Dostupni linkovi

logo-print

SPO ostaje u koaliciji


Ponoćni gost Radija Slobodna Evropa je potpredsednik Srpskog pokreta obnove Vlajko Senić.

RSE: Da krenemo s temom koja nije nimalo prijatna, a to je novi teroristički napad koji se ovog puta desio u Londonu. Podaci su različiti, ali evo za sada se piše da je najmanje poginulo 40 osoba, a prema nekim izvorima ima i do hiljadu povrijeđenih. Kažu da je odgovornost preuzela do sada nepoznata organizacija Al-Kaide – „Džihad u Evropi“, stručnjaci prepoznaju rukopis Al-Kaide. Kako god, novi teroristički napad je nova opasnost koja se inače nadvija i nad Evropom i nad Amerikom. Kakav je komentar?

SENIĆ: Pa pre svega to je strašan, divljački, mučan napad i smatram da su izjave vodećih ljudi Evropske unije upravo u skladu sa tim događajem, dakle da je to direktan napad na modernu civilizaciju, na Evropsku uniju, na pokušaj da se u svetu živi normalno. Posebno je interesantno što je to izvedeno odmah sutradan po objavljivanju vesti da je London domaćin Olimpijade 2012. godine, kao da je neko želeo namerno na taj način da pokaže i da upozori da može da napadne onda kada se najmanje očekuje, na mestu na kome se to najmanje očekuje. Pretpostavljam da je motiv bio i samit lidera grupe osam najrazvijenijih zemalja sveta, kada su svi bili na okupu da se verovatno svima njima u isto vreme pokaže kolika je sila i moć iza dobro organizovanog terora. Uvek se na neki način iznenadimo. Kada se desilo ono u Sjedinjenim Američkim Državama, svi su mislili da posle toga ništa slično ne može da se desi, ali, eto, teroristi uvek idu korak ispred borbe protiv njih. Na neki način to može da se poveže i sa Srbijom, da je terorizam pojava protiv koje država mora beskompromisno da se bori, da sa terorizmom i teroristima nema nikakvog kompromisa, niti dogovora, jer ukoliko im date i najmanju šansu da se izvuku, da prežive, udare uvek kad imaju priliku.

RSE: Tu nekako postoji, nažalost, kopča između ove dve teme, između terorizma u svetu i terorizma kod nas. Pa onda direktno prelazimo na priču koja je tragedija vezana za stranku čiji ste potpredsednik. Ovih dana je završeno suđenje zločinima za masakr počinjen na Iberskoj magistrali. Videli smo kakve su presude donete, čuli smo i komentare iz vaše stranke. I pre nego nešto kasnije budemo pričali o tome kakve bi posledice to moglo da ima i po ostanak SPO u Vladi Srbije, kako ste vi reagovali? Znamo kako je to zaista bila velika tragedija za Stranku, velika tragedija za porodicu Drašković i naravno za porodice svih stradalih članova SPO-a, i koliko je lider vaše stranke Vuk Drašković zapravo godinama maltene podredio sve svoje aktivnosti istrazi ovog slučaja i da je sama vaša stranka istražila ono što se tek sada pokazalo da je tačno.

SENIĆ: To je apsolutno tačno. Ono što je gotovo neverovatno, to je da u presudi, kada je dato obrazloženje, nije bilo nijednog dokaza koji je sud utvrdio, niti bilo čega novoga, osim onoga što su pravno-ekspertski tim SPO-a i advokati porodica ubijenih na Ibarskoj magistrali prikupili u proteklih nekoliko godina. U samom trenutku izricanja presude, ja sam bio neposredno pored gospodina Draškovića, svi smo bili onako, da kažem, šokirani i visinom kazne i činjenicom da su neki ljudi koji su direktno organizovali taj atentat, praktično oslobođeni i simbolično kažnjeni samo za pomaganje počiniocima tog teškog krivičnog dela. A koliko je ta situacija apsurdna, najbolje vam govori ono što se dešava juče i danas, a to je da je tužilac u slučaju mučkog ubistva Ivana Stambolića i pokušaja ubistva Vuka Draškovića u Budvi, kao čovek koji verovatno dobro zna pravo i pravni sistem, tražio kaznu od 40 godina, a da je u obrazloženju sudije pre samo nekoliko dana rečeno da je za ubistvo na Ibarskoj magistrali izrečena najviša moguća kazna i da je to kazna od 15 godina. Mislim da to na najbolji mogući način, bez ikakvog uplitanja Srpskog pokreta obnove, pokazuje koliko je kod nas stanje u tom smislu neozbiljno i da isti državni sudija, službenik i tužilac po tako ozbiljnim pitanjima ne tumače zakon jednako, što mislim da je katastrofa. Ja smatram da je ova presuda, ipak, jedan mali korak napred, zato što su ti ljudi, napokon, formalno i zvanično proglašeni odgovornima za to ubistvo, što sad i na suđenju za ubistvo premijera Đinđića oni više neće biti neki heroji koji su tu slučajno, sticajem okolnosti, već ljudi koji su već optuženi i okrivljeni za jedno teško krivično delo. A kao ljudi uzdamo se u Vrhovni sud i ovih dana je pokrenuta jedna kampanja od strane sudija da se na njih vrši snažan uticaj. Moram da kažem da mi smatramo da imamo pravo, i kao stranka i kao pre svega ljudi koji su izgubili svoje najmilije, da se izjašnjavamo i o presudama i o očekivanjima od drugostepenog organa. Tako da očekujemo da će Vrhovni sud, uzimajući u obzir naše dokaze, sve te presude preinačiti i izreći adekvatnu kaznu.

RSE: To, dakle, ostaje samo vaša nada, s obzirom da se ponovo i posle ove presude i reakcija koje su usledile, dešava ono što se zapravo dešavalo svih ovih godina, a to su zamene uloga, žrtava i zločinaca, te je tako više bilo povike na reakcije koje su došle od Srpskog pokreta obnove i gospođe Danice Drašković.

SENIĆ: Da, reakcije su bile različite. Bilo je i jedno saopštenje sudija Vrhovnog suda. Ali da ilustrujemo, da na primer kažemo da je to saopštenje bilo, na primer, opravdano. Bilo bi opravdano da su te iste sudije reagovale kada je neposredno uoči 5. oktobra pronađen negde tamo u reci sudija Simeunović, koji je bio sudija okružnog suda, očigledno ubijen. Tada se niko nije setio da podigne glas, da izda bilo kakvo zajedničko saopštenje i da traži ko su krivci za ubistvo njihovog kolege. Kada se u specijalnom sudu sudilo i kada je trajao proces za ubistvo premijera Đinđića, neki su se ljudi pojavili u uniformama ili u majicama neke jedinice čiji su pripadnici optuženi za to ubistvo, a takođe niko nije rekao da je to neki pritisak na sud. Oni su kažnjeni nešto simbolično. Mi hoćemo da uredimo Srbiju kao jednu modernu i demokratsku državu. Postoji i sudska, izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji. Danas svako može da kritikuje Vladu Srbije i Skupštinu Srbije, ne znam zašto bi sudska vlast kao treća grana vlasti bila nešto posebno zaštićena.

RSE: Pričaćemo još o tome. Nisu samo sudije protestovale na reakcije SPO-a u vezi s ovom presudom, reagovala je i Socijalistička partija Srbije.

SENIĆ: Što nije iznenađenje.

RSE: Kada govorimo o tim zamenama, o toj pervertiranosti koja se dešava vrlo dugo u Srbiji, mislili smo da će posle 5. oktobra to prestati, ali te zamene žrtava i zločinaca su se nastavile u svim ovim sudskim procesima, počevši od onoga koji toliko dugo traje i koji je samo ogledalo ne samo toga kakva je sudska vlast, nego uopšte toga koliko je sve u ovoj zemlji okrenuto naglavce. Pa preko suđenja za ubistvo premijera Zorana Đinđića, koje možda sada ulazi u neke pristojnije vode, ne znam da li delite to mišljenje, ali je bilo sve ovo vreme, isto tako, ogledalo mraka.

