Dostupni linkovi

logo-print

Tadić i Mesić u izbegličkom kampu u Bajmoku


“Mislim da će se situacija poboljšati ovde.”

“Da bude bolje, da se nešto promeni. Već deset godina ovde živimo i stalno cupkamo u mestu.”

“Ja, boga mi, ne vidim da će biti nešto bolje. Možda nas jedino premeste na neko drugo mesto.”

Poseta predsednika Srbije Borisa Tadića i Hrvatske Stjepana Mesića izbegličkom kampu u Bajmoku donela je neku nadu preostalim izbeglicama koje su iz Hrvatske, pretežno okoline Siska, došle u ovaj deo Vojvodine, ali se svakako ne bi moglo reći da je među njima ta poseta pokrenula novi optimizam. I kada je o povratku reč uglavnom su žitelji ovoga kampa ili uzdržani u svojoj želji da se vrate, ili potpuno odbacuju takvu mogućnost.

“Ne, dugi period je već prošao da se vraćamo. Nema uvjeta ni ovde, tamo još manje.”

“Sad momentalno, muž... Njegova volja. Vidjećemo.”

Među izbeglicama je najviše starijih osoba i samo troje dece. Niko od njih nema stalno zaposlenje te se uglavnom prihvataju poslovi koji su jedino dostupni.

Izbeglički kamp u Bajmoku u ovom momentu ima 27 stanovnika, preostalih od oko 700 izbeglica pristiglih pre deset godina. Većina ih je, kako tvrde oni koji i dalje žive u ovoj prilično oronuloj zgradi, otišla u inostranstvo, u Australiju, Kanadu i Novi Zeland. Mali broj ih je potražio novi život u nekom od gradova Srbije, dok je broj povratnika bukvalno zanemarljiv. Samo jedan od njih se odlučio na povratak u staru domovinu. Razlozi su ili razorene kuće ili zapuštena imanja, ali ima i straha od onoga šta ih čeka tamo, iako se o tome ne govori otvoreno.

“Imam neku malenu kuću, ali to je u mom delu sela gde sad nema gore nikoga.”

“Ja do svoje kuće ne mogu ni da dođem. To je deset godina već, to je već zaraslo.”

“Tamo se ne mogu vratiti. Dobio sam odbijenicu iz Zagreba neće mi opraviti kuću. Sad nemam gde da se vratim.”

I predsednici Tadić i Mesić su to izneli kao bitan problem za povratak izbeglih, te je dogovoreno da se obe države aktivnije angažuju na tome.

“Mnogi ljudi ne mogu da posete svoje imanje zbog toga što se pribojavaju da su na nekom spisku za hapšenje.”

“Ima onih koji bi mogli otići u mirovninu, ima onih koji bi mogli obrađivati svoja polja, vratiti se svojim kućama, eli, evo, ima i nekih barijera zbog kojih oni to ne ostvaruju. Zato je naša ambasada u Generalnom konzulatu otvorila jedan telefonski broj preko koga će svatko moći utvrditi svaku pojedinost koja njih bude interesirala. I u vezi njihove imovine, u vezi obnove kuće, jer svakom građaninu Hrvatska mora ove godine završiti obnovu kuća.”

Ipak i pored svih komplikacija i vremena koje je proteklo od njihovog dolaska za neke je nostalgija još uvek važan motiv da se razmišlja o nekadašnjem zavičaju.

“Želio bih da se vratim mojoj kući. Moja bi djeca htjela da vide gde su se rodila. Ovaj je jedan bio tri i po godine, a ovaj je bio 45 dana kada sam došao ovde u Bajmok. Oni svaki dan mene pitaju a gdje je naša kuća.”
XS
SM
MD
LG