Najmanje 200 procesa za uvrede i klevete u različitim je fazama u ovom trenutku pred sudovima država nastalim na području bivše Jugoslavije (osim Slovenije). Broj procesa je verovatno veći. Precizan broj nije moguće utvrditi, jer ne postoji uvek uredna evidencija, čak ni po državama. U tih dvestotinak slučajeva najviše je građanskih parinica, ali nije zanemarljiv broj (najmanje 28) slučajeva u kojima je jedna strana država, odnosno u njeno ime državni tužilac /odvjetnik. U državama regije jedino je u Bosni i Hercegovini kleveta potpuno depenalizovana, odnosno nije više u krivičnom zakonu tretirana kao krivično delo, već je premeštana u domen građanskih parnica, kako je to uobičajeno u demokratskim zemljama.
*****
Naši sagovornici su pravnici, ličnosti koje se godinama u državama regije zalažu za rešenje problema uvrede i klevete: Vladimir Vodinelić, dekan Fakulteta za poslovno pravo iz Beograda, advokati Senka Nožica iz Sarajeva i Vesna Alaburić iz Zagerba, kao i Slobodan Franović, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Crne Gore.
SRBIJA
VODINELIĆ: Rešenje koje je sada u Srbiji na snazi, a po onome kako ga vidi Ministarstvo pravde i Vlada Srbije, bi trebalo i da ostane, pošto je istovetno rešenje sada predloženo u krivičnom zakoniku, koji se nalazi na razmatranju u Skupštini. Problem je u tome da to rešenje nije u skladu sa evropskim standardom slobode izražavanja. Član 10 Evropske konvencije je konkretizovan u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strasburu i to već davno. I iz te sudske prakse su proistekla pojedina obavezujuća pravila, koje sve države koje su ratifikovale konvenciju, kao što je naša, moraju sprovesti. A kod nas ta konvencija, ne samo da neposredno važi, nego je i najjači izvor prava, kako mi pravnici to kažemo. Što će reći da svi drugi propisi moraju biti u skladu s njom. Prema tome, sa njom mora biti u skladu i krivični zakonik. On to nije, jer, evo čak i u ovom predlogu krivičnog zakonika koji je sad u Skupštini, sve je isto kako je bilo još davne 1951. godine, kada je praktično taj režim uvrede i klevete i, štaviše, javne poruge, bio koncipiran. I on se održao, vidite, u jednom kontonuitetu dužem od polovine veka. On je bio jedno od tih sredstava kakvo je bio svojevremeno i famozni 133. član, koji je predviđao kažnjavanje za neprijateljsku propagandu, to jest za delikt mišljenja.
Važeći srpski krivični zakon, a jednako tako i ovaj predlog krivičnog zakonika, sve ostavlja takvim kakvo jeste. A to znači da poznaje samo jednu jedinstvenu regulativu za uvredu i klevetu, bez obzira ko je taj prema kome je uvreda učinjena, odnosno ko je taj ko je oklevetan. Evropski standard je, međutim, drugačiji. Evropski sud je u mnogo svojih odluka, i to odavno, a potvrdio i u nizu kasnijih, rekao da kada je reč o političkom govoru, kada je reč o govoru o javno važnim stvarima, tada mora postojati najveća sloboda izražavanja. To je, naravno, važno i za medije, pa je reč i o najširoj mogućoj slobodi medija. Pošto je sloboda govora jedna od činjenica koje spadaju u temelj demokratije, onda tu odgovornost za javno izrečenu reč, makar ona bila i uvreda i kleveta političara ili javnog funkcionera, ne može biti takva kakva je kad se radi o drugim subjektima i kad se radi o drugim domenima života. Srpski krivični zakon, a takođe i ovaj predlog, o tome jednostavno ne vodi računa, nego štiti političare i javne funkcionere podjednako kao što štiti pekare, advokate, lekare i bilo kojeg drugog običnog građanina. Biću sasvim precizan, da bi se uskladio sa evropskim standardom, srpski krivični zakonik bi morao predvideti otežanu krivično-pravnu zaštitu političara i javnih funkcionera, a to bi kod uvrede značilo da neko treba da krivično odgovara za uvredu samo ukoliko je uvredu učinio, sa isključivom ili prvenstvenom namerom da dotičnog političara ili javnog funkcionera kao političara ili javnog funkcionera omalovaži.
RSE: Zašto je važno da za političare ne važe ista pravila kao i za ostatak društva?
VODINELIĆ: Zato što postoji jedna gradacija slobode izražavanja, u domenu politike. Baš zbog toga što je ona u osnovama svake demokratije, ta sloboda mora biti najšira. Evropski sud je napravio tu gradaciju. Najmanja ograničenja se mogu uvesti za slobodu govora, kada je reč o političkim stvarima i o stvarima od javnog značaja. Nešto više može kada se radi o drugim stvarima, a najviše može kada je reč o komercijalnom govoru, kada je reč o reklamama. To je zato što ti razni tipovi govora nisu podjednako važni za demokratiju. Politički govor je, i njegova sloboda, u temeljima te demokratije i otuda to mora biti tako postavljeno.
RSE: To, drugim rečima, znači da ono što bi jedan novinar izjavio ili napisao o nekom čoveku, može biti smatrano uvredom, a u slučaju da je to isto rečeno recimo o političaru, to se ne može smatrati uvredom, ni klevetom.
VODINELIĆ: Upravo je to ta potreba, jer je kristalno jasno, u mnogo svojih odluka, Evropski sud za ljudska prava rekao da političari moraju pokazati veći stepen tolerancije na javno izgovorenu reč, nego ostali. To proističe iz prirode njihove delatnosti, oni se svima nama preporučuju kao javnosti, onisu okrenuti svojim delanjem javnosti, oni se, i zahvaljujući medijima, predstavljaju javnosti najbolje što mogu, i otuda, po prirodi te delatnosti, moraju biti spremni da trpe više nego ostali. To su, dakle, reči, gotovo u citatu, Evropskog suda za ljudska prava.
RSE: Šta će se sada događati, ukoliko novi krivični zakon u Srbiji bude tako regulisao ovu oblast da ne bude zadovoljen taj zahtev? Da li će to onda biti nešto što će praktično biti suprotno jednoj konvenciji, pa će ponovo morati da bude menjano?
VODINELIĆ: Neće biti suprotno samo ovoj Evropskoj konvenciji, biće suprotno i našem najvišem ustavnom aktu, a to je takozvana „Mala povelja“, povelja o manjinskim ljudskim pravima i građanskim slobodama, jer ona je preuzela taj evropski standard i ono što je u 29. članu propisano, to je ono što stoji u Evropskoj konvenciji u članu 10. Prema tome, ako ovakvo rešenje, kakvo je predloženo u Parlamentu, postane zakon, onaj ko bude osuđen kod nas zbog krivičnog dela uvrede i klevete učinjenog spram političara ili javnog funkcionera, moći će da traži u svakom slučaju zaštitu, u krajnjoj liniji, pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ali ono što bi prethodilo, to je da se on obrati sa zahtevom domaćem ustavnom sudu i sudu državne zajednice, koja ne bi trebala imati nikakve teškoće, s obzirom na kristalno jasnu praksu Evropskog suda, da ustanovi da je takvo rešenje kakvo će biti u tom budućem zakonu, a sada već u sadašnjem, na snazi, protivno i našoj „Maloj povelji“ i takođe Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Ukoliko tu ne dobije zaštitu, taj koji bude osuđen, on će u svakom slučaju u Strasburu tu zaštitu postići.
RSE: Da li nakon toga država ima obavezu da izmeni pravni akt o kojem je reč? Odnosno, konkretno, kada jedna osoba odluči da pokrene proces pred Evropskim sudom za ljudska prava, znači u onom momentu kada iscrpi sve pravne lekove u sopstvenoj zemlji i taj proces bude razrešen povoljno po tu osobu, odnosno nepovoljno po državu, ima li država u tom slučaju obavezu da izmeni zakon ili je to prosto samo jedan slučaj kao takav i ne mora biti menjan zakon zbog njega?
VODINELIĆ: Odluke su u svakom slučaju obavezujuće, tako da to nije stvar dobre volje države hoće li ona to uraditi ili neće. Ona to mora.
RSE: Šta je Vaš predlog? Kako bi trebalo, po Vama, regulisati problematiku klevete?
VODINELIĆ: O uvredi sam već nešto rekao. Jedino ako se radi o takozvanoj „goloj uvredi“ političara ili javnog funkcionera, to znači, ako se ide na ličnost. Ako kažete nekome da je magarac, da je stoka i tako dalje, za to nikada ne možete naći opravdanje, jer to nije nikakav doprinos političkom govoru. To nije doprinos raspravi o samoj stvari političke prirode ili stvari od javnog značaja, nego je najprostija nečija diskvalifikacija. To je ono protiv čega svako ima pravo da bude zaštićen, dakle običan građanin, a jednako tako i političar. Međutim, ako se ne radi o tome da se neko vređa samo radi omalovažavanja i diskvalifikacije, e onda političar treba da uživa slabiju zaštitu kao i javni funkcioner.