SENIĆ: Mislim da je u tom svetlu uloga Srpskog pokreta obnove u ovoj vladi veoma važna. Mi smo tu i čini nam se kada smo posle one prve reakcije nakon presude bili svi ogorčeni i ljuti, sada je mnogo drugačije. Kada ste bili opozicija i stranka koja ne učestvuje u vlasti, nekako je odgovornost ipak manja. Sada je SPO ipak deo vladajuće koalicije i suočen je s onim besom porodica ubijenih. Iz neke pozicije ministara, zamenika ministara, državnih funkcionera, osećali smo se zaista loše. Najmanji problem je bio da u tom trenutku, momentalno, neki organ stranke donese odluku da napustimo vladu , da napustimo skupštinu, da se povučemo iz svih institucija vlasti. Međutim, imali smo odmah posle toga kod predsednika stranke nekoliko ljudi koji su u vrhu stranke, koji su vodili višečasovne razgovore i konsultacije, prosto smo pokušali da budem ono što je SPO retko bio u nekoj svojoj političkoj istoriji, a to je pragmatični, koliko je uopšte moguće u takvoj situaciji. I na neki način smo zaključili da mi nismo deo te vlade. Moguće da bi te presude bile čak i oslobađajuće. Da napustimo u tom trenutku vladu, verovatno bi to bio dobar znak svima onima koji su eventualno smatrali da bez učešća Srpskog pokreta obnove može mnogo drugačije da se govori o zločinu i zločincima u Srbiji. I na neki način verujemo i ubeđeni smo da je naše prisustvo u organima vlasti, pre svega predsednika stranke kao ministra inostranih poslova, jedna dodatna obaveza da se ipak u Srbiji, mnogo sporije nego što mi želimo, ali obračunamo sa zločinom i sa zločincima. Zato je veoma teška pozicija Srpskog pokreta obnove i zbog toga mislim da smo upozorenjima u proteklih više od godinu dana pokazali da jesmo deo vladajuće koalicije, ali da smo vrlo principijelno ostali na nekim stanovištima koja smo imali kada smo bili i stranka u opoziciji.

SLUŠAOC: Nenad Petranin iz Novog Sada. Znači SPO ostaje u koaliciji i to je maksimum koji može da uradi. Interesuje me da li je SPO svestan toga da je i Legiju i sve ostale uhapsila vlada Zorana Đinđića. Milan Obradović je bio u zatvoru dva meseca, a SPO nije rekao ni reč. Sad se čude zašto su dobili po 15 godina i misle da ostankom u vladi nešto postižu. Interesuje me šta bi trebalo da se desi da kažu da se ova vlada ne razlikuje od Miloševićeve vlade. I mislim da je sve pozitivno što je do sad urađeno, uradila vlada Zorana Đinđića. Eto to me interesuje.

SENIĆ: Ja mislim da je vlada Zorana Đinđića uradila mnogo toga pozitivnog i mislim da je pre svega trebala da uradi mnogo toga pozitivnog da se nije desilo ubistvo Zorana Đinđića 12. marta. Prema tim nekim naknadnim saznanjima, to je bilo praktično vreme uvoda u potpuni obračun sa organizovanim kriminalom. Ova vlada verovatno nije najbolja, sva istraživanja javnog mnenja pokazuju da su građani nezadovoljni životnim standardom i nekim drugim stvarima. Da li je baš ista kao neka vlada Slobodana Miloševića, mislim da nije ni tako. Ali moramo neke stvari gledati realno. Imali smo tri faze u posljednjih nekoliko godina tog parlamentarnog života: vladu Miloševića do 5. oktobra, zatim period posle 5. oktobra i ovu novu vladu koju predvodi Vojislav Koštunica. I kada govorimo o poziciji tih zločinaca, moram da kažem da je ovo vlada za čijeg mandata su oni pravosnažno osuđeni i za čijeg mandata se oni nalaze u zatvoru, a da, nažalost, posle 5. oktobra, u jednom dugom periodu su ti ljudi bili, čak i od nekih tadašnjih ministara, predstavljani kao ljudi koji su najzaslužniji za demokratske promene. Svako ko živi u Beogradu dobro zna kakva su bila iskustva noćnog života sa Legijom i sa njegovim prijateljima koji su harali gradom. Tako da u tom smislu mislim da razlika postoji. Ali opet ponavljam šta je naš cilj. Ako je naš cilj da ti zločinci budu adekvatno kažnjeni, onda je u ovom trenutku naša politička procjena da ostankom u vladi i na republičkom i na saveznom nivou mi možemo da se izborimo da to bude mnogo bolje nego što bi bilo kada bismo bili stranka u opoziciji. Da budem potpuno jasan. Izlazak naše stranke iz republičke vlade apsolutno ne bi doveo u pitanje opstanak te republičke vlade. To je nešto što je politička realnost i to je nešto što se verovatno poklapa i sa nekim međunarodnim okolnostima, odnosno činjenicom da nam verovatno veoma brzo počinju veoma ozbiljni razgovori o Kosovu i Metohiji, o trenutnom statusu, o budućem statusu, o odnosu Srbije i Crne Gore. Počinje i početak pregovora o priključenju Evropskoj uniji i euroatlantskim integracijama. I prosto kada hoćete da povučete određeni politički potez, onda uzmete raspoloženje domaće javnosti, uzmete međunarodne okolnosti, i ni jedno, ni drugo nam ne ide na ruku. Trenutno raspoloženje, prema svim relevantnim anketama, pokazuje da bi manjinu u novoj skupštini imale istinske demokratske snage, a da bi većinu imale neke stranke koje su dokazano stranke prethodnog režima i neke nove stranke ili neka nova stranka koja je praktično relikt prethodnog režima.

RSE: Kao i neke prećutne koalicije.

SENIĆ: Kao i neke prećutne koalicije koje trenutno postoje. Možda ne toliko jasno, ali svi mi koji se ozbiljno bavimo politikom moramo da vodimo računa i o tome šta se dešava sutra. Prema tome, mislim da će naredni izbori, kad god oni bili, a nisam siguran da će biti baš na kraju mandata ove vlade, kao što se sve češće priča u poslednjih nekoliko nedelja, biti mnogo važniji nego što su bili izbori 5. oktobra, jer će to biti definitivno odluka građana Srbije u kom pravcu žele da idu, da li da tavorimo i dalje i da se vraćamo unazad ili da se jasno okrenemo ka Evropi. U tom smislu ja očekujem da će sve istinske, demokratske snage biti svesne toga i ponuditi jednu adekvatnu listu za evropsku Srbiju koja će biti motiv da građani Srbije masovno izađu i overe onu pobedu od 5. oktobra.

RSE: Ja bih samo dodala, rekli ste maločas da je SPO doneo odluku ovakvu kakva jeste, da za sada ostaje u vladi, te da je to jedan od retkih poteza u kojima je SPO bio pragmatičan…

SENIĆ: Kad smo bili više pragmatični nego emotivni.

RSE: Opstanak Srpskog pokreta obnove u vladi, pogotovo nakon ove presude i onoga šta SPO misli o svemu tome, liči na onu priču o tamnom vijaletu. Dakle, ko ostane kajaće se, ko izaže, kajaće se možda još više.

SLUŠAOC: Ja sam Jevta Aksić, raseljeno lice iz Prištine, sada trenutno u Kosovskoj Gračanici. Hteo bih da pitam gospodina Senića da li podržava izbor Slaviše Petkovića u kosovskoj vladi, i kakvi su rezultati ulaska koalicije „Povratak“ u Parlament Kosova, ako znamo da su oni već tri-četiri godine u toj vladi, i koji su rezultati? Da li oni imaju podršku naroda ili samo vlasti pojedinih funkcionera ili pojedinih partijskih funkcija za ulazak u parlament?

RSE: Pošto nam se vi javljate baš iz Gračanice, za kakvu se vi opciju zalažete? Da li vi mislite da bi Srbi trebali da uđu u te institucije ili ne?

SLUŠAOC: Ne. Albancima na jugu Srbije se nudi da uđu, zašto oni ne ulaze u parlament? Zato što ne izlaze na izbore? Vi znate da je srpska vlada za vreme Miloševića dolazila da moli albanske funkcionere da izađu na izbore, nudila im je sve.

RSE: Šta mislite da je alternativa za vas koji tamo živite?

SLUŠAOC: Nama niko nije branio da mi sami osnujemo našu skupštinu, da sami biramo naše delegate, da se stvore paralelne institucije na Kosovu, da imamo naše školstvo, da imamo plate iz Srbije. A iz Beograda je bio potreban jedinstven stav – ući ili ne ući u parlament. A ne dozvoliti pojedincima koji imaju samo 60 glasova da predstavljaju narod Kosova i institucije Srbije.

RSE: Hvala vam što ste se javili. Ovaj slušalac je rekao ključnu stvar, bio je potreban jedinstven stav Beograda koji nije postojao ni kada su Srbi pozivani, odnosno ne pozivani da izađu na izbore, pa ni sada. Lider vaše stranke jeste od početka bio dosledan tome, dakle pozvao je Srbe da izađu na izbore i sada ima jasan stav o ovome, ali nema jedinstvenog stava zvaničnog Beograda.

