Srpskom parlamentu dostavljena je kompletna dokumentacija za stotinu slučajeva za koje se sumnja da su bebe pravim roditljima ukradene u porodilištima, a zatim prodate drugim porodicama. U najvećem broju slučajeva roditelji sumnjaju da im novorođenče nije preminulo u porodilištu, kao što im je zvanično rečeno u tim ustanovama. Živadarka Dracin, predsednica novoformiranog Ankentnog odbora, koji bi trebao da ispita sumnjive slučajeve, rekla je na prvoj sednici tog tela da prikupljena dokumentacija pokazuje da sumnju najčešće izražavaju žene koje su se zbog problematične trudnoće porađale u beogradskim porodilištima, kao i u još dva grada u Srbiji:
“Želimo da učinimo sve da omogućimo roditeljima da dođu do istine, a da tragedija bude još veća, naši sada aktuelno važeći zakoni limitiraju i onemogućavaju roditelje da dođu do te istine.”
Dosadašnja iskustva, po rečima Dacin, pokazuju da su ministarstva pravde i unutrašnjih poslova i nadležna tužilaštva nezainteresovana i zakonom sprečena da pokrenu istragu. Da bi se došlo do istine, potrebne su izmene porodičnog i posebno Krivičnog zakona, po kom slučajevi krađa beba zastarevaju posle deset godina, pogotovo što mnoge majke tvrde da su im deca ukradena na porođajima pre 20 ili 30 godina. Kako u praksi izgledaju problemi sa neadekvatnim zakonom, objasnio je član Odbora, doktor Miroslav Nedeljković:
“Sa ovim porodičnom zakonom i odredbama možemo doći u situaciju da se 100 posto medicinskim metodama utvrdi da detetova majka nije ova nego druga žena, a ne može da se upiše u knjigu. I ovo dete se ne protivi tome.”
Neki roditelji sumnjaju da će čak i formiranje Anketnog odbora dovesti do pravde i rešenje problema. Njegoš Ilić iz Kragujevca jedan je od roditelja koji tragaju za nestalim detetom:
“Mogu da kažem da je ovo još jedna ujdurma i prikrivanje sadašnjeg režima i da su oni želeli formiranjem odbora da prikriju svu nestalu i otetu decu. Državni organi, pravosuđe i tužilaštvo ništa nisu uradili, samo se u Kragujevcu vodi jedan slučaj protiv lekara koji su optuženi za nesavestan rad u službi. U Kragujevcu ima podnetih 86 krivičnih prijava, a samo je predmet u slučaju moje supruge Radmile Ilić dospeo do krivice kod sudije. Znači, cilj države nije da se razotkrije, nego da se sakrije.”
Slobodan Živkucin, član Odbora, smatra da, kad je u pitanju problem krađa beba u Srbiji, decenijama postoji opšta društvena zavera ćutanja:
“Ima li igde slučaj da je to pokrenuto ili je to isterano na čistac? Nema. Znači da su decu krali uticajni ljudi, da su decu kupovali ili usvajali takođe uticajni ljudi i da su oni ljudi kojima je to činjeno, taj zločin, bili tretirani kao sulude osobe, neurotične, koje traže nešto čega nema.”
Poslanik Lejla Ružtić rekla je da će Ankentni odbor po završetku rada 20. oktobra uputiti preporuke nadležnim organima, pravosuđu i policiji:
“Tačno je da su negde kradene bebe, ali hajde sada da vidimo gde se to dešavalo. Nama je dovoljan jedan slučaj koji nam pokazuje da... Znači moraju organi da se uključuju koji su nadležni da to precesuiraju.”
Ankenti odbor uputio je poziv roditeljima koji sumnjaju da su im bebe ukradene da dostave dokumentaciju o tim slučajevima.
