U regionalnu kreativnu radionicu na Fruškoj gori Elma Zekić je iz Mostara, kaže, stigla sa velikom voljom i željom da učestvuje i unese svoju kreativnost.
“Radićemo dva filma koji se zovu ‘Šta znaš o meni’. Mislim da je naziv veoma simboličan, mislim da pre svega znamo malo veoma jedni o drugima pa se možda i zbog toga bojima toliko jedni drugih. Mislim da među ljudima, pogotovo među mladim ljudima, postoji neka bojaznost od onoga što ne poznaju, kao što se bojima mraka kada uiđemo jer ne znam šta nas tamo čeka. Mislim da je to jedna dobra tema za obradu, a mislim da ćemo raditi na veoma zanimljiv način koji će drugima upasti u oko i koji će ga pogledati. Cilj nam je da ljudi gledaju taj kratki film, taj spot što budemo snimali i nadamo se da će biti poruka u pravom smislu te rječi.”
Beležimo jednu od prvih spontanih asocijacija na temu “Šta znaš o meni”, možda ideju za neku prvu klapu:
“Ja sam Vlada Milovanović i svestan sam svojih predrasuda i kako izlazim na kraj sa njim, prosto to je dovoljno za početak.”
Gotovo se ovo nadovezuje na tvrdnju koju iznosi ministar za manjinska i ljudska prava Srbije i Crne Gore Rasim Ljajić:
“Sva naša istraživanja koja smo radili od 2001. godine imaju jednu konstantu. Najveći stepen etničke distance, naime, po svim istraživanjima pokazuju mladi ljudi između 20 i 29-te godine starosti.”
Otuda je i upravo radionica kako je ova fruškogorska toliko važna investicija za budućnost regiona opterećenog još teškim nasleđem ratne prošlosti, kaže Ljajić i dodaje kako ni sam nema dilema da će ukupan proces pomirenja biti dug, težak i bolan.
“Ne možemo ljude učiniti tolerantnim, boljim za jedan kratak vremenski period ili ad hok kampanjama koje će neko vršiti. Potrebno je da se stvori čitav niz preduslova da se taj proces pomirenja zaživi. Nije dovoljno da se neko izvini za ratne zločine koje su počinili bilo gde. Nije dovoljno da se donesu deklaracije. One su značajne, proklamacije, rezolucije, ali su nedovoljne jer pomirenje mora da se dogodi u srcima i glavama ljudi.”
Slažem se da je zato najvažnija međusobna komunikacija i naš dijalog, kaže na to Stela Jelenčić iz Zagreba:
“Da su ovakve inicijative vrlo bitne za buduće generacije koje nakon svega ovaga što se desilo ipak imaju pravo da dobiju nekakav širi uvid u celu tu priču ne samo ono koju su čuli s televizije ili iz ovih ili onih knjiga, nego da se upoznaju sa ljudima i eto da možda razbiju neke stereotipe i predrasude koje imaju o drugim etničkim skupinama. Konkretno u Hrvatskoj ima jako puno mladih ljudi koji su apolitični, koji su apatični, koji ne žele toliko razmišljati o onom šta se dogodilo ni šta će se dogoditi, koji uglavnom Balkan shvataju kao nešto negativno, a ne kao neki geografski pojam na kojem svi mi živimo nego nešto negativno čega bi se mi što prije trebali otarasiti. I sad je meni interesantno da ja u tom smislu preispitam šta to zapravo znači za mene, koji su to indentiteti odnosno koji indentitet mi sada imamo.”
Sa posebnim ohrabrenjem u radionicu su stigli ambasadori i nemačke francuske u Beogradu Andreas Cobel i Ig Perne, prenoseći iskustva istorijskog pomirenja njihovih zemalja:
“Ako su Francuska i Nemaćka mogle da učine to čudo onda to može uspeti i ovde. Želim vam zaista od sveg srca da se što pre suočite sa demonima sopstvene prošlosti jer je to ključ dugotrajnog pomirenja.”
Mi mladi nemamo političku odgovornost za ono što se dogodilo na ovom prostoru, kaže mladić iz Beograda Vlada Milovanović:
“S druge strane na ovim ljudima leži odgovornost za budućnost koja je pred nama i ono što je vrlo bitno jeste da bismo mogli da krenemo dalje moramo da stanemo i da se suočimo sa zločinima koji su činjeni u naše ime, odnosno u ime jednog kolektiva kakva je nacija. Vrlo je bitno da se ljudi u svim ovim zemljama, dakle, mislim i na federacije i na Hrvatsku i Srbiji prosto suoče svako sa svojim zločinima ali svako najpre sa zločinima koji su činjeni u njegovo ime.”
