Dostupni linkovi

logo-print

Polemike u Srbiji nakon odlaska Borisa Tadića u Potočare


U klimi kakva definitivno vlada u Srbiji gde se srpski parlament nije mogao usaglasiti ne samo u vezi sa deklaracijom o osudi zločina u Srebrenici, već ni oko minute ćutanja na dan komemoracije i gde Vlada Srbije donosi dokument koji je samo uopštena osuda svih zločina a gde se zločinima bave oni koji su za njih i najodgovorniji, odlazak predsednika Srbije u Potočare svakako je upadljivo hrabar gest. O klimi u Srbiji iz koje je Tadić otišao na komemoraciji, šef diplomatije Vuk Drašković daje najupečatljiviju definiciju, govoreći da je napravljena greška u pokušaju da se postigne politički konsensus u Srbiji:

“Kako da se postigne konsensus između onih političara koji su politički, bar kad je srpska strana u pitanju, najodgovorniji za užase koji su nam se desili za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji i onih, one Srbije koja je bila protiv ratova, koja je bila protiv zločina. Kako je to moguće da i kad se zlo predvodi, i kad se zlu sudi, to čine isti ljudi.”

Obrad Savić, jedan od osnivača Beogradskog kruga, za Radio Slobodna Evropa, Tadićevom odlasku u Potočare daje najvišu ocenu:

“Ja odlazak predsednika Tadića u Srebrenicu smatram ekstremno značajnim političkim, moralnim, ako hoćete i pravnim događajem za srpsko suočavanje, kolektivno i nacionalno sa zločinima koji su počinjeni na prostorima bivše Jugoslavije. Svi znamo da je predesednik Tadić otišao u Srebrenicu, a da nije imao podršku formalno-pravno, proceduralnu dakle, od srpskog parlamenta, i da je bio napadnut sa svih strana u Srbiji. Sa strane on je bio napadnut iz gornjih strana i u Bosni, tako da su obe strane izrazile radikalno neprijateljski stav prema tom jednom gestu, koga ja nazivam herojskim zato što smatram da tim gestom, uprkos svim podrivanjima i neprijateljstvima i opstrukcijama, on otvara jedan političko-pravni prostor za suočavanjima sa zločinima na svim stranama.”

Slično misli i Grujica Spasović, glavni i odgovorni uredni dnevnika Danas:

“Mislim da je predsednik Tadić učinio pravi potez i iz sve snage mu svi kao građani zahvaljujemo i podržavam taj njegov potez. Ja znam da je to potez visokog političkog rizika, da je on nešto izgubio, ja se iskreno nadam kratkoročno, ali puno, puno dobio, dugoročno je ne samo on lično, nego i ova nacija i ova Srbija u celini.”

Ipak zbog atmosfere u srpskog parlamentu kao i u parlamentu Vojvodine gde je Demokratska stranka čije je Tadić predsednik bila uzdržana prilikom glasanja o predlogu da se 11. juli proglasi danom žalosti u Srbiji, a potom i zbog Tadićevih višednevnih objašnjavanja zašto odlazi na komemoraciju u Potočare, mnogi su sa rezervom gledali sam čin odlaska predsednika u Potočare. Međutim, Vesna Pešić, iz Građanskog saveza Srbije, smatra da se ovaj čin nikakako ne sme minimizovati:

“Isto tako bi htela da skrenem pažnju da ne treba potcenjivati ni potez predsednika Tadića koji je otišao u Potočare.”

Ostaje tužna realnost da je i na vencu koji je predsednik Srbije položio pisalo samo “Srebreničkim žrtvama, predsednik Republike Srbije Boris Tadić”, što govori da je Tadić ovo poklonjenje žrtvama srebreničkog masakra izveo kao individualni gest, u vlastito ime. Niko od zvaničnika nije se utrkivao da iza toga gesta stane. Kada je reč o opravdanosti relativizacije Tadićeve odluke da, ukprkos svemu, ode u Potočare, Obrad Savić iz Beogradskog kruga kaže:

“Ja ne želim da sada brkam takozvano pozicioniranje Demokratske stranke unutar raznolikom političkog prostora sa simboličkim gestom predsednika Srbije. Ja to potpuno odvajam. On je prosto u ovom slučaju bio iznad dnevno-političkih poteza svoje partije. U tom smislu mu ja čestitam.”

U Srbiji se, međutim, nastavlja nevesela groteska sa hapšenjem odnosno sa nehapšenjem onih koje Haški tribunal smatra odgovornim za zločine u Srebrenici, pre svega Ratka Mladića. Toj farsi se ne nazire kraj i mada je do pre nekoliko dana izgledalo da će biti isporučen do 11. jula. S toga sam pojedinačan gest Borisa Tadića jeste politički korektan, ali nakon svih navedenih okolnosti, ne čudi stav juče izrečenog od strane srebreničke majke koja je na pitanje može li da oprosti, kaže:

“Dosta s tim. Ama ni Bogu, ni nikome. Ama nikome ne opraštam za đecu. Nikad se pomiriti neću, to kažem svud. Da mi je pogunio otac, sestra, dva su mi brata poginula, pogunio mi bratić, sve bi se pomirila, a za đecu ne mogu.”

A imena se ređaju.

“Sahić Vanga Hajro, 1979...”
XS
SM
MD
LG