*****
Milan Petrović iz Kragujevca jedan je od onih koji su kao bebe oteti u porodilištu i prvi je, uz pomoć DNK testa, stigao do istine koja mu je omogućila susret sa pravim roditeljima. Poteresna storija Radija Slobodna Evropa, koja govori o njegovoj sudbini i borbi da pronađe svoju porodicu, donela je našem dopisniku Branku Vučkoviću specijalnu nagradu na prošlogodišnjem Internacionalnom festivalu radio reportaže “Interfer” u Somboru.
Priča o bebama nestalim iz porodilišta pod misterioznim okolnostima već decenijama puni novinske stupce u Srbiji. Više od 3.000 roditelja ne veruje zvaničnoj verziji da su bebe umrle nakon porođaja i uporno tvrde da su njihova novorođančad ukradena i prodata bračnim parovima bez dece. Ovih dana izgleda da je klupko počelo da se odmotava. Milan Petrović, koji je pre 29 godina nestao iz porodilišta u Vršcu, uz zvanično objašnjenje da je umro nakon porođaja, uz pomoć DNK testa prvi je stigao do istine i susreo se sa svojom majkom i sestrama. Milanova odiseja počinje pre 29 godina u porodilištu u Vršcu gde mu se gubi svaki trag:
“Rođen sam u Vršcu 16. jula 1975. godine, kao nedonošće, i završavam u Centru u Beogradu za nedonoščad, odakle mi se gubi svaki trag. Pošto je moj otac bio u vojsci, on je otišao 14. jula u vojsku, majci je stigao telegram da sam umro od pneumonije. To je upala pluća. Prvo zvanično moje postojanje je 25. jul 1979., kada me ozvaničuju putem prve krštenice, zdravstvenog kartona, navodno usvajanjem od strane Milorada i Gospave Vasić iz Budisave. Kasnije, kad taj brak između Gospave i Milorada propada, ona posle godinu dana umire, dva-tri meseca provodim kod njene rođake u Novom Sadu na Detelinari. Provodim još ceo raspust kod Milorada u Futogu, pošto se on odselio sa drugom ženom u Futog. On mi priznaje da mi nije otac, ni on, ni majka Gospava. Tu saznajem pravu istinu o svemu tome. Milorad me vraća u Centar za socijalni rad, gde provodim kratko vreme i dalje me prosleđuju u Irig, gde provodim godinu dana u dve porodice. Odatle me uzimaju bračni par Petrović iz Kragujevca Periša i Gorgina.»
U domu Gorgine i Periše Petrovića, Milanu se konačno osmehnula sreća:
“Ovde sam završio osnovnu školu, srednju školu, treći stepen mašinbravar, oženio se još za vreme rata 1999. Pošto sam bio mobilisan u jedno selo u blizini, Veliko Krčmarevo, odakle je moja supruga Zorica, dobili smo dvoje dece Stefana i Milicu. Živimo skromno ali zadovoljno.“
Milan Petrović ovako opisuje svoj susret sa sestrama i pravom majkom Bosiljkom Groza:
“Prvo sam se našao sa svojim sestrama Majom i Dijanom. Plač, radost...Eto, posle toliko godina znam da imam dve sestre, da nisam sam, da imam ipak nekoga. Posle dva dana mi odlazimo u Vršac, u porodičnu u kuću u Vršcu, gde napokon vidim svoje rođene roditelje. Isto šok, ponovo radost, neverica, tuga...”
Bosiljka Groza još uvek se oporavlja od emocionalnog šoka koji je doživela prilikom ponovnog susreta sa sinom koji joj je nestao pre 29 godina:
“On je živeo u nama, mi smo non-stop pričali o njemu, uvek su mu palile sveću kad su išle u crkvu.”
Bosiljka se i danas seća svakog detalja svog prvog porođaja i košmara koji je usledio nakon toga:
“Meni je carski rez pravljen, beba je bila sedam meseci. Beba je bila velika, oni su napisali težinu, ja sam bebu videla. Oni su je prebacili za Beograd. Mene su držali posle operacije jedno 13 dana posle carskog reza. Gde to postoji? Pa ja nisam operisala kičmu, ja sam imala samo carski rez. I tako da, oni su svoju stvar završili dok nam nisu telefonski javili i poslali telegram da je dete umrlo.”
