Dostupni linkovi

logo-print

Kao jurimo, ali stojimo u mestu


Iz ovako napisane biografije može se pomisliti da je Branislav Babić Kebra teška šaljivdžija, duhoviti i šokirajući egocentrik, ili u mnogo čemu unikatna pojava, previše svoj. Čini mi se da je ta ocena najpribližnija kada je reč o muzičaru i piscu koji je pre dve godine slavio četrdeseti rođendan.

Kebra je pre 22 godine osnovao grupu Obojeni program. Održali su na stotine koncerata, izdali sedam albuma. Njihovi naslovi uvek su vrlo provokativni: ''Da li je to čovek ili mašina'', ''Ako nisam dobra šta ćemo onda'' ili album ''Sva sreća, general voli decu'' koji je izašao uoči bombardovanja Srbije 1999. godine i bio zaplenjen. Obojeni program spada u one grupe kojima je za vreme vladavine Slobodana Miloševića bilo zabranjeno emitovanje na državnoj televiziji. Branislav Babić Kebra bio je mobilisan 1991. godine i poslat na ratište u Slavoniju. Nekako je pobegao u Mađarsku. Njegovi prijatelji kažu da je Kebra u svakoj prilici govorio protiv rata na prostorima bivše Jugoslavije i da on jeste politički veoma osvešćena ličnost, borac za građansku Srbiju. Njegove pesme u romanima i u muzici veoma su politički angažovane. U svoju biografiju upisao je i osnivanje Radija 021. Na žalost, bio je samo trinaest dana njegov muzički urednik. Nije se slagao da se na ovom radiju emituje muzika lepršavog zvuka i sadržaja. Branislav Babić Kebra nije sklon kompromisima - ni u muzici, ni u pisanju, ni u svakodnevnom životu. Ne podnosi zloupotrebu u roku, bilo da dolazi od Riblje čorbe ili od ministra Dinkića. ''Mi oslikavamo vreme u kome živimo. Postoji valjda neka odgovornost za ono što radiš''.

Svojevremeno je Obojeni program bio prvi naš bend čiji se spot pojavio na MTV-u. Ovo je grupa koja često gostuje u Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj. Neki smatraju da su poznatiji u okruženju, pogotovo u Hrvatskoj. Spremaju se da gostuju i u Prištini. I na ovom, kao i na prošlom, Exit-u, Branislav Babić Kebra bio je u žiriju za odabir mladih talenata. Njegov bend učestvovao je na Exit-ovom main stage-u. Pre koncerta Kebra je u svom stilu izjavio da mu na Exit-u teško padaju pljeskavice, ali da se ljudi dobro zabavljaju i da je to najvažnije.

RSE: Kako izgleda Novi Sad posle Exit-a?

BABIĆ: Novi Sad ima dve opcije: Novi Sad za vreme Exit-a i Novi Sad bez Exit-a. Četiri dana u Novom Sadu je zanimljivo, a 361 dan u Novom Sadu je dosadno. Tada počinje ta druga faza. Ušli smo u tih 361 dosadnih dana.

RSE: Kako bi ste ocenili ovogodišnju muziku na Exit-u?

BABIĆ: Mislim da Exit, kao festival, iz godine u godinu postaje sve ozbiljnija stvar, sve dominantnija. U ovom trenutku, što se tiče same muzike, Exit je sasvim sigurno jedina relevantna stvar u našoj zemlji, pa čak i u regionu. Uloga Exita je znatno šira. Muzički je užasno uznapredovao u poređenju sa prvim festivalom. Svake godine je sve bolji i bolji. Ove godine je imao gotovo sjajne izvođače, vrlo aktuelne, pravu svetsku scenu. To je ono što mu je do sada falilo, ali otvara eventualni problem - da li će se uspeti na tom nivou i zadržati. Nadamo se da hoće.

RSE: Da li se osećalo ove godine da se Exit održava u radikalskom Novom Sadu?

BABIĆ: Mislim da ne. Ko je tražio taj osećaj, mislim i da ga je dobio. Često sam pričao na temu Radikali - Exit, da li ima smisla ili potrebe. Kapiram da je organizatorima jako teško bez gradske infrastrukture. Neka lokalna struktura mora da postoji, mora da postoji neka veza od gradske čistoće do elektro Vojvodine. To su neke stvari koje moraju da funkcionišu zajedno, bez obzira ko je na vlasti. Finansijsko pomaganje Exit-a od strane Radikala se možda moglo izbeći. To će ostati neko otvoreno pitanje. Mislim da se Exit u principu nije promenio. Ako se neko promenio, onda su to Radikali. Mislim da je Exit u gradu mnogo jači od Radikalne stranke. U nekom kulturološkom smislu mislim da je Exit trenutno jedina svetla tačka u Srbiji.