SENIĆ: Pa pre svega je jako teško ovako iz studija u centru Beograda reći ljudima šta da čine. Vidim da je slušalac pod svežim utiskom gostovanja zamenika predsednika Srpske radikalne stranke na jednoj velikoj beogradskoj televiziji. Moram da kažem da nemam ništa protiv ni takve strategije, ako nam neko objasni šta je njen krajnji cilj. Mislim da smo predugo, za vreme prethodnog režima, mislim na onaj režim pre 5. oktobra, imali tu strategiju nekih naših institucija koje niko ne priznaje, pararelnih institucija, ignorisanja međunarodne realnosti i nekih činjenica, i da na kraju krajeva, posle toliko izgubljenih bitaka i naučenih lekcija na našim greškama, nemamo pravo da učinimo i tu grešku kada se radi o Kosovu i Metohiji. Politički stav Srpskog pokreta obnove je veoma jasan. Pitanje ulaska u Parlament Kosova i Metohije je pitanje Srba sa Kosova i Metohije. Treba reći da su Srbi praktično u svim institucijama, znači kada govorimo i o lokalnom nivou i o prisustvu u policiji i u zdravstvu i tako dalje, i da je ostao taj posljednji nivo, a to je Skupština Kosova i Metohije, da, nažalost, nije učestvovano na izborima, da je bila mogućnost da se osvoji veliki broj poslanika, da ovi ljudi koji su izabrani sa toliko glasova sa koliko su izabrani, u ogromnoj većini smatraju da treba da uđu u instituciju parlamenta i da se tamo bore za interese Srba i da je to pitanje koje može da bude prepušteno njima na volju da odluče, a da pitanje budućeg statusa Kosova i Metohije ne može da bude pitanje koje će biti doneto bez jedinstvenog stava Beograda. Pri tom, ako budemo pokušali da napravimo jedinstveni stav u smislu kompromisa i sa demokratskim snagama i sa onim snagama bivšeg režima, onda mislim da će se to završiti kao ova deklaracija o osudi zločina u Srebrenici, dakle da tog jedinstvenog stava neće biti. Mi smo kao stranka i Vuk kao ministar inostranih poslova, u posljednjih nekoliko nedelja lansirali jedno realno rešenje, a to je da se status Kosova uredi onako kako je ponuđeno Srbima u bivšoj Republici Srpskoj Krajini.

RSE: Što je izazvalo velike kritike.

SENIĆ: Izazvalo je kritike javnosti, ali to je jedna inicijativa koja mislim da je pozitivna. Mi stalno na neke pozitivne inicijative dobivamo kritike, a nemamo nikakav jasan odgovor. Dakle, ta neka druga strana ili druga strategija ne kaže šta, osim ako nam nije strategija da tako skrštenih ruku sačekamo odluku međunarodne zajednice koja bi u toj varijanti mogla da bude veoma loša i negativna i koja bi mogla da ide ka zvaničnom proglašenju nezavisnog Kosova, što bi bilo najgrublje kršenje svih povelja Ujedinjenih nacija i da onda nad tim izgubljenim Kosovom plačemo i da na neki način raspaljujemo političku atmosferu u Srbiji. Mislim da to nije rešenje i mislim da je obaveza da se u toj odlučujućoj bitci za Kosovo i Metohiju učestvuje, i ja verujem i siguran sam da će državno rukovodstvo uskoro imati jedinstven stav po tom pitanju, jer formula „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, koju je upravo lansirao predsednik naše stranke, nešto je o čemu danas govore čak i čelnici Srpske radikalne stranke i kažu da je to nešto što je za njih prihvatljivo. Ako je to prihvatljivo, onda moramo pred međunarodnu zajednicu da izađemo s konkretnim rešenjem.

RSE: To je prihvatljivo utoliko što nikom nije jasno šta to znači, ali o tome ćemo malo kasnije.

SLUŠAOC: Kada očekujete ulazak Srbije u Evropsku uniju i šta po tom pitanju konkretno radi SPO?

SENIĆ: To zavisi pre svega od građana Srbije. Mi u političkom smislu činimo maksimum. Na današnjoj sednici vlade ministar inostranih poslova je izabran za pregovarača Srbije za pridruživanje EU ispred državne zajednice. Takođe u onim resorima u kojima kontrolišemo republičku vlast, donosimo zakone koji su neophodni za pridruživanje Evropskoj uniji i najviše činimo u tom političkom smislu. Obraćamo se građanima Srbije po onim pitanjima koja su uglavnom neprijatna i većina političkih stranaka ih izbegava, odnosno upoznajemo ih sa stvarima koje su nužne da bi se ušlo u EU. Možda najvećim podvigom Srpskog pokreta obnove smatram činjenicu da smo od samog formiranja vlade govorili da bez pune saradnje sa Haškim tribunalom neće biti pozitivne studije o izvodljivosti i da neće biti pregovora o ulasku u EU, kao što sada kažemo da bez izručenja svih optuženih koji se nalaze na haškoj poternici, uključujući pre svega generala Ratka Mladića, neće biti ulaska u Partnerstvo za mir i priključenja NATO paktu, i to su stvari koje su realne. To je nešto što se većinski u Srbiji možda ne dočekuje pozitvnim reakcijama, ali mislim da je zadatak političara da govore o realnosti, a ne o onome što građani žele da čuju. Čini mi se da je prije u Srbiji nekako bilo više nade, jer je tada bio jedan nedemokratski režim, diktatorski, i svi smo znali da će pre ili kasnije da ode. I ta nada u svima nama, i u ljudima koji su se aktivno bavili politikom i u običnim građanima, bila je da ćemo odlaskom tog režima praktično zakoračiti u Evropu i da više nećemo imati te probleme. A danas, pet i po ili šest godina posle odlaska tog režima, građani su razočarani, tužni, bez energije, bez nade. Da li sad neko može da zamisli bilo koju političku partiju, pa čak, na primer, i Srpsku radikalnu stranku koja je najpopularnija, nažalost, u Srbiji, da izvede više od nekoliko hiljada ljudi na ulice? Da li iko može da zamisli da smo mi živeli u Beogradu koji je 88 dana šetao, desetine i desetine hiljada ljudi, u nadi da se svi borimo za jednu lepšu, novu i demokratsku Srbiju. I onda mi se nekad zaista čini da bi bilo lepo vratiti vreme unazad i da makar u toj nadi ponovo živimo. Jer u ovoj realnost koja nam se desila posle dolaska demokratije, čini se, i za ljude koji su u politici, a siguran sam i za obične građane, kao da izlaza nema, i to je stanje koje je jako opasno. Otuda, na primer, onaj slušalac što se javio iz Novog Sada, on je upravo tako zvučao, kao da je to sve izgubljeno – zar vi ne vidite da je sve propalo, šta ćete u toj vladi? Mislim da moramo i u ovim trenutcima, kada izgleda da to ne ide, da to nije ni približno onako kako smo mislili da će biti kad smo bili na ulicama, i Beograda i svih drugih gradova Srbije, da imamo obavezu pre svega prema ljudima koji su stradali u toj borbi za demokratiju, koji su prebijani, koji su ubijani, koji su podneli ličnu žrtvu i platili veliku cenu, zbog njih i zbog drugih građana Srbije imamo obavezu da se upravo za tu i takvu Srbiju borimo, dakle za onu Srbiju koju smo svi zajedno sanjali šetajući ulicama Beograda skoro tri meseca.

RSE: Ja nisam tako razumela slušaoca iz Novog Sada. Taman posla da je bilo bolje ranije, odnosno da je bilo više nade. Srbija je uvek priređivala iznenađenja onda kada je izgledalo da je najdepresivnije i da je upravo do velikih prevrata dolazilo u takvim trenutcima.

SENIĆ: Da, ali ja se bojim da se sad ne desi neki prevrat unazad. Jedna stvar je neverovatna. Sad su sve stranke politiku shvatile ozbiljno, i mi u Srpskom pokretu obnove radili smo poslednjih nekoliko meseci u saradnji s nekim institucijama ozbiljna istraživanja i sva ta istraživanja govore da je odnos tih proevropskih, demokratski orijentisanih građana dva i po miliona na prema milion i po. Ali kad ste god imali izbore, osim one 2000. godine, imali ste praktično borbu za nekoliko procenata. Na predsedničkim izborima je gospodin Tadić pobedio sa relativno malom razlikom, da ne pričamo o izborima za gradonačelnika Beograda gde je presudilo nekoliko hiljada glasova u korist demokratskog kandidata. Prema tome, zadatak je da vidimo gde je tih dva i po miliona ljudi koji su jedino tada, 5. oktobra, glasali za Vojislava Koštunicu, zašto su se povukli i gde smo ih mi to razočarali da ne uzimaju aktivno učešće u političkom životu.