“Radićemo dva filma koji se zovu ‘Šta znaš o meni’. Mislim da je naziv veoma simboličan, mislim da pre svega znamo malo veoma jedni o drugima pa se možda i zbog toga bojima toliko jedni drugih. Mislim da među ljudima, pogotovo među mladim ljudima, postoji neka bojaznost od onoga što ne poznaju, kao što se bojima mraka kada uiđemo jer ne znam šta nas tamo čeka. Mislim da je to jedna dobra tema za obradu, a mislim da ćemo raditi na veoma zanimljiv način koji će drugima upasti u oko i koji će ga pogledati. Cilj nam je da ljudi gledaju taj kratki film, taj spot što budemo snimali i nadamo se da će biti poruka u pravom smislu te rječi.”
Beležimo jednu od prvih spontanih asocijacija na temu “Šta znaš o meni”, možda ideju za neku prvu klapu:
“Ja sam Vlada Milovanović i svestan sam svojih predrasuda i kako izlazim na kraj sa njim, prosto to je dovoljno za početak.”
Gotovo se ovo nadovezuje na tvrdnju koju iznosi ministar za manjinska i ljudska prava Srbije i Crne Gore Rasim Ljajić:
“Sva naša istraživanja koja smo radili od 2001. godine imaju jednu konstantu. Najveći stepen etničke distance, naime, po svim istraživanjima pokazuju mladi ljudi između 20 i 29-te godine starosti.”
Otuda je i upravo radionica kako je ova fruškogorska toliko važna investicija za budućnost regiona opterećenog još teškim nasleđem ratne prošlosti, kaže Ljajić i dodaje kako ni sam nema dilema da će ukupan proces pomirenja biti dug, težak i bolan.
“Ne možemo ljude učiniti tolerantnim, boljim za jedan kratak vremenski period ili ad hok kampanjama koje će neko vršiti. Potrebno je da se stvori čitav niz preduslova da se taj proces pomirenja zaživi. Nije dovoljno da se neko izvini za ratne zločine koje su počinili bilo gde. Nije dovoljno da se donesu deklaracije. One su značajne, proklamacije, rezolucije, ali su nedovoljne jer pomirenje mora da se dogodi u srcima i glavama ljudi.”
Slažem se da je zato najvažnija međusobna komunikacija i naš dijalog, kaže na to Stela Jelenčić iz Zagreba:
“Da su ovakve inicijative vrlo bitne za buduće generacije koje nakon svega ovaga što se desilo ipak imaju pravo da dobiju nekakav širi uvid u celu tu priču ne samo ono koju su čuli s televizije ili iz ovih ili onih knjiga, nego da se upoznaju sa ljudima i eto da možda razbiju neke stereotipe i predrasude koje imaju o drugim etničkim skupinama. Konkretno u Hrvatskoj ima jako puno mladih ljudi koji su apolitični, koji su apatični, koji ne žele toliko razmišljati o onom šta se dogodilo ni šta će se dogoditi, koji uglavnom Balkan shvataju kao nešto negativno, a ne kao neki geografski pojam na kojem svi mi živimo nego nešto negativno čega bi se mi što prije trebali otarasiti. I sad je meni interesantno da ja u tom smislu preispitam šta to zapravo znači za mene, koji su to indentiteti odnosno koji indentitet mi sada imamo.”
Sa posebnim ohrabrenjem u radionicu su stigli ambasadori i nemačke francuske u Beogradu Andreas Cobel i Ig Perne, prenoseći iskustva istorijskog pomirenja njihovih zemalja:
“Ako su Francuska i Nemaćka mogle da učine to čudo onda to može uspeti i ovde. Želim vam zaista od sveg srca da se što pre suočite sa demonima sopstvene prošlosti jer je to ključ dugotrajnog pomirenja.”
Mi mladi nemamo političku odgovornost za ono što se dogodilo na ovom prostoru, kaže mladić iz Beograda Vlada Milovanović:
“S druge strane na ovim ljudima leži odgovornost za budućnost koja je pred nama i ono što je vrlo bitno jeste da bismo mogli da krenemo dalje moramo da stanemo i da se suočimo sa zločinima koji su činjeni u naše ime, odnosno u ime jednog kolektiva kakva je nacija. Vrlo je bitno da se ljudi u svim ovim zemljama, dakle, mislim i na federacije i na Hrvatsku i Srbiji prosto suoče svako sa svojim zločinima ali svako najpre sa zločinima koji su činjeni u njegovo ime.”