Bosiljka Groza kaže da je i uvek sumnjala u zvaničnu verziju smrti svoje bebe. Dugo joj je trebalo da u to uveri i svog muža:
“Muž mi je bio u vojsci. Kad je on izašao iz vojske, rekla sam ja njemu da je meni sumnjivo. On je iskren čovek. On nikada ništa nije ukrao, niti mu je padalo na pamet da se kradu deca na takav način. Mislim, ovako nešto samo kod nas može da se dešava. Ja sam ubeđena da je dete ukradeno i to ja nikada ne mogu da oprostim ni doktorima, ni našoj državi, ni nikome šta su uradili.”
Milanov susret sa sestrama i roditeljima bio je veliki šok i za njegovu drugu majku Gorginu Petrović, koja ga je usvojila kada je imao samo deset godina:
“To je bio jedan veliki šok, jedan veliki udar, k’o kad ti neko umre u kući. Ja sam kukala naglas. Njegove sestre, i one grle mene, grle decu, grle snaju, kukaju, plaču. Razbolela sam se od toga dana i ne mogu da se oporavim. Jeste da je kod mene 20 godina, nije to toliko malo. Školovati, pa u vojsku, pa na ratište, pa se oženio, pa sam svadbu pravila, pa mladence, pa jedno dete, pa babine, pa rođendani, pa drugo dete, sve je to bilo na moje ruke. Kad sam sve pružila, samo što mu nisam majka, što ga nisam rodila.”
Posle svega, Milanova osećanja su pomešana:
“Sad se osećam u neku ruku frustrirano. DNK analiza je pokazala da su meni Groze roditelji, sad čekam na administraciju da to potvrdi. Nije samo dovoljno da smo se našli, sad stvar treba da se istera do kraja. Znači, prvo da se meni vrati identitet.”
Milan Petrović sada ima dve porodice koje podjednako voli. Kaže da će tako i ostati, uz želju da njegovu sudbinu ne doživi više nijedno dete:
“Bez obzira što se sve to desilo, što se ispostavilo da napokon nađem svoje roditelje, ja ne mogu sad da zapostavim Gorginu, jer 20 godina mi živimo, ona me je odgajila. Mi sad možemo da budemo samo jedna velika porodica, bez ikakvih deoba.”
“Želimo da učinimo sve da omogućimo roditeljima da dođu do istine, a da tragedija bude još veća, naši sada aktuelno važeći zakoni limitiraju i onemogućavaju roditelje da dođu do te istine.”
Dosadašnja iskustva, po rečima Dacin, pokazuju da su ministarstva pravde i unutrašnjih poslova i nadležna tužilaštva nezainteresovana i zakonom sprečena da pokrenu istragu. Da bi se došlo do istine, potrebne su izmene porodičnog i posebno Krivičnog zakona, po kom slučajevi krađa beba zastarevaju posle deset godina, pogotovo što mnoge majke tvrde da su im deca ukradena na porođajima pre 20 ili 30 godina. Kako u praksi izgledaju problemi sa neadekvatnim zakonom, objasnio je član Odbora, doktor Miroslav Nedeljković:
“Sa ovim porodičnom zakonom i odredbama možemo doći u situaciju da se 100 posto medicinskim metodama utvrdi da detetova majka nije ova nego druga žena, a ne može da se upiše u knjigu. I ovo dete se ne protivi tome.”
Neki roditelji sumnjaju da će čak i formiranje Anketnog odbora dovesti do pravde i rešenje problema. Njegoš Ilić iz Kragujevca jedan je od roditelja koji tragaju za nestalim detetom:
“Mogu da kažem da je ovo još jedna ujdurma i prikrivanje sadašnjeg režima i da su oni želeli formiranjem odbora da prikriju svu nestalu i otetu decu. Državni organi, pravosuđe i tužilaštvo ništa nisu uradili, samo se u Kragujevcu vodi jedan slučaj protiv lekara koji su optuženi za nesavestan rad u službi. U Kragujevcu ima podnetih 86 krivičnih prijava, a samo je predmet u slučaju moje supruge Radmile Ilić dospeo do krivice kod sudije. Znači, cilj države nije da se razotkrije, nego da se sakrije.”