RSE: Gde su oni razočarani, mislim da je prilično jasno. Dotakli smo se puno tema, pa da pokušamo da nađemo neke dodirne tačke u svemu tome. Jedanaestog jula će biti godišnjica obeležavanja masakra u Srebrenici, dakle jedan događaj koji je u proteklih mesec-dva dana ovde izazvao neverovatne stvari. Od neusvajanja deklaracije, preko saznavanja uopšte svih onih podataka i suočavanja domaće javnosti sa filmom o jednom delu onoga što se dešavalo u Srebrenici. Sada kada govorimo o Srpskom pokretu obnove, Vuk Drašković je neko ko je bio persona koja se nije mnogima dopadala u vreme kada je govorio na „epski“ način, kako se to tada nazivalo. Sada imamo jednu drugu fazu njegovog političkog sazrevanja, u kojoj je on u ulozi ministra inostranih poslova, po opštem mišljenju i po ocenama međunarodnih faktora, čini najviše što može u ovom trenutku i gde je taj neki epski vokabular zamenio neki zaista modernim i drugačijim pristupom. Sada se on opet zbog toga optužuje za izdaju srpskih nacionalnih interesa i tako dalje. I sad kad povežemo, dakle, sve ovo o čemu pričamo, s jedne strane SPO jeste stranka koja je jasno osudila i ove zločine čiji smo svedoci ovih poslednjih dana o kojima se protivrečno govori sa različitih strana, upućuje jasne poruke Srbima na Kosovu, pokušava da se obračuna sa „vragom“ koji se ovde priziva, a kad to kažem mislim na tajne službe, na ovo čega smo svedoci nakon ovog suđenja zločina na Iberskoj magisrali, i šta sad? Kad sve to saberemo, koji je rezultat? Osim što vi kažete da ne bi bilo pragmatično da Srpski pokret obnove izađe iz vlade, s čim bih mogla da se složim, jer ne znam šta bi se dogodilo da izađe.

SENIĆ: Ako dozvolite da se vratim na taj „epski“ jezik. Mi ćemo naredne nedelje izdati poseban broj „Srpske reči“ – nadam se da ovo neće biti shvaćeno kao reklama – u kome ćemo izdati sve ono što je govorio SPO i šta se pisalo u tim novinama i šta je govorio Vuk tada kao predsednik Srpskog pokreta obnove u Srebrenici neposredno nakon što se desio taj tragični zločin. Dakle, i onda kada je – kako vi kažete – govorio „epski“, govorio je suštinski isto. Dakle, osudili smo taj zločin na vreme. Opet kažem da uvek, kao ljudi koji se bavimo politikom, treba da gledamo šta je sledeći korak. Kada se, na primer, 1999. godine krenulo u one šetnje, bila je procena da ne treba tražiti od Miloševića izbore neposredno posle rata, zato što on, na nekim krilima lažne pobede nad NATO-om, može da pobedi. To je bila procena Saveza za promene. Da li je tačna ili nije tačna, to nikad nismo proverili. Saznavanje ljudi u Srbiji šta se zaista dešavalo u ratu i gde je tu naša odgovornost, to ide jako sporo. Ljudi nisu spremni da to čuju. Vi kad god to kažete, onda ovi odmah argumentuju sa – ali šta su nama radili? Tako da to ide dosta sporo. Mislim da u ovoj napetoj atmosferi oko Kosova i svega toga, mi bi praktično na ovim izborima omogućili siguran dolazak na vlast Srpske radikalne stranke. Možda čak i samostalno, ali sigurno u nekoj koaliciji koja bi imala većinu. Ako je to možda ciklus kroz koji Srbija treba da prođe, da se opet vratimo pet-šest godina unazad, da se ljudi razočaraju i u tu političku opciju ponovo, ja smatram i SPO smatra da nije. Dakle, mi verujemo i teraćemo ovu vladu da se suoči sa pitanjem Kosova na realan način, kao što je i teramo. Teraćmo da se suoči sa pitanjem odnosa Srbije i Crne Gore. A posle toga, rešavanjem ta dva bolna pitanja, mislim da će nestati teme koje će stalno raspaljivati tu vatru u Srbiji i dovoditi do rasta popularnosti ekstremnih snaga. Onda ćemo se suočiti s ekonomijom i sa tim problemima koje te snage ne mogu da reše, niti mogu da ponude adekvatno rešenje, osim u smislu neke demagogije koja nikad neće dobiti više od tridesetak posto glasova.

SLUŠAOC: Ja sam Miodrag Belić, takozvano raseljeno lice iz Peći. Naglašavam iz Peći, jer računam da Vlajko, a i svi pravi članovi Srpskog pokreta obnove, nešto veže za taj prelepi grad u podnožju Prokletija. Prvo, državni terorizam. Stvoreni su Homeini i Sadam i Hašim Tači i Al Kaida. Kad im trebaju, to su dobro dečki, a kad im ne trebaju, ratni zločinci, ali samo onda kad im se takve đavolje rabote obiju o glavu. Zar treba udariti po Londonu koji se onako radovao posle dobivanja olimpijskih igara, ili po Engleskoj, domaćinu niza humanitarnih koncerata i samita G-8, pa da shvate da je svuda i za sva vremena terorizam, a da su teroristi uvek teroristi? Drugo, podrška gospodina Janjića nam je bila jako potrebna, jer on je slovio, kako ste i sami rekli, kao čovek koji dosta zna. Tada je visoko kotirao da zameni Čovića koji je bio malo u nemilosti Koštunice i tako dalje. Održao je tu konferenciju na kojoj je bio prisutan i Vuk Drašković, ali trebao je zdušno, ne da traži neko jedinstvo, nego da striktno podrži borbu pre svega Vuka Draškovića, a naravno i predsednika Tadića, koji su tražili da se Srbi uključe u institucije. Svi su, i Trajković i Jakšić i Artemije, bili izabrani u daleko težim vremenima, kada su rane još bile rovite. A sada mora da se prizna da je situacija mnogo bolja. Za mene nije, to je sigurno, ali vidim da neki ljudi tamo žive, neki se vraćaju, nekima prave kuće. Samo se uključivanjem u institucije sistema, bilo kojeg, može izboriti za tu pravu srpsku stvar. Mislim da je to Vuk Drašković rekao na pravi način. Treće i najvažnije, mislim da predsednika Srpskog pokreta obnove i ministra inostranih poslova trebaju i njegov potpredsednik i svi članovi Srpskog pokreta obnove i cela međunarodna javnost podržati u njegovoj ideji o međusobnom mirenju svih koji su učestvovali u nemilim događajima poslednje decenije 20. veka. Znam da je priznavanje krivice frustrirajuće za sve aktere, ali vreme će pokazati da smo svi mi manje-više bili krivi. Treba formirati fond iz kojeg bi se pomagali svi direktno oštećeni, pre svega izbeglice i raseljena lica, oni koji su izgubili svoje najmilije, ratna siročad, invalidi, a koristio bi se, zašto ne, i za rekonstrukciju Vukovara na primer, moje Peći i Prizrena. Nadam se da bi se tada svi utrkivali po principu – moj je greh manji, ali velika mi je želja da stvarno pomognem.

RSE: Da uključimo sledećeg slušaoca:

SLUŠAOC: Ja sam Sabahudin, zovem iz Novog Pazara. Primetio sam u zadnje vreme, recimo posebno večeras, Nikolić iz Radikalne stranke, kad god se pokrene tema oko njega, on se uhvati Vuka i tog slučaja koji se desio u Novom Pazaru, kada nam je pretio da će nam odseći ruke ako budemo držali neke barjake osim srpskih i šta ja znam. Možete li mi objasniti šta mu to znači? Šta hoće Nikolić time da dobije? Vuk mi je drag čovek. Ne samo meni, nego sigurno i mnogima u Novom Pazaru. To što je tad napravio je verovatno bila neka greška, neka predizborna kampanja i donekle mu se to i oprašta, ali ne bi bilo loše da se jednom prilikom javno izvine. To ga ne bi ništa koštalo.

RSE: On se nije nikad izvinuo?

SLUŠAOC: Ja nisam čuo. Dakle, zašto se Nikolić stalno drži toga i ne da nam da to zaboravimo?