Kad je reč o kleveti, po mom uverenju, u skladu sa Evropskom konvencijom i praksom Evropskog suda, bilo bi dobro da se postave dva filtera kroz koji bi mogla proći nekakva diskvalifikacija da bi predstavljala krivično delo klevete političara ili javnog funkcionera. S jedne strane bi se moralo raditi o ovom istome, da je neistina, koja je u stanju da naruši ugled nekog političara ili javnog funkcionera, izrečena samo sa namerom omalovažavanja ili prvenstveno sa takvom namerom i s druge strane, da onaj ko je tu neistinitu tvrdnju izneo, nije imao baš nikakvoga osnova da veruje u njenu istinitost. Ukoliko bi se ovakav režim usvojio, on bi bio u skladu i sa pravilima koja sada važe u novinarskoj struci, jer nalažu elementaran obzir. Ne može ni novinar nekoga da vređa samo radi vređanja ili da iznosi neistinu, iako je mogao proveriti i sa dužnom pažnjom utvrditi da stvar ne stoji tako kako tvrdi. A to je, uostalom, i nalog koji je u skladu sa opštim moralom. Taj elementaran obzir da nekoga ne diskvalifikujemo samo diskvalifikacije radi i da ne iznosimo ono što znamo da je neistina ili što bismo, da smo uopšte pokazali ikakvu pažnju, lako utvrdili da je tako, jeste nešto što nam nalaže i opšti moral. Tako da ja verujem da ovo nije samo nešto što bi značilo usklađivanje sa evropskim standardom, nego rešenje koje bi bilo dobro podržano i od strane opšteg društvenog morala.
BOSNA I HERCEGOVINA
Odlukom Visokog međunarodnog predstavnika, kleveta je u Bosni i Hercegovini prebačena iz krivične u građansku oblast. Tako je BiH jedina od zemalja regije u kojoj je kleveta potpuno depenalizovana. O tome govori Senka Nožica, advokat iz Sarajeva. Ona je jedna od autorki predloga dekriminalizacije klevete i dugo se bavi ovom problematikom:
NOŽICA: Mislim da je to vrlo značajno za Bosnu i Hercegovinu. Nisam baš posve sigurna koliko to pomaže medijima u ovom trenutku, odnosno koliko, u odnosu na prethodno iskustvo, ovo sada pomaže medijima. Ali u svakom slučaju, to je iznimno značajno, jer je odluka Visokog predstavnika da se kleveta iz krivične oblasti prebaci u građansku oblast, donesena poslije niza nasrtaja, pa čak je bilo i ubistava novinara. Tako da je, u jednoj takvoj atmosferi u kojoj je bila Bosna i Hercegovina, pogotovo u toku rata i poslije rata, bilo iznimno značajno da se ovakva odluka donese. Međutim, kao što sam rekla na početku, ne znam koliko je to pomoglo medijima. Tada je bilo nekoliko uslovnih posuda za neke urednike nezavisnih novina, međutim, objektivno, nikome nije prijetila zatvorska kazna. Ali sada bi zbir izrečenih naknada šteta po osnovu ovog Zakona o zaštiti od klevete, kad je to prebačeno u građansku oblast, u nekoj budućnosti mogao da dovede i medij u opasnost, odnosno u situaciju da više ne može dalje da izlazi. Mislim da je to nešto što je za demokraciju u društvu mnogo značajnije, a to je da ostanu ovi neovisni mediji koji nemaju novčane podrške od strane onih koji su na vlasti i gdje ovi koji su na vlasti nemaju interesa da ti mediji uopće opstanu. U ovakvoj situaciji ti mediji mogu biti dovedeni u pitanje.
RSE: U ovom slučaju, kada je problematika klevete i uvrede bila tretirana krivičnim zakonom – što više nije slučaj u Bosni i Hercegovini, a još uvek jeste slučaj u Srbiji, u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, evo vidimo da se to sad menja – obično ljudi koji su zagovornici takvog rešenja, pozivaju se na nešto što se naziva, recimo, javnim interesom. Znači, u jednom momentu državni tužilac nastupa praktično kao zaštitnik države. Ko u ovom sada slučaju štiti državu, ako je nju u tom smislu potrebno štititi?
NOŽICA: Državni organ ne može podnijeti tužbu za zaštitu od klevete, i to je sasvim logično. Kad to posmatrate i kroz presude suda u Strasburu, nema povrede države, već samo povrede pojedinca. Kleveta države bi bilo nešto totalno apstraktno. Iza te države, iza tog tužioca su se ustvari skrivali pojedinci koji se nalaze na političkim funkcijama, a ne sama država kao takva, jer uopšte ne znam kako se to kleveće i vrijeđa država. S tim što moram reći da je po Zakonu o zaštiti od klevete ustvari sankcionisana jedino kleveta, a uvreda nije, jer uvreda ustvari predstavlja mišljenje. Tako da samo po sebi to, po najvišim standardima, i ne može da bude osnova za tužbu za naknadu štete. Prema tome, to gdje se tužilac pojavljuje u zaštiti interesa države, to je uvijek sumnjivo i problematično. I u ono doba kada je kleveta bila u krivičnopravnoj oblasti u Bosni i Hercegovini, iako je ona dosta dobro bila regulisana, i tada se tužilac pojavljivao kao neko ko je faktički zloupotrebljavao svoju poziciju, a ne u samoj zaštiti interesa države.
RSE: Kako sada izgleda praksa u odnosu na onu kada je bilo drugačije rešenje, odnosno kada je bilo rešenje onakvo kakvo sada postoji u ostalim zemljama regije?
NOŽICA: Ono što je karakteristika, to je da su na početku traženi jako visoki iznosi za naknadu štete, od 500.000, milion i tako dalje. Međutim, kroz sudsku praksu se sve to svelo na onu mjeru koju je imao zakonodavac ili ta komisija koja je pripremala zakon, a to je da ta naknada štete predstavlja neku stvarnu novčanu naknadu za povredu ugleda i to samo isključivo zbog povrede ugleda, znači jednog objektivnog stanja. Ne radi se o povredi časti, nego samo ugleda. Zakonodavac je htio da to bude jedan iznos koji bi faktički bio simboličan, ali da taj iznos pri tom ne ugrozi izlaženje medija, odnosno da ne ugrozi izdavačku kuću kojoj određeni medij pripada. Dakle, sve se to sada svelo u jednu normalu, ti iznosi nisu veliki, rijetko iznose više od 10.000 maraka. Ali ono što je, nažalost, karakteristika primjene tog zakona, to je da ima veliki broj tužbi novinara protiv novinara. Mnogo se više očekivalo da će to biti političar protiv novinara, ali ovo je jedan medijski rat. Mislim da se to dešava na cijelom prostoru regiona, kada imate sve veći broj tih privatnih firmi koje imaju te određene dnevne novine ili sedmičnjake i sad je to borba i rat za prostor, za tržište. To je rat za tržište. Izgleda da su najnemilosrdniji novinari kad ustanu protiv novinara.
RSE: Činjenica je da se nisu nešto radikalizovali mediji time što je napravljeno ovakvo zakonsko rešenje. Naime, postoje nekakve priče da, eto, to ne može da bude izbačeno iz krivičnog zakona, zato što bi otprilike onda pisao ko što hoće. To se nije dogodilo, koliko vidim, u Bosni i Hercegovini.
NOŽICA: Ne, dapače. Mogla bih reći, kad su mediji u pitanju, da se postiže sve veća ozbiljnost, da se ipak dostavi informacija, da ta informacija bude onoliko intrigantna koliko je potrebno javnosti i medijima, ali da se ipak na stanovit način poštuje novinarski kodeks i da ta informacija bude takva da se ne može u suštini reći da je klevetnička. Dobro, i dalje imate žutu štampu i sve je to jasno, ali ja mislim da se je to na stanovit način, ako bi se moglo reći, uozbiljilo ove ozbiljne medije. Ipak, znate, ako imate istovremeno četiri spora na sudu protiv vas i četiri puta vam prijeti neka naknada štete ili, uslovno rečeno, kazna od pet do deset hiljada maraka, to je za bilo koji medij u Bosni i Hercegovini, pogotovo ove nezavisne novine, dosta veliki iznos. Ja mislim da je to dovelo do jedne mnogo ozbiljnije situacije da se ustvari to dovodi do neke samokontrole u medijima, ali ne na uštrb objavljivanja informacije. To je neka moja procjena, a mislim da je to čak procjena i značajnih medija u Bosni i Hercegovini. Znači, ne sustežu se oni da i dalje objavljuju ono što smatraju da je dobra vijest, ne sustežu se ni televizije, ni printani mediji da nekoga i okleveću ako smatraju da je to potrebno, ali na stanovit način se ipak sve više vodi računa, postoji veliki broj seminara i veliki broj edukacija o nečem što Zapad jako dobro zna – kako da se informacija plasira u mediju, kako da ona bude izazovna, kako da bude oštra, da izazove čak i gnjev onoga na koga se odnosi, a da ipak nije klevetnička. To je cijela nauka. Veliki mediji u svijetu imaju advokate koji im samo promijene red riječi pa sve to skupa dovedu u takvu situaciju da zaintrigiraju svaki sud da li je iznesena netačna konstatacija ili netačno mišljenje, što može u krajnjem slučaju da ošteti i veliki medij.
