RSE: Trebalo je noćas da sviraš na koncertu Čaka Berija, ali je koncert odložen. Svirati na koncertu Čaka Berija je velika čast jer on kada god ode u neku državu izabere najbolje muzičare u njoj da sviraju s njim.
ĐURIČIĆ: On samo vodi basistu sa sobom, dok bira lokalnog bubnjara i klaviristu. U jednom momentu su mi se učinili malo drski sa svojim pristupom. Mene interesuje repertoar, koliko se pjesama svira i koje. Sve je to slično, ali se sve ne može popamtiti lako. Ne može se svirati bez probe. Vidjeli bi smo se na sceni i on bi poslije koncerta otišao. Možda ne bi imali prilike ni da pružimo ruku jedan drugome, a svirali bi zajedno. Onaj ko svira sa Čak Berijem mora da zna sve što je on svirao. Ne znam sve što je on svirao. Kada je on stvarao hitove i rock&roll, a on je jedan od njegovih osnivača i mnoga velika imena su učili od njega, nisam bio ni rođen. Jeste čast svirati sa jednim Čak Berijem i sa takvim legendama uopšte. Najgore je što on ima puno godina i svaki put je posljednji. Dogodilo se da se čovjek razbolio. Pozlilo mu je u Zagrebu i nismo svirali u Beogradu. Po Evropi sam svirao sa puno muzičara, ali ovo bi bilo nešto iznad svega toga. Žao mi je što je tako. Prvenstveno mi je žao što Beograd nije vidio takvu legendu. Nije bitno ko će svirati s njim, bitno je da se održi taj koncert. Ne znam trenutno grad u svijetu koji ima toliko ozbiljnih i kulturnih događanja kao Beograd sada. Pošto ovdje živimo, ne primjećujemo koliko je to veliko.
RSE: Kada su velika imena u pitanju, nešto nam se ne da. Sjetimo se Stonsa.
ĐURIČIĆ: Mi kao narod smo skloni da iz prve ruke imamo priču. Jedanput sam se našalio, ali sam možda najbolje opisao svoju suprugu. Razvela se od mene jer nije imala trač iz prve ruke. Da bi imala trač iz prve ruke, prestala je da živi sa mnom. To je ipak suština našeg mentaliteta. Da nismo lagali narod dva-tri puta, iz ko zna kojih razloga, da su Stonsi gotova stvar, sada, i kada bi došli, niko neće otići na koncert jer neće vjerovati da su došli. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Velika imena dolaze ali mi još uvijek imamo jednu odbojnost prema njima i puno toga radimo da ne pripadamo Evropi. Mislimo, da ako smo fizički u Evropi, njoj automatski i pripadamo. Mi se borimo da ne budemo ni fizički u Evropi. Vidim nas kao jedan isfrustrirani mali narod koji ima mali jezik i mi smo protiv svega onoga što ima vrijednost i značaj u svijetu jer je to nešto što je otrov. Bio bih vrlo sretan čovjek kada bi ova zemlja znala da uveze jednog Lenija Kravicu, a da ne uvozimo drogu, homoseksualizam, sidu. Kada nešto radite, morate da razmišljate i o nusproduktima. Otac mi je jednom rekao: ''Jedino te ne mogu naučiti kako se voli. To je tvoja intimna i individualna stvar. Sve drugo ti mogu pokazati, kako ne bi morao baš sve da proživiš što i ja da bi znao kako je to''. Na BK Televiziji sam vidio klanje čovjeka u četiri sata ujutro. Mislio sam da je to film jer ima toliko groznih filmova na televiziji. Ljudi neće da gledaju one lijepe filmove. Niko više neće da gleda film o tome kako se dvoje ljudi voli i kako stvaraju divnu familiju. Ljudi vole zlo i krv. To je strašno. Ne mogu da vjerujem dokle je otišla ljudska psiha. Shvatio sam da to nije film kada sam čuo zvuk. Nikada nisam vidio klanje, nikada nisam u tome učestvovao, ali to sam prepoznao. Dobio sam nervni slom. Jurio sam neke ljude sa BK Televizije zbog toga. Sreo sam jednu ženu koja kod njih radi i rekao joj da imam jedan film kako se njen muž ljubi sa drugom ženom i pitao je da li želi da ga vidi. Rekla mi je šta je briga i šta ona ima to da gleda. A ja treba da gledam, zbog novinarske etike, klanje i da mi nepozvano ulazi u kuću. Mislim da smo skroz poludjeli i izgubili se u tehnološkom napretku vremena u kome živimo. To je onaj razlog koji stvara jedan nevjerovatan kompleks da dobra većina ljudi na našem prostoru ne želi da uzme iz svijeta ono što bi nam bilo stvarno korisno, a da ne uzimaju ono što nam je nekorisno. Da bi prikazali bogatstvo, stavimo lanac oko vrata od tri kila zlata.
RSE: Mogu da se složim sa konstatacijom da smo potpuno poludeli. Kakve asocijacije imaš na vreme pre 5. oktobra?
ĐURIČIĆ: Nisam čovjek koji vrednuje neke posebne nostalgične vrijednosti. Vidim jednu snagu Srbije koja je drugačije od ove koja je danas i zbog koje se i hodalo. Vidim radost na licima starijih ljudi jer mladost je uvijek radosna. Stariji ljudi su danima koračali nekim sigurnim korakom sa vjerom u bolje sutra. Rodilo se nešto tako posebno u Beogradu. Zbog toga ponekada pomislim da je u Srbiji zaista jedan poseban narod. Ne mislim poseban od Boga i onoga svega što smo htjeli devedesetih. To je jedan poseban mentalitet i neka individualna snaga, mnogo jača nego što je grupna snaga. Kada se ona stvori, dolazi do okupljanja. Ljudi se slabo slijede. Mnogo im vremena treba da ukapiraju da ipak treba da slijede nekoga ko je mrvicu pametniji. Žao mi je što smo tek poslije ubistva premijera shvatili da smo imali na čelu jednog posebnog čovjeka koji je puno znao i koga je stvarno trebalo slijediti. Najveće mi je razočaranje da sada, poslije toliko vremena, u Skupštini ne možemo da raspravljamo o tome šta je zločin. Ne čiji je, već šta je to zločin. Onda mi se učini da je svaki korak bio uzaludan. Onda mi se učini da je bilo strašno moderno hodati. Na ulici srećem te ljude svaki dan. Znam šta mi govore i često me prozivaju. Ponekada se toliko loše osjećam da pomislim da je doboš kriv za kompletno lošu ekonomsku situaciju u Srbiji.
RSE: Ko te proziva? Šta ti kažu?
ĐURIČIĆ: Prozivaju me sjenke koje me pitaju: ''Šta si nam ovo doveo? Gdje ti je sada doboš? Hoćemo li ponovo?'' Ja sam se ućutao jer ne želim da se bavim politikom. Meni politika nije nikakav imperativ, niti moram da se bavim politikom. Dao mi Bog sreće da imam malo zanata, da imam zdravlja i snage pa mogu da sviram bubanj i zarađujem pare, više u inostranstvu, nego u Srbiji. U Srbiji nisam svirao četiri godine.
RSE: Bio si jedan od lidera tog narodnog pokreta.
ĐURIČIĆ: Bio sam samo sa narodom, a ne sa političarima.
RSE: Onda se dogodilo ubistvo premijera i izdaja 5. oktobra. Tada je jedna grupacija ljudi pokupila kajmak i ne skidaju se sa medija do danas. Svi oni iz sveta umetnosti i sa estrade, koji su uz njih, su takođe vrlo ''in'' i vrlo su svuda. Što te više nema? Da li zbog toga što nikoga ne podržavaš?
ĐURIČIĆ: Ne zbog toga. Ima tu dosta pametnih ljudi. Ovo je stvarno teška tema i vječno se priča o politici. Na srpskim televizijama je moda da imate po tri gosta. Zadatak voditelja je da bude veća zvijezda od sve trojice i da ih posvadi, jer je samo u tom slučaju emisija uspjela. Gosti nikada ništa ne kažu. To me strašno vrijeđa. Sebe ne smatram polu svijetom, a možda jesam. Ne želim da učestvujem u prepredanjima i ne želim da učestvujem u nekonkretnim stvarima. Bio sam sa narodom. Nisam dovodio nikoga. Neka mi sada bilo koji Srbin kaže da je prije 5. oktobra 2000. godina znao ko će šta biti. Svi smo znali da će gospodin Koštunica biti predsjednik. Ni za jednog drugog čovjeka nismo znali šta će biti. Nisam bio lider, niti sam htio biti neka maskota, niti je to meni bitno. Prošao sam sve moguće stvari koje se tiču slave mladog momka osrednjih godina kroz rock&roll u jednoj divnoj zemlji, sretnoj, koja je svakodnevno napredovala korakom od sedam milja, za razliku od ove. Previše je onih ljudi koji su se prepali za svoje stolice da bi prikazali sebe. Sjećam se tatinih priča za boračke penzije pedesetih godina. Tako su mene salijetali poslije 5. oktobra da mi kažu kako smo zajedno hodali. Kao da im je potrebna neka potvrda i boračka penzija za hodanje. To su ljudi koji su lojalni svakom režimu. I neka su. Ako su od toga hranili svoje familije, protiv njih se ne bunim. Oni su ti koji su mene isfurali, izbacili naprijed i emitovali od jutra do sutra. Sam sebi sam se gadio na televiziji. I Dnevnik je počinjao sa mnom. Molio sam ljude na RTS-u da me sklone bar sa Dnevnika.
RSE: Kada kažem da te nema, ne mislim na učestvovanje u televizijskim emisijama kojih se gadiš, mislim na to da se ne prati tvoj rad, kao što se pratio dok si bio blizak nekim političkim krugovima. Da li to ima veze?
ĐURIČIĆ: Ne možemo zaboraviti da G17 oduvijek nije bila partija. Ljudi zaboravljaju da su nas sa majicama Otpora hapsili. Ljudi zaboravljaju da sam dva tri puta bio na nekim razgovorima i da sam ljudima koji su me privodili da razgovaraju sa mnom u to vrijeme bio simpatičan. Gotovo sam siguran da kada bih se sreo sa bivšim predsjednikom da bi naš razgovor bio vrlo blizak. Ljudi lijepo pričaju, ali ne rade lijepe stvari. U Beogradu su ostala trojica bubnjara. Svi ostali su negdje u svijetu. To je poraz. Borili smo se da ostanemo u Srbiji, a oni su otišli u svijet. Svi to žele. Obukli smo tada majice G17 jer je garnitura ljudi koja je činila tu ekspertsku grupu ulivala neko povjerenje, imali su pamet i bili su odani.
RSE: Imate li sada neke veze sa G17?
ĐURIČIĆ: Znaju oni mene. Mislim da svi ljudi iz politike znaju mene. Neki me uvažavaju, a neki ne. Možda bih bio idealan lakmus za čiste i nečiste ljude u politici. Imam dovoljno godina i kao bubnjar sam mogao dobro da snimim publiku. Znao sam koji je čovjek doveo djevojku, a koji švalerku na koncert. Vrlo brzo mogu da otkrijem da li čovjek radi nešto ispravno ili ne. Ako neko ne radi ispravno, odvešće me na ručak i munjevitom brzinom pobjeći.
Milica: ''Dobro se sećam onoga dana kada smo ispred Narodne banke klicali njemu i njegovim bubnjevima dok smo čekali da se gospodin Dinkić pojavi iz Narodne banke.''
ĐURIČIĆ: Žao mi je, ali ja tamo nisam bio.
''Ko je onda tamo bio? Ja se sećam vas.''
ĐURIČIĆ: Bilo nas je više bubnjara, ali ispred Narodne banke ja nisam bio. Znam za taj slučaj. Poslije izbora, a prije 5. oktobra, bio sam ispred Zavoda za statistiku. To je bio ključni moment kada se provalilo koliko je glasova gdje otišlo. Jedanput sam čuo Šešelja kako je rekao da je Mlađan Dinkić sa mitraljezima ušao u Narodnu banku. Ljudi, i ono što nisu vidjeli, govore da su vidjeli. Možda su tamo bili neki bubnjari, ali ja nisam bio.
''Žao mi je što sam pobrkala. Stajali smo tamo i kada se pojavio gospodin Dinkić, klicali smo mu. Čini mi se da se gospodin Dinkić od tog dana promenio. Da li smatrate da je današnji gospodin Dinkić onaj isti kome smo nekada klicali?''
