Za razliku od dosadašnje prakse, država želi da u potpunosti otvori problem ratnih zločina i ukaže na neophodnost potrebe suočavanja sa prošlošću, kaže predsednik Nacionalnog saveta Srbije i Crne Gore za saradnju sa Haškim tribunalom Rasim Ljajić. On naglašava da se u Srbiji i Crnoj Gori vodi trenutno 40 predkrivičnih postupaka za dela ratnih zločina i podvlači da je obaveštavanje javnosti o procesima za ratne zločine od izuzetne važnosti:
“Jedna od aktivnosti Nacionalnog saveta u ovom procesu biće da javnost obaveštavamo o svim aspektima i svim suđenjima pred domaćim sudovima za ratne zločine. I svako suđenje iz domena ratnih zločina biće na adekvatan način predstavljeno i javnosti u Srbiji i Crnoj Gori i smatramo da je to od izuzetne važnosti za ovaj proces suočavanja sa prošlošću i proces pomirenja.”
I specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vučković mišljenja je da je upoznavanje javnosti sa počinjenim zločinima od izuzetne važnosti za procesuiranje ovih krivičnih dela i u tom smislu navodi sledeći primer:
“Od kolike je važnosti da se javnost upozna sa počinjenim zločinima videli smo na skorašnjem primeru prikazivanja filma egzekucije Bošnjaka od strane odreda ‘Škorpiona’ i to je učinilo da je domaća javnost postala svesna počinjenih, itekako teških, zločina, tako da kada je prikazan snimak na lokalnim medijima mi smo mogli efikasno da reagujemo.”
I koliko god da je snimak egzikucije srebreničkih Bošnjaka, koje su počinili pripadnici ‘Škorpiona’, uticao da se javnost u Srbiji suoči sa činjenicom da su zločini učinjeni, toliko je drugi deo javnosti pa i političkog estabilšmenta pokušavao da stvari ipak relativizuje. Primera radi, Srpska radikalna stranka nedugo zatim javnosti je prikazala snimak ubistva srpskih žrtava. Možda najbolji komentar ovakvih tendencija dao je ministar odbrane Srbije i Crne Gore Prvoslav Davinić, ističući da on pre svega želi da govori o zločinima koje su počinili državljani Srbije i Crne Gore i ljudi iz Republike Srpske. Moramo prvo da očistimo svoje dvorište i uklonimo ostatke prošlosti. Tada ćemo biti u poziciji da sagledamo šta rade drugi koji su odgovorni za neke druge zločine, ali najpre moramo da se pozabavimo sopstvenom krivicom, kazao je Davinić.
I dok presedavajući OEBS u Srbiji i Crnoj Gori Mauricio Masari naglašava da se atmosfera u javnosti Srbije ipak promenila nabolje, kada je u pitanju shvatanje da je zločina bilo i da oni koji su ih počinili moraju odgovarati, savetnik predsednika Srbije Jovan Simić ističe da ni u Srbiji, kao i ni u drugim državam bivše SFRJ, javnosti nije objašnjeno da su procesi za ratne zločine pred domicilnim sudovima neminovnost:
“To je ono što čeka i državu Srbiju i od toga ne treba bežati, narodu treba objasniti da kad neko izvrši zločin da mora da odgovora za to i mi kao narod moramo da se distanciramo od pojedinaca ili od dela režima koji je izvršio nešto nepitajući nikog od nas za tu dozu.”
U stučnom smislu, put do podizanje optužnice i procesa u slučajevima ratnih zločina višestruko je komplikovaniji nego u slučajevima običnog kriminala, ističe specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. On naglašava da je posebno teško dokazivati nameru i motiv izvršioca krivičnog dela:
“U situaciji kad optuženi ne priznaje izvršenje krivičnog dela, dokazivanje takve namere je veoma otežano zbog činjenice da u praksi izostaju pismeni dokazi zbog okolnosti u kojima se ova krivična dela vrše, a to je ratno stanje, tako da se ovakva namera može dokazati jedino iskazima svedoka i to, kako posrednih svedoka, svedoka očevidaca, tako svedoka žrtava.”
Odgovarajući na primedbe koje se ovdašnjoj javnosti mogu čuti da su sudovi za ratne zločine često neobjektivni, protojer Srpske pravoslavne crkve Radovan Bigović zaključuje naposletku da niko od nas ne živi u svetu apsolutne pravde i podvlači:
“Baš zato što to nije svet apsolutne pravde, moramo i treba da prihvatimo sudove protiv ratnih zločina i nasilja makar ponekad i ti sudovi svojim presudama nanosili i samo nasilje. Dakle, nama je nekada u istoriji ovde potrebna, i što su neki filozofi nazvali, nepravedna pravda, jer je ona bolja od apsolutne nepravde.”