HRVATSKA
Vesna Alaburić, advokat iz Zagreba, takođe je ličnost koja već godinama prati i uključena je u proces dekriminalizacije klevete:
ALABURIĆ: Proces dekriminalizacije na određeni način u Hrvatskoj traje već jako dugo. Ja se osobno za to zalažem najmanje tri godine, u sklopu jedne svjetske kampanje za dekriminalizaciju. Najprije je bilo strahovito velikih otpora u zemlji – kako nam to uopće pada na pamet kada njemačka i druge zemlje imaju u svojim kaznenim zakonima klevete i uvrede. Ali malo-pomalo, ipak se učinilo nešto. Tako da su prošle godine napravljene promjene u hrvatskom krivičnom zakonu na način da bi pravilnom primjenom tog zakona bilo gotovo nemoguće osuditi novinara za klevetu. Naime, postojeći zakon propisuje da se novinar može osuditi za klevetu samo ako tužitelj dokaže da je iz načina izražavanja i drugih okolnosti proizlazi da je novinar postupao sa isključivim ciljem da kleveće ili vrijeđa. Ja mislim da ni novinarima, ni široj javnosti ne treba mnogo obrazlagati kako je to strahovito teško dokazati i da bi po takvom zakonskom rješenju naši novinari u Hrvatskoj bili zapravo potpuno zaštićeni. Nažalost, još uvijek ima slučajeva da sudci ne primjenjuju tu odredbu na pravilan način, pa usprkos takve vrlo liberalne odredbe, mi još uvijek imamo tu i tamo poneku osudu novinara za klevetu.
Ovo što je ministrica najavila bi bio korak dalje u pogledu zatvorske kazne, jer ukoliko se poziva na Francusku, mi svi znamo da je krivični zakon u Francuskoj primaran način rješavanja problema vezanih uz zloupotrebe slobode govora i da se tamo ti problemi rješavaju relativno simboličnim novčanim kaznama. Pozivanje, dakle, na Francusku ne bi opet značilo potpunu dekriminalizaciju, nego bi značilo izbacivanje mogućnosti da novinari i drugi ljudi budu kažnjeni zatvorom zbog klevete i uvrede. Po meni je to još jedan korak naprijed, ali još uvijek ne dovoljan korak naprijed. Jer, ako već znamo da bismo trebali učiniti nešto u krivičnim zakonima, zašto ne napraviti korak do kraja i potpuno dekriminalizirati klevetu i uvredu i pustiti da se u građanskim parnicama, dakle sporovima za naknadu štete, uz objavu ispravke informacije, isprike i slično, u potpunosti saniraju sve povrede koje novinari, nesumnjivo, obavljajući svoje poslove, čine, jer novinari griješe kao i liječnici, sudci i sve druge profesije.
RSE: Kakva je sudska praksa u Hrvatskoj? Naravno, naši slušaoci u Hrvatskoj to znaju, međutim slušaju nas i u Srbiji i Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i na Kosovu. Ono što šira javnost, koja nema baš dovoljno informacija, verovatno zna jesu nekakvi procesi Nevenke Tuđman ili procesi protiv „Feral Tribunea“. To je nešto što je možda najpoznatije nekoj široj javnosti. Međutim, naravno, osim toga postoje i mnoge druge stvari.
ALABURIĆ: Što se tiče sudske prakse, mogu vam reći – reći ću u eurima, tako da me svi mogu razumjeti – da je ona otprilike od tri do deset tisuća eura neke prosječne naknade štete u Hrvatskoj, ovisno o okolnostima slučaja. Ako tome dodate i sudske troškove i troškove odvjetnika, jedan slučaj može biti težak otprilike petnaestak tisuća eura. I ako znate da imate 50 ili 100 predmeta, to je strahovit teret na svakom nakladniku. Tako da su moji napor ovog trenutka više koncentrirani na ovaj parnični, dakle novčani dio problema. I tu pokušavamo uspostaviti neke standarde da se prvenstveno sve štete saniraju, ispravcima, isprikama, objavljivanjem tekstova kojima bi se na drugačiji, točan način prikazale neke delikatne situacije ili neki problemi koji su uzrok spora, a da se novčane satisfakcije zadrže samo za one rijetke slučajeve kad se nekom informacijom doista teško povrijedi nečiji ugled, čast, privatnost, pa on zbog toga zaista trpi izuzetno velike, štetne posljedice. Jer, ukoliko u tome ne uspijemo, može nam se dogoditi da u kaznenim postupcima potpuno zaštitimo novinare od klevete i uvrede, ali ćemo u parničnim postupcima upropastiti izdavače koji će biti prisiljeni isplaćivati enormne naknade štete. Tako da bismo u toj situaciji došli do jedne dileme koja je na početku kampanje o dekriminalizaciji i kleveti bila izuzetno aktualna, a to je – jesu li novčane oštete doista blaži oblik reagiranja na povredu nečijeg prava ličnosti nego što su to, recimo, neke novčane kazne ili uvjetne osude u kaznenim postupcima. Tu se uvijek prisjećam jednog kolege iz Sarajeva koji je, pod prijetnjom da će morati platiti stotine hiljada bosanskih maraka, rekao: „Gdje su ona divna vremena kad mi je prijetila samo uvjetna?“.
RSE: Vidim da i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji još uvek postoji popriličan broj tužbi za klevetu, bez obzira kojih, gde je ponekad u pitanju politička igra. Jedan novinar je, recimo, napao Pedija Ešdauna, pa toga novinara tamo tuže. Ili se u Srbiji obračunavaju političke grupacije i tako dalje. U Hrvatskoj nisam primetio da ima više takvih slučajeva, kakvi su, recimo, bili karakteristični za period Franje Tuđmana.
ALABURIĆ: Tako je. To ste vrlo dobro primijetili. Ja mislim da je to dijelom i posljedica jedne vrlo živahne, hrvatske, takozvane nevladine scene, izvanrednog Novinarskog društva još u vrijeme Franje Tuđmana, mnogo ljudi koji su se bavili ovom temom, tu prvenstveno „Feral Tribune“. Ja mislim da smo mi uspjeli u sljedećem – da dokažemo i javnosti i svima da ukoliko jedan predsjednik države, jedan visoko pozicionirani političar ne može na drugačiji način reći javnosti što jeste istina, a što nije, nego mora tužiti, već samo to je poraz tog političara. Uspjeli smo, isto tako, na neki način pokazati kako je takvo represivno reagiranje na javnu riječ od strane političara nešto što se smatra apriori atakom na slobodu medija i zapravo smo doveli političare u situaciju, ako mogu vrlo slobodno reći, da se ne usude tužiti medije. Tako da smo vam u vrijeme vlade Ivice Račana imali situaciju da su možda samo dva političara tužila medije u toku četiri godine. I aktualna HDZ-ova vlast je nastavila sa takvom praksom. Što smatram, evo, pobjedom nevladine scene u Hrvatskoj. I kamo sreće da tako bude i u Srbiji i u Bosni.
CRNA GORA
Jedan slučaj u Crnoj Gori uzbudio je pre nekoliko meseci čitav region. Stotine intelektualaca iz hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, pisale su protestna pisma nakon što je pisac Andrej Nikolaidis osuđen zbog teksta o Emiru Kusturici objavljenom u nedeljniku „Monitor“. O tom slučaju i o ukupnoj situaciji u Crnoj Gori, Slobodan Franović, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Crne Gore:
FRANOVIĆ: U Crnoj Gori u ovoj oblasti imamo, rekao bih, dvostruku situaciju. Na zakonodavnom planu imamo jedan vidljiv napredak. Mi se bavimo ovim poslom od 1998. godine i vodimo kampanju za potpunu dekriminalizaciju klevete. To nismo postigli, ali krivični zakonik je u više navrata izmijenjen. Tako da sada, što se tiče zakona, imamo jednu situaciju koja je relativno prihvatljiva. Međutim, potpuno je druga situacija kada je u pitanju rad naših sudova. Sudovi i dalje rade kao da se ništa nije dogodilo, u mnogim slučajevima. Crnogorski helsinški komitet neposredno opservira veliki broj slučajeva klevete. U prosjeku to je između 30 i 50 slučajeva. Znači, mi vršimo jednu selekciju i biramo one slučajeve koji imaju izvjesne javne ili političke implikacije koje su od šireg značaja. I vidjeli smo u mnogim slučajevima da, nažalost, sudovi i ne primjenjuju ono što bi trebali da primijene sada kakav je zakon u Crnoj Gori i kakva su ustavnopravna rješenja.