SENIĆ: Hvala i drago mi je da ste me to pitali, jer ja sam baš hteo to da komentarišem. Prvo, kada govorimo o tom mitingu koji je bio u Novom Pazaru, to su bili prvi izbori i Vuk je nekoliko puta rekao da je on čovek koji je u politiku ušao kao pisac, kao čovek koji je često govorio u metaforama i da su mnoge stvari tumačene bukvalno, a nisu to značile. Sećamo se prvih izbora kada je išla priča da je on obećao svakom ko bude umro da će imati besplatne mrtvačke sanduke. Da ne pričamo o nekim drugim stvarima. Mislim da je svojim delovanjem Vuk pokazao koliko je ta izjava bila metafora. Što se tiče izjava Tomislava Nikolića, one su zaista – dobro ste primetili – vrlo učestale u poslednjih nekoliko dana i mislim da je to deo jedne strategije Srpske radikalne stranke da skrene pažnju i domaće i međunarodne javnosti i da jedan nesumnjivi ugled koji Vuk Drašković ima kao čovek i kao ministar inostranih poslova pokuša da naruši. Ali to je ustvari onako tužna jedna činjenica i jedna od osobina koja, nadam se, ne odlikuje većinu našeg naroda, a to je da će možda vama biti bolje ako nekom drugom bude gore. Zaista ne razumem te motive. Prvo zato što ja to znam i Vuk o tome nikad neće da priča koliko je on činio otkad je Vojislav Šešelj kao predsednik Srpske radikalne stranke otišao tamo gde je otišao. Mislim da smo mi apsolutno korektni u odnosu i na tu stranku koliko je to ljudski moguće. Politički se, naravno, razilazimo. I zaista ja te poslednje napade iz te stranke, oni dolaze isključivo, čini mi se, od Tomislava Nikolića, ne razumem. U tom smislu smo i razgovarali u predsedništvu stranke. Mi na takve napade uopšte nećemo odgovarati, jer je očigledno cilj da se Srpski pokret obnove i Vuk Drašković uvedu u tu polemiku. A što se tiče tih nekih drugih stvari koje se vezuju za Tomislava Nikolića, mi smo i tu više nego korektno rekli da verujemo da on u to nije umešan i da će neko naredno vreme pokazati šta se zaista dešavalo tamo u tom hrvatskom selu. Prema tome, motivi su nam, moram priznati, bez obzira što smo svašta iskusili u politici, tih poslednjih napada zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, potpuno nepoznati. Ali nam je poznata činjenica da ta stranka pokušava s jedne strane tom pričom, koja je sigurno prijemčiva velikom broju birača u Srbiji, da održi visok rejting. S druge strane da formalno održi svog lidera na čelu stranke. A s treće strane, stalno nekim pokušajima međunarodnih kontakata da predstavi sebe kao neku stranku koja je spremna da u Srbiji, kada sutra dođe na vlast, apsolutno izvršava sve ono što se očekuje od nekih drugih demokratskih stranaka. Mislim da ta jedna pozicija nije održiva uz podršku 30 posto birača. Dakle, veoma brzo će oni morati da se opredele da li žele da vode ovakvu politiku u kojoj će dugo imati taj broj birača ili žele da kažu jasno i glasno ono što govore u kuloarima, da su spremni da se promene kada dođu na vlast.

RSE: Zapravo te kritike od strane Srpske radikalne stranke na račun Vuka Draškovića su išle od toga da je promena u načinu vođenja politike gospodina Draškoviča, koja je, dakle, proevropska i ima za cilj to neko vođenje Srbije u Evropu i koje je u svojoj osnovi antiratna, zapravo takva zbog nekakvih ucena koje navodno postoje i nekakvih tajnih optužnica, mada je iz Haškog tribunala više puta rečeno da više nema takvih optužnica, i zbog navodnog učešća srpske garde, tako je krenulo, a zatim je došlo do tih neverovatnih priča o navodnom pokušaju Danice i Vuka Draškovića da izvrše atentat na Vojislava Šešelja.

SENIĆ: Pa ništa to nije slučajno. To su neke stvari koje su plasirane verovatno sa ciljem da unesu zabunu u javno mnenje. Dakle, u trenutku kada se izriče presuda za ubistvo na Ibarskoj magistrali, poslanik Srpske radikalne stranke pita šefa BIA-e glupost koja je više puta demantovana i mislim da je tu gospodin Drašković dao jedini mogući odgovor na pitanje – da postoji indicija da je on ubio Vojislava Šešelja, ali da još ne postoje dokazi. Pitanje je bilo da li BIA ima saznanja o tome da su Vuk i Danica Drašković, „poznati organizatori ubistava na političkoj sceni“, imali nameru da ubiju predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, a odgovor je bio da BIA nema ta saznanja, ali da šef BIA-e zna da je u gradskom SUP-u taj slučaj ispitivalo nekoliko lica. To je sve bilo posle izjave gospodina Đurića u procesu za Ibarsku magistralu da je takvo neko ubistvo bilo planirano. I onda, naravno, to se medijski prenese jednostavnije, dobiva određeni intenzitet i mislim da je smisao tih akcija da se upravo pomuti ono što se dešava s ovim presudama i sa, nadam se, malo pomalo, približavanjem i suočavanjem sa svim onim što je radio prethodni režim. Ja tu razumem Srpsku radikalnu stranku. S jedne strane imate suočavanje s onim što se dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije, mučne scene ubistava, činjenica da većina ljudi u Srbiji mora da shvati da to nije bio rat kakav je izgledao na Drugom dnevniku RTS-a. S druge strane, ta mrtvačnica se otvara i na domaćoj političkoj sceni, da je to bio jedan režim koji je ubijao svoje političke protivnike. Ako se zna da je ta stranka bila kamen oslonac režima Slobodana Miloševića, onda je sasvim jasno što se teze zamenjuju. Upravo ono što smo rekli na početku emisije. Čak i posle ove presude, iz te stranke je došlo saopštenje i izjava da je ova presuda dokaz da država nije bila umešana i mislim da takve stvari zaista teško zdrav razum može da komentariše.

SLUŠAOC: Ja sam Divna, zovem iz Južne Srbije. Šta će da preduzmu naši ukoliko međunarodna zajednica, na što vode sve indicije, proglasi Kosovo nezavisnim? Hoćemo li ponovo da ratujemo? Hoćemo li ponovo da izmislimo nekog Slobodana Miloševića? Hoćemo li se ponovo uvući u sve ove tragedije? Hoćemo li ponovo da punimo Beograd i ostale gradove izbeglicama? Ili ćemo da se priberemo pameti i da se pomirimo s tim da ovaj svet vidi šta radimo? Da mi nismo bili zlatni ni na Kosovu, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni. Kad će ovaj narod jedanput da prizna da nije zlatan? Ja ne kažem da su i oni bili zlatni, ali mi smo imali čoveka koji je imao prevelike ambicije. Zamislite vi koliko smo mi bili neobavešteni. Ja sam, recimo, čitala svojevremeno sve „Duge“, ja sam svu štampu pratila i nikad nisam saznala ko granatira i drži Sarajevo pod opsadom. A da ne pričam o svemu ostalom o čemu nismo znali.

RSE: Kad već pričamo o Kosovu, od ovih sad opcija koje čujete da postoje od strane zvaničnog Beograda, koja je vama najbliža? Da Srbi uđu u kosovske institucije i da se asimiluju ili ne?

SLUŠAOC: Da, apsolutno da uđu. Trebali su da izađu da glasaju i da se Srbi polako vraćaju dole gde im je ognjište. Oni su prvi bili počeli da izazivaju. Ja imam iskustvo sa Šiptarima, hajde da kažem Albancima. Ja sam s njima kontaktirala, imala bliske kontakte. To su bili moji kućni prijatelji. Posle bombardovanja, posle one strahote od tri meseca, prvi se javio čovek iz Đakovice, Šiptar…

RSE: Albanac.

SLUŠAOC: …Albanac, izvinite… da me pita da li smo dobro. Iskreno, bez uvijanja, bez neke zlobe. Da pita da li smo živi. Znači pre svih ostalih, rođaka, prijatelja koje imamo i po inostranstvu, prvi su se on javio. Znači, oni ako hoće, mogu da budu veliki prijatelji.

RSE: Vi znači mislite da je moguć normalan suživot na Kosovu i da Srbi treba da uđu u institucije?

SLUŠAOC:Ja mislim da Srbi treba malo da spuste nos i da shvate ko su, šta su i šta su radili godinama.

RSE: Evo čuli smo još jedno mišljenje koje ide u prilog tome da bi kosovski Srbi trebali da uđu u kosovske institucije.

