Veće Okružnog suda u Beogradu osudilo je pripadnike paravojne formacije ”Osvetnici” Dragutina Dragićevića na 20 godina zatvora, Đorđa Ševića na 15 godina, dok su Milan Lukić i Oliver Krsmanović koji se nalaze u begstvu, osuđeni na po 20 godina zatvora. Kao i na prvom suđenju trojica optuženih dobili su maksimalne kazne, dok je Šević, kako je obrazložio Sud, osuđen na pet godina manje, jer je u trenutku zločina bio mlađi punoletnik. Šefko Alomerović, zastupnik porodica oštećenih, nema zamerke na visinu kazni, ali smatra da nisu kažnjeni naredbodavci i svi izvršioci zločina:
“Osnovno je što nije javno obnarodovano svojstvo optuženih, a to je da su oni pripadnici Vojske Republike Srpske, konkretno, Višegradske brigade. Jasno je da je otmica izvršena za račun Višegradske brigade i to radi razmene 16 njenih boraca koji su zarobljeni u mestu Mermišje, pet dana pre otmice. “
Milomir Šalić, advokat optuženog Dragutina Dragićevića, najavio je žalbu na presudu, jer smatra da u ponovljenom postupku nije potpuno utvrđeno činjenično stanje:
“Činjenice su veoma sporne. Sve se svelo na pleća dva u granicama punoletstva lica u tom periodu. Navodi se da su oni odgovorni za ceo taj zločin. Pri tome se ne zna šta je zaista bilo sa sudbinom tih lica, niti je ko video, niti ima dokaza ko je to uradio, niti je ko video da su ta lica lišena života. Mi još ni do dan danas ne znamo sudbinu tih lica.”
Prvo suđnje u Okružnom sudu Beogradu počelo je 20. januara 2003, ali osuđujuću presudu 29. septembra iste godine poništio Vrhovni sud Srbije. Prema optužnici, četvorica okrivljenih su sa još petoricom nepoznatih pripadnika “Osvetnika” u selu Mioče u Republici Srpskoj, kod kafane “Amfora” zaustavila autobus užičke “Rakete” i legitimisali putnike iz Sjeverina koji su išli na posao. Zatim su izdvojili šesnaestoro Bošnjaka i kamionom iz prevezli u okolini Višegrada. Tamo su ih, navodi se u optužnici, brutalno zlostavljali u motelu “Vilina vlas”, nakon čega su ih ubili na obali Drine. Jedanaest godina nakon zločina, presudu kojom su trojica optuženih dobili maksimalne kazne od po 20 godina zatvora, a jedan pet godina manje, poništio je Vrhovni sud Srbije zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i naložio novo suđenje. Novi proces rodbina stradalih tada je ovako dočekala:
“Zovem se Mandal Bila, brat mi je nastradao u otmici. Od suđenja očekujem da će biti pravednije nego što je bilo, da će se dokazati ko je naređivao, ko je poslao ljude i zbog čega su odvedeni. Meni je samo cilj prave ljude da dovede na suđenje.”
“Ja sam Dževad Hodžić. Od ovog suđenja očekujem da saznam ko je odgovoran, bez obzira što su ovi ljudi osuđeni tim ljudima je bilo naređeno da idu u tu akciju. A opet ne znamo ko je glavni odgovoran za sve to.”
Na kraju ponovljenog suđenja istoj četvorici optuženih potvrđene su kazne sa prvog procesa. Posle nove presude Hanka Dautović i Sabrija Hodžić, kojima su stradali najbliži, kratko su rekle:
“Nemamo šta da kažemo. Nek im sudi i Bog i ljudi, niti imamo mrtve, ni žive.”
“Meni treba brat, meni ne treba ništa drugo. Mrtav, živ, kosti, bilo šta.”
“A oni znaju đe su kosti, znaju đe su ih ubili, ali oni neće da nam kažu i da nam daju kosti da ih sahranimo.”