RSE: Da li je u post oktobarskoj Srbiji jedino lepo čedo Exit?

BABIĆ: Moglo bi se i tako reći. Imao sam teoriju da su od 5. oktobra dve najbolje stvari u državi Zoran Đinđić i Exit. Zorana Đinđića više nema, a na Exit udaraju svi na hiljade načina. On, i mimo toga, uspeva da preživi. To su dve najbolje stvari. Ne kažem da su idealne, ali sasvim sigurno su bile najbolje.

RSE: Exit je počeo incidentom vezanim za Srebrenicu, kada su bosansko-hercegovački muzičari progovorili o tome. Slično se i završio, odustajanjem od obeležavanja desete godišnjice masakra u Srebrenici zbog pretnje bombom. Da li je bilo pametno odustati?

BABIĆ: Mislim da to nije bilo pametno. Možda nije ni trebalo potezati tu priču, a ako je već potegnuta, onda se trebala isterati do kraja. Mislim da se trebala povući ta priča. Moje viđenje tog festivala nije samo muzika, već i taj segment kulturološke edukacije i suočavanja. Exit su od početka pratile razne nevladine organizacije. Postoji neka kompatibilnost samog festivala i opšteg građanskog razmišljanja. U tom smislu mi je i logično da se na takvom festivalu takve stvari i dešavaju. Verujem da su sami organizatori bili izloženi maksimalnim pritiscima.

RSE: Da li je i publika bila uključena u rizik događaja vezanog za Srebrenicu? Grupu iz Bosne i Hercegovine, koja je imala perfomans vezan za Srebrenicu, su gađali flašama i prekinuta je njihova svirka.

BABIĆ: Jako je teško kontrolisati ko dolazi na Festival. Mnogi ljudi ne dolaze na Festival zbog muzike, već da se zabave. Ima tu svega. Ta publika je, globalno gledajući, najveći potencijal ove zemlje. Ova zemlja generalno ima problem jer nema dovoljno potencijala. I taj najveći potencijal je u pojedinim trenucima sumnjiv i nije uvek pouzdana stvar. Mislim da je većinska publika koja se okuplja oko Exit-a građanski orjentisana, tolerantna, razumna i obrazovana. Omladina je ovde najveći problem. Mislim da Exit ima veću odgovornost, pogotovo od srednjih i osnovnih škola. Najveći problem je u obdaništima, u kojima deca slušaju narodnu muziku. Mislim da je publika koju okuplja Exit, svesno ili nesvesno, ipak usmerena ka nekom građanskom i evropskom gledištu, bez obzira na incidente tog tipa koji su se desili na tom koncertu. Ubeđen sam da je takva publika ipak velika manjina.

RSE: Kako se jedna autentična rok grupa snalazila u devedesetim?

BABIĆ: Ne bih želeo da to ispadne kao neka tužbalica, ali u devedesetim godinama živeti u Srbiji i ne baviti se ničim je bilo teško, a baviti se nečim što je alternativno, i to na način da svojim delovanjem biti na nekoj drugoj strani a ne biti na strani vladajućeg režima i struktura koje su nas dovele do toga, je bilo jezivo teško, ali i vrlo inspirativno. Ne želim da se vraćam na tu priču jer je malo toga u svemu tome lepog. Onda su došle te promene koje su nas otreznile jer smo mislili da će od tog trenutka sve da krene super. Super je što se taj doživljaj podelio i što smo shvatili da je među svima nama bilo užasno loših tipova. Tek 5. oktobra smo se suočili sami sa sobom i shvatili koliko smo u dubokim problemima.

RSE: I rok scena se nekako delila i odlazila na sve strane. Da li je bilo za vas iznenađenja gde su se neki našli?