Mi imamo sada jednu situaciju da je, prema ustavnopravnim rješenjima iz Ustavne povelje Ustava Republike Crne Gore i tako dalje, prioritetna primjena međunarodnog prava. Znači, domaće pravo je supsidijarno. Sljedeća stvar koja je, po nama, najproblematičnija jeste – o čemu smo mi više puta izvijestili domaću i međunarodnu javnost i relevantne međunarodne organizacije i nevladine organizacije s kojima sarađujemo – da smo primijetili u nizu slučajeva da sudovi u Crnoj Gori zloupotrebljavaju klevetu za nelegitimnu političku represiju, za nelegitimno ograničavanje nekih drugih sloboda i prava, i to posebno kada je u pitanju ono što mi zovemo – suočavanje sa prošlošću. Imamo niz slučajeva da su sudovi zapravo zloupotrijebili svoju poziciju, svoju vlast, da bi onemogućili ovo suočavanje sa prošlošću i zapravo imamo jednu pojavu koju smo mi nazvali „kontralustracija“.
U Crnoj Gori nije otvoren istinski proces suočavanja sa prošlošću, a naročito nema govora o lustraciji. Mogu navesti konkretne slučajeve, vi ste spomenuli slučaj Kusturica protiv Nikolaidisa, onda Kusturica protiv „Monitora“, Antene M i tako dalje, ali tu su i slučajevi, recimo, Tomislav Kovač protiv Radulovića, tu je slučaj Fuštić protiv Krivokapića, tu je slučaj Lukovac protiv Adžića i tako dalje, gdje presude, koje smo mi analizirali u ovim slučajevima, pokazuju da sudovi nijesu sudili niti niti po zakonu, niti po standardima. Ove presude još uvijek nijesu pravosnažne. Nadamo se da će, ipak, doći do drugačijih odluka viših sudova. Međutim, one su proizvele ovaj negativni efekat. I čini nam se, zapravo postoji razumna sumnja da je to namjerno tako urađeno.
RSE: Kako reaguje crnogorsko društvo, kako reaguje pravosuđe i kako reaguju političari na ono što vi, kao Crnogorski helsinški komitet za ljudska prava činite kada, dakle upozorite upravo na ovo što ste sada rekli, znači da sudovi ne rade po propisu, da ne poštuju direktno Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i temeljnim slobodama koju bi morali direktno da primene?
FRANOVIĆ: Mi pokušavamo da animiramo i domaću i međunarodnu javnost. Rekao bih da u cijeloj ovoj kampanji za dekriminalizaciju klevete koju mi vodimo, imamo podršku značajnog dijela javnosti. Mi smo prije nekoliko godina napravili jedan dokument koji smo nazvali „Povelja o kleveti“, koji je potpisao veliki broj veoma poznatih javnih i političkih ličnosti iz Crne Gore, i za ovo mi imamo dosta podrške. Međutim, postoji jedna druga stvar koja možda ometa da se ovdje postigne potpuni napredak, a to je, nažalost, što mi u našim medijima još uvijek imamo dosta neprofesionalizma, imamo govor mržnje, imamo ratnu propagandu, imamo, recimo, danas veličanje ljudi koji su optuženi za glorifikaciju najtežih zločina koji su se desili u proteklih 15 godina, imamo negiranja da su zločini počinjeni, i ne samo ovi, nego i zločini u Drugom svjetskom ratu, imamo veličanje tih ideologija, nacističkih, fašističkih i njima sličnih, kao što je četništvo i tako dalje. I zbog ovoga mnogi ljudi, koji bi to snažnije podržali, na neki način imaju određene rezerve prema ovome.
Mi smo pokušali da vodimo jednu paralelnu kampanju da se u našim zakonima preciznije reguliše govor mržnje, ratna propaganda i sve ove stvari, uključujući i zabranu negiranja zločina koji su počinjeni u Drugom svjetskom ratu i u ovim posljednjim ratovima i glorifikaciju ratnih kriminalaca i tako dalje, da bismo na neki način pridobili što širu javnost za ovu kampanju koju mi vodimo. Isto tako, mi pokušavamo da ove, potpuno dobronamjerne prigovore amortizujemo i na način što insistiramo na tome da se, i kada se u medijima dogodi da de objave informacije koje su neistinite i tako dalje, onda koristi ta institucija ispravke. Paralelno vodimo tu kampanju za uspostavljanje samoregulacije u medijima, znači i uspostavljanje tih mehanizama samoregulacije i da se oni koriste.
RSE: Šta mislite o postojanju krivičnog dela klevete države?
FRANOVIĆ: U ovom trenutku Crnogorski helsinški komitet nastavlja svoju kampanju za potpunu dekriminalizaciju klevete, ali mi bismo bili zadovoljni i daljim poboljšanjima u krivičnom zakoniku, i u tom smislu imamo više prigovora na sadašnji krivični zakonik. Znači, ukoliko ne bi došlo do potpunog brisanja klevete, uvrede i sličnih krivičnih dijela, kao što je povreda ugleda Republike i tako dalje, iz krivičnog zakonika, mi bismo se zadovoljili i određenim daljim promjenama. Prije svega mislimo da iz našeg krivičnog zakonika mora biti izbrisano krivično djelo koje se odnosi na klevetu države, klevetu državnih simbola, kao što su zastava, himna, grb i tako dalje, i to kako klevetu države Crne Gore, isto tako i klevetu države Srbije kao članice unije Srbija i Crna Gora, klevetu unije i drugih država, međunarodnih organizacija i tako dalje. To je potpuno suprotno međunarodnim standardima, jer ne može postojati kleveta države kao takve, niti stvari kao što su zastava, himna, grb i tako dalje.
ZAPADNE ZEMLJE
Profesor Vodinelić podseća da problematika koju smo danas tretirali, ne pogađa samo države u tranziciji. Na naše pitanje – ima li sličnih problema u zapadnim zemljama, odgovara:
VODINELIĆ: Ne može se pojava tih promena koje dolaze u oblasti odgovornosti za uvredu i klevetu ograničiti samo na domen postkomunističkih država, oblast tranzicije i tako dalje. Promena ima, makar ne i u zakonodavstvu, i u zemljama koje predstavljaju etablirane zapadne demokratije. Promene su tamo prvenstveno u tom pogledu da se ne primenjuju kaznene norme koje postoje, pa vi gotovo da više nemate primenu kazne zatvora, iako je ona predviđena krivičnim zakonom u raznim zemljama. Nije kod nas ista stvar u pogledu poštovanja časti, ugleda i dostojanstva drugih, kao što je, recimo, u jednoj Nemačkoj ili u Austriji. Tamo će vam se političar naći uvređen ako mu kažete na primer – govorim o jednom slučaju koji je završio pred sudom, pa čak i pred Evropskim sudom za ljudska prava – da je običan oportunista. Prosečan srpski političar to neće čak ni doživeti kao uvredu. Zašto? Zato što se kod nas do te mere gazi, u političkim i drugim raspravama, čast i ugled, da ljudi ne doživljavaju ovakve uvrede uopšte kao uvrede. Kod nas se radi o zaista izuzetno niskom stepenu poštovanja ovih dobara, kakva su čast, ugled i ljudsko dostojanstvo, i zbog toga je potrebno da se štite ta dobra još uvek putem krivičnih normi.
RSE: Koliko su zemlje regije daleko od situacije kakva je uobičajena na Zapadu, da sve što medij objavljuje prethodno dobro pretrese advokat medija, kako bi ustanovio ima li tu uopšte nešto što bi bilo problematično?
NOŽICA: Znate koliko su daleko? Onoliko koliko hoće da zaštite svoj novac. Toliko su daleko. Mislim da svaki medij, nažalost, mora proći kroz to da dobije dvije-tri te naknadne štete, pravomoćne. Pored tih naknada šteta, ono što je u BiH vrlo interesantno, mi smo iali tu advokatsku tarifu koja se određivala – što je za mene sasvim ispravno – prema visini tužbenog zahtjeva, pa se nerijetko dešavalo da medij koji izgubi parnicu mora veći iznos da plati za naknadu advokata, takse na tužbu i takse na presudu, nego što je dosuđeni iznos za klevetu. Znači, kad sve to saberete i kad medij mora da plati po jednoj tužbi 20 do 30 hiljada maraka, onda ga to taman tjera da angažuje advokata za mnogo manje pare, s kojim će se konsultovati o nekim škakljivim stvarima.
Ja ne zastupam kada je kleveta u pitanju, imala sam samo jedan slučaj, i to u žalbenom postupku. Ali, pošto sam učestvovala u radu tog zakona, sa jednim kolegom sam u dogovoru da napišemo komentar, jer sad već imamo dovoljno materijala da možemo napraviti komentar, i prema standardima, znači tim najvećim standardima koji postoje, suda u Strasuburu i prema ovim pravomoćnim presudama u Bosni i Hercegovini. Tako da nisam u te slučajeve direktno involvirana, ali gotovo svaku presudu pročitam, jer sam jako zainteresovana kako se taj zakon primjenjuje. I mogu vam reći da sam i ja, kao advokat, dosta često konsultovana od određenih medija kako nešto plasirati, a da to, ipak, na kraju ne bude kleveta. Tako da će vas to što poslije morate plaćati, natjerati da prevenirate. Dakle da ne plaćate, nego da prevenirate prije nego što neku vijest objavite.