ĐURIČIĆ: I da je htio, ne bi mogao biti, vjerojatno. Ja sam jedan od rijetkih ljudi koga do sada ništa nije promijenilo, od prvog dana svoga života. Svi moji drugovi iz osnovne škole, kao i ja, smo slušali rock&roll. Kasnije su se oni račvali po svijetu na razne načine i sada gotovo da nemamo o čemu da pričamo. I da je htio da bude isti, nije mogao, posebno ako se uhvatio u kolo sa ljudima koji sve hoće osim onoga što je pravedno. Mislim na saradnike i na one kojima ne odgovora šta je on sve do sada uradio. Mislim da ljudi ne vide njegove dosadašnje rezultate i ne vide da ti rezultati ovom društvu ipak nešto doprinose. Neki dan sam gledao Mlađana Dinkića na televiziji u duelu sa gospodinom Drakulićem. Rekao je, još kao mali, da će da dobije Nobelovu nagradu. Meni ta rečenica puno govori o njegovim koracima. Gledajući šta se sve događalo u posljednjih pet godina i šta je sve on radio, mislim da je izabrao način reza samo zato što drugačije ne može jer mnogo je više onih koji bi mu podmetnuli nogu samo da se ništa ne dogodi. Bilo bi dobro kada bi Srbija željela da ova država bude ispravna i pravedna i da svi uredno plaćaju porez. Umjesto toga, mi se šalimo s time da treba da uzmemo račun kada nešto kupimo. Ima li išta logičnijeg na zemaljskoj kugli, nego kada nešto platite da vam neko da račun. Nama je blam prekontrolisati šta smo platili i kupili. Taj račun nam više treba da bi smo mogli ekonomično svoj budžet rasporediti na mjesec dana.
RSE: Meni ni do danas nije jasno zašto je duel Dinkić -Drakulić tako značajan. Ko je pobedio?
ĐURIČIĆ: To je isto kao i pitanje da li navijate za Zvezdu ili Partizan. Partizan je prvak u košarci, a Zvezda u nogometu. U prepucavanju želite favorizovati onaj sport tima za koga navijate. Mislim da je Mlađan Dinkić htio da pokaže narodu da se ne plaši napada takvih ljudi. Mislim da nije ni trebao da učestvuje u tom duelu, pogotovo što ga proziva jedan čovjek i kaže da će to riješiti na sudu. Što bi ga onda prozivao da si to sve kažu u oči? Dinkić mi je izgledao sigurniji u sebe. Drakulić je koristio neke riječi i oslovljavao ga dosta nepristojno, mada mi je i Drakulić jako simpatičan. Ja ga ne poznajem.
Aleksandar iz Beograda: ''Smatram da je ovo najgora vlada za koju znam. Od Miloševićeve vlade nismo ništa ni očekivali i borili smo se protiv njih. Ova vlada je prevara za ljude koji demokratski misle. G17 plus je nastala u borbi protiv Slobodana Miloševića. Osnovni cilj je bio rušenje Slobodana Miloševića. Danas ta parija ima podršku partije Slobodana Miloševića. Vrlo sam razočaran i u Demokratsku stranku, ali oni su bar opozicija. Ne vidim nekog rešenja, osim ovog što je pokrenula Nataša Mičić ujedinjenjem sa Čedom i Žarkom Koračom.''
ĐURIČIĆ: Slažem se sa Aleksandrom. Od 5. oktobra na ovamo najviše sam razočaran tim da ova vlada nije mogla da dođe, da se složi, da razgovara, da izglasa šta je zločin. Znam da su sklonjeni dobri ljudi, sposobni, oni koji brzo uče, koji su moderni, koji shvataju i koji znaju da odvoje bitno od nebitnog. Plašim se sjenke koja je ovdje jaka. Mislim da je kapital kod ljudi koji su devedesetih napravili pare. Oni vladaju iz sjenke. Zato imamo takve presude i sudstvo koje ništa ne radi, vladu koja ni sama ne zna šta će i kuda će, kako će i zašto će. Postoje tu neki rezultati, ali rezultati o kojima nam pričaju. Volio bih da vidim svoj boljitak. Mogao bih satima da vam pričam o tome u kakvoj se situaciji nalaze muzičari. Ne možemo da dođemo na red da neko o nama bilo šta raspravi. To je van svake pameti. Zamislite zemlju bez pjesme. Zamislite ovoliko radio stanica i televizija bez pjesme. Znate li kakav je sukob među ljudima koji su još od bivšeg režima ostali kao muzičari, koji su tada bili lojalni, a lojalni su i sada? Ne omogućavaju im da uplate svoje socijalno osiguranje. Rekao sam da bih više volio da sam član udruženja pedera.
RSE: Nemoj da vređaš ljude po seksualnom opredelenju.
ĐURIČIĆ: To nije seksualno opredjeljenje. To su homoseksualci.
Ljiljana iz Pančeva: ''Ja sam majka jednog od Dragoljubovih bubnjara koji sada živi u inostranstvu. Želim da pomognem prvoj slušateljki i da razrešim njenu dilemu. Dragoljub zaista nije bio taj dan ispred banke. Ispred banke su bili Nikola, Maša i Dragan.''
RSE: Zašto je ta banka tako važna?
ĐURIČIĆ: Ne znam ni ja. Čekali su Mlađana i pitaju se da li je taj Mlađan, kome su tada klicali, isti kao i ovaj danas.
RSE: Da li je ušao sa mitraljezom ili ne?
ĐURIČIĆ: To sam čuo na raspravi u Skupštini.
''Da je Nikola tu, vjerovatno bi imao dosta pitanja za Dragoljuba. Ja mu želim da ostane čist, onakav kakav jeste. U našem društvu postoje ljudi koji vrednuju takve moralne vrednosti, iako nas je malo. Treba te ljudske oaze sačuvati.''
RSE: Kako se vi osećate danas, posle 5. oktobra?
''Imam troje dece i dvoje nisu u zemlji. Ne bih da vam pričam o emocijama koje imam iz dana u dan, kako to doživljavam, o razočarenjima kao neko ko je 15 godina u toj priči. Mislim da imam puno pravo da kritikujem stvari koje su nam se dešavale. Čini mi se da u ovom poslednjem periodu postoji jedna konstantna ambivalentnost i da ne postoji želja za uključenjem Srbije u Evropsku uniju, bez obzira što cenim pokušaje Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa. Poricanjem zločina u Skupštini Srbije smo odbili put kojim smo krenuli. Ljudima koji veruju u postojanje građanske vrednosti i građanskog društava, 5. oktobar je doneo puno razočarenja. Čini mi se da su moja deca do 12. marta zaista verovala da će njihova zemlja postati jedna moderna zemlja. Nakon 12. marta njihove nade su se izgubile. Oni sada sebi krče put, stvaraju neki novi život, socijalizovali su se u zemljama u kojima su. Kćerka je u Americi, a Nikola u Austriji. Te zemlje su ih prihvatile na lep način. Treće dete ne vidi perspektivu i planira da ode. To je slika našeg društva. Meni je žao zbog toga. Nemamo mnogo izbora. Želim da apelujem na novinare. Mislim da je javno mnijenje rezultat onoga kako novinari kreiraju naše programe. Mislim da je na novinarima velika odgovornost.''
RSE: Bilo je dobro ovo čuti kao anatomiju jedne porodice, a takvih je mnogo.
ĐURIČIĆ: Često putujem po svijetu i srećem te ljude. U raznim zemljama svijeta imamo jako puno divnih ljudi i ljudi koji su školovani, napredni i vrijede tim zemljama u kojima sada žive. Iz neke nostalgičnosti žele da dođu kada čuju da sviram, ili da neko drugi ima koncert. Tamo srećem i getoizirane naše ljude, ali ti ne napreduju u tim zemljama. Imaju neki vrlo čudan stav. Kao da su u Srbiji i kao da su okrenuli leđa čitavom svijetu, a te im države dale mnogo. Malo su izgubili kompas. Često imam rasprave na tu temu. Ako živiš u Kanadi trideset godina i Kanada ti dala sve, djeca ti tamo odrasla, nemaš pravo da kažeš ništa protiv Kanade, koja je socijalno vrlo dobro sređena. Ne moramo sve da preživimo da bi smo to sprovodili u naš socijalni i društveni život, ali možemo bar ono za šta smo sigurni da valja i da možemo. Boriti se protiv toga je strašno. Zato mi gubimo stručnjake. Malo je neškolovanih ljudi otišlo iz zemlje. Šta će zemlja koja gubi takve kadrove u koje smo uložili i novac?
RSE: Mene zanima aspekt priče tebe kao Crnogorca koji živi u Beogradu.
ĐURIČIĆ: Ne slažem se sa time da nas neko ovde proziva, da nas neko popisuje i nosi u Brisel, da bi mi poslije odlučivali o tome kojim putem Crna Gora hoće da ide. Ljudi žele da žive tamo gdje žele. Nisam iz Crne Gore otišao jer sam tamo bio gladan, već zato što u tom trenutku muzika kojom sam želio da se bavim nije imala neki prolaz u Crnoj Gori.
RSE: Vaš otac živi u Crni Gori. Koja je tvoja čuvena rečenica?
ĐURIČIĆ: Neću valjda braniti moga oca od moga sina. Moj sin je rođen u Beogradu i on je Beograđanin. Šta sada treba da radim? Okrećem se sinu jer mi je to po zakonu prirode i od Boga dano. Želim od njega da napravim čovjeka koji će sam da bira i koji će imati slobode da živi kako on hoće. Ne mogu iz Beograda sa beogradskim ekonomskim standardom i stavovima da solim pamet Crnogorcima kako treba da žive. Ne mogu tako dobro znati kako je Crnogorcima u Crnoj Gori i ko im je kriv. Koliko vidim u političkim prepucavanjima jedva se čeka neki mali konflikt i onda se oko toga ima šta pričati i puniti medije. Zrelost vremena u kome živimo će pokazati svoje. Ako Crna Gora treba da se odvoji od Srbije, neka se odvoji. Nadam se, i još uvijek vjerujem, da to može da se dogodi civilizovanim putem i da to možemo da shvatimo kao jedan prirodan proces. Ako je bolje da Crna Gora i Srbija zajedničkim snagama, kao jedna zemlja, idu dalje, onda je i to u redu. To moraju da odluče građani. Više mi je preko glave tog referenduma. Uradite ga već jednom. Ako nećete vi, neka ga uradi Srbija. Mislim da je ta priča poprilično smiješna, posebno ako se priča tri godine a ništa se po tom pitanju ne radi.
''Znam Dragoljuba i privatno. Slušam ga pa mi čudno da se dao u politiku. Zovem iz Prištine. Koga god da pitate koji instrument voli, retko će ko da kaže da voli bubnjeve. Zašto su uvek bubnjari mariginalci, a svi drugi su u prvom planu?''
ĐURIČIĆ: Ja sam napravio da je bubanj otišao malo naprijed. To nije neka posebna filozofija. Bubanj je, sam po sebi, jedan energičan instrument koji postoji da bi povezivao sve ostale instrumente i da bi se stvarala muzika. Uopšte se ne bavim politikom. Žalosno je što živimo u zemlji gde moramo da pričamo o politici. Niti čitam novine, niti gledam vijesti, ali sve znam. To je fenomen vremena u kome živimo. Da sam želio da se bavim politikom, vjerovatno bih stao u neki red 6. oktobra 2000. godine i tražio neku fotelju. Neka mi oprosti i DOS-ova vlast i ova, gotovo ni sa jednim od njih ne popih kafu. Niti sam od koga šta tražio, niti mi pada na pamet da tražim, niti želim da od bubnjanja 5. oktobra 2000. godine pravim famu. Nju prave oni ljudi kojima je to bilo potrebno za njihove stavove i za njihova pranja. Ima nekih muzičara koji misle da je meni privilegovano sve, a da je njima nešto uskraćeno. Pogledajte ko se sada emituje na televiziji. Emituju se isti oni koji su se emitovali devedesetih.
RSE: To govori o fenomenu povratka devedesetih godina u svim sferama društva.
ĐURIČIĆ: Rekao sam da se bojim sjenke. Kada vas ona prati, ne možete pobjeći. Želimo da napravimo teoriju zavjere. To je hrana mentaliteta ljudi sa kojima svakodnevno živim.
RSE: Na koju senku mislite?
ĐURIČIĆ: Mislim da je 5. oktobar datum koga ne treba puno spominjati. To je isto kao kada dijete cijeli dan sjedi u kući zbog kiše i čim grane sunce pustite ga na livadu da igra lopte. Poslije 15 godina se stvorila moda šetanja ulicom. Koliko je ljudi nesvjesno bilo u Kolarčevoj ulici jer je tamo bila najbolja žurka na Balkanu. Sada se neko poziva na to da je sva omladina tog vremena bila protiv Slobodana Miloševića. Bila je iz mode. Nije ni znala o čemu se radi. Njih to ne interesuje. Na kraju krajeva, momka od 18 godina i ne treba da interesuje ko mu je predsjednik. Treba da ga interesuje neka djevojčica i kako da se zaljubi. Mi smo se s time igrali. Mislim da su mediji najveći problem. Da nisu počeli pisati o jamama i mijenjati istoriju, mislim da ne bi ni došlo do krvavog raspada Jugoslavije. Možda bi se sporazumom razdružili, ili bi ostali kao neka konfederacija koja je mogla, sada već evropski, biti vrlo značajna zemlja. Taj put je bio gotovo siguran. Srbija je iz inata sačuvala sportove devedesetih, da bi se sada, kada ih treba sačuvati i praviti vrhunski sport, pojavili neki ljudi koji ga uništavaju. Bojim se da se više nikada nećemo vratiti na tronove na kojima smo bili. Milivoje Bebić, vatrepolist iz Splita, rekao mi je: ''Svaka vam čast kako ste očuvali sport''. Sada već vidim da to više nije istina.