“Ovo što su ih toliko osudili, to uopšte nije kazna. To su građani bili, radnici, nisu oni zločinci. Da mi je sin nosio pušku pa da je išao u rat, poginuo u ratu i završeno...”
“... Dobila bi neko priznanje, ovako...”
“Ali, pošlo mi dijete na posao, nije mi se vratilo.”
“Osnovno je što nije javno obnarodovano svojstvo optuženih, a to je da su oni pripadnici Vojske Republike Srpske, konkretno, Višegradske brigade. Jasno je da je otmica izvršena za račun Višegradske brigade i to radi razmene 16 njenih boraca koji su zarobljeni u mestu Mermišje, pet dana pre otmice. “
Milomir Šalić, advokat optuženog Dragutina Dragićevića, najavio je žalbu na presudu, jer smatra da u ponovljenom postupku nije potpuno utvrđeno činjenično stanje:
“Činjenice su veoma sporne. Sve se svelo na pleća dva u granicama punoletstva lica u tom periodu. Navodi se da su oni odgovorni za ceo taj zločin. Pri tome se ne zna šta je zaista bilo sa sudbinom tih lica, niti je ko video, niti ima dokaza ko je to uradio, niti je ko video da su ta lica lišena života. Mi još ni do dan danas ne znamo sudbinu tih lica.”
Prvo suđnje u Okružnom sudu Beogradu počelo je 20. januara 2003, ali osuđujuću presudu 29. septembra iste godine poništio Vrhovni sud Srbije. Prema optužnici, četvorica okrivljenih su sa još petoricom nepoznatih pripadnika “Osvetnika” u selu Mioče u Republici Srpskoj, kod kafane “Amfora” zaustavila autobus užičke “Rakete” i legitimisali putnike iz Sjeverina koji su išli na posao. Zatim su izdvojili šesnaestoro Bošnjaka i kamionom iz prevezli u okolini Višegrada. Tamo su ih, navodi se u optužnici, brutalno zlostavljali u motelu “Vilina vlas”, nakon čega su ih ubili na obali Drine. Jedanaest godina nakon zločina, presudu kojom su trojica optuženih dobili maksimalne kazne od po 20 godina zatvora, a jedan pet godina manje, poništio je Vrhovni sud Srbije zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i naložio novo suđenje. Novi proces rodbina stradalih tada je ovako dočekala:
“Zovem se Mandal Bila, brat mi je nastradao u otmici. Od suđenja očekujem da će biti pravednije nego što je bilo, da će se dokazati ko je naređivao, ko je poslao ljude i zbog čega su odvedeni. Meni je samo cilj prave ljude da dovede na suđenje.”
“Ja sam Dževad Hodžić. Od ovog suđenja očekujem da saznam ko je odgovoran, bez obzira što su ovi ljudi osuđeni tim ljudima je bilo naređeno da idu u tu akciju. A opet ne znamo ko je glavni odgovoran za sve to.”
Na kraju ponovljenog suđenja istoj četvorici optuženih potvrđene su kazne sa prvog procesa. Posle nove presude Hanka Dautović i Sabrija Hodžić, kojima su stradali najbliži, kratko su rekle:
“Nemamo šta da kažemo. Nek im sudi i Bog i ljudi, niti imamo mrtve, ni žive.”
“Meni treba brat, meni ne treba ništa drugo. Mrtav, živ, kosti, bilo šta.”
“A oni znaju đe su kosti, znaju đe su ih ubili, ali oni neće da nam kažu i da nam daju kosti da ih sahranimo.”
“Ovo što su ih toliko osudili, to uopšte nije kazna. To su građani bili, radnici, nisu oni zločinci. Da mi je sin nosio pušku pa da je išao u rat, poginuo u ratu i završeno...”
“... Dobila bi neko priznanje, ovako...”
“Ali, pošlo mi dijete na posao, nije mi se vratilo.”