BABIĆ: Nemoguće je ovde živeti, a ne pratiti dešavanja u susednim državama. Moj lični osećaj je bio da je u Srbiji devedesetih godina bila znatno razvijenija opoziciona politička struktura i rok senzibilitet koji je to sve pratio. To sve je bilo super do tih nekih peto oktobarskih promena. Neposredno pred pad Miloševića isplivali su neki bendovi koji su odjednom shvatili da će biti promene i odjednom su pravili pesme tipa ''Vreme je'', odjednom su počeli da se organizuju neki koncerti. Kasnije, kada je došlo do sukoba unutar DOS-a, neka ekipa koja je bila kao pratilac te celokupne opozicije se i podelila. Jedni su stali uz Demokratsku stranku i Zorana Đinđića, a drugi su stali uz Koštunicu. Kakav je Koštunica, takav je i Bora Đorđević. Poštujem sve ljude koji se nečim bave, a pogotovo muzikom, ali to je kao da se ništa nije promenilo. Kao klinac, kada sam počeo da radim i kada sam bio panker, isti ti tipovi su bili uz neke režime. Mi, kada smo počeli da sviramo, smo razmišljali da ne budemo Bora Đorđević ili Bajaga. Ti isti tipovi su ista ta scena. To je veliki problem. Sada Koštunica vodi zemlju u nekom pravcu koji nikome nije jasan. Ne mislim ni da idemo napred. Kao jurimo, ali stojimo u mestu ili idemo u nazad. Kao mentalnu nehigijenu vidim Boru Đorđevića, Zaječarsku gitarijadu i slične.

RSE: Kako vi doživljavate Mlađana Dinkića?

BABIĆ: U trenutcima kada je došlo do te promene, gospodin Dinkić je voleo da koketira sa rok muzikom. Svojedobno je imao i bend Monetarni udar. Tada su svirali na Exit festivalu. Božidar Đelić mu je bio prateći vokal, a Đuričić je svirao bubnjeve. Mlađan Dinkić je demonstrirao kako on može muziku da shvata kao vrhunsku neozbiljnu stvar, da izvodi nešto, a da pri tome ne vežba. S druge strane su nam slali neke poruke kako ćemo u Evropu tako što treba da radimo. To je kontradiktornost njihovog vladanja, jedno pričaju, a drugo rade, vole da se eksponiraju, vole da su u žiži.

RSE: Da li je bilo takvih i među Miloševićevim ministrima?

BABIĆ: O Miloševićevim ministrima ne može ni da se priča. O ovima može.

RSE: Muzika i politika u post oktobarskoj Srbiji mogli bi se ilustrovati činjenicom da Dinkić pobeđuje na Budvanskom festivalu pevajući njegovu pesmu Sanjam sa Kebom. I Čanak najavljuje snimak sa Karleušom.

BABIĆ: Pre neki dan sam pročitao u novinama da se Milo Đukanović opušta uz Cecu i Merimu Njegomir. Kakvi su to političari koji nemaju elementarnu kulturu u slušanju muzike? Meni je jasno o kome pričamo. Kada im je bilo vreme, nisu slušali dobru muziku. Ništa oni ne kapiraju. Mislim da oni stvarno to vole i to je najveći problem. Zato tako i živimo.

RSE: Kako vam se čini u kulturološkom smislu taj spoj?

BABIĆ: Ne znam jer tu ne vidim bilo šta kulturološko. Ne kapiram to.

RSE: Vaša gadljivost prema dance i folk varijanti je tolika da ste u jednom trenutku odustali i da snimate u istim studijima, pa ste album napravili u prostoriji u kojoj vežbate.

BABIĆ: Nisam siguran da je to jedini razlog. Možda je interesantnija priča o prostoriji u kojoj smo vežbali i snimili prošli album. To je prostorija u kulturnom centru koji su sve vreme držale demokratske opcije, da bi nas na kraju izbacili iz te prostorije, da bi oni napravili neki magazin za neku kafanu. U Novom Sadu je došlo do promene, otišle su demokratske strukture, došle su radikalne, ali nisam siguran da u celoj toj priči nema neke preterano velike razlike. Mi smo bend koji je sve vreme devedesetih bio na demokratskoj strani i koji je učinio mnogo za tu stvar. Mi smo 1994. godine išli pred Demokratsku stranku i svirali, u vreme kada ovde niko ništa nije kapirao, kada niko ništa nije osećao ni želeo. Bilo je hiljade nemilih situacija. Radili smo bezbroj mirotvornih koncerata. Onda dođu isti ti demokrati na vlast i onda nas isteraju iz prostorije u kojoj vežbamo.

RSE: Vaš knjiga ''Obećaj mi, molim te'' sa savremenom tematikom izdata je u izdavačkoj kući Rende. To je kuća koja pripada alternativnoj sceni. Hoćete li nas upoznati sa vašim junakom Reljom?