RSE: Ne mogu se složiti s tim da su mladi ljudi koji su se borili protiv režima Slobodana Miloševića to činili iz zabave.
ĐURIČIĆ: Svirao sam tamo svake večeri i ne govorim u procentima od 100 posto.
RSE: To je bila forma, ali to nije bila ideja vodilja. Nije bila ideja vodilja da se napravi žurka, već da se sruši sistem. Ne slažem se ni s tim da su mediji odgovorni. Mediji su uvek radili po nečijem diktatu.
ĐURIČIĆ: Uzmite sportsku utakmicu u Beogradu. Nekoliko huligana, koji možda i nisu znali kako se igra rukomet, došli su i gađali zagrebačke igrače u hali Pionir, da bi se sedam dana poslije toga napravila hajka na Srbe. Niko od nas ovdje nije znao da kaže da je nekoliko huligana u Beogradu napravilo incident na utakmici i da se zahvaljujemo sportistima koji nisu prekinuli utakmicu. Tamo je bila čista hajka na Srbe. Ako prođete kroz Zagreb sa beogradskim tablicama, dobijete batine. Svirao sam sa Zdravkom Čolićem sedam dana poslije toga u Zgrebu i rekli su mi da ne mogu baš slobodno da se krećem Zagrebom. Kakva je to zemlja u kojoj vam kažu da se ne možete baš slobodno kretati kao što ste se nekada kretali. Mediji to nisu znali da postave na pravi način. Mediji su strašna moć.
RSE: U nečijim rukama.
ĐURIČIĆ: Apsolutno. Nisam htio da se dotaknem samo jedne jame. Mnogi ljudi ne znaju ništa o Hrvatima, osim toga da trebaju da ih mrze. Slažem se sa Džonijem Štulićem koji je rekao: ''Hrvati su najgluplji narod na svijetu zbog toga što jedino znaju da ne smiju biti Srbi''. Da nije bilo medija ne bi ni Bijelo dugme imalo 300 hiljada ljudi na koncertu.
RSE: Slažem se s tim da su mediji moćni, ali se ne slažem s tim da su moćni kao mediji, ali da su moćno oružje u rukama moćnika.
ĐURIČIĆ: Onda, na žalost, ima manje onih koji su slobodni. Imali smo stravične smjene devedesetih godina u medijima za svakog nepodobnog. Ako nisi u rukama režima, nisi poželjan. Doboša sam se dohvatio sasvim slučajno i to zahvaljujući dobošaru sa Skadarlije. Svaki medij je bio zatvoren da se narodu nešto kaže. Sjećam se govora Vuka Draškovića iz 1991. godine i toga koliko smo svi bili protiv rata u Hrvatskoj, Sloveniji i kasnije u Bosni. Nismo svi bili takvi. Mene strašno boli kada neko ima nešto protiv Srba. Zato moramo u Skupštini izglasati da se zna šta je zločin.
RSE: Ni u skupštini Vojvodine to nije izglasano.
ĐURIČIĆ: Neka nije, neka kroje svoju politiku. Zvao sam prošle godine predsjednika vlade i predsjednika Srbije na TV duel, da porazgovaramo o tome kako oni meni u životu ne trebaju, a neka me oni ubjede zašto mi oni trebaju.
RSE: I?
ĐURIČIĆ: Ko će izaći na TV duel na tu temu. Sa Borisom Tadićem sam prijatelj prepuno godina. To nema veze sa njim kao ličnošću, već to ima veze sa predsjednikom Srbije. Neću da znam šta radi predsjednik Srbije. Znam da moram da platim porez, da radim svoj posao koji radim, znam da privređujem društvu koliko treba i od toga želim da živim onako kako zaslužujem. Šta će nama informacije na Dnevniku. Devedesetih, kada krene Dnevnik, svaki urednik odgleda prvu vijest jer je bila o predsjedniku, a ono poslije nije ni važno. Mogli ste da pričate šta kod ste htjeli. Bile su tako smiješne izjave o ekonomiji, da sam u jednom trenutku mislio da je Srbija toliko bogata da i kada bi je svi kamionima krali po cijelu noć, ne bi smo je mogli pokrasti.
''Zovem iz Pančeva. Doveli ste izvanrednog gosta. Iskren je do maksimuma. Izgleda da smo se džabe borili i to me najviše boli. Meni je 47 godina i mladost mi je prošla u borbi, a izgleda da će i starost. Moramo da se manemo politike i da edukujemo ovaj narod. Moramo da se spustimo sa oblaka na zemlju i da na njoj čvrsto stojimo, inače nama se jako loše piše. Neka i naša država raspiše referendum da li će da živi s nekim. Ako želimo sa nekim da živimo, onda i mi treba da donosimo odluku, a ne da nam neko drugi bude krivac poslije svega, ili alibi za neke naše neuspehe. Radio Pančevo je nekada imalo emisiju Tam-tam koja je direktno bila usmerena na pročišćenje svesti naroda. Danas je nema. Gospodin Mihajlov, sekretar vlade, živi u Beogradu, a njemu je mesto ovde. On je potekao iz Pančeva. Šta će on u Beogradu? U pitanju su lični interesi. Ne mogu da prežalim što se emisija Tam-tam ukinula. U njoj je bilo iznešeno svo nezadovoljstvo ovoga naroda. Kada ću uživati plodove moga rada? I to je genocid koji se vrši nad ovim narodom.''
RSE: Šta bi ste vi predložili? Dragoljub balansira između nekog optimizma, koji baš i ne razumem, i jedne analize koja je jednako tmurna.
''Ja sam prekaljeni opozicionar i išao sam na demonstracije. U ovom trenutku sam pesimista. Ne vidim ništa dobro za našu državu i za narod ove države. Mi u Evropu nećemo ući dok god nas tajkuni koji su vladali ne pokradu i ne budu vlasnici ove države, a mi budemo njihovi robovi. Ništa se nije učinilo da se kazne takvi. Niko za ništa nije odgovarao.''
RSE: Šta je u pitanju, optimizam ili pesimizam?
ĐURIČIĆ: Ja sam optimista sam po sebi i ne želim da budem pesimista. Kada je bilo bombardovanje SR Jugoslavije, sin je imao dvije godine. Svako veče sam ležao sa njim i po cijelu noć bih mu držao ruku na dupetu. Protiv bombi nisam mogao ništa. Napadao sam ljude koji su produžavali vladavinu tadašnjeg režima. Sa sinom sam skakao po kući kada su krenule sirene, kao da smo se njima radovali, da ne dobije neku traumu zbog tih zvukova. Svo to vrijeme ni jedanput me sirene nisu naježile ni prepale. Kada smo nekoliko godina kasnije dali osvrt na početak bombardovanja, mene je ta sirena zgrozila da sam skoro poludio. Nisam znao šta da radim. Tada sam vidio svu onu prošlost i sav onaj jad i kompletnu traumu svega što sam preživio. Izbjegavam da skupljam informacije koje bi me dovodile do pesimizma. Peti oktobar nije mogao preko noći od pakla napraviti raj, nego je neko trebao da uzme lopatu i da radi i da bude svjestan da svojim radom nešto postiže. Mislim da je to ključna stvar za ovo društvo. Imam milion primjera. Moramo svi da učestvujemo u stvaranju moderne države, a ne da postavimo tri čovjeka do kojih niti možemo doći, niti oni znaju šta im se događa. Nemojte da nam se stalno ponavlja isto vrijeme. Tito treba da prođe nekom ulicom i zbog toga ćemo je popraviti i on će misliti da nam je grad čist. Ne možemo tako da živimo. Nismo svi jednakim snagama prihvatili, sa dovoljno strpljenja, da preokrećemo ovo društvo. U vremenu kada je svirala EKV imali smo jasan put u Evropu. Nekome je rock&roll smetao, neko ga je svjesno uništavao jer je to bilo nešto prozapadnjačko, a vjerujte mi da je rock&roll osamdesetih, upravo u Srbiji, bio dovoljno jak i dovoljno kvalitetan, kao što je bio irski ili engleski, samo nam je jezik smetao da bi nas svijet dovoljno razumio. Bilo je dovoljno buntovnosti. Nekome je to smetalo i neko je to uništavao. Onda su se pojavljivali neki drugi izvođači koji su podilazili publici kako im ne bi skretali pažnju ka ničemu. Vidim da sada više onoga što je EKV značila nema. Sada imamo jedan EXIT, a Srbija uopšte ne shvata koliko je EXIT velika stvar za Srbiju. Mi kao zemlja ne stojimo iza EXIT-a, kao što bi trebalo. Ne mogu da podnesem da vidim na naslovnoj strani dnevnih novina dimenzije WC šolje koja je uvezena zato što nam dolazi jedan od najvećih tenora svijeta. Na taj koncert nisam htio da idem zbog velike cijene. To je sada pop muzika, a ne neka klasična muzika. Jasno treba da kažemo da je Pavaroti pop pjevač jer je to popularna muzika. Onaj koji je napisao dimenzije te šolje, ne zna koliko je veliki jedan Pavaroti. On daje sebi za pravo da se šali sa njegovom debljinom i da daje dimenzije jedne WC šolje, koju garantujem da nije vidio jer ona nije ni postojala. Niko za to ne odgovara. To je mala slika onoga zbog čega napadam medije. Kada bih našao lijek protiv side, ne bih dobio naslovnu stranu u 90 posto novina koje ovdje izlaze. Ali kada bih se skinuo go na Trgu Republike, svi bi me slikali i emitovali i još bi komentarisali određene dijelove moga tijela. To su neke stvari koje moraju temeljito u društvu da se promjene da bi se moglo ići ka nekoj edukaciji. Pohvalio bih akciju koju je Saša Đorđević, jedan od najvećih sportista Jugoslavije svih vremena, organizovao. Hajde da vidimo kako ćemo se borit protiv nasilja. Nasilje ne podnosim. Ne mogu da shvatim da u našem društvu još uvijek dominira nasilje i prepričavanje o nasilju kao o nekom fenomenu.
RSE: Govoriš o žutoj štampi i sve što si ispričao je kritika postojanja tabloidnog novinarstva.
ĐURIČIĆ: Devedesetih su me jako zabavljale, jer su imale jako mali tiraž. Ljudi ne žele da čuju istinu. Ljudi vole laž.
RSE: Da li ste bili na koncertu Bijelog dugmeta?
ĐURIČIĆ: Nisam.
RSE: Čini mi se da se mnogo ispolitizovala ta priča. Imali smo neku nesretnu izjavu koja se pripisuje Goranu Bregoviću o Sarajevu, a koja je povredila mnoge ljude. Da li je taj koncert prevara veka? Mnogi ljudi koji su bili na koncertu su razočarani, čak i tehničkim stvarima. Ima i onih koji su jako sentimentalni prema toj grupi. Kremer je rekao da su ovo godine povratka Mire Marković, pa je normalno da se vraća i Bijelo dugme.
ĐURIČIĆ: Imamo tu više aspekata. Fenomen Gorana Bregovića od 1974. godine pa na ovamo je veliki. Svi su rekli po nešto i niko pravu istinu. Mislim da je to nevjerovatan mag i čovjek kome se sve u životu dogodilo. Rođen je da šta god uradi bude popraćeno najkrupnije što je moguće. On je prvi napravio koncert kod Hajdučke česme. Jednom sam rekao Vlatku Stefanovskom, dok sam još bio u Leb i solu, da izdamo ploču kada je izda i Bijelo dugme jer onda vlada rock&roll a narodnjaci uzmu godinu dana slobodno. Stvarno je to bila istina. Te pjesme imaju značaj za mnoge ljude iz raznih vremena koji su odrastali uz te pjesme. Fenomen Bijelog dugmeta je upravo ta nostalgična vrijednost. Ljudi se sjećaju dobrog, toplog i lijepog vremena, a tada su bili mladi i puni energije. Samim tim što su sada 20 godina stariji, moraju biti razočarani jer ne mogu imati tu energiju iz onog vremena. Ni jednoj bivšoj djevojci se nisam vratio. To je totalna pogreška. Sve ima svoje vrijeme. Svaka generacija ima svoje idole. Koliko je kamera mogla da dokuči, u publici su bili uglavnom mladi ljudi koji znaju svaku riječ. S jedne strane to je porazno, a s druge nevjerovatno.
RSE: Je li to pastirski rok?
ĐURIČIĆ: Nije to daleko od narodnjaka, ali nikada nisam ni čuo od Gorana Bregovića da želi da bude neki avangardni muzičar.
