Dostupni linkovi

logo-print

Pesnik sovjetskog mraka


Čitave generacije odrastale su u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ali i u ostalim državama nekadašnje istočne, komunističke Evrope, na buntovnim i ljubavnim pesmama jednog Rusa hrapavog glasa. Andrej Šari, urednik u ruskom programu Radija Slobodna Evropa objašnjava zašto je u mnoštvu ruskih umetnika koji su se na više ili manje otvoren način suprotstavljali totalitarnom sistemu najveću popularnost uživao upravo Vladimir Visocki, "ruski Bob Dilan" kako su ga još nazivali na Zapadu.

"Visocki je za rusku kulturu, za rusku javnost kult, ikona. On je jedan, recimo, svetac. On je bio jedna ličnost ruske umetnosti. On je bio pijanac, drogirao se, imao je puno veza sa ženama. Upravo zbog toga on je postao jedan od onih koji ne veruje ni u šta ni u Državu ni u Socijalizam. Bio je jedan običan Rus koji vodi jedan život tipičan za jednog prosečnog čoveka u sovjetsko doba. Mogu to da uporedim recimo sa vašom situacijom pre pet, deset godina sa Balaševićem na primer. To je ta kantautorska škola i u Rusiji i u bivšoj Jugoslaviji. Tu su vrlo blizu. Malo smo mi tu imali izraženiju socijalnu napetost jer je i režim bio mnogo strašniji nego što je bio kod 'druga Tita'. Ako uporedimo Visockog sa ostalim ruskim kantautorima – Okudžava to vam je recimo Arsen Dedić. Galič je romantični pesnik možda kao Oliver Dragojević recimo. A Visocki je čovek koji je suštinski iz dana u dan oslikavao šta se događa u državi i to licem jednog običnog čoveka, i to sa bolom, sa iskrenošću. On je više-manje kao Balašević koji nikada nije imao ni jedan ugovor sa režimom".

Korene čudnog stila Vladimira Visockog, buntovnog, ali ne i gnevnog, svakako protestnog ali nikako ne mrzilačkog treba tražiti u detinjstvu. Jer Vladimir Visocki nije odrastao u baš tipičnim okolnostima. Rođen u Moskvi 1938. od oca oficira Crvene Armije i majke rusko-nemačkog prevodioca rano je osetio emotivnu usamljenost koja će ga pratiti ćitavog života uprkos brojnim vezama. Roditelji su mu se razveli dok je još bio dete pa ga je podigla maćeha, Jermenka, žena koju je zvao "tetka" Evgenija. Deo mladalačkog perioda, dve godine, proveo je u sovjetskoj vojnoj bazi u tadašnjoj sovjetskoj okupacionoj zoni, odnosno u Istočnoj Nemačkoj.

Po povratku u Moskvu upisao je fakultet, ali je poziv budućeg inženjera odbacio posle samo jednog semestra i jednog položenog ispita. 1959. je Vladimir Visocki, kako danas navode njegovi biografi, odlučio da ostvari dečački san: zakucao je na vrata pozorišta "Puškin" gde je ubrzo dobio nekoliko manjih uloga. Tu sreće Ljudmilu Abramovu, koja će mu kasnije postati druga žena i sa kojom će stvoriti porodicu.

Juri Ljubimov, dugogodišnji umetnički direktor moskovskog teatra "Taganjka" važi sa čoveka koji je praktično "stvorio" Vladimira Visockog. 1964. ga je pozvao i dao mu glavne uloge u Hamletu i u Brehtovom "Životu Galileja". To novo, drugačije, do tada neviđeno izvođenje Hamleta poslužilo je tek da Visocki pokaže da je veliki umetnik. A tada je već bio široko poznat. Ono što mu je donelo do tada neviđenu slavu i oreol tada još ne disidenta, ali svakako protivnika, možda i buntovnika bila je njegova druga velika uloga - u delu na koje je Brehta inspirisao Galilej, napisanom delimično u vreme nacizma, delimično u emigraciji u slobodi, u Americi na temu večitog sukoba intelektualca i vlasti, i dilema intelektualaca u smutnim vremenima. Visocki je u tom izvođenju, po mnogim kritičarima, bio jedinstven. Pritajeni protivnici socijalizma u "Taganjku" su dolazili gotovo kao na hadžiluk, a ovaj umetnik je postao ime i van Sovjetskog Saveza.
Ogromni uspeh Visocki je dugovao činjenici da su ga slušali praktično svi jer mu je umetnički opus bio izrazito širok, kaže Andrej Šari.