Slobodan Živkucin, član Odbora, smatra da, kad je u pitanju problem krađa beba u Srbiji, decenijama postoji opšta društvena zavera ćutanja:
“Ima li igde slučaj da je to pokrenuto ili je to isterano na čistac? Nema. Znači da su decu krali uticajni ljudi, da su decu kupovali ili usvajali takođe uticajni ljudi i da su oni ljudi kojima je to činjeno, taj zločin, bili tretirani kao sulude osobe, neurotične, koje traže nešto čega nema.”
Poslanik Lejla Ružtić rekla je da će Ankentni odbor po završetku rada 20. oktobra uputiti preporuke nadležnim organima, pravosuđu i policiji:
“Tačno je da su negde kradene bebe, ali hajde sada da vidimo gde se to dešavalo. Nama je dovoljan jedan slučaj koji nam pokazuje da... Znači moraju organi da se uključuju koji su nadležni da to precesuiraju.”
Ankenti odbor uputio je poziv roditeljima koji sumnjaju da su im bebe ukradene da dostave dokumentaciju o tim slučajevima.
*****
Milan Petrović iz Kragujevca jedan je od onih koji su kao bebe oteti u porodilištu i prvi je, uz pomoć DNK testa, stigao do istine koja mu je omogućila susret sa pravim roditeljima. Poteresna storija Radija Slobodna Evropa, koja govori o njegovoj sudbini i borbi da pronađe svoju porodicu, donela je našem dopisniku Branku Vučkoviću specijalnu nagradu na prošlogodišnjem Internacionalnom festivalu radio reportaže “Interfer” u Somboru.
Priča o bebama nestalim iz porodilišta pod misterioznim okolnostima već decenijama puni novinske stupce u Srbiji. Više od 3.000 roditelja ne veruje zvaničnoj verziji da su bebe umrle nakon porođaja i uporno tvrde da su njihova novorođančad ukradena i prodata bračnim parovima bez dece. Ovih dana izgleda da je klupko počelo da se odmotava. Milan Petrović, koji je pre 29 godina nestao iz porodilišta u Vršcu, uz zvanično objašnjenje da je umro nakon porođaja, uz pomoć DNK testa prvi je stigao do istine i susreo se sa svojom majkom i sestrama. Milanova odiseja počinje pre 29 godina u porodilištu u Vršcu gde mu se gubi svaki trag:
“Rođen sam u Vršcu 16. jula 1975. godine, kao nedonošće, i završavam u Centru u Beogradu za nedonoščad, odakle mi se gubi svaki trag. Pošto je moj otac bio u vojsci, on je otišao 14. jula u vojsku, majci je stigao telegram da sam umro od pneumonije. To je upala pluća. Prvo zvanično moje postojanje je 25. jul 1979., kada me ozvaničuju putem prve krštenice, zdravstvenog kartona, navodno usvajanjem od strane Milorada i Gospave Vasić iz Budisave. Kasnije, kad taj brak između Gospave i Milorada propada, ona posle godinu dana umire, dva-tri meseca provodim kod njene rođake u Novom Sadu na Detelinari. Provodim još ceo raspust kod Milorada u Futogu, pošto se on odselio sa drugom ženom u Futog. On mi priznaje da mi nije otac, ni on, ni majka Gospava. Tu saznajem pravu istinu o svemu tome. Milorad me vraća u Centar za socijalni rad, gde provodim kratko vreme i dalje me prosleđuju u Irig, gde provodim godinu dana u dve porodice. Odatle me uzimaju bračni par Petrović iz Kragujevca Periša i Gorgina.»