RSE: Da, ali Goran Bregović ima svoju karijeru.
ĐURIČIĆ: Goran Bregović je Bijelo dugme jer svi ovi pjevači sami ne mogu da sakupe dvije hiljade ljudi na svojim solo koncertima. Svi pjevači na jednom mjestu je viteštvo, da vidimo ko je bolji. Bilo je ''in'' biti tamo. Nisam bio tamo jer imam paranoju mase.
RSE: Kakve veze ima Mira Marković i Bijelo dugme?
ĐURIČIĆ: Ima veze jer sam se svojevremeno prvi put prepao i stvarno okrenuo svom buntovništvu protiv režima, kada sam pročitao u Noć i dan kako sam junak njenog vremena jer sam svirao sa Balaševićem u Mariboru i sa Leb i solom u Kragujevcu. Kao ja zagovaram neku njihovu ideju. Koje je to njihovo vrijeme? Imam moje vrijeme, a oni imaju svoje vrijeme. Ljudi žale za nekom Titovom zemljom. Koliko je samo ljudi ove godine posjetilo Titov grob. To su pjesme te Jugoslavije. Na njegovom koncertu je bila zastava sa petokrakom. Mira Marković je zagovarala tu Jugoslaviju. Ona je, vjerovatno, davala instrukcije svome mužu kako da zavladaju u jednom trenutku, ali mislim da ideologija nije daleko od tog vremena. I ja sam živio komunističko vrijeme, ali ga pamtim po nekim stvarima koje sam tada čitao i koje pamtim kao prijatne i kao jedan korak od sedam milja napretka. Kada sam bio mali, 1959. godine sam kupovao karamelu na komad. Kesu karamela sam mogao da kupim 1968. godine. Onda sam 1978. godine mogao da idem u London kada sam god htio. Treba razmisliti o tom koraku. Ovo sada sve ide u nazad. Zato se ljudi rado sjećaju tih vremena. Cijelo veče govorim o strahu vladavine sjenki. Smatram da 65 do 70 procenata Srba ne mogu da se odreknu bivšeg režima. Vjerovatno više vole da kupuju benzin na flašicu coca-cole, da namiguju šeficama samoposluge da im ostavi jedan litra ulja. Više vole to nego ovo što imamo sada. Ljudi hoće da se obogate preko noći. Kada su uvedeni fiskalni računi, nekoliko privatnika napadalo je Mlađana šta im to radi. Rekli su mi da zamolim Mlađana da im ne šalje inspekciju. Sviram godinu dana za sedam hiljada eura, što je ogromna para za mnoge ljude u ovom društvu. Razmislite koliko u ovom trenutku ima ljudi u Srbiji koji toliko imaju mjesečno.
RSE: Postojala je legenda da svo revolucionarno vreme nisi uzeo niti kintu.
ĐURIČIĆ: Nisam.
Maks iz Niša: ''Rekli ste dve jako dobre stvari. Jedna od njih je da su mediji uvek radili po diktatu i kako su moćno oružje u rukama moćnika. Bilo bi lepo kada bi ste rekli po čijem diktatu rade vaši mediji.''
RSE: Ne radin ni po čijem diktatu, a po čijem diktatu rade ostali, to ne znam.
''Druga strana je uvek po nekom diktatu. Čemu potreba da se vaš gost pravda za sve što je radio i za sve ono što se dešavalo? Imao je najbolje namere i radio je najbolje što je mogao. Nema potrebe da nam prepričavate šta je hteo da kaže. Odlično ga razumemo i super govori sve što ima da kaže. Smatram da je publika dovoljno inteligentna da shvati šta je hteo da kaže.''
ĐURIČIĆ: Tema je takva i izgleda kao da se pravdam. Vrlo sam ponosan na 5. oktobar. Ponosan sam što sam bio sa narodom. I opet ću biti. Ne mogu da budem sa pojedincima koji su zasjeli i zaboravili da su nekada bili gladni. Sreo sam jednog čovjeka koji je strašno bogat i niko ga ne proziva što se obogatio za deset godina. Kroz svoj posjed ima i mali potok. Rekao sam mu da je sve super ali jedino mu je Dunav malo plitak. On baš i nije shvatio šta sam mu htio reći, ali me i nije briga. Neka svako stoji iza onoga što radi i neka se crveni, ako ima obraza. Ne mogu biti uključen u takve stvari. Imam potrebu da ljudima koji me prozivaju na ulici, misleći da sam im donio zlo, kažem da pogledaju malo sebe.
RSE: Kakvi su to ljudi i zašto se na to obazireš?
ĐURIČIĆ: Nemam tjelohranitelje. Moja želja je da umrem bez tjelohranitelja. Govorim o sopstvenim slobodama. Želim da koračam Beogradom slobodno. Volim poslije koncerta dati autogram djetetu. Kada siđem sa bine, i smetljar i ja smo isti. Pitajte ljude iz komunalnog kako se oni sa mnom ophode i ispred kojih prodavnica se nalazimo i kako zajedno komentarišemo. Volim da živim sa narodom. Moja je najveća sreća kada me pozdravi vozač autobusa GSP-a. Šofer zatrubi i pozdravi me riječima: ''Zdravo majstore''. To mi je satisfakcija. Postoje neki ljudi koji bi željeli da se brzo obogate na piratstvu. Nije samo kopiranje CD-a piratstvo, nego i kopiranje farmerki marke Levi Štraus. Znate li vi da fabrika propada zato što neki prave te farmerke tri puta jeftinije od originala. Možda to ima neke logike. Zapad je izrabljivao istok i radnu snagu milion godina unazad. Sada su se pojavili Kinezi koji košulju Versači naprave za 10 eura. Tu negdje se valja božja pravda. Versači je u svoj trend ulagao ogromne novce da bi postao Versači. Uvijek su pravde i sa ove i sa one strane. Postoji neka imaginarna pravda za ovo što se događa sa kineskom robom. Jedan Majkl Džordan dobije više para da džabe nosi Nike patike, nego 250 hiljada radnika za godinu dana po Tajlandu ili Tajvanu koji ih proizvode. Globalna politika mi nije zabavna i nisam za nju. Mislim da je mnogo nepravedna i da izazva nešto što stvara strah za budućnost zemaljske kugle.
RSE: Da li si čuo za pokret Novi optimizam?
ĐURIČIĆ: Jesam.
RSE: Da li si učestvovao u tome?
ĐURIČIĆ: Jesam.
RSE: Gde si bio?
ĐURIČIĆ: U galeriji Ozon pri osnivanju.
RSE: Sada me ovo asociralo na to da bi možda mogao da budeš Novi optimista.
ĐURIČIĆ: Ne znam da li sam ja Novi optimista, ali ne dozvoljavam da me samelju. Svi ćemo biti pet minuta prije smrti isti. Pošto sam razriješio o nekim stvarima, shvatio sam da niti ja, niti moja familija, nismo rođeni da napravimo više para nego što možemo da pojedemo. Mi Đuričići ličimo na lavovsku familiju. Ulovimo toliko koliko nam treba da pojedemo i onda mudrujemo.
RSE: U šta veruje Novi optimizam?
ĐURIČIĆ: Samo sam bio pri tom osnivanju i nisam potpisnik ničega. Mene je narod svrstao u G17 i to je velika greška. Sada bih trebao od kuće do kuće da idem i da vičem kako nisam član G17. To je svrstavanje. Sada me svrstavate u Novi optimizam. Bio sam i na izložbi Dade Đurića a nije mi rođak. Bio sam na osnivanju. Vidim pokret nekih ljudi koji imaju želju da dan kada se probude naprave sebi ljepšim. I samim tim okupljaju oko sebe neke ljude, ne bi li im dali malo vjere da nije sve izgubljeno i da se može živjeti i raditi i dalje. Pratim i vodim orkestar Zdravka Čolića. Porez nam je ogroman. Pošto skoro cijela Evropa zna kada Zdravko Čolić pjeva, ne možemo sakriti neki dinar. Kada se sve plati, ne ostane nam ništa. Čovjek je pjevao u Novom Sadu bez prebijene pare zarade. To je jako bitno. Ne radi se o nekim parama, nego o svrstavanju ljudi. Radi se o tome da postoje neki ljudi kojima novac nije sve u životu. Mogu da budem optimista bez ljubavi prema novcu.
RSE: Ti si to dokazao i ne znam zašto se pravdaš.
ĐURIČIĆ: Rekla si da sam član Novog optimizma.
RSE: Ne, ja te samo pitam jer ličiš na tu priču.
ĐURIČIĆ: Sutra ću da budem sa ekipom ljudi koja se bori protiv siromaštva, u priči koju je pokrenuo Bob Gedolf. Možda mu slabije ide komponovanje pa se bavi humanim stvarima. Neke poteze koje je uradio Bob Gedolf, i ovi koji su ga slijedili, su strašno bitni za čitav svijet, da opomenu ljude za neke ozbiljne stvari. Sutra ću biti u Knez Mihajlovoj ulici, sa ko zna koliko još ljudi, gdje ćemo da propagiramo borbu protiv siromaštva. To ne znači da sam član nečega.
RSE: Nebitno je. Samo sam te o tome pitala jer me zanima tvoje mišljenje i verujem ti.
ĐURIČIĆ: Ja sam takav i bez njih i sa njima. Oni mogu da postoje nezavisno do mene. Nevjerovatno je koliko neka žena želi u sebe investirati ne bi li je neko pogledao u grudi ili u usne i nagrdi se. Došao sam do zaključka da se u Srbiji najviše u plastičnoj hirurgiji radi na grudima i na usnama. Kada pitate nekog gdje ima dobro da se jede, svi vam kažu kod Pera ogromne šnicle, a niko ne kaže kakav je kvalitet te šnicle. To je mentalitet koji nam je problem. Tu bih nešto pomalo solio. Zamislite koliko bi neka žena bila lijepa da je dodala taman onoliko da se ne vidi da je dodala, a napravila je sebe ljepšom.
RSE: Novi optimizam se bori protiv silikonske revolucije.
ĐURIČIĆ: Ne. Nemam potrebu da osnujem političku partiju, niti da budem član neke partije. Sada mi je i muzika dovedena do toga da nemam potrebe da budem na televiziji. Na jesen ću da radim sa jednim poznatim kompozitorom klasične muzike iz Holandije koji me je pozvao da zajedno napravimo neku operu koja će biti premijerno izvedena 27. oktobra u Nacionalnom teatru u Amsterdamu. To me zabavlja. To je nešto što do sada nisam radio. Svi Srbi znaju da sam dobošario ulicama Beograda protiv režima, a niko ne zna da sam napravio muziku za balet.
RSE: U tom smislu sam rekla da mediji ne prate ono što sada radiš.
ĐURIČIĆ: I ne treba. To mi u ovom trenutku mnogo i ne smeta. Postoje ljudi koji nemaju potrebu da izlaze u medije. Hoću svoj mirni život. Neki ljudi su pisali o meni u novinama jako ružno. Pisalo je: ''Sve mlađe od 30 godina pripadaju Dragoljubu Đuričiću, a sve preko 30 pripadaju Čoliću''. Šta su oni htjeli time da kažu? Da li su htjeli Čolu da povrijede kako voli starije, ili od mene da naprave pedofila. Sreo sam jednog čovjeka koji radi u novinama i rekao mu: ''Moj sin zna da čita. Okanite se mene''.
RSE: Slažeš se sa mnom da ima mnogo kiča i pokušaja raznih ljudi i lobija da sve vrednosti u ovom društvu i sve pojedince koji su vredni na neki način zloupotrebe. Kakao to izbeći? Poslednje što bih želela je da neko zloupotrebi tebe. Nadam se da se to ne može nikako desiti.
ĐURIČIĆ: Nikada se to ne zna. Ponekada se osjećam kao zloupotrebljen u razne stvari, kao što je pravljenje maskote jednog vremena. Kao i svi drugi građani bio sam nezadovoljan postojećim sa željom i vjerom u bolje sutra.
RSE: Ne mislim da si tada bio zloupotrebljen.
ĐURIČIĆ: Ne tada, ali poslije toga. Ponosan sam na 5. oktobar, na sve te ljude i na tu ogromnu energiju. Oni koji su uspjeli da razbiju energiju 1996., 1997., pa i energiju 2000. godine su neprijatelji društva. Upravo zato što se stvari postavljaju kako se postavljaju više niko ništa ne može da kaže sa sigurnošću. Sa 20 godina sam znao prepoznati šta je kič, a šta nije. Sada sa sigurnošću to ne mogu da kažem. Toliko su se vrijednosti pomutile. Mislim da je to jedan od ozbiljnih problema koji su nas zadesili.
RSE: Ti se nećeš dati?
ĐURIČIĆ: Ja se nadam, ali nikada ne reci nikada. Znam da se neću dati da me neko jeftino kupi, a ni skupo. Sve što radim, radim dok me zabavlja. Dok mene nešto bude zabavljalo, toliko dugo ću to i raditi.