"Bilo je tu nekoliko tema. Bilo je izrazito romantičnih, bila je jedna tema kad je glumio male ljude, recimo 'Priča o Vasi Ladačkom', da bude vašim slušaocima lakše da to razumeju, ima jedna struja vezana za II Svetski rat. Mnogi ljudi su mislili da je on stariji jer je o tome pevao sa detaljima i sa osećajem kao da je bio učesnik II Svetskog rata. Ali on je bio vrlo mlad u to doba. Bilo je tu dakle nekoliko pravaca i svako je mogao da nađe nešto tu za sebe".

Treći brak Vladimira Visockog, onaj sa francuskom glumicom Marinom Vladi, tada angažovanoj u Rusiji omogućio mu je povremena putovanja na Zapad iako je tajna služba KGB pokušavala da ta putovanja omete kad god je to mogla da učini bez velike buke. Jedan od van Sovjetskog Saveza čuvenijih takvih slučajeva dogodio se 1976. kada je trupa već i van gvozdene zavese čuvene "Taganjke" pozvana na beogradski "BITEF", tada jedan od kultnih evropskih festivala, a zatim i u Zagreb.
Komunistička vlast, koja je u predstavama ovog teatra ne sasvim bez razloga otkrivala antikomunističke poruke zabranila je Visockom izlazak iz zemlje. I ponovo je na scenu stupio Juri Ljubimov, duhovni otac ovog umetnika. Umetnički direktor "Taganjke" je, kako je pre pet godina pričao zagrebačkom "Vjesniku", nakon upornih poziva tadašnje direktorke Bitefa Mire Trailović doveden dve sedmice pred put u Ministarstvo kulture. Na informaciju da Vladimir Visocki, koji je igrao Hamleta, ne može na put i da, što se Države tiče, može da ga zameni rezerva. Ljubimov je rekao da nema problema da mu je dovoljno 14 dana da uvežvba ministra kulture da umesto Vladimira Visockog odigra glavnu ulogu. Visocki je ipak otišao. I sam dolazak bio je pobeda, pa je, očekivano, njegov Hamlet pobedio na Bitefu.

Vladimir Visocki je umro 25. jula 1980. u Mosvi u 42. godini. Nije doživeo da u sopstvenoj zemlji vidi ni jednu jedinu svoju pesmu legalno odštampanu. Obeležio je vreme "Samizdata", audio traka presnimavanih do u beskonačnost i doturanih iz ruke u ruku i potmulih protesta umetničkim delima jer se drugačije nije moglo.Andrej Šari se priseća svog odrastanja uz poeziju Vladimira Visockog:

"Pamtim sa tatom bih otišao na pecanje. Imali smo male magnetofone i slušali bismo i pričali upravo: 'Ovo je bitno!'. Ja na primer nisam imao ni jednu ploču Visockog kao dečak, ali imao sam puno traka za magnetofon. To smo presnimavali jedan od drugog. Bila je to neka vrsta muzike koju smo slušali kad smo imali takva druženja da smo želeli da pričamo o nečemu."

Vladimir Visocki slavan je i danas, zahvaljujući napretku tehnologije i modernim sredstvima komunikacije možda čak više nego u vreme najveće slave za života. Tome sa jedne strane doprinosi ruska politika poluzvaničnog negovanja nostalgije za bivšim Sovjetskim Savezom, ali svakako daleko više njegova sama smrt koja se dogodila pod čudnim okolnostima. Zvanično, umro je od infarkta nakon gušenja sopstvenim jezikom do čega je došlo usled teške intoksikacije alkoholom. Ova smrt od tada međutim ne prestaje da bude predmet sumnji. Pospešuju ih pre svega činjenica da se to dogodilo u gradu koji je bio pod posebnim bezbednosnim merama u vreme Olimpijade, kao i naknadne navodno iskrene izjave lekara-mrtvozornika Anatolija Fedotova, koji će kasnije i sam umreti pod čudnim okolnostima, da je kada je kraj života Vladimira Visockog u pitanju zapravo reč o ubistvu koje je smislila i organizovala sovjetska tajna služba KGB. Nekoliko knjiga koje su se od tada pojavile u raznim delovima sveta na temu kontroverzne smrti Vladimira Visockog samo su dodatno pospešile kult ovog velikog ruskog umetnika.