BABIĆ: On se prožima kroz nekih poslednjih desetak godina života u ovom gradu, prolazi kroz sve to što jedan normalan čovek doživljava. To je jedna krajnje savremena priča o problemu mladog čoveka, o elementarnom životnom problemu, iskazana kroz neku ljubav koja je osuđena na to da jedan od aktera te ljubavi napušta zemlju. Desilo se ono što se ovde, uglavnom, inače i dešavalo – jedno ostaje, a drugo odlazi. To je suštinski problem mladih ljudi ovde. Privilegija nekih mladih je to što su uspeli da odu, a oni koji nisu imali gde da odu su ostali. To je možda i najveći problem ove države.

RSE: Koliku moć ima građanska varijanta kojoj vi pripadate i koja se oglašava u javnosti kroz muziku, književnost i nekim drugačijim angažovanjem. Šta se događa sa tom scenom u Srbiji pet godina posle oktobra? Pretpostavljam da je jedna od nada bila da će oni moći da se promovišu u post oktobarskoj Srbiji. Zašto se to nije dogodilo?

BABIĆ: Čini mi se da do toga nije došlo jer to nije bila odluka nas, već odluka tih ljudi koji tim stvarima upravljaju. Od 2000. godine ni na jednoj televiziji nisam gostovao, možda jednom. Na Televiziji B92 od 2000. godine nisam gostovao ni jednom. To je odnos medija prema toj stvari. Ni jedna televizija, a mi u Novom Sadu na kablovskoj televiziji gledamo oko pedeset programa, nema muzičke emisije, nema emisije iz kulture, nemaju ništa. Sve se svodi na show program, kvizove, serije.

RSE: Gde se sakrila ta urbana Srbija?

BABIĆ: Evidentno je da postoji, ali je gotovo gerila. Političari i mediji ne žele da se čuje taj glas jer je to glas razuma i pameti i svesni su da će ih taj glas napadati.

RSE: Ko pripada urbanoj Srbiji?

BABIĆ: U muzici postoji neka scena koja je sasvim OK, ali koja nema prohodnost, kao bendovi Disciplina kičme ili Jarbol. U književnosti ne znam. Ja pripadam struji tipa Arsenijević ili Tišma, toj liniji koja se bavi sofisticiranom književnošću. Sada su književnost postala dela Legije ili Karadžićeve pesme.

RSE: S obzirom da je to jedna underground priča i u post oktobarskoj Srbiji, da li se povezujete sa takvim krugovima u Crnoj Gori, Bosni i Hrvatskoj?

BABIĆ: Taj profil ljudi je zanemaren i u Bosni i u Hrvatskoj i u Crnoj Gori, kao i svuda. Pametni ljudi su se distancirali od politike. Rezultat toga je to da su nepametni ljudi u politici i ne prepoznaju nas kao vrednosti, već nas prepoznaju kao protivnike i zato to suzbijaju. Grupa Obojeni program je 2000. godine svirala u Zagrebu. Svirali smo i u Mostaru, Sarajevu, Tuzli. Nema gde nismo svirali i svuda smo dragi gosti. Ljudi prepoznaju vrednosti koje su kulturološke, ne političke i interesne. Ako postoji interes u našem bavljenju ovim čime se bavimo, to je interes normalnog života, normalnog interesovanja za normalne stvari, što su u ovom trenutku za nas prave vrednosti. Nije to u smislu vrednosti Evropske unije. Postoje vrednosti u Africi, Americi, Kanadi, bilo gde, ali nas interesuje vrednost i zbog nje ovo radimo.

RSE: Ko je vama danas blizak u duhovnom smislu u Crnoj Gori?

BABIĆ: Radili smo koncerte sa nevladinom organizacijom ZID iz Podgorice. Uspostavili smo neke kontakte u Baru i postoji neka razmena.

RSE: Kakva je vaša šansa u Srbiji?

BABIĆ: Mi nećemo odustati jer to što radimo, volimo. To je ljubav prema dobroj stvari i ona je jača od svih nedaća kroz koje prolazimo, ne samo mi kao muzičari. U raznim oblastima kulturološkog delovanja ljudi imaju neverovatne probleme da se to ne pretvori u neku kuknjavu. Po prirodi sam optimista i mislim da će pravi sistem vrednosti biti uspostavljen, samo nam treba malo više vremena. Ovo je Srbija 2005. godine i šta sada da radimo. Postoji Internet, neka druga vrsta edukacije koja je gotovo nesprečiva. Na Exit festivalu nastupili su bendovi kao Garbidž. Dvadeset hiljada ljudi je bilo u publici, a od toga deset hiljada ljudi zna tekstove njihovih pesama. Izvođači su bili fascinirani. To je neki potencijal. Ja se naježim kada to čujem. To je super.

RSE: To je ta druga Srbija u čiju budućnost vi verujete.

BABIĆ: Da.
XS
SM
MD
LG