ĐURIČIĆ: On samo vodi basistu sa sobom, dok bira lokalnog bubnjara i klaviristu. U jednom momentu su mi se učinili malo drski sa svojim pristupom. Mene interesuje repertoar, koliko se pjesama svira i koje. Sve je to slično, ali se sve ne može popamtiti lako. Ne može se svirati bez probe. Vidjeli bi smo se na sceni i on bi poslije koncerta otišao. Možda ne bi imali prilike ni da pružimo ruku jedan drugome, a svirali bi zajedno. Onaj ko svira sa Čak Berijem mora da zna sve što je on svirao. Ne znam sve što je on svirao. Kada je on stvarao hitove i rock&roll, a on je jedan od njegovih osnivača i mnoga velika imena su učili od njega, nisam bio ni rođen. Jeste čast svirati sa jednim Čak Berijem i sa takvim legendama uopšte. Najgore je što on ima puno godina i svaki put je posljednji. Dogodilo se da se čovjek razbolio. Pozlilo mu je u Zagrebu i nismo svirali u Beogradu. Po Evropi sam svirao sa puno muzičara, ali ovo bi bilo nešto iznad svega toga. Žao mi je što je tako. Prvenstveno mi je žao što Beograd nije vidio takvu legendu. Nije bitno ko će svirati s njim, bitno je da se održi taj koncert. Ne znam trenutno grad u svijetu koji ima toliko ozbiljnih i kulturnih događanja kao Beograd sada. Pošto ovdje živimo, ne primjećujemo koliko je to veliko.
RSE: Kada su velika imena u pitanju, nešto nam se ne da. Sjetimo se Stonsa.
ĐURIČIĆ: Mi kao narod smo skloni da iz prve ruke imamo priču. Jedanput sam se našalio, ali sam možda najbolje opisao svoju suprugu. Razvela se od mene jer nije imala trač iz prve ruke. Da bi imala trač iz prve ruke, prestala je da živi sa mnom. To je ipak suština našeg mentaliteta. Da nismo lagali narod dva-tri puta, iz ko zna kojih razloga, da su Stonsi gotova stvar, sada, i kada bi došli, niko neće otići na koncert jer neće vjerovati da su došli. Sa takvim stvarima se ne treba igrati. Velika imena dolaze ali mi još uvijek imamo jednu odbojnost prema njima i puno toga radimo da ne pripadamo Evropi. Mislimo, da ako smo fizički u Evropi, njoj automatski i pripadamo. Mi se borimo da ne budemo ni fizički u Evropi. Vidim nas kao jedan isfrustrirani mali narod koji ima mali jezik i mi smo protiv svega onoga što ima vrijednost i značaj u svijetu jer je to nešto što je otrov. Bio bih vrlo sretan čovjek kada bi ova zemlja znala da uveze jednog Lenija Kravicu, a da ne uvozimo drogu, homoseksualizam, sidu. Kada nešto radite, morate da razmišljate i o nusproduktima. Otac mi je jednom rekao: ''Jedino te ne mogu naučiti kako se voli. To je tvoja intimna i individualna stvar. Sve drugo ti mogu pokazati, kako ne bi morao baš sve da proživiš što i ja da bi znao kako je to''. Na BK Televiziji sam vidio klanje čovjeka u četiri sata ujutro. Mislio sam da je to film jer ima toliko groznih filmova na televiziji. Ljudi neće da gledaju one lijepe filmove. Niko više neće da gleda film o tome kako se dvoje ljudi voli i kako stvaraju divnu familiju. Ljudi vole zlo i krv. To je strašno. Ne mogu da vjerujem dokle je otišla ljudska psiha. Shvatio sam da to nije film kada sam čuo zvuk. Nikada nisam vidio klanje, nikada nisam u tome učestvovao, ali to sam prepoznao. Dobio sam nervni slom. Jurio sam neke ljude sa BK Televizije zbog toga. Sreo sam jednu ženu koja kod njih radi i rekao joj da imam jedan film kako se njen muž ljubi sa drugom ženom i pitao je da li želi da ga vidi. Rekla mi je šta je briga i šta ona ima to da gleda. A ja treba da gledam, zbog novinarske etike, klanje i da mi nepozvano ulazi u kuću. Mislim da smo skroz poludjeli i izgubili se u tehnološkom napretku vremena u kome živimo. To je onaj razlog koji stvara jedan nevjerovatan kompleks da dobra većina ljudi na našem prostoru ne želi da uzme iz svijeta ono što bi nam bilo stvarno korisno, a da ne uzimaju ono što nam je nekorisno. Da bi prikazali bogatstvo, stavimo lanac oko vrata od tri kila zlata.
RSE: Mogu da se složim sa konstatacijom da smo potpuno poludeli. Kakve asocijacije imaš na vreme pre 5. oktobra?
ĐURIČIĆ: Nisam čovjek koji vrednuje neke posebne nostalgične vrijednosti. Vidim jednu snagu Srbije koja je drugačije od ove koja je danas i zbog koje se i hodalo. Vidim radost na licima starijih ljudi jer mladost je uvijek radosna. Stariji ljudi su danima koračali nekim sigurnim korakom sa vjerom u bolje sutra. Rodilo se nešto tako posebno u Beogradu. Zbog toga ponekada pomislim da je u Srbiji zaista jedan poseban narod. Ne mislim poseban od Boga i onoga svega što smo htjeli devedesetih. To je jedan poseban mentalitet i neka individualna snaga, mnogo jača nego što je grupna snaga. Kada se ona stvori, dolazi do okupljanja. Ljudi se slabo slijede. Mnogo im vremena treba da ukapiraju da ipak treba da slijede nekoga ko je mrvicu pametniji. Žao mi je što smo tek poslije ubistva premijera shvatili da smo imali na čelu jednog posebnog čovjeka koji je puno znao i koga je stvarno trebalo slijediti. Najveće mi je razočaranje da sada, poslije toliko vremena, u Skupštini ne možemo da raspravljamo o tome šta je zločin. Ne čiji je, već šta je to zločin. Onda mi se učini da je svaki korak bio uzaludan. Onda mi se učini da je bilo strašno moderno hodati. Na ulici srećem te ljude svaki dan. Znam šta mi govore i često me prozivaju. Ponekada se toliko loše osjećam da pomislim da je doboš kriv za kompletno lošu ekonomsku situaciju u Srbiji.
RSE: Ko te proziva? Šta ti kažu?
ĐURIČIĆ: Prozivaju me sjenke koje me pitaju: ''Šta si nam ovo doveo? Gdje ti je sada doboš? Hoćemo li ponovo?'' Ja sam se ućutao jer ne želim da se bavim politikom. Meni politika nije nikakav imperativ, niti moram da se bavim politikom. Dao mi Bog sreće da imam malo zanata, da imam zdravlja i snage pa mogu da sviram bubanj i zarađujem pare, više u inostranstvu, nego u Srbiji. U Srbiji nisam svirao četiri godine.
RSE: Bio si jedan od lidera tog narodnog pokreta.
ĐURIČIĆ: Bio sam samo sa narodom, a ne sa političarima.
RSE: Onda se dogodilo ubistvo premijera i izdaja 5. oktobra. Tada je jedna grupacija ljudi pokupila kajmak i ne skidaju se sa medija do danas. Svi oni iz sveta umetnosti i sa estrade, koji su uz njih, su takođe vrlo ''in'' i vrlo su svuda. Što te više nema? Da li zbog toga što nikoga ne podržavaš?
ĐURIČIĆ: Ne zbog toga. Ima tu dosta pametnih ljudi. Ovo je stvarno teška tema i vječno se priča o politici. Na srpskim televizijama je moda da imate po tri gosta. Zadatak voditelja je da bude veća zvijezda od sve trojice i da ih posvadi, jer je samo u tom slučaju emisija uspjela. Gosti nikada ništa ne kažu. To me strašno vrijeđa. Sebe ne smatram polu svijetom, a možda jesam. Ne želim da učestvujem u prepredanjima i ne želim da učestvujem u nekonkretnim stvarima. Bio sam sa narodom. Nisam dovodio nikoga. Neka mi sada bilo koji Srbin kaže da je prije 5. oktobra 2000. godina znao ko će šta biti. Svi smo znali da će gospodin Koštunica biti predsjednik. Ni za jednog drugog čovjeka nismo znali šta će biti. Nisam bio lider, niti sam htio biti neka maskota, niti je to meni bitno. Prošao sam sve moguće stvari koje se tiču slave mladog momka osrednjih godina kroz rock&roll u jednoj divnoj zemlji, sretnoj, koja je svakodnevno napredovala korakom od sedam milja, za razliku od ove. Previše je onih ljudi koji su se prepali za svoje stolice da bi prikazali sebe. Sjećam se tatinih priča za boračke penzije pedesetih godina. Tako su mene salijetali poslije 5. oktobra da mi kažu kako smo zajedno hodali. Kao da im je potrebna neka potvrda i boračka penzija za hodanje. To su ljudi koji su lojalni svakom režimu. I neka su. Ako su od toga hranili svoje familije, protiv njih se ne bunim. Oni su ti koji su mene isfurali, izbacili naprijed i emitovali od jutra do sutra. Sam sebi sam se gadio na televiziji. I Dnevnik je počinjao sa mnom. Molio sam ljude na RTS-u da me sklone bar sa Dnevnika.
RSE: Kada kažem da te nema, ne mislim na učestvovanje u televizijskim emisijama kojih se gadiš, mislim na to da se ne prati tvoj rad, kao što se pratio dok si bio blizak nekim političkim krugovima. Da li to ima veze?
ĐURIČIĆ: Ne možemo zaboraviti da G17 oduvijek nije bila partija. Ljudi zaboravljaju da su nas sa majicama Otpora hapsili. Ljudi zaboravljaju da sam dva tri puta bio na nekim razgovorima i da sam ljudima koji su me privodili da razgovaraju sa mnom u to vrijeme bio simpatičan. Gotovo sam siguran da kada bih se sreo sa bivšim predsjednikom da bi naš razgovor bio vrlo blizak. Ljudi lijepo pričaju, ali ne rade lijepe stvari. U Beogradu su ostala trojica bubnjara. Svi ostali su negdje u svijetu. To je poraz. Borili smo se da ostanemo u Srbiji, a oni su otišli u svijet. Svi to žele. Obukli smo tada majice G17 jer je garnitura ljudi koja je činila tu ekspertsku grupu ulivala neko povjerenje, imali su pamet i bili su odani.
RSE: Imate li sada neke veze sa G17?
ĐURIČIĆ: Znaju oni mene. Mislim da svi ljudi iz politike znaju mene. Neki me uvažavaju, a neki ne. Možda bih bio idealan lakmus za čiste i nečiste ljude u politici. Imam dovoljno godina i kao bubnjar sam mogao dobro da snimim publiku. Znao sam koji je čovjek doveo djevojku, a koji švalerku na koncert. Vrlo brzo mogu da otkrijem da li čovjek radi nešto ispravno ili ne. Ako neko ne radi ispravno, odvešće me na ručak i munjevitom brzinom pobjeći.
Milica: ''Dobro se sećam onoga dana kada smo ispred Narodne banke klicali njemu i njegovim bubnjevima dok smo čekali da se gospodin Dinkić pojavi iz Narodne banke.''
ĐURIČIĆ: Žao mi je, ali ja tamo nisam bio.
''Ko je onda tamo bio? Ja se sećam vas.''
ĐURIČIĆ: Bilo nas je više bubnjara, ali ispred Narodne banke ja nisam bio. Znam za taj slučaj. Poslije izbora, a prije 5. oktobra, bio sam ispred Zavoda za statistiku. To je bio ključni moment kada se provalilo koliko je glasova gdje otišlo. Jedanput sam čuo Šešelja kako je rekao da je Mlađan Dinkić sa mitraljezima ušao u Narodnu banku. Ljudi, i ono što nisu vidjeli, govore da su vidjeli. Možda su tamo bili neki bubnjari, ali ja nisam bio.
''Žao mi je što sam pobrkala. Stajali smo tamo i kada se pojavio gospodin Dinkić, klicali smo mu. Čini mi se da se gospodin Dinkić od tog dana promenio. Da li smatrate da je današnji gospodin Dinkić onaj isti kome smo nekada klicali?''
