta ona već legendarna »neobaveštenost«, kojom Koštunica amortizuje javno obznanjivanje bilo čega što mu je neprijatno ili teško za gutanje. Naravno, Radikali i Socijalisti odmah su udarili u talambase o »izdaji nacionalnih interesa«, ali to je sastavni deo njihovog repertoara: ako im se ta i takva retorika oduzme, teško da će išta preostati.
Opasno je i zabrinjavajuće – kako se odvažio da primeti i predsednik Srbije Boris Tadić – to što ovakvo bizarno javno nadgornjavanje oko jedne prilično važne i prilično neizbežne stvari dolazi iz srca same vladajuće garniture. A to razotkriva potpunu institucionalnu pometnju, koja se dobrim delom ima zahvaliti dvovlašću republičke i virtuelne savezne države. Moglo bi se reći da je to jedan od ironičnih, gorkih plodova koje je srpski premijer pokupio upravo zahvaljujući vlastitom insistiranju na održavanju skupog privida savezne države, koja realno postoji samo u nekoliko kabineta zgrade nekadašnjeg SIV-a i u još dve-tri zgrade u ulici Kneza Miloša u Beogradu.
Ključno je ipak nešto drugo: u vlasti još preovladava mentalitet možda uglađene, ali vrlo postojane ksenofobije i autističnosti, i ne radi se mnogo na tome da zemlja iskorači iz začaranog kruga paranoje iz devedesetih. Teško da i može da bude drugačije ako sama vlast ozbiljno pati od mešavine kukavičluka i predrasuda, pa bi, čini se, nekako najviše volela kada bi, recimo, Srbija mogla jednog dana da uđe u NATO tako da za to niko ne sazna, da se naprosto prikrade i ušunja na prstima, ili pak da uhapsi Ratka Mladića, ako se baš mora, ali tako da ta vest nekako svima promakne. No, pošto se i na mnogo benignijim primerima pokazuje da to tako neće moći, onda premijeru i njegovim saradnicima preostaje samo da iznova potenciraju sopstvenu neobaveštenost, nadajući se da će tako prikupiti poneki trivijalni politički poen u sveopštem grabežu za »patriotska odličja«. Naravno, ako im Radikali i Socijalisti ostave išta sa te trpeze pune naizgled zamamnih đakonija, čija je jedina mana što im je je odavno istekao rok trajanja.
Iz Vlade Srbije, zapravo iz njenog jezgra oličenog u premijeru Koštunici i ministrima iz njegove stranke, sada dolaze glasovi da oni nisu bili upoznati sa detaljima, odnosno samim potpisivanjem ovog sporazuma. Pa onda nekako i nije baš jasno stoji li službena Srbija iza tog sporazuma ili ne. U javni se opticaj, dakle, iznova pripušta ona već legendarna »neobaveštenost«, kojom Koštunica amortizuje javno obznanjivanje bilo čega što mu je neprijatno ili teško za gutanje. Naravno, Radikali i Socijalisti odmah su udarili u talambase o »izdaji nacionalnih interesa«, ali to je sastavni deo njihovog repertoara: ako im se ta i takva retorika oduzme, teško da će išta preostati.
Opasno je i zabrinjavajuće – kako se odvažio da primeti i predsednik Srbije Boris Tadić – to što ovakvo bizarno javno nadgornjavanje oko jedne prilično važne i prilično neizbežne stvari dolazi iz srca same vladajuće garniture. A to razotkriva potpunu institucionalnu pometnju, koja se dobrim delom ima zahvaliti dvovlašću republičke i virtuelne savezne države. Moglo bi se reći da je to jedan od ironičnih, gorkih plodova koje je srpski premijer pokupio upravo zahvaljujući vlastitom insistiranju na održavanju skupog privida savezne države, koja realno postoji samo u nekoliko kabineta zgrade nekadašnjeg SIV-a i u još dve-tri zgrade u ulici Kneza Miloša u Beogradu.
Ključno je ipak nešto drugo: u vlasti još preovladava mentalitet možda uglađene, ali vrlo postojane ksenofobije i autističnosti, i ne radi se mnogo na tome da zemlja iskorači iz začaranog kruga paranoje iz devedesetih. Teško da i može da bude drugačije ako sama vlast ozbiljno pati od mešavine kukavičluka i predrasuda, pa bi, čini se, nekako najviše volela kada bi, recimo, Srbija mogla jednog dana da uđe u NATO tako da za to niko ne sazna, da se naprosto prikrade i ušunja na prstima, ili pak da uhapsi Ratka Mladića, ako se baš mora, ali tako da ta vest nekako svima promakne. No, pošto se i na mnogo benignijim primerima pokazuje da to tako neće moći, onda premijeru i njegovim saradnicima preostaje samo da iznova potenciraju sopstvenu neobaveštenost, nadajući se da će tako prikupiti poneki trivijalni politički poen u sveopštem grabežu za »patriotska odličja«. Naravno, ako im Radikali i Socijalisti ostave išta sa te trpeze pune naizgled zamamnih đakonija, čija je jedina mana što im je je odavno istekao rok trajanja.