SENIĆ: To je možda i prilika da se osvrnemo i na pitanje našeg slušaoca koji je imao one tri konstatacije. Upravo ono što se desilo u Londonu i naša želja da budemo na istoj strani gde se nalazi većina međunarodne zajednice u borbi protiv terorizma, moguća je jedino ukoliko budemo u političkom smislu tako državu ogranizovali. A ukoliko na vlast dođu neke snage čiji su predstavnici išli da se viđaju tamo sa Sadamom Huseinom i drugim režimima koji su dokazano bili teroristički, onda mislim da neke velike šanse nemamo. U tom smislu mogu da kažem da je i pitanje ulaska odnosno neulaska u Parlament Kosova i Metohije pitanje koje je, po meni, potpuno u ovom trenutku podignuto na prevelik nivo i stalno pravimo te neke greške koje smo činili, čini mi se, za vreme režima Slobodana Miloševića. Uvek se Srbi nalaze na nekim prekretnicama koje su biti ili ne biti. Kod nas nema nijednog pitanja koje, bez nekih velikih emocija i normalno, racionalno može da se donese, nego – ako uđete u institucije, vi ste izdajnici, vi ste najgori izrodi srpskog naroda, ako ne uđete, onda ste heroji i tako dalje. Mislim da realnost nikada nije crno-bela i da je naš argument da se uđe u te institucije upravo želja da pokušamo da pomognemo da u svakodnevnom životu ljudi žive bolje, jer vi ne možete očekivati da će tamo ljudi živjeti bolje zato što mi vodimo neku nacionalnu politiku, uslovno rečeno, i sad se busamo u prsa kako nama ne pada na pamet, kako je to izdaja srpskih nacionalnih interesa i tako dalje. Prema tome, ne verujem, zaista, da međunarodna zajednica može da ide ka proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Ali ukoliko mi budemo sedeli skrštenih ruku i pozivali se samo na činjenicu da to nama po naslednom, istorijskom ili nekom drugom pravu pripada i ne uvažavali današnje realnosti i odnose u međunarodnoj zajednici, onda bi to mogao da bude, ne daj bože, krajnji ishod. I zato je važno da aktivno učestvujemo u tim procesima. Jer, sutra kada bude došao na red razgovor o budućem statusu Kosova i Metohije, može se lako desiti da većinska politika bude da ne učestvujemo u tome jer nam se ne sviđa kako, na primer, izgleda pregovarački sto ili ko su pregovarači ili ko predstavlja međunarodnu zajednicu i tako dalje. Postoje neki faktori na koje možete da utičete i neke na koje ne možete da utičete. Mi u ovom trenutku ne možemo da se ponašamo kako se ponašao režim Slobodana Miloševića, pa je teatralno odlazio tamo u Prištinu, zakazivao sastanke, prikazivali su one prazne stolice sa strane, mesta gde su trebali da sede predstavnici albanskog naroda i tako dalje. To je nešto slično što je bilo i, sećate se, posle NATO agresije kada se kao sudilo Bleru, Širaku i šta ja znam. Znači to je jedna politika bez politike, koja je možda ovako atraktivna medijski, ali ne donosi zaista nikakav rezultat.

RSE: Da li vama izgleda da trenutna situacija recimo odnosa zvaničnog Beograda prema kosovskim Srbima nije baš onako crno-bela kao recimo u vreme tog pozivanja, odnosno nepozivanja tamošnjih Srba da izađu na izbore? Kao da se Demokratska stranka Srbije malo prizvala pameti, tako da mislim da sada nisu oni ti koji prave tu podelu – oni koji uđu u parlament su izdajnici, a oni koji ne uđu su heroji, već da to neko drugi radi. Koja stranka to radi ustvari? Danas to nije DSS.

SENIĆ: Pa to čak ni Socijalistička partija Srbije ne radi toliko. Čini mi se da se SPS, pod nekim pritiskom nekih stvari iz prošlosti, u javnosti ponaša onako kako ne mora da se ponaša i daje neke izjave za koje se njima čini da im donose određene političke poene, a suštinski se radi samo o želji da slučajno ne ispadnu drugačiji od Srpske radikalne stranke kada se radi o tim pitanjima. Slažem se da je došlo do promene te crno-bele slike.

RSE: Zašto je došlo do promene?

SENIĆ: Pa zato što je realnost pokazala da to mora da se promeni i čini mi se da bi s ovim iskustvom većina pozvala Srbe da izađu na izbore. Tako mi se čini. E sad, naravno, mi možemo likovati nad time i reći da smo mi bili u pravu i prikupiti neki poen, ali to nije suština. Suština je da ipak taj najvažniji deo vlasti u Srbiji, a to je premijer Srbije i Demokratska stranka Srbije, svi zajedno dođemo na tu poziciju da aktivno učestvujemo. Dakle, to je naša želja, želja Srpskog pokreta obnove, samo da učestvujemo u toj borbi i utakmici za Kosovo i Metohiju. I ja ne mislim da su naši motivi časniji nego motivi Demokratske stranke Srbije.

RSE: Dobro, ali koja stranka onda pumpa taj negativni adrenalin?

SENIĆ: Trenutno je tu vodeću ulogu preuzela Srpska radikalna stranka, ali to je stranka koja je u opoziciji i mislim da u tom smislu ne treba da se toliko obaziremo na njihove stavove. I s druge strane, to je stranka čija je politika dovela do toga da vi danas imate praktično 50 hiljada stranih vojnika na Kosovu i Metohiji. Sećate se kako je sve to išlo, išli su pregovori u Rambujeu, pa je bila ponuda da ostane 10 hiljada naših vojnika, da bude 12 hiljada stranih, sve je to bila izdaja, kapitulacija i tako dalje, i na kraju smo došli do ovoga, kada je i dalje, po Rezoluciji 1244, Kosovo u sastavu Srbije i Crne Gore, ali opet se bojim da ako nastavimo sa tom politikom odugovlačenja i čekanja šta će se desiti, da bismo mogli doći u cajtnot i da bi nam moglo biti ponuđeno mnogo nepovoljnije rešenje od onoga koje trenutno možemo da dobijemo. I možda, ako u ovome što se desilo juče išta može da bude dobro, to je da bi mi mogli zaista sad tu priču – jer je poznato da se na Kosovu i Metohiji regrutuje dosta tih terorista koji idu širom sveta i učestvuju u tim jedinicama Al Kaide i tako dalje – to je neki argument koji verovatno, posle onog masakra u Londonu, ima dodatnu težinu.

RSE: Ko je gospodina Draškovića gađao jajima sada kad je bio na Kosovu?

SENIĆ: Pa ja ne znam ko ga je gađao jajima imenom i prezimenom.

RSE: Naravno, ali mislim kakve su to snage i zbog čega su to uradili?

SENIĆ: To je jedna neverovatna pozicija koja možda najbolje oslikava stvarnost. Imate ekstremne snage ovde i tamo. I jedni ga ispraćaju jajima, ali ne baš bukvalno, ali nekim rečima o kojima smo govorili, a isto tako ga neki veliki Albanci dočekuju jajima. Prema tome, postoje neke dve politike kojima ne odgovara da se desi neko mirno rešenje. Ja sam siguran da i na Kosovu i Metohiji u tom napetom, ekstremnom stanju, sukobu i tako dalje, neke političke partije koje su ekstremne, dobivaju na popularnosti. To su pokazali svi izbori koji su se desili posle NATO intervencije na Kosovu i Metohiji, a isto tako i u Srbiji. To je prosto iskustvo koje se već dešavalo na teritoriji bivše Jugoslavije. Vi se sećate da su, na primer, SPS i HDZ bili stalno u nekom sukobu, ali kad čovek pogleda istoriju i vidi da su bili tajni pregovori i dogovori između ta dva predsednika, za koje je većina građana u Srbiji mislila da se verovatno i ne pogledaju kad se rukuju, da su oni normalno ćaskali i dogovarali podelu Bosne i tako dalje. Znači, to su ekstremni polovi koji se očigledno privlače i imaju zajedničke interese.

RSE: Danica Drašković je žena koja će verovatno ući u legendu. Mogla bi da je uporedim jedino sa Natašom Kandić koja je iz razloga svoje velike hrabrosti i toga što se usuđuje da govori ono što se ne usuđuje niko, zapravo državni problem broj jedan. A možda je gospođa Drašković u jednom trenutku bila takođe državni problem broj jedan, ako nije to i sada. Čime se ona to toliko zamerila svim tim tajnim službama i ostalima?

SENIĆ: Prvo da kažem da sam i sam bio svedok nekad nekih njenih tekstova ili rečenica ili izjava koje su mi izgledale u prvi mah onako neverovatne, ali one su se uglavnom, nažalost, uvek ostvarivale. U poslednjih nekoliko dana, kada smo razgovarali, rekla je neke stvari od kojih bi se čovek smrznuo i ja se nadam da će prvi put promašiti, ali nisam siguran, jer se često pokazivalo da je bila u pravu. To je jedina oblast koja nije doživela praktično, čini mi se, nikakvu reformu, gde su ljudi vešto, posle 5. oktobra, iskoristili rivalitet između dva vodeća lidera posle 5. oktobra, dakle premijera Srbije Zorana Đinđića i izabranog predsednika Vojislava Koštunice, i čini mi se izgradili taj dualizam, s tim da ta dva centra nisu nastala iz nekog njihovog ličnog animoziteta, jer oni nisu bili u politici zajedno zato što se vole, već iz nekog zajedničkog interesa. Dakle, produbili su taj jaz i praktično to je bio uvod u neki žestok obračun te dve najveće političke stranke posle 5. oktobra, što se pokazalo kao potpuno nepotrebno. Možda smo svi mi drugi mogli da likujemo nad tom činjenicom, jer je to otvorilo prostor za neke druge političke opcije, i možda bi, na primer, da tog sukoba nije bilo, mi bili potpuno počišćeni nakon 5. oktobra, možda je taj sukob nas vratio na političku scenu, ali to nije razlog da ne kažem da je to bila velika šteta, pre svega za državu, i da se i danas nastavljaju te neke prakse da određeni poverljivi ljudi, različite informacije kruže, dostavljaju, u najboljoj mogućoj nadi da rade neki dobar posao za vas, ovi misle o vama ovo, ovi vam spremaju ovo i tako dalje, i to stalno unosi nemir, i među političku elitu i među građane Srbije, i zato smo mi tražili da se donese zakon o otvaranju dosijea koji bi praktično sve te prljavštine koje god postoje izneo u javnost i da jednom s tim završimo. Možda bi to vodilo nestanku nekih političara ili stranaka, u smislu političkom, ne fizičkom, ali ako je to cena koja treba da se plati, neka se plati, da jednom ta knjiga zatvori.