“Jedna od aktivnosti Nacionalnog saveta u ovom procesu biće da javnost obaveštavamo o svim aspektima i svim suđenjima pred domaćim sudovima za ratne zločine. I svako suđenje iz domena ratnih zločina biće na adekvatan način predstavljeno i javnosti u Srbiji i Crnoj Gori i smatramo da je to od izuzetne važnosti za ovaj proces suočavanja sa prošlošću i proces pomirenja.”
I specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vučković mišljenja je da je upoznavanje javnosti sa počinjenim zločinima od izuzetne važnosti za procesuiranje ovih krivičnih dela i u tom smislu navodi sledeći primer:
“Od kolike je važnosti da se javnost upozna sa počinjenim zločinima videli smo na skorašnjem primeru prikazivanja filma egzekucije Bošnjaka od strane odreda ‘Škorpiona’ i to je učinilo da je domaća javnost postala svesna počinjenih, itekako teških, zločina, tako da kada je prikazan snimak na lokalnim medijima mi smo mogli efikasno da reagujemo.”
I koliko god da je snimak egzikucije srebreničkih Bošnjaka, koje su počinili pripadnici ‘Škorpiona’, uticao da se javnost u Srbiji suoči sa činjenicom da su zločini učinjeni, toliko je drugi deo javnosti pa i političkog estabilšmenta pokušavao da stvari ipak relativizuje. Primera radi, Srpska radikalna stranka nedugo zatim javnosti je prikazala snimak ubistva srpskih žrtava. Možda najbolji komentar ovakvih tendencija dao je ministar odbrane Srbije i Crne Gore Prvoslav Davinić, ističući da on pre svega želi da govori o zločinima koje su počinili državljani Srbije i Crne Gore i ljudi iz Republike Srpske. Moramo prvo da očistimo svoje dvorište i uklonimo ostatke prošlosti. Tada ćemo biti u poziciji da sagledamo šta rade drugi koji su odgovorni za neke druge zločine, ali najpre moramo da se pozabavimo sopstvenom krivicom, kazao je Davinić.
I dok presedavajući OEBS u Srbiji i Crnoj Gori Mauricio Masari naglašava da se atmosfera u javnosti Srbije ipak promenila nabolje, kada je u pitanju shvatanje da je zločina bilo i da oni koji su ih počinili moraju odgovarati, savetnik predsednika Srbije Jovan Simić ističe da ni u Srbiji, kao i ni u drugim državam bivše SFRJ, javnosti nije objašnjeno da su procesi za ratne zločine pred domicilnim sudovima neminovnost:
“To je ono što čeka i državu Srbiju i od toga ne treba bežati, narodu treba objasniti da kad neko izvrši zločin da mora da odgovora za to i mi kao narod moramo da se distanciramo od pojedinaca ili od dela režima koji je izvršio nešto nepitajući nikog od nas za tu dozu.”
U stučnom smislu, put do podizanje optužnice i procesa u slučajevima ratnih zločina višestruko je komplikovaniji nego u slučajevima običnog kriminala, ističe specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević. On naglašava da je posebno teško dokazivati nameru i motiv izvršioca krivičnog dela:
“U situaciji kad optuženi ne priznaje izvršenje krivičnog dela, dokazivanje takve namere je veoma otežano zbog činjenice da u praksi izostaju pismeni dokazi zbog okolnosti u kojima se ova krivična dela vrše, a to je ratno stanje, tako da se ovakva namera može dokazati jedino iskazima svedoka i to, kako posrednih svedoka, svedoka očevidaca, tako svedoka žrtava.”
Odgovarajući na primedbe koje se ovdašnjoj javnosti mogu čuti da su sudovi za ratne zločine često neobjektivni, protojer Srpske pravoslavne crkve Radovan Bigović zaključuje naposletku da niko od nas ne živi u svetu apsolutne pravde i podvlači:
“Baš zato što to nije svet apsolutne pravde, moramo i treba da prihvatimo sudove protiv ratnih zločina i nasilja makar ponekad i ti sudovi svojim presudama nanosili i samo nasilje. Dakle, nama je nekada u istoriji ovde potrebna, i što su neki filozofi nazvali, nepravedna pravda, jer je ona bolja od apsolutne nepravde.”