*****
Naši sagovornici su pravnici, ličnosti koje se godinama u državama regije zalažu za rešenje problema uvrede i klevete: Vladimir Vodinelić, dekan Fakulteta za poslovno pravo iz Beograda, advokati Senka Nožica iz Sarajeva i Vesna Alaburić iz Zagerba, kao i Slobodan Franović, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Crne Gore.
SRBIJA
VODINELIĆ: Rešenje koje je sada u Srbiji na snazi, a po onome kako ga vidi Ministarstvo pravde i Vlada Srbije, bi trebalo i da ostane, pošto je istovetno rešenje sada predloženo u krivičnom zakoniku, koji se nalazi na razmatranju u Skupštini. Problem je u tome da to rešenje nije u skladu sa evropskim standardom slobode izražavanja. Član 10 Evropske konvencije je konkretizovan u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strasburu i to već davno. I iz te sudske prakse su proistekla pojedina obavezujuća pravila, koje sve države koje su ratifikovale konvenciju, kao što je naša, moraju sprovesti. A kod nas ta konvencija, ne samo da neposredno važi, nego je i najjači izvor prava, kako mi pravnici to kažemo. Što će reći da svi drugi propisi moraju biti u skladu s njom. Prema tome, sa njom mora biti u skladu i krivični zakonik. On to nije, jer, evo čak i u ovom predlogu krivičnog zakonika koji je sad u Skupštini, sve je isto kako je bilo još davne 1951. godine, kada je praktično taj režim uvrede i klevete i, štaviše, javne poruge, bio koncipiran. I on se održao, vidite, u jednom kontonuitetu dužem od polovine veka. On je bio jedno od tih sredstava kakvo je bio svojevremeno i famozni 133. član, koji je predviđao kažnjavanje za neprijateljsku propagandu, to jest za delikt mišljenja.
Važeći srpski krivični zakon, a jednako tako i ovaj predlog krivičnog zakonika, sve ostavlja takvim kakvo jeste. A to znači da poznaje samo jednu jedinstvenu regulativu za uvredu i klevetu, bez obzira ko je taj prema kome je uvreda učinjena, odnosno ko je taj ko je oklevetan. Evropski standard je, međutim, drugačiji. Evropski sud je u mnogo svojih odluka, i to odavno, a potvrdio i u nizu kasnijih, rekao da kada je reč o političkom govoru, kada je reč o govoru o javno važnim stvarima, tada mora postojati najveća sloboda izražavanja. To je, naravno, važno i za medije, pa je reč i o najširoj mogućoj slobodi medija. Pošto je sloboda govora jedna od činjenica koje spadaju u temelj demokratije, onda tu odgovornost za javno izrečenu reč, makar ona bila i uvreda i kleveta političara ili javnog funkcionera, ne može biti takva kakva je kad se radi o drugim subjektima i kad se radi o drugim domenima života. Srpski krivični zakon, a takođe i ovaj predlog, o tome jednostavno ne vodi računa, nego štiti političare i javne funkcionere podjednako kao što štiti pekare, advokate, lekare i bilo kojeg drugog običnog građanina. Biću sasvim precizan, da bi se uskladio sa evropskim standardom, srpski krivični zakonik bi morao predvideti otežanu krivično-pravnu zaštitu političara i javnih funkcionera, a to bi kod uvrede značilo da neko treba da krivično odgovara za uvredu samo ukoliko je uvredu učinio, sa isključivom ili prvenstvenom namerom da dotičnog političara ili javnog funkcionera kao političara ili javnog funkcionera omalovaži.
RSE: Zašto je važno da za političare ne važe ista pravila kao i za ostatak društva?
VODINELIĆ: Zato što postoji jedna gradacija slobode izražavanja, u domenu politike. Baš zbog toga što je ona u osnovama svake demokratije, ta sloboda mora biti najšira. Evropski sud je napravio tu gradaciju. Najmanja ograničenja se mogu uvesti za slobodu govora, kada je reč o političkim stvarima i o stvarima od javnog značaja. Nešto više može kada se radi o drugim stvarima, a najviše može kada je reč o komercijalnom govoru, kada je reč o reklamama. To je zato što ti razni tipovi govora nisu podjednako važni za demokratiju. Politički govor je, i njegova sloboda, u temeljima te demokratije i otuda to mora biti tako postavljeno.
RSE: To, drugim rečima, znači da ono što bi jedan novinar izjavio ili napisao o nekom čoveku, može biti smatrano uvredom, a u slučaju da je to isto rečeno recimo o političaru, to se ne može smatrati uvredom, ni klevetom.
VODINELIĆ: Upravo je to ta potreba, jer je kristalno jasno, u mnogo svojih odluka, Evropski sud za ljudska prava rekao da političari moraju pokazati veći stepen tolerancije na javno izgovorenu reč, nego ostali. To proističe iz prirode njihove delatnosti, oni se svima nama preporučuju kao javnosti, onisu okrenuti svojim delanjem javnosti, oni se, i zahvaljujući medijima, predstavljaju javnosti najbolje što mogu, i otuda, po prirodi te delatnosti, moraju biti spremni da trpe više nego ostali. To su, dakle, reči, gotovo u citatu, Evropskog suda za ljudska prava.
RSE: Šta će se sada događati, ukoliko novi krivični zakon u Srbiji bude tako regulisao ovu oblast da ne bude zadovoljen taj zahtev? Da li će to onda biti nešto što će praktično biti suprotno jednoj konvenciji, pa će ponovo morati da bude menjano?
VODINELIĆ: Neće biti suprotno samo ovoj Evropskoj konvenciji, biće suprotno i našem najvišem ustavnom aktu, a to je takozvana „Mala povelja“, povelja o manjinskim ljudskim pravima i građanskim slobodama, jer ona je preuzela taj evropski standard i ono što je u 29. članu propisano, to je ono što stoji u Evropskoj konvenciji u članu 10. Prema tome, ako ovakvo rešenje, kakvo je predloženo u Parlamentu, postane zakon, onaj ko bude osuđen kod nas zbog krivičnog dela uvrede i klevete učinjenog spram političara ili javnog funkcionera, moći će da traži u svakom slučaju zaštitu, u krajnjoj liniji, pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ali ono što bi prethodilo, to je da se on obrati sa zahtevom domaćem ustavnom sudu i sudu državne zajednice, koja ne bi trebala imati nikakve teškoće, s obzirom na kristalno jasnu praksu Evropskog suda, da ustanovi da je takvo rešenje kakvo će biti u tom budućem zakonu, a sada već u sadašnjem, na snazi, protivno i našoj „Maloj povelji“ i takođe Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Ukoliko tu ne dobije zaštitu, taj koji bude osuđen, on će u svakom slučaju u Strasburu tu zaštitu postići.
RSE: Da li nakon toga država ima obavezu da izmeni pravni akt o kojem je reč? Odnosno, konkretno, kada jedna osoba odluči da pokrene proces pred Evropskim sudom za ljudska prava, znači u onom momentu kada iscrpi sve pravne lekove u sopstvenoj zemlji i taj proces bude razrešen povoljno po tu osobu, odnosno nepovoljno po državu, ima li država u tom slučaju obavezu da izmeni zakon ili je to prosto samo jedan slučaj kao takav i ne mora biti menjan zakon zbog njega?
VODINELIĆ: Odluke su u svakom slučaju obavezujuće, tako da to nije stvar dobre volje države hoće li ona to uraditi ili neće. Ona to mora.
RSE: Šta je Vaš predlog? Kako bi trebalo, po Vama, regulisati problematiku klevete?
VODINELIĆ: O uvredi sam već nešto rekao. Jedino ako se radi o takozvanoj „goloj uvredi“ političara ili javnog funkcionera, to znači, ako se ide na ličnost. Ako kažete nekome da je magarac, da je stoka i tako dalje, za to nikada ne možete naći opravdanje, jer to nije nikakav doprinos političkom govoru. To nije doprinos raspravi o samoj stvari političke prirode ili stvari od javnog značaja, nego je najprostija nečija diskvalifikacija. To je ono protiv čega svako ima pravo da bude zaštićen, dakle običan građanin, a jednako tako i političar. Međutim, ako se ne radi o tome da se neko vređa samo radi omalovažavanja i diskvalifikacije, e onda političar treba da uživa slabiju zaštitu kao i javni funkcioner.