RSE: Da, mada otvaranje dosijea nije dovoljno ili je, mnogi kažu, prekasno za to.

SENIĆ: Pa nije prekasno. Da li se prepravljalo ili nije, to su sad spekulacije. Ali otvaranje dosijea je način da se onaj doneti zakon, nikad primenjeni, o lustraciji, primeni, da jednom, ipak, podelimo taj period za vreme i posle Slobodana Miloševića. Ali nekako je vrlo lako, samo pet godina posle pada tog režima, praktično vi kad pogledate ključne ljude koji su učestvovali u kreiranju tadašnje nacionalne politike, da nije suda u Hagu, ne vidim da bi bilo ko od njih odgovarao.

RSE: Sada kada smo pokrenuli tu priču, odnosno pomenuli gospođu Danicu Drašković, za to se vezuje i priča o sukobima unutar samog Srpskog pokreta obnove. Što, koliko ja znam, nema nikakvih uzročno posljednih veza sa njom, ali zlonamerni ljudi često i te sukobe prebacuju na leđa Danice Drašković. Da razjasnimo i tu neku mistifikaciju oko poslednjih sukoba u SPO koji su doveli i do cepanja te stranke. Šta se tu zapravo dogodilo? Ko je otišao, ko je ostao i kakva je sad situacija sa poslaničkim klubom u Parlamentu Srbije?

SENIĆ: Pa ja mislim da pitate većinu od ovih devet poslanika što su otišli gde su otišli, oni neće imati pojma. Neke od njih sam sreo i s njima razgovarao, više iz njihove nego iz moje želje, neki znaju, nekolicina, zašto je otišla, imali su neki plan, neku logiku i neku ideju, ali velika većina, verovatno zbunjena činjenicom da su nakon tri godine sa ulice ušli u republičku skupštinu, uplašeni da će to trajati jako kratko, zbog stalnih trvenja unutar vlade i pretnji SPO koje jesu bile ozbiljne, dok nije počela ozbiljna saradnja s Hagom da ćemo tu vladu napustiti, činilo im se da su sad došli u tu poziciju i da to ne treba puštati po bilo koju cenu, pa i po cenu da u političkom smislu naša stranka nestane i postane samo ono što se desilo mnogim strankama DOS-a, a to je da budu u vlasti, da imaju ministre, poslanike, funkcionere, a da ne postoje na terenu u Srbiji. Taj sukob se završio tako kako se završio. Oni su osnovali neku novu političku stranku, sa nultom političkom perspektivom, jer i ove koje postoje u Srbiji bore se za opstanak na političkoj sceni. Mislim da je to pre svega kulminiralo u onom trenutku kada smo mi dali jedan zahtev koji je izazvao neverovatnu lavinu otpora, to je da se na mesto direktora Instituta za bezbednost dovede gospođa Danica Drašković, i mislim da u poslednjih nekoliko godina ništa u Srbiji nije ujedinilo tolike analitičare, stranke i raznorazne eksperte da to nije dobro rešenje. Tu negde se pojavilo i neko pismo u dnevnim novinama i odatle otprilike počinje ta podela u stranci koja je završena na 5. saboru tako kako je završena. Ti ljudi koji su otišli su praktično jedini ljudi koji su napustili SPO. To još više govori o besmislenosti te, uslovno rečeno, pobude. Ali zaista, nikada suštinski nije rečeno šta je razlog, osim činjenice da su oni bili, čak i više od nekih naših koalicionih partnera, medijski suprotstavljeni onoj politici koji ju gospodin Drašković vodio kao ministar inostranih poslova. Odnosno, meni se čini da se u trenutku kada se i vlada lomila između toga da li da ipak nađe načina da pritisne generale da odu u Hag, ili da ide na kartu – sećate se, tad se u nekim novinama pojavljivala priča da je Haški sud pred kolapsom, da to treba izdržati još godinu dana i da će to biti tema koja je potpuno nebitna. I tu je negde, verovatno, procena bila da je moguće da ne bude saradnje sa Hagom i da vlada treba da ostane na toj politici, tu, jasno, nije bilo mesta za SPO, ali je bilo neophodno obezbediti većinu u skupštini. I interesantno je, kad saberete, da sa tih devet poslanika, to je 127 poslanika. I dan danas, dakle, oni omogućavaju da vlada postoji, opstane, iako u njoj ne učestvuje formalno SPO.

RSE: Dobro, ali tih devet poslanika se u poslednje vreme i ne čuje. Šta oni sada rade?

SENIĆ: Ne znam. Ja ih često viđam u skupštini, uglavnom ručaju.

RSE: Mada je i u prošlosti u SPO uglavnom uvek dolazilo do tih nekih odlaženja i dolaženja. Srpski pokret obnove je bio prilično otvoren, tako da se uvek sve znalo šta se dešava, za razliku od mnogih stranaka za koje se nikad ništa nije znalo.

SENIĆ: Jeste. I ovaj poslednji sukob se uglavnm odvijao preko medija. Ja sam baš direktno u tome učestvovao u pokušajima da vidimo šta je problem. Mi smo negde uoči nove godine imali jednu dramatičnu sednicu predsedništva, gde je upravo tema bila odgovaranje na sve one prozivke koje su se pojavile u dnevnim novinama, o parama, funkcijama i tako dalje. I sve to je prezentovano poslanicima i mi smo mislili da je taj problem razrešen, međutim vrlo brzo se pokazalo da to nije suština problema i da su oni po svaku cenu hteli da napuste stranku i to je to.

RSE: Gde vi vidite neke prirodne partnere? Ne mislim na ovu situaciju sada, dakle na vladajuću koaliciju, nego na neke prirodne partnere Srpskog pokreta obnove u budućnosti.

SENIĆ: Ja mislim da će posle narednih parlamentarnih izbora biti veoma teško napraviti jednu stabilnu skupštinsku većinu, ukoliko demokratske stranke budu išle samostalno na izbore. Sve analize pokazuju da će u toj situaciji to animirati pre svega pristalice i članove tih stranaka pojedinačno, a da će dobar deo one demokratske javnosti, koja je uvek animirana kada postoje neke koalicije, uglavnom neće učestvovati na izborima. Tako da smo mi već nekoliko puta govorili o jednom projektu koji se zove Koalicija za evropsku Srbiju, u okviru koje bi se okupila sve političke stranke, koje hoće da podrže jasan program koji podrazumeva brz put Srbije u Evropsku uniju. Nedavno je i Vlada Republike Srbije donela nacionalnu strategiju za pristupanje EU i nama treba jedna vlada koja neće biti manjinska, koja će imati pun koalicioni kapacitet i u smislu jedne jasne podrške u skupštini od bar 130, 135-6 demokratski orijentisanih poslanika i koja će moći da bez nekih osvrtanja na svakodnevne kompromise, kad imate manjinsku podršku, sprovodi taj problem i tu strategiju. U tom smislu jedna računica pokazuje da bi takva koalicija mogla da dobije negde oko 40 posto glasova, što bi bilo negde oko 120 poslanika po ovom Dontovom sistemu i da bi, na primer, uz podršku manjinskih stranaka, jer je tamo ukinut cenzus i postoji prirodni prag, tako da će te strane sigurno osvojiti 10-12 poslanika. To bi mogla da bude jedna jaka i jasna, pre svega u političkom smislu, većina u skupštini Srbije. Dakle, čini mi se da je posle narednih izbora važno imati neku većinu koja možda nije dosovska većina od 180 poslanika, ali koja jeste jasna većina. Vidite da, na primer, ova većina od 131 poslanika, koja je izgledala prilično krhko na samom početku, izgleda stabilnije neko onih 176 poslanika DOS-a. Dakle, da imamo 130-135 poslanika koji će jasno podržati taj program i da to bude koalicija koja bi pre izbora ponudila građanima ne samo te lepe želje i fraze koje uglavnom svi pričaju, već u kadrovskom smislu opredelila – ako glasate za ovu koaliciju, dobivate te i te ljude na tim i tim mestima, jer je to jako važno da bi ljudi unapred znali i za koji program glasaju i za koje stranke glasaju i za koje ljude glasaju. I u tom smislu SPO vidi da je to najbolji mogući način da se nakon narednih izbora formira stabilna vlada. da li će tako biti, ne možemo u ovom trenutku da prognoziramo, i zbog toga se mi spremamo da samostalno budemo dovoljno jaki ukoliko bude takva odluka da se ide samostalno, da uđemo u republičku skupštinu, pa ćemo nakon toga videti.