ĐURIČIĆ: I da je htio, ne bi mogao biti, vjerojatno. Ja sam jedan od rijetkih ljudi koga do sada ništa nije promijenilo, od prvog dana svoga života. Svi moji drugovi iz osnovne škole, kao i ja, smo slušali rock&roll. Kasnije su se oni račvali po svijetu na razne načine i sada gotovo da nemamo o čemu da pričamo. I da je htio da bude isti, nije mogao, posebno ako se uhvatio u kolo sa ljudima koji sve hoće osim onoga što je pravedno. Mislim na saradnike i na one kojima ne odgovora šta je on sve do sada uradio. Mislim da ljudi ne vide njegove dosadašnje rezultate i ne vide da ti rezultati ovom društvu ipak nešto doprinose. Neki dan sam gledao Mlađana Dinkića na televiziji u duelu sa gospodinom Drakulićem. Rekao je, još kao mali, da će da dobije Nobelovu nagradu. Meni ta rečenica puno govori o njegovim koracima. Gledajući šta se sve događalo u posljednjih pet godina i šta je sve on radio, mislim da je izabrao način reza samo zato što drugačije ne može jer mnogo je više onih koji bi mu podmetnuli nogu samo da se ništa ne dogodi. Bilo bi dobro kada bi Srbija željela da ova država bude ispravna i pravedna i da svi uredno plaćaju porez. Umjesto toga, mi se šalimo s time da treba da uzmemo račun kada nešto kupimo. Ima li išta logičnijeg na zemaljskoj kugli, nego kada nešto platite da vam neko da račun. Nama je blam prekontrolisati šta smo platili i kupili. Taj račun nam više treba da bi smo mogli ekonomično svoj budžet rasporediti na mjesec dana.
RSE: Meni ni do danas nije jasno zašto je duel Dinkić -Drakulić tako značajan. Ko je pobedio?
ĐURIČIĆ: To je isto kao i pitanje da li navijate za Zvezdu ili Partizan. Partizan je prvak u košarci, a Zvezda u nogometu. U prepucavanju želite favorizovati onaj sport tima za koga navijate. Mislim da je Mlađan Dinkić htio da pokaže narodu da se ne plaši napada takvih ljudi. Mislim da nije ni trebao da učestvuje u tom duelu, pogotovo što ga proziva jedan čovjek i kaže da će to riješiti na sudu. Što bi ga onda prozivao da si to sve kažu u oči? Dinkić mi je izgledao sigurniji u sebe. Drakulić je koristio neke riječi i oslovljavao ga dosta nepristojno, mada mi je i Drakulić jako simpatičan. Ja ga ne poznajem.
Aleksandar iz Beograda: ''Smatram da je ovo najgora vlada za koju znam. Od Miloševićeve vlade nismo ništa ni očekivali i borili smo se protiv njih. Ova vlada je prevara za ljude koji demokratski misle. G17 plus je nastala u borbi protiv Slobodana Miloševića. Osnovni cilj je bio rušenje Slobodana Miloševića. Danas ta parija ima podršku partije Slobodana Miloševića. Vrlo sam razočaran i u Demokratsku stranku, ali oni su bar opozicija. Ne vidim nekog rešenja, osim ovog što je pokrenula Nataša Mičić ujedinjenjem sa Čedom i Žarkom Koračom.''
ĐURIČIĆ: Slažem se sa Aleksandrom. Od 5. oktobra na ovamo najviše sam razočaran tim da ova vlada nije mogla da dođe, da se složi, da razgovara, da izglasa šta je zločin. Znam da su sklonjeni dobri ljudi, sposobni, oni koji brzo uče, koji su moderni, koji shvataju i koji znaju da odvoje bitno od nebitnog. Plašim se sjenke koja je ovdje jaka. Mislim da je kapital kod ljudi koji su devedesetih napravili pare. Oni vladaju iz sjenke. Zato imamo takve presude i sudstvo koje ništa ne radi, vladu koja ni sama ne zna šta će i kuda će, kako će i zašto će. Postoje tu neki rezultati, ali rezultati o kojima nam pričaju. Volio bih da vidim svoj boljitak. Mogao bih satima da vam pričam o tome u kakvoj se situaciji nalaze muzičari. Ne možemo da dođemo na red da neko o nama bilo šta raspravi. To je van svake pameti. Zamislite zemlju bez pjesme. Zamislite ovoliko radio stanica i televizija bez pjesme. Znate li kakav je sukob među ljudima koji su još od bivšeg režima ostali kao muzičari, koji su tada bili lojalni, a lojalni su i sada? Ne omogućavaju im da uplate svoje socijalno osiguranje. Rekao sam da bih više volio da sam član udruženja pedera.
RSE: Nemoj da vređaš ljude po seksualnom opredelenju.
ĐURIČIĆ: To nije seksualno opredjeljenje. To su homoseksualci.
Ljiljana iz Pančeva: ''Ja sam majka jednog od Dragoljubovih bubnjara koji sada živi u inostranstvu. Želim da pomognem prvoj slušateljki i da razrešim njenu dilemu. Dragoljub zaista nije bio taj dan ispred banke. Ispred banke su bili Nikola, Maša i Dragan.''
RSE: Zašto je ta banka tako važna?
ĐURIČIĆ: Ne znam ni ja. Čekali su Mlađana i pitaju se da li je taj Mlađan, kome su tada klicali, isti kao i ovaj danas.
RSE: Da li je ušao sa mitraljezom ili ne?
ĐURIČIĆ: To sam čuo na raspravi u Skupštini.
''Da je Nikola tu, vjerovatno bi imao dosta pitanja za Dragoljuba. Ja mu želim da ostane čist, onakav kakav jeste. U našem društvu postoje ljudi koji vrednuju takve moralne vrednosti, iako nas je malo. Treba te ljudske oaze sačuvati.''
RSE: Kako se vi osećate danas, posle 5. oktobra?
''Imam troje dece i dvoje nisu u zemlji. Ne bih da vam pričam o emocijama koje imam iz dana u dan, kako to doživljavam, o razočarenjima kao neko ko je 15 godina u toj priči. Mislim da imam puno pravo da kritikujem stvari koje su nam se dešavale. Čini mi se da u ovom poslednjem periodu postoji jedna konstantna ambivalentnost i da ne postoji želja za uključenjem Srbije u Evropsku uniju, bez obzira što cenim pokušaje Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa. Poricanjem zločina u Skupštini Srbije smo odbili put kojim smo krenuli. Ljudima koji veruju u postojanje građanske vrednosti i građanskog društava, 5. oktobar je doneo puno razočarenja. Čini mi se da su moja deca do 12. marta zaista verovala da će njihova zemlja postati jedna moderna zemlja. Nakon 12. marta njihove nade su se izgubile. Oni sada sebi krče put, stvaraju neki novi život, socijalizovali su se u zemljama u kojima su. Kćerka je u Americi, a Nikola u Austriji. Te zemlje su ih prihvatile na lep način. Treće dete ne vidi perspektivu i planira da ode. To je slika našeg društva. Meni je žao zbog toga. Nemamo mnogo izbora. Želim da apelujem na novinare. Mislim da je javno mnijenje rezultat onoga kako novinari kreiraju naše programe. Mislim da je na novinarima velika odgovornost.''
RSE: Bilo je dobro ovo čuti kao anatomiju jedne porodice, a takvih je mnogo.
ĐURIČIĆ: Često putujem po svijetu i srećem te ljude. U raznim zemljama svijeta imamo jako puno divnih ljudi i ljudi koji su školovani, napredni i vrijede tim zemljama u kojima sada žive. Iz neke nostalgičnosti žele da dođu kada čuju da sviram, ili da neko drugi ima koncert. Tamo srećem i getoizirane naše ljude, ali ti ne napreduju u tim zemljama. Imaju neki vrlo čudan stav. Kao da su u Srbiji i kao da su okrenuli leđa čitavom svijetu, a te im države dale mnogo. Malo su izgubili kompas. Često imam rasprave na tu temu. Ako živiš u Kanadi trideset godina i Kanada ti dala sve, djeca ti tamo odrasla, nemaš pravo da kažeš ništa protiv Kanade, koja je socijalno vrlo dobro sređena. Ne moramo sve da preživimo da bi smo to sprovodili u naš socijalni i društveni život, ali možemo bar ono za šta smo sigurni da valja i da možemo. Boriti se protiv toga je strašno. Zato mi gubimo stručnjake. Malo je neškolovanih ljudi otišlo iz zemlje. Šta će zemlja koja gubi takve kadrove u koje smo uložili i novac?
RSE: Mene zanima aspekt priče tebe kao Crnogorca koji živi u Beogradu.
ĐURIČIĆ: Ne slažem se sa time da nas neko ovde proziva, da nas neko popisuje i nosi u Brisel, da bi mi poslije odlučivali o tome kojim putem Crna Gora hoće da ide. Ljudi žele da žive tamo gdje žele. Nisam iz Crne Gore otišao jer sam tamo bio gladan, već zato što u tom trenutku muzika kojom sam želio da se bavim nije imala neki prolaz u Crnoj Gori.
RSE: Vaš otac živi u Crni Gori. Koja je tvoja čuvena rečenica?
ĐURIČIĆ: Neću valjda braniti moga oca od moga sina. Moj sin je rođen u Beogradu i on je Beograđanin. Šta sada treba da radim? Okrećem se sinu jer mi je to po zakonu prirode i od Boga dano. Želim od njega da napravim čovjeka koji će sam da bira i koji će imati slobode da živi kako on hoće. Ne mogu iz Beograda sa beogradskim ekonomskim standardom i stavovima da solim pamet Crnogorcima kako treba da žive. Ne mogu tako dobro znati kako je Crnogorcima u Crnoj Gori i ko im je kriv. Koliko vidim u političkim prepucavanjima jedva se čeka neki mali konflikt i onda se oko toga ima šta pričati i puniti medije. Zrelost vremena u kome živimo će pokazati svoje. Ako Crna Gora treba da se odvoji od Srbije, neka se odvoji. Nadam se, i još uvijek vjerujem, da to može da se dogodi civilizovanim putem i da to možemo da shvatimo kao jedan prirodan proces. Ako je bolje da Crna Gora i Srbija zajedničkim snagama, kao jedna zemlja, idu dalje, onda je i to u redu. To moraju da odluče građani. Više mi je preko glave tog referenduma. Uradite ga već jednom. Ako nećete vi, neka ga uradi Srbija. Mislim da je ta priča poprilično smiješna, posebno ako se priča tri godine a ništa se po tom pitanju ne radi.
''Znam Dragoljuba i privatno. Slušam ga pa mi čudno da se dao u politiku. Zovem iz Prištine. Koga god da pitate koji instrument voli, retko će ko da kaže da voli bubnjeve. Zašto su uvek bubnjari mariginalci, a svi drugi su u prvom planu?''
ĐURIČIĆ: Ja sam napravio da je bubanj otišao malo naprijed. To nije neka posebna filozofija. Bubanj je, sam po sebi, jedan energičan instrument koji postoji da bi povezivao sve ostale instrumente i da bi se stvarala muzika. Uopšte se ne bavim politikom. Žalosno je što živimo u zemlji gde moramo da pričamo o politici. Niti čitam novine, niti gledam vijesti, ali sve znam. To je fenomen vremena u kome živimo. Da sam želio da se bavim politikom, vjerovatno bih stao u neki red 6. oktobra 2000. godine i tražio neku fotelju. Neka mi oprosti i DOS-ova vlast i ova, gotovo ni sa jednim od njih ne popih kafu. Niti sam od koga šta tražio, niti mi pada na pamet da tražim, niti želim da od bubnjanja 5. oktobra 2000. godine pravim famu. Nju prave oni ljudi kojima je to bilo potrebno za njihove stavove i za njihova pranja. Ima nekih muzičara koji misle da je meni privilegovano sve, a da je njima nešto uskraćeno. Pogledajte ko se sada emituje na televiziji. Emituju se isti oni koji su se emitovali devedesetih.
RSE: To govori o fenomenu povratka devedesetih godina u svim sferama društva.
ĐURIČIĆ: Rekao sam da se bojim sjenke. Kada vas ona prati, ne možete pobjeći. Želimo da napravimo teoriju zavjere. To je hrana mentaliteta ljudi sa kojima svakodnevno živim.
RSE: Na koju senku mislite?
ĐURIČIĆ: Mislim da je 5. oktobar datum koga ne treba puno spominjati. To je isto kao kada dijete cijeli dan sjedi u kući zbog kiše i čim grane sunce pustite ga na livadu da igra lopte. Poslije 15 godina se stvorila moda šetanja ulicom. Koliko je ljudi nesvjesno bilo u Kolarčevoj ulici jer je tamo bila najbolja žurka na Balkanu. Sada se neko poziva na to da je sva omladina tog vremena bila protiv Slobodana Miloševića. Bila je iz mode. Nije ni znala o čemu se radi. Njih to ne interesuje. Na kraju krajeva, momka od 18 godina i ne treba da interesuje ko mu je predsjednik. Treba da ga interesuje neka djevojčica i kako da se zaljubi. Mi smo se s time igrali. Mislim da su mediji najveći problem. Da nisu počeli pisati o jamama i mijenjati istoriju, mislim da ne bi ni došlo do krvavog raspada Jugoslavije. Možda bi se sporazumom razdružili, ili bi ostali kao neka konfederacija koja je mogla, sada već evropski, biti vrlo značajna zemlja. Taj put je bio gotovo siguran. Srbija je iz inata sačuvala sportove devedesetih, da bi se sada, kada ih treba sačuvati i praviti vrhunski sport, pojavili neki ljudi koji ga uništavaju. Bojim se da se više nikada nećemo vratiti na tronove na kojima smo bili. Milivoje Bebić, vatrepolist iz Splita, rekao mi je: ''Svaka vam čast kako ste očuvali sport''. Sada već vidim da to više nije istina.