Žana Vladimirskaja, glumica iz Moskve, sada u Americi, lična prijateljica Vladimira Visockog priseća se u izjavi našem ruskom servisu smrti svog prijatelja.

"Visocki i njegove pesme nisu bile za nas samo nekakav vanjski pojam. To je bio naš život. I bilo je nemoguće da se rastanemo od njega. Ali ono što je bilo specifično za te dane je da kad smo slušali njegove pesme je da smo shvatili da je on u svojim pesmama gotovo predvideo svoju sudbinu. Kao da je u njima to spoznao. Kakav je to proročanski dar. Kao da je imao neku proročansku moć. Ni njegova smrt nije izgledala kao nešto slučajno, kao da je u tome bio neki božanski smisao. Ako mogu tako da kažem neki osmišljeni korak. Poslednjih godina je on živeo nemoguće brzim ritmom. I njegova sudbina stvaraoca kao da je bila u skladu sa sudbinom epohe i vremena. I kada je izlazio na pozornicu kao Hamlet i kada je pevao pesme na stihove Pasternaka 'ako možeš Oče da proneseš mimo mene ovu čašu', mi smo razumevali da on to moli Boga i za samog sebe. Kao čovek on je morao da razume kakav će biti kraj te bezumne konjske trke. On je shvatao da ne može da se zaustavi, da na to nema prava. On nije smeo da izgubi korak. U njegovoj poznatoj pesmi 'Konji niko ne obraća pažnju na to što on ne da ne moli konje da se malo smire već ih bičuje i tera da idu još brže."

Visocki danas, 25 godina nakon smrti za neke je jednako veliki kao i u doba mračnog sovjetskog komunizma, ako ne i veći. Ostali su za njim pored poezije, kažu da je napisao nekih 600 pesama, još muzeji, spomenici širom sveta, jedan od njih podignut jesenas u Crnoj Gori o kojoj je Visocki među ostalim pevao, desetine internet stranica, ali i činjenica da je ovaj umetnik ostao veliki baš zato što nije doživeo sudbinu nekih kolega čiji su kultovi već u Gorbačovljevoj "Perestrojci" bili dovedeni u pitanje da bi nakon sloma komunizma i Sovjetskog Saveza ti kultovi praktično potpuno nestali. Visocki je, ako tako gledamo, umro "u pravom trenutku", u mraku sovjetskog totalitarizma.

Pitanje je naravno bi li se on snašao u novim okolnostima i da li bi u njima bio toliko veliki kada više nije postojala hipokrizija sovjetskog socijalističkog društva kao njegovo decenijama nepresušno nadahunće. Da li bi on i tada bio onoliko veliki Vladimir Visocki? Na to pitanje, kaže Andrej Šari, odgovor niko ne zna:

"Svaki čovek umire u svoje vreme. Visocki je umro nekoliko godina pre Brežnjeva. To je bio definitivni kraj sistema. On će ući u rusku političku i kulturološku istoriju upravo kao pesnik tog perioda – najmračnijeg perioda, perioda moralno najmračnijeg. Život sedamdesetih nije bio u Sovjetskom Savezu najteži. Imali smo dolare od nafte. Ali to je pojam zastoja, društva koje stane kao mrtvo i ne kreće nikuda. Visocki je simbol toga. Kako bi se on snašao u novoj realnosti. Niko to ne zna."

Vladimir Visocki jedna je dakle od ličnosti koja je, koliko god kontroverzna, obeležila teško vreme preddemokratske Rusije. Predrag Matvejević objaviće 2003. u hrvatskom "Zarezu" da su otišli "u tišini, jedan za drugim, disidenti i suputnici disidencije koji su postali uzorima i idolima usprkos sebi samima: Varlam Šalamov, Nadežda Mandeljštam, Sinjavski, Brodski, Visocki, Galič i sad Bulat Okudžava. S njima je otišao i naš Danilo Kiš", nastavlja profesor Matvejević i zaključuje: "Za njima ostaje praznina koju nitko neće ispuniti - ne znam tko bi mogao i umio zamijeniti ih. Nadajmo se da im zamjena možda neće biti ni potrebna."
XS
SM
MD
LG