RSE: Kada je reč o Demokratskoj stranci, SPO i Demokratska stranka su imali u burnu istoriju, odnose od ljubavi do mržnje. Kakav je sada odnos Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke, ovakve kakva je sada?

SENIĆ: Ta naša „veza“ traje 15 godina. To je bila jedna ozbiljna koalicija, dobra saradnja – to su ljudi po Srbiji koji su od početka bili protiv režima Slobodana Miloševića – koja je ozbiljno narušena nekoliko puta, a najinteresantnije tačke su kada je došlo do narušavanja onog programa Koalicije „Zajedno“, ali sada nemamo vremena za detalje, i za vreme 5. oktobra i posle 5. oktobra. A u poslednjih godinu dana, izborom pre svega gospodina Tadića za predsednika Srbije i za predsednika Demokratske stranke i gospodina Draškovića za ministra inostranih poslova, naše dve stranke vode dosta sličnu politiku. S tim što je ostala razlika da smo mi onako, da kažem, i dalje monarhistički-nacionalno opredeljena stranka, Demokratska stranka nacionalno, ali ima fromalnu pripadnost levici. Ta saradnja je dala dobre rezultate. Ne samo kao mogućnost za neku buduću koaliciju, što nije isključeno, već i kao neka, uslovno rečeno, pretnja ovoj vladi da postoji alternativa koja može da dobije većinsku podršku na izborima i da ova vlada ipak mora da uradi ono što radi jasno od početka ove godine, a to je da se okrene ka evropskom kursu, a ne podršci Srpske radikalne stranke.

SLUŠAOC: Ovde Jelena iz Beograda. Mene zanima da li vi svi koji ste i sada na vlasti, a bili ste ranije u opoziciji, osećate bar imalo odgovornosti zbog svega što se srpskom narodu događalo 15 godina. Vi jednostavno više i ne znate koga zastupate. Meni se čini da su sve naše političke partije baš partije, odnosno da su delovi nečega, ali te vrhuške partije evo već 15 godina se samo nešto između sebe đapaju, svađaju, ogovaraju, imaju potpuno različite stavove oko raznih pitanja, počevši od pitanja državnog uređenja, društvenog uređenja, oblika vladavine, pitanje standarda, pitanje finansija, sve je kod vas zbrčkano da čovek više nema pojma o čemu vi pričate, a 15 godina ste na političkoj sceni. Mislim da se ovde vrti negde oko 300 ljudi već 15 godina, da stalno menjate stavove kako vam odgovara ili kakav je već pritisak spolja, i kad se tiče nacionalnog pitanja i građanskog pitanja. Dakle, čini mi se da jedno 300 ljudi nas ovde zavitlava, zajedno sa svojim novinarima, već 15 godina. Vi jednostavno pojma nemate ni šta radite, ni na koga treba da se oslonite, ni koga predstavljate. Imam utisak da ste preterano narcisoidni i sujetni i da ste se uhvatili u te neke vaše timove, kumovske, drugarske, i da se tako vrtite na ovom prostoru već 15 godina. Dokaz tome je da sve manje i manje naroda uopšte izlazi na izbore. Mislim da sad neće izaći ni 30 posto.

RSE: Da li mislite da ipak postoji neka alternativa?

SLUŠAOC: Oni jednostavno drže te pozicije. Ne znam ko može nešto da pokrene.

RSE: Znači vi nemate nikakvu svoju opciju?

SLUŠAOC: Nemam je već nekoliko godina, jer zaista više čovek ne zna šta ti ljudi pričaju. Oni pričaju čas jedno, čas drugo, treće, peto. Čas su za Evropsku uniju, pa se onda uhvate Amerikanaca i traže od njih podršku, čak ni u tom smislu nemaju pojma šta rade. Dakle, jednostavno, mi uopšte više ne znamo ko ovde šta radi, ko kome podigrava, ko koga ogovara. Ti ljudi, osim za sebe i svoje interese, imam utisak da oni zaista više nemaju predstavu ni šta rade, ni kuda udaraju, ni koga udaraju, ni koga sapliću, a to već traje 15 godina. Da su oni bili tako dobri, njih bi građanstvo izabralo mnogo ranije, pre ovih pet godina. Ali i u ovih pet godina, oni su preuzeli vlast, ali ništa od nikakvih programa nisu doneli, osim što samo pričaju – idemo u Evropu. Kao da treba negde da otputujemo, umesto da se ovde, unutra, pre svega u zemlji nešto uradi, da se neke stvari srede. Ne, ne može ništa.

RSE: Ova građanka očigledno spada u ono biračko telo koje ne izlazi na izbore, a koja bi, po nekoj prirodi stvari, inklinirala demokratskoj opciji.

SENIĆ: Pa ja mogu sa svim stvarima da se složim, ne mogu samo da se složim s činjenicom da se govori o 15 godina u kontinuitetu. Znači ne mogu da prihvatim, ni za sebe lično, ni za svoju stranku, da snosimo odgovornost za ono što se dešavalo za vreme dok je na vlasti bio Slobodan Milošević, niti mogu da prihvatim odgovornost za ono što se dešavalo posle 5. oktobra, kada je na vlasti bila Demokratska opozicija Srbije. I uopšte, to je jedna priča koja prilično uzima maha i jeste takvo raspoloženje kod ne malog broja građana, i da je to jedna priča koja je vrlo vešto plasirana, da su sve stranke iste, da su svi političari isti, da svako brine samo za svoj lični interes. Ja nemam nikakve dileme oko toga da takvi ljudi postoje. Ali isto tako mislim da postoji veliki broj političkih stranaka i veliki broj političara, da ljudi mogu da izaberu one koji im više odgovaraju i za koje misle da će više služiti nekim interesima, njihovim ili ne znam kojim, koji ih motivišu da izađu na izbore i da glasaju za neke političare. Ovde nije zabranjeno da se ljudi bave politikom, da učestvuju u političkim strankama, da osnivaju svoje političke stranke, pa tako i svim tim nezadovoljnim ljudima nije zabranjeno da svoj protest izraze ili učlanjivanjem u neku stranku ili pravljenjem neke svoje političke opcije. Ali taj odnos da su svi isti, da su svi jednaki, naprosto nije tačan. Najbolje to ilustrujemo ovim presudama. Dakle, imali smo dva režima, jedan do 5. oktobra, koji je bio teroristički i ubilački, koji je ubijao svoje građane, i drugi posle 5. oktobra, kada se sve te stvari otkrivaju i izlaze na videlo. Ja nisam deo tog režima koji je bio do 5. oktobra, ne samo ja, nego ni desetine hiljada građana Srbije, koji su bili žrtve tog terorističkog režima Slobodana Miloševića.

RSE: Mada ćete se i vi složiti sa mišljenjem slušateljke da većina stranaka ima taj problem da se, dakle, ne zna šta tačno zastupa, da se ide iz jedne krajnosti u drugu. Mada je sada moderno reći da su ideologije ukinute svuda, da se više ne dele na levicu i desnicu.

SENIĆ: Kad pogledate istraživanje javnog mnenja, videćete da 96 posto birača koji glasaju nemaju pojma kakvi su programi političkih stranaka. To je odgovornost političkih stranaka, ali mislim da je i odgovornost građana, ako glasaju za neku političku opciju, elementarna stvar je da se upoznaju šta ta politička stranka nosi sa sobom. U krajnjoj liniji, mi smo često plaćali političku cenu posle 2000. godine, počiščeni smo sa političke scene, ostali van parlamenta i van glavnih političkih tokova, tako da ne mogu da prihvatim činjenicu da nije nemoguće kazniti političare i političke stranke. To se ovde dešavalo već nekoliko puta.

RSE: Koju ste knjigu pročitali od silnih memoarskih građa koje su se pojavile od strane bivših lidera DOS-a?

SENIĆ: Od svih sam pročitao ovu koja je posljenja izašla. To je knjiga bivšeg potpredsednika Demokratske stranke i lidera Liberalno-demokratske frakcije Čedomira Jovanovića i vidim u „Danasu“ da sam jedan od 15 hiljada onih koji su tu knjigu pročitali. Ona je jako interesantna i preporučio bih svakom ko hoće da osveži sećanje šta se dešavalo na političkoj sceni posle 5. oktobra i da sazna neke interesantne činjenice da tu knjigu pročita.

RSE: Ja li niste imali vremena da čitate druge ili vas druge nisu zanimale?

SENIĆ: Nisu me zanimale.
XS
SM
MD
LG