RSE: Ne mogu se složiti s tim da su mladi ljudi koji su se borili protiv režima Slobodana Miloševića to činili iz zabave.
ĐURIČIĆ: Svirao sam tamo svake večeri i ne govorim u procentima od 100 posto.
RSE: To je bila forma, ali to nije bila ideja vodilja. Nije bila ideja vodilja da se napravi žurka, već da se sruši sistem. Ne slažem se ni s tim da su mediji odgovorni. Mediji su uvek radili po nečijem diktatu.
ĐURIČIĆ: Uzmite sportsku utakmicu u Beogradu. Nekoliko huligana, koji možda i nisu znali kako se igra rukomet, došli su i gađali zagrebačke igrače u hali Pionir, da bi se sedam dana poslije toga napravila hajka na Srbe. Niko od nas ovdje nije znao da kaže da je nekoliko huligana u Beogradu napravilo incident na utakmici i da se zahvaljujemo sportistima koji nisu prekinuli utakmicu. Tamo je bila čista hajka na Srbe. Ako prođete kroz Zagreb sa beogradskim tablicama, dobijete batine. Svirao sam sa Zdravkom Čolićem sedam dana poslije toga u Zgrebu i rekli su mi da ne mogu baš slobodno da se krećem Zagrebom. Kakva je to zemlja u kojoj vam kažu da se ne možete baš slobodno kretati kao što ste se nekada kretali. Mediji to nisu znali da postave na pravi način. Mediji su strašna moć.
RSE: U nečijim rukama.
ĐURIČIĆ: Apsolutno. Nisam htio da se dotaknem samo jedne jame. Mnogi ljudi ne znaju ništa o Hrvatima, osim toga da trebaju da ih mrze. Slažem se sa Džonijem Štulićem koji je rekao: ''Hrvati su najgluplji narod na svijetu zbog toga što jedino znaju da ne smiju biti Srbi''. Da nije bilo medija ne bi ni Bijelo dugme imalo 300 hiljada ljudi na koncertu.
RSE: Slažem se s tim da su mediji moćni, ali se ne slažem s tim da su moćni kao mediji, ali da su moćno oružje u rukama moćnika.
ĐURIČIĆ: Onda, na žalost, ima manje onih koji su slobodni. Imali smo stravične smjene devedesetih godina u medijima za svakog nepodobnog. Ako nisi u rukama režima, nisi poželjan. Doboša sam se dohvatio sasvim slučajno i to zahvaljujući dobošaru sa Skadarlije. Svaki medij je bio zatvoren da se narodu nešto kaže. Sjećam se govora Vuka Draškovića iz 1991. godine i toga koliko smo svi bili protiv rata u Hrvatskoj, Sloveniji i kasnije u Bosni. Nismo svi bili takvi. Mene strašno boli kada neko ima nešto protiv Srba. Zato moramo u Skupštini izglasati da se zna šta je zločin.
RSE: Ni u skupštini Vojvodine to nije izglasano.
ĐURIČIĆ: Neka nije, neka kroje svoju politiku. Zvao sam prošle godine predsjednika vlade i predsjednika Srbije na TV duel, da porazgovaramo o tome kako oni meni u životu ne trebaju, a neka me oni ubjede zašto mi oni trebaju.
RSE: I?
ĐURIČIĆ: Ko će izaći na TV duel na tu temu. Sa Borisom Tadićem sam prijatelj prepuno godina. To nema veze sa njim kao ličnošću, već to ima veze sa predsjednikom Srbije. Neću da znam šta radi predsjednik Srbije. Znam da moram da platim porez, da radim svoj posao koji radim, znam da privređujem društvu koliko treba i od toga želim da živim onako kako zaslužujem. Šta će nama informacije na Dnevniku. Devedesetih, kada krene Dnevnik, svaki urednik odgleda prvu vijest jer je bila o predsjedniku, a ono poslije nije ni važno. Mogli ste da pričate šta kod ste htjeli. Bile su tako smiješne izjave o ekonomiji, da sam u jednom trenutku mislio da je Srbija toliko bogata da i kada bi je svi kamionima krali po cijelu noć, ne bi smo je mogli pokrasti.
''Zovem iz Pančeva. Doveli ste izvanrednog gosta. Iskren je do maksimuma. Izgleda da smo se džabe borili i to me najviše boli. Meni je 47 godina i mladost mi je prošla u borbi, a izgleda da će i starost. Moramo da se manemo politike i da edukujemo ovaj narod. Moramo da se spustimo sa oblaka na zemlju i da na njoj čvrsto stojimo, inače nama se jako loše piše. Neka i naša država raspiše referendum da li će da živi s nekim. Ako želimo sa nekim da živimo, onda i mi treba da donosimo odluku, a ne da nam neko drugi bude krivac poslije svega, ili alibi za neke naše neuspehe. Radio Pančevo je nekada imalo emisiju Tam-tam koja je direktno bila usmerena na pročišćenje svesti naroda. Danas je nema. Gospodin Mihajlov, sekretar vlade, živi u Beogradu, a njemu je mesto ovde. On je potekao iz Pančeva. Šta će on u Beogradu? U pitanju su lični interesi. Ne mogu da prežalim što se emisija Tam-tam ukinula. U njoj je bilo iznešeno svo nezadovoljstvo ovoga naroda. Kada ću uživati plodove moga rada? I to je genocid koji se vrši nad ovim narodom.''
RSE: Šta bi ste vi predložili? Dragoljub balansira između nekog optimizma, koji baš i ne razumem, i jedne analize koja je jednako tmurna.
''Ja sam prekaljeni opozicionar i išao sam na demonstracije. U ovom trenutku sam pesimista. Ne vidim ništa dobro za našu državu i za narod ove države. Mi u Evropu nećemo ući dok god nas tajkuni koji su vladali ne pokradu i ne budu vlasnici ove države, a mi budemo njihovi robovi. Ništa se nije učinilo da se kazne takvi. Niko za ništa nije odgovarao.''
RSE: Šta je u pitanju, optimizam ili pesimizam?
ĐURIČIĆ: Ja sam optimista sam po sebi i ne želim da budem pesimista. Kada je bilo bombardovanje SR Jugoslavije, sin je imao dvije godine. Svako veče sam ležao sa njim i po cijelu noć bih mu držao ruku na dupetu. Protiv bombi nisam mogao ništa. Napadao sam ljude koji su produžavali vladavinu tadašnjeg režima. Sa sinom sam skakao po kući kada su krenule sirene, kao da smo se njima radovali, da ne dobije neku traumu zbog tih zvukova. Svo to vrijeme ni jedanput me sirene nisu naježile ni prepale. Kada smo nekoliko godina kasnije dali osvrt na početak bombardovanja, mene je ta sirena zgrozila da sam skoro poludio. Nisam znao šta da radim. Tada sam vidio svu onu prošlost i sav onaj jad i kompletnu traumu svega što sam preživio. Izbjegavam da skupljam informacije koje bi me dovodile do pesimizma. Peti oktobar nije mogao preko noći od pakla napraviti raj, nego je neko trebao da uzme lopatu i da radi i da bude svjestan da svojim radom nešto postiže. Mislim da je to ključna stvar za ovo društvo. Imam milion primjera. Moramo svi da učestvujemo u stvaranju moderne države, a ne da postavimo tri čovjeka do kojih niti možemo doći, niti oni znaju šta im se događa. Nemojte da nam se stalno ponavlja isto vrijeme. Tito treba da prođe nekom ulicom i zbog toga ćemo je popraviti i on će misliti da nam je grad čist. Ne možemo tako da živimo. Nismo svi jednakim snagama prihvatili, sa dovoljno strpljenja, da preokrećemo ovo društvo. U vremenu kada je svirala EKV imali smo jasan put u Evropu. Nekome je rock&roll smetao, neko ga je svjesno uništavao jer je to bilo nešto prozapadnjačko, a vjerujte mi da je rock&roll osamdesetih, upravo u Srbiji, bio dovoljno jak i dovoljno kvalitetan, kao što je bio irski ili engleski, samo nam je jezik smetao da bi nas svijet dovoljno razumio. Bilo je dovoljno buntovnosti. Nekome je to smetalo i neko je to uništavao. Onda su se pojavljivali neki drugi izvođači koji su podilazili publici kako im ne bi skretali pažnju ka ničemu. Vidim da sada više onoga što je EKV značila nema. Sada imamo jedan EXIT, a Srbija uopšte ne shvata koliko je EXIT velika stvar za Srbiju. Mi kao zemlja ne stojimo iza EXIT-a, kao što bi trebalo. Ne mogu da podnesem da vidim na naslovnoj strani dnevnih novina dimenzije WC šolje koja je uvezena zato što nam dolazi jedan od najvećih tenora svijeta. Na taj koncert nisam htio da idem zbog velike cijene. To je sada pop muzika, a ne neka klasična muzika. Jasno treba da kažemo da je Pavaroti pop pjevač jer je to popularna muzika. Onaj koji je napisao dimenzije te šolje, ne zna koliko je veliki jedan Pavaroti. On daje sebi za pravo da se šali sa njegovom debljinom i da daje dimenzije jedne WC šolje, koju garantujem da nije vidio jer ona nije ni postojala. Niko za to ne odgovara. To je mala slika onoga zbog čega napadam medije. Kada bih našao lijek protiv side, ne bih dobio naslovnu stranu u 90 posto novina koje ovdje izlaze. Ali kada bih se skinuo go na Trgu Republike, svi bi me slikali i emitovali i još bi komentarisali određene dijelove moga tijela. To su neke stvari koje moraju temeljito u društvu da se promjene da bi se moglo ići ka nekoj edukaciji. Pohvalio bih akciju koju je Saša Đorđević, jedan od najvećih sportista Jugoslavije svih vremena, organizovao. Hajde da vidimo kako ćemo se borit protiv nasilja. Nasilje ne podnosim. Ne mogu da shvatim da u našem društvu još uvijek dominira nasilje i prepričavanje o nasilju kao o nekom fenomenu.
RSE: Govoriš o žutoj štampi i sve što si ispričao je kritika postojanja tabloidnog novinarstva.
ĐURIČIĆ: Devedesetih su me jako zabavljale, jer su imale jako mali tiraž. Ljudi ne žele da čuju istinu. Ljudi vole laž.
RSE: Da li ste bili na koncertu Bijelog dugmeta?
ĐURIČIĆ: Nisam.
RSE: Čini mi se da se mnogo ispolitizovala ta priča. Imali smo neku nesretnu izjavu koja se pripisuje Goranu Bregoviću o Sarajevu, a koja je povredila mnoge ljude. Da li je taj koncert prevara veka? Mnogi ljudi koji su bili na koncertu su razočarani, čak i tehničkim stvarima. Ima i onih koji su jako sentimentalni prema toj grupi. Kremer je rekao da su ovo godine povratka Mire Marković, pa je normalno da se vraća i Bijelo dugme.
ĐURIČIĆ: Imamo tu više aspekata. Fenomen Gorana Bregovića od 1974. godine pa na ovamo je veliki. Svi su rekli po nešto i niko pravu istinu. Mislim da je to nevjerovatan mag i čovjek kome se sve u životu dogodilo. Rođen je da šta god uradi bude popraćeno najkrupnije što je moguće. On je prvi napravio koncert kod Hajdučke česme. Jednom sam rekao Vlatku Stefanovskom, dok sam još bio u Leb i solu, da izdamo ploču kada je izda i Bijelo dugme jer onda vlada rock&roll a narodnjaci uzmu godinu dana slobodno. Stvarno je to bila istina. Te pjesme imaju značaj za mnoge ljude iz raznih vremena koji su odrastali uz te pjesme. Fenomen Bijelog dugmeta je upravo ta nostalgična vrijednost. Ljudi se sjećaju dobrog, toplog i lijepog vremena, a tada su bili mladi i puni energije. Samim tim što su sada 20 godina stariji, moraju biti razočarani jer ne mogu imati tu energiju iz onog vremena. Ni jednoj bivšoj djevojci se nisam vratio. To je totalna pogreška. Sve ima svoje vrijeme. Svaka generacija ima svoje idole. Koliko je kamera mogla da dokuči, u publici su bili uglavnom mladi ljudi koji znaju svaku riječ. S jedne strane to je porazno, a s druge nevjerovatno.
RSE: Je li to pastirski rok?
ĐURIČIĆ: Nije to daleko od narodnjaka, ali nikada nisam ni čuo od Gorana Bregovića da želi da bude neki avangardni muzičar.