U domu Gorgine i Periše Petrovića, Milanu se konačno osmehnula sreća:
“Ovde sam završio osnovnu školu, srednju školu, treći stepen mašinbravar, oženio se još za vreme rata 1999. Pošto sam bio mobilisan u jedno selo u blizini, Veliko Krčmarevo, odakle je moja supruga Zorica, dobili smo dvoje dece Stefana i Milicu. Živimo skromno ali zadovoljno.“
Milan Petrović ovako opisuje svoj susret sa sestrama i pravom majkom Bosiljkom Groza:
“Prvo sam se našao sa svojim sestrama Majom i Dijanom. Plač, radost...Eto, posle toliko godina znam da imam dve sestre, da nisam sam, da imam ipak nekoga. Posle dva dana mi odlazimo u Vršac, u porodičnu u kuću u Vršcu, gde napokon vidim svoje rođene roditelje. Isto šok, ponovo radost, neverica, tuga...”
Bosiljka Groza još uvek se oporavlja od emocionalnog šoka koji je doživela prilikom ponovnog susreta sa sinom koji joj je nestao pre 29 godina:
“On je živeo u nama, mi smo non-stop pričali o njemu, uvek su mu palile sveću kad su išle u crkvu.”
Bosiljka se i danas seća svakog detalja svog prvog porođaja i košmara koji je usledio nakon toga:
“Meni je carski rez pravljen, beba je bila sedam meseci. Beba je bila velika, oni su napisali težinu, ja sam bebu videla. Oni su je prebacili za Beograd. Mene su držali posle operacije jedno 13 dana posle carskog reza. Gde to postoji? Pa ja nisam operisala kičmu, ja sam imala samo carski rez. I tako da, oni su svoju stvar završili dok nam nisu telefonski javili i poslali telegram da je dete umrlo.”
Bosiljka Groza kaže da je i uvek sumnjala u zvaničnu verziju smrti svoje bebe. Dugo joj je trebalo da u to uveri i svog muža:
“Muž mi je bio u vojsci. Kad je on izašao iz vojske, rekla sam ja njemu da je meni sumnjivo. On je iskren čovek. On nikada ništa nije ukrao, niti mu je padalo na pamet da se kradu deca na takav način. Mislim, ovako nešto samo kod nas može da se dešava. Ja sam ubeđena da je dete ukradeno i to ja nikada ne mogu da oprostim ni doktorima, ni našoj državi, ni nikome šta su uradili.”
Milanov susret sa sestrama i roditeljima bio je veliki šok i za njegovu drugu majku Gorginu Petrović, koja ga je usvojila kada je imao samo deset godina:
“To je bio jedan veliki šok, jedan veliki udar, k’o kad ti neko umre u kući. Ja sam kukala naglas. Njegove sestre, i one grle mene, grle decu, grle snaju, kukaju, plaču. Razbolela sam se od toga dana i ne mogu da se oporavim. Jeste da je kod mene 20 godina, nije to toliko malo. Školovati, pa u vojsku, pa na ratište, pa se oženio, pa sam svadbu pravila, pa mladence, pa jedno dete, pa babine, pa rođendani, pa drugo dete, sve je to bilo na moje ruke. Kad sam sve pružila, samo što mu nisam majka, što ga nisam rodila.”
Posle svega, Milanova osećanja su pomešana:
“Sad se osećam u neku ruku frustrirano. DNK analiza je pokazala da su meni Groze roditelji, sad čekam na administraciju da to potvrdi. Nije samo dovoljno da smo se našli, sad stvar treba da se istera do kraja. Znači, prvo da se meni vrati identitet.”
Milan Petrović sada ima dve porodice koje podjednako voli. Kaže da će tako i ostati, uz želju da njegovu sudbinu ne doživi više nijedno dete:
“Bez obzira što se sve to desilo, što se ispostavilo da napokon nađem svoje roditelje, ja ne mogu sad da zapostavim Gorginu, jer 20 godina mi živimo, ona me je odgajila. Mi sad možemo da budemo samo jedna velika porodica, bez ikakvih deoba.”