Kad je reč o kleveti, po mom uverenju, u skladu sa Evropskom konvencijom i praksom Evropskog suda, bilo bi dobro da se postave dva filtera kroz koji bi mogla proći nekakva diskvalifikacija da bi predstavljala krivično delo klevete političara ili javnog funkcionera. S jedne strane bi se moralo raditi o ovom istome, da je neistina, koja je u stanju da naruši ugled nekog političara ili javnog funkcionera, izrečena samo sa namerom omalovažavanja ili prvenstveno sa takvom namerom i s druge strane, da onaj ko je tu neistinitu tvrdnju izneo, nije imao baš nikakvoga osnova da veruje u njenu istinitost. Ukoliko bi se ovakav režim usvojio, on bi bio u skladu i sa pravilima koja sada važe u novinarskoj struci, jer nalažu elementaran obzir. Ne može ni novinar nekoga da vređa samo radi vređanja ili da iznosi neistinu, iako je mogao proveriti i sa dužnom pažnjom utvrditi da stvar ne stoji tako kako tvrdi. A to je, uostalom, i nalog koji je u skladu sa opštim moralom. Taj elementaran obzir da nekoga ne diskvalifikujemo samo diskvalifikacije radi i da ne iznosimo ono što znamo da je neistina ili što bismo, da smo uopšte pokazali ikakvu pažnju, lako utvrdili da je tako, jeste nešto što nam nalaže i opšti moral. Tako da ja verujem da ovo nije samo nešto što bi značilo usklađivanje sa evropskim standardom, nego rešenje koje bi bilo dobro podržano i od strane opšteg društvenog morala.
BOSNA I HERCEGOVINA
Odlukom Visokog međunarodnog predstavnika, kleveta je u Bosni i Hercegovini prebačena iz krivične u građansku oblast. Tako je BiH jedina od zemalja regije u kojoj je kleveta potpuno depenalizovana. O tome govori Senka Nožica, advokat iz Sarajeva. Ona je jedna od autorki predloga dekriminalizacije klevete i dugo se bavi ovom problematikom:
NOŽICA: Mislim da je to vrlo značajno za Bosnu i Hercegovinu. Nisam baš posve sigurna koliko to pomaže medijima u ovom trenutku, odnosno koliko, u odnosu na prethodno iskustvo, ovo sada pomaže medijima. Ali u svakom slučaju, to je iznimno značajno, jer je odluka Visokog predstavnika da se kleveta iz krivične oblasti prebaci u građansku oblast, donesena poslije niza nasrtaja, pa čak je bilo i ubistava novinara. Tako da je, u jednoj takvoj atmosferi u kojoj je bila Bosna i Hercegovina, pogotovo u toku rata i poslije rata, bilo iznimno značajno da se ovakva odluka donese. Međutim, kao što sam rekla na početku, ne znam koliko je to pomoglo medijima. Tada je bilo nekoliko uslovnih posuda za neke urednike nezavisnih novina, međutim, objektivno, nikome nije prijetila zatvorska kazna. Ali sada bi zbir izrečenih naknada šteta po osnovu ovog Zakona o zaštiti od klevete, kad je to prebačeno u građansku oblast, u nekoj budućnosti mogao da dovede i medij u opasnost, odnosno u situaciju da više ne može dalje da izlazi. Mislim da je to nešto što je za demokraciju u društvu mnogo značajnije, a to je da ostanu ovi neovisni mediji koji nemaju novčane podrške od strane onih koji su na vlasti i gdje ovi koji su na vlasti nemaju interesa da ti mediji uopće opstanu. U ovakvoj situaciji ti mediji mogu biti dovedeni u pitanje.
RSE: U ovom slučaju, kada je problematika klevete i uvrede bila tretirana krivičnim zakonom – što više nije slučaj u Bosni i Hercegovini, a još uvek jeste slučaj u Srbiji, u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, evo vidimo da se to sad menja – obično ljudi koji su zagovornici takvog rešenja, pozivaju se na nešto što se naziva, recimo, javnim interesom. Znači, u jednom momentu državni tužilac nastupa praktično kao zaštitnik države. Ko u ovom sada slučaju štiti državu, ako je nju u tom smislu potrebno štititi?
NOŽICA: Državni organ ne može podnijeti tužbu za zaštitu od klevete, i to je sasvim logično. Kad to posmatrate i kroz presude suda u Strasburu, nema povrede države, već samo povrede pojedinca. Kleveta države bi bilo nešto totalno apstraktno. Iza te države, iza tog tužioca su se ustvari skrivali pojedinci koji se nalaze na političkim funkcijama, a ne sama država kao takva, jer uopšte ne znam kako se to kleveće i vrijeđa država. S tim što moram reći da je po Zakonu o zaštiti od klevete ustvari sankcionisana jedino kleveta, a uvreda nije, jer uvreda ustvari predstavlja mišljenje. Tako da samo po sebi to, po najvišim standardima, i ne može da bude osnova za tužbu za naknadu štete. Prema tome, to gdje se tužilac pojavljuje u zaštiti interesa države, to je uvijek sumnjivo i problematično. I u ono doba kada je kleveta bila u krivičnopravnoj oblasti u Bosni i Hercegovini, iako je ona dosta dobro bila regulisana, i tada se tužilac pojavljivao kao neko ko je faktički zloupotrebljavao svoju poziciju, a ne u samoj zaštiti interesa države.
RSE: Kako sada izgleda praksa u odnosu na onu kada je bilo drugačije rešenje, odnosno kada je bilo rešenje onakvo kakvo sada postoji u ostalim zemljama regije?
NOŽICA: Ono što je karakteristika, to je da su na početku traženi jako visoki iznosi za naknadu štete, od 500.000, milion i tako dalje. Međutim, kroz sudsku praksu se sve to svelo na onu mjeru koju je imao zakonodavac ili ta komisija koja je pripremala zakon, a to je da ta naknada štete predstavlja neku stvarnu novčanu naknadu za povredu ugleda i to samo isključivo zbog povrede ugleda, znači jednog objektivnog stanja. Ne radi se o povredi časti, nego samo ugleda. Zakonodavac je htio da to bude jedan iznos koji bi faktički bio simboličan, ali da taj iznos pri tom ne ugrozi izlaženje medija, odnosno da ne ugrozi izdavačku kuću kojoj određeni medij pripada. Dakle, sve se to sada svelo u jednu normalu, ti iznosi nisu veliki, rijetko iznose više od 10.000 maraka. Ali ono što je, nažalost, karakteristika primjene tog zakona, to je da ima veliki broj tužbi novinara protiv novinara. Mnogo se više očekivalo da će to biti političar protiv novinara, ali ovo je jedan medijski rat. Mislim da se to dešava na cijelom prostoru regiona, kada imate sve veći broj tih privatnih firmi koje imaju te određene dnevne novine ili sedmičnjake i sad je to borba i rat za prostor, za tržište. To je rat za tržište. Izgleda da su najnemilosrdniji novinari kad ustanu protiv novinara.
RSE: Činjenica je da se nisu nešto radikalizovali mediji time što je napravljeno ovakvo zakonsko rešenje. Naime, postoje nekakve priče da, eto, to ne može da bude izbačeno iz krivičnog zakona, zato što bi otprilike onda pisao ko što hoće. To se nije dogodilo, koliko vidim, u Bosni i Hercegovini.
NOŽICA: Ne, dapače. Mogla bih reći, kad su mediji u pitanju, da se postiže sve veća ozbiljnost, da se ipak dostavi informacija, da ta informacija bude onoliko intrigantna koliko je potrebno javnosti i medijima, ali da se ipak na stanovit način poštuje novinarski kodeks i da ta informacija bude takva da se ne može u suštini reći da je klevetnička. Dobro, i dalje imate žutu štampu i sve je to jasno, ali ja mislim da se je to na stanovit način, ako bi se moglo reći, uozbiljilo ove ozbiljne medije. Ipak, znate, ako imate istovremeno četiri spora na sudu protiv vas i četiri puta vam prijeti neka naknada štete ili, uslovno rečeno, kazna od pet do deset hiljada maraka, to je za bilo koji medij u Bosni i Hercegovini, pogotovo ove nezavisne novine, dosta veliki iznos. Ja mislim da je to dovelo do jedne mnogo ozbiljnije situacije da se ustvari to dovodi do neke samokontrole u medijima, ali ne na uštrb objavljivanja informacije. To je neka moja procjena, a mislim da je to čak procjena i značajnih medija u Bosni i Hercegovini. Znači, ne sustežu se oni da i dalje objavljuju ono što smatraju da je dobra vijest, ne sustežu se ni televizije, ni printani mediji da nekoga i okleveću ako smatraju da je to potrebno, ali na stanovit način se ipak sve više vodi računa, postoji veliki broj seminara i veliki broj edukacija o nečem što Zapad jako dobro zna – kako da se informacija plasira u mediju, kako da ona bude izazovna, kako da bude oštra, da izazove čak i gnjev onoga na koga se odnosi, a da ipak nije klevetnička. To je cijela nauka. Veliki mediji u svijetu imaju advokate koji im samo promijene red riječi pa sve to skupa dovedu u takvu situaciju da zaintrigiraju svaki sud da li je iznesena netačna konstatacija ili netačno mišljenje, što može u krajnjem slučaju da ošteti i veliki medij.