RSE: Da, ali Goran Bregović ima svoju karijeru.
ĐURIČIĆ: Goran Bregović je Bijelo dugme jer svi ovi pjevači sami ne mogu da sakupe dvije hiljade ljudi na svojim solo koncertima. Svi pjevači na jednom mjestu je viteštvo, da vidimo ko je bolji. Bilo je ''in'' biti tamo. Nisam bio tamo jer imam paranoju mase.
RSE: Kakve veze ima Mira Marković i Bijelo dugme?
ĐURIČIĆ: Ima veze jer sam se svojevremeno prvi put prepao i stvarno okrenuo svom buntovništvu protiv režima, kada sam pročitao u Noć i dan kako sam junak njenog vremena jer sam svirao sa Balaševićem u Mariboru i sa Leb i solom u Kragujevcu. Kao ja zagovaram neku njihovu ideju. Koje je to njihovo vrijeme? Imam moje vrijeme, a oni imaju svoje vrijeme. Ljudi žale za nekom Titovom zemljom. Koliko je samo ljudi ove godine posjetilo Titov grob. To su pjesme te Jugoslavije. Na njegovom koncertu je bila zastava sa petokrakom. Mira Marković je zagovarala tu Jugoslaviju. Ona je, vjerovatno, davala instrukcije svome mužu kako da zavladaju u jednom trenutku, ali mislim da ideologija nije daleko od tog vremena. I ja sam živio komunističko vrijeme, ali ga pamtim po nekim stvarima koje sam tada čitao i koje pamtim kao prijatne i kao jedan korak od sedam milja napretka. Kada sam bio mali, 1959. godine sam kupovao karamelu na komad. Kesu karamela sam mogao da kupim 1968. godine. Onda sam 1978. godine mogao da idem u London kada sam god htio. Treba razmisliti o tom koraku. Ovo sada sve ide u nazad. Zato se ljudi rado sjećaju tih vremena. Cijelo veče govorim o strahu vladavine sjenki. Smatram da 65 do 70 procenata Srba ne mogu da se odreknu bivšeg režima. Vjerovatno više vole da kupuju benzin na flašicu coca-cole, da namiguju šeficama samoposluge da im ostavi jedan litra ulja. Više vole to nego ovo što imamo sada. Ljudi hoće da se obogate preko noći. Kada su uvedeni fiskalni računi, nekoliko privatnika napadalo je Mlađana šta im to radi. Rekli su mi da zamolim Mlađana da im ne šalje inspekciju. Sviram godinu dana za sedam hiljada eura, što je ogromna para za mnoge ljude u ovom društvu. Razmislite koliko u ovom trenutku ima ljudi u Srbiji koji toliko imaju mjesečno.
RSE: Postojala je legenda da svo revolucionarno vreme nisi uzeo niti kintu.
ĐURIČIĆ: Nisam.
Maks iz Niša: ''Rekli ste dve jako dobre stvari. Jedna od njih je da su mediji uvek radili po diktatu i kako su moćno oružje u rukama moćnika. Bilo bi lepo kada bi ste rekli po čijem diktatu rade vaši mediji.''
RSE: Ne radin ni po čijem diktatu, a po čijem diktatu rade ostali, to ne znam.
''Druga strana je uvek po nekom diktatu. Čemu potreba da se vaš gost pravda za sve što je radio i za sve ono što se dešavalo? Imao je najbolje namere i radio je najbolje što je mogao. Nema potrebe da nam prepričavate šta je hteo da kaže. Odlično ga razumemo i super govori sve što ima da kaže. Smatram da je publika dovoljno inteligentna da shvati šta je hteo da kaže.''
ĐURIČIĆ: Tema je takva i izgleda kao da se pravdam. Vrlo sam ponosan na 5. oktobar. Ponosan sam što sam bio sa narodom. I opet ću biti. Ne mogu da budem sa pojedincima koji su zasjeli i zaboravili da su nekada bili gladni. Sreo sam jednog čovjeka koji je strašno bogat i niko ga ne proziva što se obogatio za deset godina. Kroz svoj posjed ima i mali potok. Rekao sam mu da je sve super ali jedino mu je Dunav malo plitak. On baš i nije shvatio šta sam mu htio reći, ali me i nije briga. Neka svako stoji iza onoga što radi i neka se crveni, ako ima obraza. Ne mogu biti uključen u takve stvari. Imam potrebu da ljudima koji me prozivaju na ulici, misleći da sam im donio zlo, kažem da pogledaju malo sebe.
RSE: Kakvi su to ljudi i zašto se na to obazireš?
ĐURIČIĆ: Nemam tjelohranitelje. Moja želja je da umrem bez tjelohranitelja. Govorim o sopstvenim slobodama. Želim da koračam Beogradom slobodno. Volim poslije koncerta dati autogram djetetu. Kada siđem sa bine, i smetljar i ja smo isti. Pitajte ljude iz komunalnog kako se oni sa mnom ophode i ispred kojih prodavnica se nalazimo i kako zajedno komentarišemo. Volim da živim sa narodom. Moja je najveća sreća kada me pozdravi vozač autobusa GSP-a. Šofer zatrubi i pozdravi me riječima: ''Zdravo majstore''. To mi je satisfakcija. Postoje neki ljudi koji bi željeli da se brzo obogate na piratstvu. Nije samo kopiranje CD-a piratstvo, nego i kopiranje farmerki marke Levi Štraus. Znate li vi da fabrika propada zato što neki prave te farmerke tri puta jeftinije od originala. Možda to ima neke logike. Zapad je izrabljivao istok i radnu snagu milion godina unazad. Sada su se pojavili Kinezi koji košulju Versači naprave za 10 eura. Tu negdje se valja božja pravda. Versači je u svoj trend ulagao ogromne novce da bi postao Versači. Uvijek su pravde i sa ove i sa one strane. Postoji neka imaginarna pravda za ovo što se događa sa kineskom robom. Jedan Majkl Džordan dobije više para da džabe nosi Nike patike, nego 250 hiljada radnika za godinu dana po Tajlandu ili Tajvanu koji ih proizvode. Globalna politika mi nije zabavna i nisam za nju. Mislim da je mnogo nepravedna i da izazva nešto što stvara strah za budućnost zemaljske kugle.
RSE: Da li si čuo za pokret Novi optimizam?
ĐURIČIĆ: Jesam.
RSE: Da li si učestvovao u tome?
ĐURIČIĆ: Jesam.
RSE: Gde si bio?
ĐURIČIĆ: U galeriji Ozon pri osnivanju.
RSE: Sada me ovo asociralo na to da bi možda mogao da budeš Novi optimista.
ĐURIČIĆ: Ne znam da li sam ja Novi optimista, ali ne dozvoljavam da me samelju. Svi ćemo biti pet minuta prije smrti isti. Pošto sam razriješio o nekim stvarima, shvatio sam da niti ja, niti moja familija, nismo rođeni da napravimo više para nego što možemo da pojedemo. Mi Đuričići ličimo na lavovsku familiju. Ulovimo toliko koliko nam treba da pojedemo i onda mudrujemo.
RSE: U šta veruje Novi optimizam?
ĐURIČIĆ: Samo sam bio pri tom osnivanju i nisam potpisnik ničega. Mene je narod svrstao u G17 i to je velika greška. Sada bih trebao od kuće do kuće da idem i da vičem kako nisam član G17. To je svrstavanje. Sada me svrstavate u Novi optimizam. Bio sam i na izložbi Dade Đurića a nije mi rođak. Bio sam na osnivanju. Vidim pokret nekih ljudi koji imaju želju da dan kada se probude naprave sebi ljepšim. I samim tim okupljaju oko sebe neke ljude, ne bi li im dali malo vjere da nije sve izgubljeno i da se može živjeti i raditi i dalje. Pratim i vodim orkestar Zdravka Čolića. Porez nam je ogroman. Pošto skoro cijela Evropa zna kada Zdravko Čolić pjeva, ne možemo sakriti neki dinar. Kada se sve plati, ne ostane nam ništa. Čovjek je pjevao u Novom Sadu bez prebijene pare zarade. To je jako bitno. Ne radi se o nekim parama, nego o svrstavanju ljudi. Radi se o tome da postoje neki ljudi kojima novac nije sve u životu. Mogu da budem optimista bez ljubavi prema novcu.
RSE: Ti si to dokazao i ne znam zašto se pravdaš.
ĐURIČIĆ: Rekla si da sam član Novog optimizma.
RSE: Ne, ja te samo pitam jer ličiš na tu priču.
ĐURIČIĆ: Sutra ću da budem sa ekipom ljudi koja se bori protiv siromaštva, u priči koju je pokrenuo Bob Gedolf. Možda mu slabije ide komponovanje pa se bavi humanim stvarima. Neke poteze koje je uradio Bob Gedolf, i ovi koji su ga slijedili, su strašno bitni za čitav svijet, da opomenu ljude za neke ozbiljne stvari. Sutra ću biti u Knez Mihajlovoj ulici, sa ko zna koliko još ljudi, gdje ćemo da propagiramo borbu protiv siromaštva. To ne znači da sam član nečega.
RSE: Nebitno je. Samo sam te o tome pitala jer me zanima tvoje mišljenje i verujem ti.
ĐURIČIĆ: Ja sam takav i bez njih i sa njima. Oni mogu da postoje nezavisno do mene. Nevjerovatno je koliko neka žena želi u sebe investirati ne bi li je neko pogledao u grudi ili u usne i nagrdi se. Došao sam do zaključka da se u Srbiji najviše u plastičnoj hirurgiji radi na grudima i na usnama. Kada pitate nekog gdje ima dobro da se jede, svi vam kažu kod Pera ogromne šnicle, a niko ne kaže kakav je kvalitet te šnicle. To je mentalitet koji nam je problem. Tu bih nešto pomalo solio. Zamislite koliko bi neka žena bila lijepa da je dodala taman onoliko da se ne vidi da je dodala, a napravila je sebe ljepšom.
RSE: Novi optimizam se bori protiv silikonske revolucije.
ĐURIČIĆ: Ne. Nemam potrebu da osnujem političku partiju, niti da budem član neke partije. Sada mi je i muzika dovedena do toga da nemam potrebe da budem na televiziji. Na jesen ću da radim sa jednim poznatim kompozitorom klasične muzike iz Holandije koji me je pozvao da zajedno napravimo neku operu koja će biti premijerno izvedena 27. oktobra u Nacionalnom teatru u Amsterdamu. To me zabavlja. To je nešto što do sada nisam radio. Svi Srbi znaju da sam dobošario ulicama Beograda protiv režima, a niko ne zna da sam napravio muziku za balet.
RSE: U tom smislu sam rekla da mediji ne prate ono što sada radiš.
ĐURIČIĆ: I ne treba. To mi u ovom trenutku mnogo i ne smeta. Postoje ljudi koji nemaju potrebu da izlaze u medije. Hoću svoj mirni život. Neki ljudi su pisali o meni u novinama jako ružno. Pisalo je: ''Sve mlađe od 30 godina pripadaju Dragoljubu Đuričiću, a sve preko 30 pripadaju Čoliću''. Šta su oni htjeli time da kažu? Da li su htjeli Čolu da povrijede kako voli starije, ili od mene da naprave pedofila. Sreo sam jednog čovjeka koji radi u novinama i rekao mu: ''Moj sin zna da čita. Okanite se mene''.
RSE: Slažeš se sa mnom da ima mnogo kiča i pokušaja raznih ljudi i lobija da sve vrednosti u ovom društvu i sve pojedince koji su vredni na neki način zloupotrebe. Kakao to izbeći? Poslednje što bih želela je da neko zloupotrebi tebe. Nadam se da se to ne može nikako desiti.
ĐURIČIĆ: Nikada se to ne zna. Ponekada se osjećam kao zloupotrebljen u razne stvari, kao što je pravljenje maskote jednog vremena. Kao i svi drugi građani bio sam nezadovoljan postojećim sa željom i vjerom u bolje sutra.
RSE: Ne mislim da si tada bio zloupotrebljen.
ĐURIČIĆ: Ne tada, ali poslije toga. Ponosan sam na 5. oktobar, na sve te ljude i na tu ogromnu energiju. Oni koji su uspjeli da razbiju energiju 1996., 1997., pa i energiju 2000. godine su neprijatelji društva. Upravo zato što se stvari postavljaju kako se postavljaju više niko ništa ne može da kaže sa sigurnošću. Sa 20 godina sam znao prepoznati šta je kič, a šta nije. Sada sa sigurnošću to ne mogu da kažem. Toliko su se vrijednosti pomutile. Mislim da je to jedan od ozbiljnih problema koji su nas zadesili.
RSE: Ti se nećeš dati?
ĐURIČIĆ: Ja se nadam, ali nikada ne reci nikada. Znam da se neću dati da me neko jeftino kupi, a ni skupo. Sve što radim, radim dok me zabavlja. Dok mene nešto bude zabavljalo, toliko dugo ću to i raditi.