HRVATSKA
Vesna Alaburić, advokat iz Zagreba, takođe je ličnost koja već godinama prati i uključena je u proces dekriminalizacije klevete:
ALABURIĆ: Proces dekriminalizacije na određeni način u Hrvatskoj traje već jako dugo. Ja se osobno za to zalažem najmanje tri godine, u sklopu jedne svjetske kampanje za dekriminalizaciju. Najprije je bilo strahovito velikih otpora u zemlji – kako nam to uopće pada na pamet kada njemačka i druge zemlje imaju u svojim kaznenim zakonima klevete i uvrede. Ali malo-pomalo, ipak se učinilo nešto. Tako da su prošle godine napravljene promjene u hrvatskom krivičnom zakonu na način da bi pravilnom primjenom tog zakona bilo gotovo nemoguće osuditi novinara za klevetu. Naime, postojeći zakon propisuje da se novinar može osuditi za klevetu samo ako tužitelj dokaže da je iz načina izražavanja i drugih okolnosti proizlazi da je novinar postupao sa isključivim ciljem da kleveće ili vrijeđa. Ja mislim da ni novinarima, ni široj javnosti ne treba mnogo obrazlagati kako je to strahovito teško dokazati i da bi po takvom zakonskom rješenju naši novinari u Hrvatskoj bili zapravo potpuno zaštićeni. Nažalost, još uvijek ima slučajeva da sudci ne primjenjuju tu odredbu na pravilan način, pa usprkos takve vrlo liberalne odredbe, mi još uvijek imamo tu i tamo poneku osudu novinara za klevetu.
Ovo što je ministrica najavila bi bio korak dalje u pogledu zatvorske kazne, jer ukoliko se poziva na Francusku, mi svi znamo da je krivični zakon u Francuskoj primaran način rješavanja problema vezanih uz zloupotrebe slobode govora i da se tamo ti problemi rješavaju relativno simboličnim novčanim kaznama. Pozivanje, dakle, na Francusku ne bi opet značilo potpunu dekriminalizaciju, nego bi značilo izbacivanje mogućnosti da novinari i drugi ljudi budu kažnjeni zatvorom zbog klevete i uvrede. Po meni je to još jedan korak naprijed, ali još uvijek ne dovoljan korak naprijed. Jer, ako već znamo da bismo trebali učiniti nešto u krivičnim zakonima, zašto ne napraviti korak do kraja i potpuno dekriminalizirati klevetu i uvredu i pustiti da se u građanskim parnicama, dakle sporovima za naknadu štete, uz objavu ispravke informacije, isprike i slično, u potpunosti saniraju sve povrede koje novinari, nesumnjivo, obavljajući svoje poslove, čine, jer novinari griješe kao i liječnici, sudci i sve druge profesije.
RSE: Kakva je sudska praksa u Hrvatskoj? Naravno, naši slušaoci u Hrvatskoj to znaju, međutim slušaju nas i u Srbiji i Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori i na Kosovu. Ono što šira javnost, koja nema baš dovoljno informacija, verovatno zna jesu nekakvi procesi Nevenke Tuđman ili procesi protiv „Feral Tribunea“. To je nešto što je možda najpoznatije nekoj široj javnosti. Međutim, naravno, osim toga postoje i mnoge druge stvari.
ALABURIĆ: Što se tiče sudske prakse, mogu vam reći – reći ću u eurima, tako da me svi mogu razumjeti – da je ona otprilike od tri do deset tisuća eura neke prosječne naknade štete u Hrvatskoj, ovisno o okolnostima slučaja. Ako tome dodate i sudske troškove i troškove odvjetnika, jedan slučaj može biti težak otprilike petnaestak tisuća eura. I ako znate da imate 50 ili 100 predmeta, to je strahovit teret na svakom nakladniku. Tako da su moji napor ovog trenutka više koncentrirani na ovaj parnični, dakle novčani dio problema. I tu pokušavamo uspostaviti neke standarde da se prvenstveno sve štete saniraju, ispravcima, isprikama, objavljivanjem tekstova kojima bi se na drugačiji, točan način prikazale neke delikatne situacije ili neki problemi koji su uzrok spora, a da se novčane satisfakcije zadrže samo za one rijetke slučajeve kad se nekom informacijom doista teško povrijedi nečiji ugled, čast, privatnost, pa on zbog toga zaista trpi izuzetno velike, štetne posljedice. Jer, ukoliko u tome ne uspijemo, može nam se dogoditi da u kaznenim postupcima potpuno zaštitimo novinare od klevete i uvrede, ali ćemo u parničnim postupcima upropastiti izdavače koji će biti prisiljeni isplaćivati enormne naknade štete. Tako da bismo u toj situaciji došli do jedne dileme koja je na početku kampanje o dekriminalizaciji i kleveti bila izuzetno aktualna, a to je – jesu li novčane oštete doista blaži oblik reagiranja na povredu nečijeg prava ličnosti nego što su to, recimo, neke novčane kazne ili uvjetne osude u kaznenim postupcima. Tu se uvijek prisjećam jednog kolege iz Sarajeva koji je, pod prijetnjom da će morati platiti stotine hiljada bosanskih maraka, rekao: „Gdje su ona divna vremena kad mi je prijetila samo uvjetna?“.
RSE: Vidim da i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji još uvek postoji popriličan broj tužbi za klevetu, bez obzira kojih, gde je ponekad u pitanju politička igra. Jedan novinar je, recimo, napao Pedija Ešdauna, pa toga novinara tamo tuže. Ili se u Srbiji obračunavaju političke grupacije i tako dalje. U Hrvatskoj nisam primetio da ima više takvih slučajeva, kakvi su, recimo, bili karakteristični za period Franje Tuđmana.
ALABURIĆ: Tako je. To ste vrlo dobro primijetili. Ja mislim da je to dijelom i posljedica jedne vrlo živahne, hrvatske, takozvane nevladine scene, izvanrednog Novinarskog društva još u vrijeme Franje Tuđmana, mnogo ljudi koji su se bavili ovom temom, tu prvenstveno „Feral Tribune“. Ja mislim da smo mi uspjeli u sljedećem – da dokažemo i javnosti i svima da ukoliko jedan predsjednik države, jedan visoko pozicionirani političar ne može na drugačiji način reći javnosti što jeste istina, a što nije, nego mora tužiti, već samo to je poraz tog političara. Uspjeli smo, isto tako, na neki način pokazati kako je takvo represivno reagiranje na javnu riječ od strane političara nešto što se smatra apriori atakom na slobodu medija i zapravo smo doveli političare u situaciju, ako mogu vrlo slobodno reći, da se ne usude tužiti medije. Tako da smo vam u vrijeme vlade Ivice Račana imali situaciju da su možda samo dva političara tužila medije u toku četiri godine. I aktualna HDZ-ova vlast je nastavila sa takvom praksom. Što smatram, evo, pobjedom nevladine scene u Hrvatskoj. I kamo sreće da tako bude i u Srbiji i u Bosni.
CRNA GORA
Jedan slučaj u Crnoj Gori uzbudio je pre nekoliko meseci čitav region. Stotine intelektualaca iz hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, pisale su protestna pisma nakon što je pisac Andrej Nikolaidis osuđen zbog teksta o Emiru Kusturici objavljenom u nedeljniku „Monitor“. O tom slučaju i o ukupnoj situaciji u Crnoj Gori, Slobodan Franović, predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Crne Gore:
FRANOVIĆ: U Crnoj Gori u ovoj oblasti imamo, rekao bih, dvostruku situaciju. Na zakonodavnom planu imamo jedan vidljiv napredak. Mi se bavimo ovim poslom od 1998. godine i vodimo kampanju za potpunu dekriminalizaciju klevete. To nismo postigli, ali krivični zakonik je u više navrata izmijenjen. Tako da sada, što se tiče zakona, imamo jednu situaciju koja je relativno prihvatljiva. Međutim, potpuno je druga situacija kada je u pitanju rad naših sudova. Sudovi i dalje rade kao da se ništa nije dogodilo, u mnogim slučajevima. Crnogorski helsinški komitet neposredno opservira veliki broj slučajeva klevete. U prosjeku to je između 30 i 50 slučajeva. Znači, mi vršimo jednu selekciju i biramo one slučajeve koji imaju izvjesne javne ili političke implikacije koje su od šireg značaja. I vidjeli smo u mnogim slučajevima da, nažalost, sudovi i ne primjenjuju ono što bi trebali da primijene sada kakav je zakon u Crnoj Gori i kakva su ustavnopravna rješenja.
Mi imamo sada jednu situaciju da je, prema ustavnopravnim rješenjima iz Ustavne povelje Ustava Republike Crne Gore i tako dalje, prioritetna primjena međunarodnog prava. Znači, domaće pravo je supsidijarno. Sljedeća stvar koja je, po nama, najproblematičnija jeste – o čemu smo mi više puta izvijestili domaću i međunarodnu javnost i relevantne međunarodne organizacije i nevladine organizacije s kojima sarađujemo – da smo primijetili u nizu slučajeva da sudovi u Crnoj Gori zloupotrebljavaju klevetu za nelegitimnu političku represiju, za nelegitimno ograničavanje nekih drugih sloboda i prava, i to posebno kada je u pitanju ono što mi zovemo – suočavanje sa prošlošću. Imamo niz slučajeva da su sudovi zapravo zloupotrijebili svoju poziciju, svoju vlast, da bi onemogućili ovo suočavanje sa prošlošću i zapravo imamo jednu pojavu koju smo mi nazvali „kontralustracija“.
U Crnoj Gori nije otvoren istinski proces suočavanja sa prošlošću, a naročito nema govora o lustraciji. Mogu navesti konkretne slučajeve, vi ste spomenuli slučaj Kusturica protiv Nikolaidisa, onda Kusturica protiv „Monitora“, Antene M i tako dalje, ali tu su i slučajevi, recimo, Tomislav Kovač protiv Radulovića, tu je slučaj Fuštić protiv Krivokapića, tu je slučaj Lukovac protiv Adžića i tako dalje, gdje presude, koje smo mi analizirali u ovim slučajevima, pokazuju da sudovi nijesu sudili niti niti po zakonu, niti po standardima. Ove presude još uvijek nijesu pravosnažne. Nadamo se da će, ipak, doći do drugačijih odluka viših sudova. Međutim, one su proizvele ovaj negativni efekat. I čini nam se, zapravo postoji razumna sumnja da je to namjerno tako urađeno.
RSE: Kako reaguje crnogorsko društvo, kako reaguje pravosuđe i kako reaguju političari na ono što vi, kao Crnogorski helsinški komitet za ljudska prava činite kada, dakle upozorite upravo na ovo što ste sada rekli, znači da sudovi ne rade po propisu, da ne poštuju direktno Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i temeljnim slobodama koju bi morali direktno da primene?
FRANOVIĆ: Mi pokušavamo da animiramo i domaću i međunarodnu javnost. Rekao bih da u cijeloj ovoj kampanji za dekriminalizaciju klevete koju mi vodimo, imamo podršku značajnog dijela javnosti. Mi smo prije nekoliko godina napravili jedan dokument koji smo nazvali „Povelja o kleveti“, koji je potpisao veliki broj veoma poznatih javnih i političkih ličnosti iz Crne Gore, i za ovo mi imamo dosta podrške. Međutim, postoji jedna druga stvar koja možda ometa da se ovdje postigne potpuni napredak, a to je, nažalost, što mi u našim medijima još uvijek imamo dosta neprofesionalizma, imamo govor mržnje, imamo ratnu propagandu, imamo, recimo, danas veličanje ljudi koji su optuženi za glorifikaciju najtežih zločina koji su se desili u proteklih 15 godina, imamo negiranja da su zločini počinjeni, i ne samo ovi, nego i zločini u Drugom svjetskom ratu, imamo veličanje tih ideologija, nacističkih, fašističkih i njima sličnih, kao što je četništvo i tako dalje. I zbog ovoga mnogi ljudi, koji bi to snažnije podržali, na neki način imaju određene rezerve prema ovome.
Mi smo pokušali da vodimo jednu paralelnu kampanju da se u našim zakonima preciznije reguliše govor mržnje, ratna propaganda i sve ove stvari, uključujući i zabranu negiranja zločina koji su počinjeni u Drugom svjetskom ratu i u ovim posljednjim ratovima i glorifikaciju ratnih kriminalaca i tako dalje, da bismo na neki način pridobili što širu javnost za ovu kampanju koju mi vodimo. Isto tako, mi pokušavamo da ove, potpuno dobronamjerne prigovore amortizujemo i na način što insistiramo na tome da se, i kada se u medijima dogodi da de objave informacije koje su neistinite i tako dalje, onda koristi ta institucija ispravke. Paralelno vodimo tu kampanju za uspostavljanje samoregulacije u medijima, znači i uspostavljanje tih mehanizama samoregulacije i da se oni koriste.
RSE: Šta mislite o postojanju krivičnog dela klevete države?
FRANOVIĆ: U ovom trenutku Crnogorski helsinški komitet nastavlja svoju kampanju za potpunu dekriminalizaciju klevete, ali mi bismo bili zadovoljni i daljim poboljšanjima u krivičnom zakoniku, i u tom smislu imamo više prigovora na sadašnji krivični zakonik. Znači, ukoliko ne bi došlo do potpunog brisanja klevete, uvrede i sličnih krivičnih dijela, kao što je povreda ugleda Republike i tako dalje, iz krivičnog zakonika, mi bismo se zadovoljili i određenim daljim promjenama. Prije svega mislimo da iz našeg krivičnog zakonika mora biti izbrisano krivično djelo koje se odnosi na klevetu države, klevetu državnih simbola, kao što su zastava, himna, grb i tako dalje, i to kako klevetu države Crne Gore, isto tako i klevetu države Srbije kao članice unije Srbija i Crna Gora, klevetu unije i drugih država, međunarodnih organizacija i tako dalje. To je potpuno suprotno međunarodnim standardima, jer ne može postojati kleveta države kao takve, niti stvari kao što su zastava, himna, grb i tako dalje.
ZAPADNE ZEMLJE
Profesor Vodinelić podseća da problematika koju smo danas tretirali, ne pogađa samo države u tranziciji. Na naše pitanje – ima li sličnih problema u zapadnim zemljama, odgovara:
VODINELIĆ: Ne može se pojava tih promena koje dolaze u oblasti odgovornosti za uvredu i klevetu ograničiti samo na domen postkomunističkih država, oblast tranzicije i tako dalje. Promena ima, makar ne i u zakonodavstvu, i u zemljama koje predstavljaju etablirane zapadne demokratije. Promene su tamo prvenstveno u tom pogledu da se ne primenjuju kaznene norme koje postoje, pa vi gotovo da više nemate primenu kazne zatvora, iako je ona predviđena krivičnim zakonom u raznim zemljama. Nije kod nas ista stvar u pogledu poštovanja časti, ugleda i dostojanstva drugih, kao što je, recimo, u jednoj Nemačkoj ili u Austriji. Tamo će vam se političar naći uvređen ako mu kažete na primer – govorim o jednom slučaju koji je završio pred sudom, pa čak i pred Evropskim sudom za ljudska prava – da je običan oportunista. Prosečan srpski političar to neće čak ni doživeti kao uvredu. Zašto? Zato što se kod nas do te mere gazi, u političkim i drugim raspravama, čast i ugled, da ljudi ne doživljavaju ovakve uvrede uopšte kao uvrede. Kod nas se radi o zaista izuzetno niskom stepenu poštovanja ovih dobara, kakva su čast, ugled i ljudsko dostojanstvo, i zbog toga je potrebno da se štite ta dobra još uvek putem krivičnih normi.
RSE: Koliko su zemlje regije daleko od situacije kakva je uobičajena na Zapadu, da sve što medij objavljuje prethodno dobro pretrese advokat medija, kako bi ustanovio ima li tu uopšte nešto što bi bilo problematično?
NOŽICA: Znate koliko su daleko? Onoliko koliko hoće da zaštite svoj novac. Toliko su daleko. Mislim da svaki medij, nažalost, mora proći kroz to da dobije dvije-tri te naknadne štete, pravomoćne. Pored tih naknada šteta, ono što je u BiH vrlo interesantno, mi smo iali tu advokatsku tarifu koja se određivala – što je za mene sasvim ispravno – prema visini tužbenog zahtjeva, pa se nerijetko dešavalo da medij koji izgubi parnicu mora veći iznos da plati za naknadu advokata, takse na tužbu i takse na presudu, nego što je dosuđeni iznos za klevetu. Znači, kad sve to saberete i kad medij mora da plati po jednoj tužbi 20 do 30 hiljada maraka, onda ga to taman tjera da angažuje advokata za mnogo manje pare, s kojim će se konsultovati o nekim škakljivim stvarima.
Ja ne zastupam kada je kleveta u pitanju, imala sam samo jedan slučaj, i to u žalbenom postupku. Ali, pošto sam učestvovala u radu tog zakona, sa jednim kolegom sam u dogovoru da napišemo komentar, jer sad već imamo dovoljno materijala da možemo napraviti komentar, i prema standardima, znači tim najvećim standardima koji postoje, suda u Strasuburu i prema ovim pravomoćnim presudama u Bosni i Hercegovini. Tako da nisam u te slučajeve direktno involvirana, ali gotovo svaku presudu pročitam, jer sam jako zainteresovana kako se taj zakon primjenjuje. I mogu vam reći da sam i ja, kao advokat, dosta često konsultovana od određenih medija kako nešto plasirati, a da to, ipak, na kraju ne bude kleveta. Tako da će vas to što poslije morate plaćati, natjerati da prevenirate. Dakle da ne plaćate, nego da prevenirate prije nego što neku vijest objavite.
